Jump to content

Велибор Марковић: Зашто сада не уђете у манастир и истјерате „србијанске попове“?

Оцени ову тему


Препоручена порука

 6 септембра, 2021 

Рекоше ми да је синоћ испред Цетињског манастира било мирно. Спокој у души. Нема полиције. Само дискретно освјетљење које жмирка и чкиљи кроз крошње дрвећа, додатно дајући мистичност вијекова иза нас. Па се поново сјетих мојих дугих љета, дрвећа дивљих кестена на путу од Дворца краља Николе до манастира, и једне липе.

Све је исто. И запитах се: зашто сада не уђете у манастир и истјерате “србијанске попове“? Ко вас данас спрјечава? И шта би јучерашње устоличење значило ако “србијанских попова“ данас нема. Ништа! Али нећете ви то.

irropolitt.jpg

Фото: Принтскрин/Митрополија

Знате да то нијесу србијански попови, него они исти којима сте приступали деценијама. Позивали их на славе и сахране. И даље су црногорски, ада који други? Све мимо тога је устројство цркве. Уједињење којем се стољећима тежило. Као што је Црна Гора чланица НАТО-а, али је ипак самостална и не зове се НАТО.

Цетињани које је знам су и иначе оштри, имају неке своје често на први поглед неразумне и тврдоглаве ставове, али када им се благом ријечју приближите, загрле вас и гледају вас као род најрођенији. Све ће вам дати, џемпер са себе, свој кревет, задњу кору хљеба…братом вас звати, чак и ако другачије мислите.

Зато, зашто данас не уђете у манастир? И истјерате “окупаторске попове“. Нема полиције, сузаваца, шок бомби. Ко вам брани? Због тога што нећете! Јер су то они исти попови код којих сте одлазили, којима сте руке цјеливали. И зато се онда запитајте зашто сте урадили то што сте урадили 4. и 5. септембра.

Зато што су то други од вас тражили. Зато што су вам послије стољећа и стољећа рекли да су окупаторски. А то су вам рекли домаћи окупатори – они који су вам све одузели, од Цетиња селендру без воде направили. Сад сте им најбољи. Када треба да јуришате за њихове џепове и џепове њихове дјеце.

И није то ваша лаковјерност. Иако други покушавају да манипулишу вама. То је та ваша непосредност, црногорски инат и пизма у смислу да вам нико, па ни ваши најближи, не могу несто наметати “на силу“. Иако није на силу. Али је приступ важан. Вјерујем да то већ данас схватате. Али и не морате. То треба други да схвате. Схватају они то, али их није брига, злоупотребљавајући вашу наивну добродушност. И да своје представе вашим. Они који покушавају да искористе вашу непосредност, гледајући из оближњих кафана како испуњавате њихове материјалне интересе. Цетиње им само за то служи. Као и цијела Црна Гора, уосталом. Деценијама. Гурајући вам сада у руке црногорске заставе увезене из Кине.

Велибор Марковић

Извор: 

 

ZURNAL.ME

Рекоше ми да је синоћ испред Цетињског манастира било мирно. Спокој у души. Нема полиције. Само дискретно освјетљење које жмирка и чкиљи кроз крошње дрвећа, додатно […]

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Остаје поражавајући само тихи пристанак свих српских православаца да у Црној Гори епископи смеју да буду само црногорског рода, по могућству и рођени у Црној Гори, а пожељно је да то важи и за све свештенике и игумане.

Мислим да тако нешто не постоји ни у једној другој српској регији. Епископ сремски је из Републике Српске (географска Босна), епископ банатски је Далматинац, епископ бачки је из колонистичког места у Бачкој, из породице која је из Сиња у Хрватској. Блаженопочивши митрополит Амфилохије је годинама био банатски епископ пре устоличења на Цетињу, на пример. И то је све у реду, никоме не пада због тога глава, али замислите ситуацију да владика у Никшићу буде Крушевљанин, митрополит црногорско-приморски неки Крагујевчанин, а ректор Цетињске богословије неки Врањанац.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 минута, Тражитељ рече

Остаје поражавајући само тихи пристанак свих српских православаца да у Црној Гори епископи смеју да буду само црногорског рода, по могућству и рођени у Црној Гори, а пожељно је да то важи и за све свештенике и игумане.

Мислим да тако нешто не постоји ни у једној другој српској регији. Епископ сремски је из Републике Српске (географска Босна), епископ банатски је Далматинац, епископ бачки је из колонистичког места у Бачкој, из породице која је из Сиња у Хрватској. Блаженопочивши митрополит Амфилохије је годинама био банатски епископ пре устоличења на Цетињу, на пример. И то је све у реду, никоме не пада због тога глава, али замислите ситуацију да владика у Никшићу буде Крушевљанин, митрополит црногорско-приморски неки Крагујевчанин, а ректор Цетињске богословије неки Врањанац.

 

Ja sam mislio da je vazno da bude hriscanin? VIse ne vazi ono da je vera iznad nacije ili sam nesto propustio u medjuvremenu?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, Тражитељ рече

Остаје поражавајући само тихи пристанак свих српских православаца да у Црној Гори епископи смеју да буду само Црногорци, а пожељно је да то важи и за све свештенике и игумане.

Природно се поставља питање подвојених лојалности. У Краљевини Југославији сво свештенство је морало да буде локално. Значи није могао папа да постави страног држављанина за бискупа, нити су нпр. немачки евангелисти могли да позову пастора из Берлина да им буде парох.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 21 минута, cloudking рече

 

Ja sam mislio da je vazno da bude hriscanin? VIse ne vazi ono da je vera iznad nacije ili sam nesto propustio u medjuvremenu?

Изгледа да не важи за Црну Гору. И за блаженопочившег митрополита Амфилохија и за садашњег митрополита Јоаникија, непрестано се наглашава како су Црногорци, онима који СПЦ називају "црквом Србије". Као да би смак света био да је сплет околности био другачкији, па да је вл. Јоаникије нпр. постао нови српски патријарх, а патр. Порфирије отишао на Цетиње да буде митрополит црногорско приморски.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У малом селу Стара Марча између Чазме и Иванић Града има данас сасвим мала капелица саграђена 1925. на црквишту некадашњег манастира Марче. Ту где стоји капелица, био је некад олтар манастирске цркве.Темељи старе манастирске цркве назиру се и на северној и западној страни. На месту некадашње припрате виде се два улегнућа , што потврђује да је вероватна народна претпоставка да су то гробови марчанских владика. Манастир Марча добио је име по шумовитом брду Марчи испод кога се налазио.

       
      Када су у другој половини XVI века почела све више да јачају српска насеља у северној Хрватској долазили су овамо са народом и православни свештеници и калуђери, који су се одмах дали на организацију црквеног живота. Успеху њиховог настојања много је допринела појава дабробосанског митрополита Гаврила Аврамовића на овом подручју. Овај српски митрополит и егзарх пећког патријарха за Далмацију пребегао је овамо између 1578. и 1588. вели се, са седамдесет калуђера из манастира Рмња где је до тада боравио.
      О митрополиту Гаврилу као оснивачу манастира Марче говори и марчанска хроника која се касније чувала у Лепавини, као и капелска хроника коју је 1840. према марчанској, написао у циркуларном протоколу српско-капелске парохије свештеник Лука Шешић. Међутим о самом раду Митрополиту Гаврила на подизању манастира Марче и на организацији православне цркве у овим крајевима не знамо ништа поближе. Врло мало знамо и о раду славонско-пожешког владике Василија који је овамо прешао 1595. боравио у Ровишту и онде почетком XVII века умро.Због тога свакако сретамо касније за марчанске епископе и назив « ровишки «.
      Римокатоличка црква и држава улагале су све снаге да ове православне досељенике преведу у римокатоличку веру. За тај циљ требали су им људи између самих Срба, и то чим виђенијих. Нико, дакле, после смрти митрополита Василија није за тај посао био пожељнији од архимандрита Симеона. На њега утиче по упутама из Загреба и Беча суседни иванићки жупник Мартин Добровић, син православних родитеља, који је настојањем љубљанског бискупа Томе Хрена завршио у Грацу римокатоличке богословске науке са задатком да своје сународњаке Србе око Марче обраћа у римокатоличку веру.
      Поред њега на Симеона је чинио јак притисак и бискуп загребачки, тражећи да га Симеон призна за свог старешину. Симеон је био у веома незгодној ситуацији , тим пре што је манастиру требало осигурати и извесну имовину за опстанак и издржавање. Довијао се на све начине. 1607. постао је он епископ. Рукоположио га је у Ђуру 20. октобра 1607. митрополит Козма за епископа Угарске, Славоније и Хрватске.Владика Симеон морао је ићи у Пећ, где му је Патријарх Јован са синодом, признавши у потпуности његово рукоположење, дао 28. јуна 1609. синђелију, којом га поставља за епископа поменутих земаља.
      Тако је Симеон постао епископ вретанијски у саставу Пећке патријаршије. Када се као такав појавио у Крајини и Марчи, изазвао је велико незадовољсто представника римокатоличке цркве. Притисак је био тако јак да је нови епископ увидео да мора наћи компромисно решење. 1611. морао је отићи у Рим да призна папу, где му је 15. новембра сам Папа издао именовање за епископа српског народа у Угарској, Славонији и Хрватској. Сва имања око Марче која су припадала цркви Свих Светих доделио је сада Папа манастиру Марчи.
      Све што је Симеон Вретанијски као архимандрит и Епископ саградио у Марчи било је од дрвета. Он у својој молби Папи вели да је почео градити цркву и мали манастир. Народ је помагао. Око Марче се крче шуме и саде виногради, обрђују се њиве и ливаде, граде се воденице, копају рибњаци а у Маринковцима се постепено уредила манастирска економија. Створен је веома леп посед. Ту је било 170 јутара шуме, 7 јутара оранице, 100 јутара ливада и 150 јутара винограда, а на мајуру у Маринковцима било је 70 јутара шуме и 16 јутара ливаде.
      Симеон Вретанијски умро је почетком 1630. а већ 8. маја 1630. именовао је цар Фердинанд II марчанског игумана Максима Предојевића за вретанијског епископа. Максим се налазио тада у Бечу на челу крајишке депутације, која је поднела цару нацрт устава за уређење њихове Крајине. Цар је 5. новембра издао закон који донесоше крајишници у Крајину и похранише га у манастир Марчу.
      Тиме је Марча постала центар не само црквеног него и политичког живота православних Срба у Вараждинској крајини. Максим Предојевић није отишао у Рим, него у Пећ, где га је Патријарх Пајсије посветио за вретанијског епископа. Шта више, свакако на позив Максимов, видимо већ у фебруару 1631. патријарха Пајсија на овој крајини у пратњи софијског и влашког Архиепископа Јефтимија Цариграђанина. Максим (1630-1642) је као бескомпромисан православац, провео у борби за одбрану православља и народних права.
      У време Максимова наследника и сродника Гаврила Предојевића (1642-1644) појачало се манастирско братство доласком нове групе калуђера из манастира Рмња под водством игумана Кирила Никшића. Они су се настанили у манастирима Марчи и Лепавини.Долазак ових рмањских калуђера позитивно је деловало на развој манастира Марче. Један од њих, Сава Станиславић, постао је ускоро марчански архимандрит, а од 1684. и епископ. Био је човек предузимљив и веома активан. Како се већ од раније почео припремати материјал за изградњу зидане цркве и манастира дао се владика на посао и градња је почела од почетка маја 1654. до краја маја 1657. Ова изградња Марче свакако се продужила, али овако уређен манастир ишао је у сусрет тешким данима.
      За време наследника владике Саве, владике Гаврила Мијакића (1663-1670) букнула је завера хрватског бана Петра Зрињског и шурака му Франа Крсте Франкопана. Владика Мијакић био је пријатељ Петра зрињског и покојног му брата Николе. Петар Зрињски припремио је диплому којом је намеравао именовати Мијакића православним епископом, а коју је оне ноћи кад је Петар отишао у Беч (13.априла 1670.) спалила његова жена Катарина. Међутим то још увек није доказ да је Мијакић активно учествовао у тој завери.
      пак буде он у октобру 1670. ухапшен и спроведен у тамнице сењске тврђаве. Када је после погибије Зрињског и Франкопана 30-априла 1671. и после разарања и пљачке њихових градова, лансирана је вест о томе да је Зрињски хтео Хрватску предати Турцима, а да му је Мијакић у томе био главни сарадник, настала је у народу збуњеност и паника коју су вешто искористили бечки двор и пропагатори уније. Мијакић је био у тамницама Сењу, Грацу, тврђави Шотвин, Шлеску и тврђави Глац где је и умро 1686. године.
      им је владика Гаврило Мајкић умро, у Марчу је доведен силом прави унијат Павле Зорчић. Он је био васпитаник језуитских школа у Загребу и Болоњи где се школовао за спровођење уније. Зато је загребачки бискуп Мартин Борковић предложио у јануару 1671. Дворском ратном савету да се одмах из Крајине протерају калуђери и свештеници који су рођени у Турској и да се у Марчи инсталира Павле Зорчић. Цар Леополд је већ 28. фебруара 1671. именовао Зорчића за марчанског епископа. Његово устоличење се одгађало због бојазни од инцидента и устанка православних Срба. Марчански калуђери мрзели су Зорчића још док је био у Болоњи, знајући за какав се циљ спрема. Зато, чим се сазнало за комбинацију да Зорчић постане марчански епископ упутила су тројица марчанских калуђера представку крижевачком капетану грофу Траутмансдорфу у којој изјављују да неће Зорчића признати за свог епископа.
      Неколико калуђера било је затворено због изазивачког понашања. После инсталације отишао је Зорчић у Рим на посвећење. Цар је наредио војним властима да до Зорчићевог повратка очисте Марчу од непокорених калуђера. Кад се Зорчић почетком 1672. вратио из Рима , марчански православни калуђери су му поручили да ће пре изгубити главу него признати Папу и њега за свог епископа.
      Узбунио се и народ тако да је Зорчић док је био у Марчи живео у великом страху од атентата. Срби су заиста једне ноћи извршили атентат а он се пуким случајем спасио и побегао у Св. Иван. Гроф је тада дао да се шест калуђера окује и доведе у Крижевце. Тројица калуђера је успело побећи у Турску поневши све манастирске вредности тако да у манастиру није остало готово ништа.
      Одлуком из маја 1672. марчански калуђери су оковани одведени у ропство на Малту. Та судбина затекла је и неке Лепавинце и Гомирце за којима је у јесен 1672. послан и игуман гомирски Симеон Немчевић. На место тих несрећних калуђера, довео је Зорчић у Марчу оне подобне-унијате. Тако је отпочео нови период, који ће кроз пуних сто година доносити нова огорчења, борбе и патње.
      Србима у Крајини било је горе него у Турском царству. После Зорчића силом су довођени и остали епископи-унијати. Ипак правда је била на страни Срба а сила на страни унијата чији је успех био ионако никакав. Једна комисија која је 1732. обишла све парохијске центре у Генералату , и утврдила да у читавом генералату нема унијата, осим тројице калуђера и њиховог епископа у Марчи. Кад су после овога Срби коначно добили 1735. новог епископа који је немајући резиденције морао да ствара себи станак у Северину, почели су Срби енергично да захтевају поврат Марче.
      Турску поневши све манастирске вредности тако да у манастиру није остало готово ништа. Одлуком из маја 1672. марчански калуђери су оковани одведени у ропство на Малту. Та судбина затекла је и неке Лепавинце и Гомирце за којима је у јесен 1672. послан и игуман гомирски Симеон Немчевић. На место тих несрећних калуђера, довео је Зорчић у Марчу оне подобне-унијате. Тако је отпочео нови период, који ће кроз пуних сто година доносити нова огорчења, борбе и патње.
      Србима у Крајини било је горе него у Турском царству. После Зорчића силом су довођени и остали епископи-унијати. Ипак правда је била на страни Срба а сила на страни унијата чији је успех био ионако никакав. Једна комисија која је 1732. обишла све парохијске центре у Генералату , и утврдила да у читавом генералату нема унијата, осим тројице калуђера и њиховог епископа у Марчи.
      ад су после овога Срби коначно добили 1735. новог епископа који је немајући резиденције морао да ствара себи станак у Северину, почели су Срби енергично да захтевају поврат Марче. Како је у то време умро у Марчи унијатски епископ, били су Срби уверени да ће им Марча бити враћена за резиденцију епископа Симеона Филиповића. Међутим непосредно пред Филиповићев долазак био је у Марчи нови унијатски епископ Силвестар Ивановић. Кад су то крајишници сазнали скупи се 600 војника код Чазме да пођу да истерају унијатског епископа.
      Захваљујући тактици пуковника Штрасолда избегнут је покољ, али правог мира више никад није било. У једној представци цару, српски поглавари су тражили поврат Марче говорећи да су манастир подигли њихови преци за богослужења православним монасима а не унијатима. Тражили су још протеривање Ивановића, и повратак Српског епископа Симеона Филиповића јер само њега признају за свог епископа.
      Пошто молба није била испуњена долази до буне на Дестињаку код Крижеваца. Кад је чуо Ивановић да устаници долазе да узму манастир побегао је у Загреб где је и умро. Ослободивши се унијата, упутише марчански калуђери молбу епископу Симеону Филиповићу да их прими под своју јурисдикцију. Ову молбу су потписали игуман Атанасије Маргетић и калуђери Михаило Божичковић,Арсеније Бојчетић,Данило Станкић,Рафаило Огњанчевић, који је био парох ровишки и Атанасије Вуксановић. Нису је потписали Теофило Пашић, који је већ био именован за заступника умрлог унијатског бискупа и Симеон Булић.
      Прибкижавао се Аранђеловдан 1736. Храмовна слава манастира Марче. Калуђери Арсеније и Атанасије били су ван манастира у народу са циљем да упознају људе са ситуацијом у Марчи. Уочи празника дођоше они до манастира, али је капија била затворена. Пашић им поручи да овде немају никаква посла. Ено им владике у Северину или у Лепавини, а Марча припада унијатима.
      ад је то изјутра чуо народ, који је у гомилама ишао манастиру, распали се као жива ватра. Тада Пашић видјевши да ће бити зла, баци кључеве са спрата, а маса појури горе, похвата њега и његове истомишљенике, затвори их и оде на службу. Овај случај је био повод да коначно изиђе царска комисија која је требала да испита узроке побуне од 1735. и да пресуди коме припада Марча. На челу комисије био је Хилдбургсхаузен.
      Њему је ситуација била одмах јасна, јер му и католици крајишници изјавише да манастир припада православнима. Пошто није смео сам донети одлуку у корист православног свештенства , ствар је предао генералном аудитору лајтнанту Амброзију Фречнеру. Овај је 8 фебруара 1737. Издао пресуду којом је Марча предана српском епископу Симеону Филиповићу. Сада се могло очекивати да ће наступити мир у којем би се Марча потпуно обновила у сваком смислу. Али то нису хтели пропагатори уније из Загреба и Беча.
      Још приликом комисије добили су крајишки команданти инструкције из Беча да је, додуше православнима слободно исповедати веру али да се сви команданти обраћају загребачком бискупу. Иако овај план није имао никакве реалне подлоге, јер је и сам загребачки бискуп у писму кардиналима јављао да је унија на пропасти. Царском заповешћу 3. Децембра 1738. Марча је поново одузета од православних и предана унијатима.
      Оваква изненадна одлука запрепастила је Србе и марчанске калуђере. Они изјавише да никад неће признати загребачког бискупа нити да ће Марчу икада дати унијатима. Народни бол и огорчење добили су страшан израз: ноћу 28. (17) јуна 1739. Плану Марча и изгоре сва и црква и ћелије.
      Упалише их Срби под вођством арамбаше Томашевића. Знајући какве Марча поседује драгоцености, Срби су пре паљења изнели све из манастира, народне привилегије, архиву и богослужбене утвари и књиге. Народне привилегије однели су у Северин, а богослужбене утвари и књиге у Лепавини.
      За све ово окривио је загребачки бискуп владику Симеона Филиповића који је завршио у тамници због свих догађања. Коначно је био пуштен ,пошто се није доказала никаква кривица против владике Симеона. Загребачког бискупа Брањуга страшно је распаљивао против Филиповића иванићки жупник Влаховић. Док су се плеле замке епископу Симеону оставиле су власти марчанске калуђере на миру, те су они отпочели обнову свога манастира. Већ 3. августа 1739. јавља жупник Влаховић загребачком бискупу да Симеон скупља материјал за обнову манастира. Игуман Методије успео је већ 30.маја 1740. покрије цркву и сва друга здања.
      Његов наследник игуман Григорије покрио је 1743. Средње труло и олтар, а игуман Ђорђе Петровић покрио је 1745. четири мала црквена кубета. Идуће године (1746) покрио је велику кулу (звонара) а 1747. набавио три велика звона, довршио крчму на Глоговници и сазидао малу цркву Светог Николе. Марча је била поново обновљена али владика Симеон то није дочекао.
      На пожупском сабору 1741. на захтев хрватског племства донесен је фамозни 46. законски чланак, којим се епископу Симеону одузима Марча и он се окован шаље у Копривницу у тамницу где је и умро 16. марта 1743. Царица се није усудила да у ово ратно време насилно одузима Србима, манастир Марча. Зато је позвала Архијерејски синод карловачке митрополије да се у име Српске цркве и народа за свагда одрекну манастира Марче. Митрополија је то одбила јер је народ као и свештенство било против такве одлуке. Свакако, не из уважавања ових разлога, већ због својих интереса у овом времену кад је Вараждински генералат био непресушни извор војничке снаге, царица се уздржавала од отмице Марче. Међутим, кад је хрватско племство и свештенство на пожупском сабору 1751. поново изнело захтев за ликвидацију православља у , царица је опет затражила од митрополита Павла Ненадовића да се Архијерејским синодом у име Српске православне цркве коначно одрекне манастира Марче.
      Митрополит је и на поновљена и пооштрена тражења одговорио да се он и Синод на могу одрећи Марче без сагласности Народног сабора, а нарочито народа из онох крајева. 1753. израдила је Илирска дворска депутација план о спровођењу уније. Задатак је поверен генералу Петацију, заповеднику Вараждинског генералата. Петаци је био ватрени католик и свесрдно се примио извршења овог задатка. Када је тако ситуација око Марче била чишћа, сазове Петаци 1.августа 1753. најугледније српске официре из генералата у Чазму. Наслућујући да се нешто спрема о Марчи, изиђоше изјутра пред генерала сви српски официри под вођством потпуковника Михаила Микашиновића и замоле га да их не води у Марчу, ако је мисли одузети од Срба, јер ће радије изгубити главе него се назвати издајницима свога народа и цркве.
      Али када им је Петаци прочитао царичин декрет којим се непокорним прети губитком главе, а целом народу губитком привилегија, они од два зла изабраше мање. Кад су стигли у Марчу сазове генерал Петаци игумана и калуђере и прочита им царски указ којим треба да напусте манастир који ће војска чувати.
      Марчански калуђери склонише се у манастир Лепавину куда пренесоше многе књиге и утвари црквене. Чим су изашли православни калуђери из Марче, доведени су унијати. Околни пароси такође су прогнани са својих парохија, тако да је марчанска околина остала без иједног православног свештеника. Капетан Мрзљак, коме је поверено да чува Марчу поставио је на шест страна страже, како нико од православних свештеника не би пришао Марчи. Све цркве у крају дао је позатварати и кључеве покупити. Једино му поручник Филип Радотић није хтео да преда кључеве од цркве Св. Вида у Грабовници, задужбине својих родитеља. Кад га је Мрзљак трећи пут позвао да то учини, запретио му је затвором, коме Радотић на крају крајева није умакао.
      Кад је у Бечу примљен извештај о одузимању Марче, одредила је царица Марија Терезија 26. септембра 1753. да осморица изгнаних калуђера пређу у Плашки и Гомирје. На ово је митрополит Павле Ненадовић одговорио да у Плашком нема никаквог манастира,а Гомирје не може примити ове калуђере због множине братства. Митрополит се надао и даље да се ствар може исправити али узалуд. Царица је 5. новембра 1753. обавестила митрополита да се Марча не може повратити Србима, јер су је они отели, а црква и села око Марче заузета су само у потребним границама. Док су народни представници и Митрополит упирали очи у Беч и очекивали отуда помоћ, Генерал Петаци је систематски проводио гоњење православног свештенства и народа у околици Беча.
      Поручник Филип Радотић успео је да побегне из затвора у Русију и приказао је тамо како Срби проживљавају страдање горе него хришћани у време Нерона. Како је уз ово верско гоњење 1754. изашао нови закон о Крајини који је уништио сваки траг о привилегијама препуни се чаша народног стрпљења и првих дана 1755. плану крвава Северинска буна. Побуњеници су поубијали најомрзнутије официре, многима су куће опленили и запалили, међу њима и кућу Капетана Мрзљака.
      Све је то било узалуд. Вештом и испробаном тактиком буна је угушена. Срби су увидели да не могу повратити Марчу, јер је Беч славио победу над њима. Зато на једном збору у Северину 1755. донесоше одлуку да се народ са тешким болом одриче Марче. Пошто се са тим сагласио и костајничко-северински епископ Јосиф Стојановић поднета је царици Молба да се из Марче протерају унијати и да сеw манастир уступи пијаристима-римокатоличким калуђерима. Царица је одмах издала одлуку И усвојила молбу Срба. 1755. 1. септембра пијаристи су дошли у Марчу и основали немачку и латинску школу.
      Пијаристи се нису дуго задржали у Марчи , школа није имала успеха јер су се Срби после горког искуства и према овим римокатоличким калуђерима односили са неповерењем. Зато је школа после пар година укинута а пијаристи су прешли у Бјеловар 1756. Марчу су задржали само као своје имање. После њиховог одласка, Марча је опустела. Држава је продавала манастирску земљу и од тог новца градила манастир пијаристима у Бјеловару (данас жупни двор), манастир је полако рушен.
      По сачуваној копији цртежа из 1755. марчанска црква била је грађена у духу наше средњовековне архитектуре са крстообразном основом и осмоугаоним кубетом. Била је дуга 26,6 м, а широка 7.6 метара. Иконостас је пренесен у парохијску цркву у Липовчанима, која је и патосана плочама пренесеним из Марче.
      Ћелијско здање окружавало је цркву са три стране, а све заједно, било је ограђено зидом са обрамбеним кулама. На северној страни поред порте била је црквица Светог Николе, која је настојањем протопопа Николе Поповића сазидана у време игумана Ђорђа Петровића (1746. или 1747.) а на јужној страни било је на брду гробље са гробљанском капелом.
      Господарске зграде и зграде за чељад налазиле су се западно и северо-западно испод цркве, где се и данас још лако нађе цигле и полупаних комада од земљаног и финог порцуланског посуђа. Манастир је имао и два рибњака, јер наши стари монаси никад нису јели меса. Место где се налазио један рибњак и данас се зове Рибњачак, а други се налазио под брдом близу пута који води за Марчу па се то место зове Рибњак.
      итав век и по није место где је био манастир Марча ничим обележено. Тек 1925. подигнута је на самом црквишту, (народ вели на месту олтара), православна капелица и надстрешница код које се сваке године скупља о летњем Светом Аранђелу, народ овог краја.
       
      протојереј-ставрофор Душан Кашић
       
      Извор: “Православни манастири у Хрватској и Славонији”
    • Од JESSY,
      Желите ли да знате зашто смо стално уморни? Зашто смо разочарани? Зашто се осећамо истрошеним од живота? Разлог зашто смо толико уморни је тај што покушавамо да водимо битке које припадају Богу а ми једноставно нисмо богови.
      Како је тешко ово разумети  и како је тешко то признати. Рећи : Да Господе , ја сам човек пун страсти и грехова, грешака и промашаја... Опрости ми , помози ми, подигни ме и подржи ме. Без тебе , Исусе мој , не могу да поднесем овај свет, без тебе ја сам изгубљен , потребан ми је Твој кисеоник, Твој дах у мојој души да могу да живим... Падам и савијам се, вагам и давим се у мору својих мисли , у мору искушења, у таласима туге. Држи ме , Исусе , јер ме губиш... Опрости ми онолико пута колико је изгледало да одлазим од Тебе, не желим то, не тражим то, али моја повређена природа ме вуче ка празнини. Али, ти знаш Господе, да не грешим зато што Те негирам, не падам зато што Те не тражим и не желим, већ зато што не подносим ту празнину, тугу и трауму која крвари у мени.
      Није да те не волим Исусе, само сам повређен, пун менталних чирева који миришу на смрт. Ја желим да те осетим, али не могу; мрачна сила у мени вуче ме у грех, тама хоће да прогута светлост коју си ставио у мене кад сам се родио и крстио. Знам врло добро, Господе, да си дошао да спасеш слабе и рањене а не праведне и јаке. Дошао си, Христе мој, да спасеш оне који пате, а ја сам један од њих, грешник који тражи твоју светлост. Дај ми Господе Светлост Твоју јер о тами бринем ја сам..."
      Ми нисмо богови, ми нисмо супер хероји, ми не можемо све, нисмо сви за све или свакога. Нама је потребна смерност, не малодушност већ опажање и препознавање наших граница. Ми не можемо све да решимо, научи нас како да се снађемо. Ми не можемо све да схватимо, научи нас да верујемо. Ми не можемо све да пребродимо, научи нас да прихватимо. Не може све бити савршено, научи нас у нашој несавршености, да није све бело или црно; помози нам да заволимо сиво и хиљаде њених нијанси. Живот се не анализира већ доживљава, ми не мислимо већ живимо, не откривамо Бога већ нам се Он открива. Допустимо Богу да сања у нама, дајмо Му своју слабост и Он ће нам дати Своју снагу; пустимо нека светлост која је у нама засија...
       π. Λίβυος
      https://www.facebook.com/p.libyos/?ref=page_internal
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј присуствовао је у петак, 24. септембра 2021. године, трибини под називом „Бескрај и(за) маске: Драган Симеуновић – интелектуалне мене и еволуција пореткаˮ, одржаној у дворани трибине младих при Културном центру Новог Сада.

       
      Говорник на трибини био је академик Драган Симеуновић. Госта трибине је присутнима представила госпођа Мирјана Лукић Маринковић из Градске управе за културу Града Новог Сада, а модератор је била госпођа Јелена Делибашић из Центра за културне интеграције.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Ромејац,
      Код Новог Места купљено је имање за изградњу првог православног манастира у Словенији. Манастир ће бити посвећен Рођењу Пресвете Богородице, објавио је на свом званичном Инстаграм налогу Његова светост Патријарх српски г. Порфирије.
      “Наша срећа је огромна. Код Новог Места смо купили имање за први православни манастир у Словенији. Посвећујем га Рођењу Пресвете Богородице. Дивни пејзажи, дивне монахиње, дивни људи… Благослов за пријатељску Словенију”, написао је Патријарх Порфирије.
      Извор
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Код Новог Места купљено је имање за изградњу првог православног манастира у Словенији. Манастир ће бити посвећен Рођењу Пресвете Богородице, објавио је на свом званичном Инстаграм налогу Његова светост Патријарх српски г. Порфирије.

       
      “Наша срећа је огромна. Код Новог Места смо купили имање за први православни манастир у Словенији. Посвећујем га Рођењу Пресвете Богородице. Дивни пејзажи, дивне монахиње, дивни људи… Благослов за пријатељску Словенију”, написао је Патријарх Порфирије.
×
×
  • Креирај ново...