Jump to content

Митрополија црногорско-приморска

Оцени ову тему


Препоручена порука

Његова Светост Патријарх Иринеј посјетиће 31. маја барски, а 2. јуна подгорички Саборни храм

patrijarh-irinej-sjenic-1338641564-10703

Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј посјетиће у суботу, 31. маја Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару.

Дочек Његове Светости биће у 10 часова.

Патријарх Иринеј, који ће предводити делегацију Српске православне цркве на недјељном освећењу Храма Свете Тројице у Тирани, по повратку из Албаније ће у понедјељак, 2. јуна посјетити Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици.

Дочек Патријарха испред подгоричког Саборног храма планиран је за 16 часова.

Митрополија црногорско-приморска позива вјерни народ Бара и Подгорице да у што већем броју дочека Његову Светост.

Р.В.

 

http://www.mitropolija.com/njegova-svetost-patrijarh-irinej-posjetice-31-maja-barski-2-juna-podgoricki-saborni-hram/

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 572
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Бог се јави. Док не стигну неке званичне слике са данашње литургије и са пливања за Часни крст, само да пренесем једну фину вијест- у цркви Светог Ђорђа се данас крстила једна Францускиња Клаудија. П

Котор не заборавља: Прикупљање помоћи за угрожене од поплава20. мај 2014. - 14:16 Котор, Которани нису заборавили помоћ која им је из Србије и осталих крајева некадашње Југославије стизала након ка

„Преваспитавање човечанства“ – „Светигорина“ књига од 30. маја на киосцима у Црној Гори уз „Дан“

29. мај 2014. - 18:26

ZaSAJT_PREVASPITAVANJEcovjecanstva_A3_DAПРЕВАСПИТАВАЊЕ ЧОВЈЕЧАНСТВА

Процес стварања јединственог свјетског система у свим областима људског живота толико је, током друге половине 20. вијека, узнапредовао да је познати руски социолог Александар Зиновјев одавно, с пуним правом говорио о стварању „глобалног човјекомравињака.” Глобализација се дотакла свега, свих области приватног и јавног живота људског друштва, па и образовања, односно школовања. Нова Светигорина књига Преваспитавање човјечанства, која се може купити на свим трафикама широм Црне Горе, има за циљ да покаже како се тај глобални процес спроводи у образовном систему, и какве су његове духовне основе.

ГЛОБАЛИСТИЧКО ОБРАЗОВАЊЕ

Каква је улога образовања у процесима глобализације? Какве су могућности школе да у условима глобализације образује за демократију (поредак, знања, вриједности)? Истраживачи и теоретичари окупљени око водећих свјетских организација (УНЕСКО, УНИЦЕФ, ЕУ) у средиште образовања за XXI вијек стављају глобалистичке идеје. Примјера ради, студија Образовање –скривена ризница (1996) писана је у глобалистичком духу, а свијет се већ именује као „глобално село”.

Међутим, дескриптивна тврдња да је дух нашег времена глобализација, ништа још не казује, поготову када је ријеч о образовању. У савременом друштву кључно питање је како модернизовати оне државе које се налазе у периферном положају. Циљ неразвијених друштава је да изађу из периферне позиције, а то могу да учине само јачањем својих образовних ресурса. Њихов превасходни задатак је да подижу образовни ниво (квалификације) свог становништва, или модерним језиком речено оне треба да афирмишу сопствени „људски капитал”.

Да би оствариле овај циљ мале државе у глобализованом свијету треба да улажу све већа средства у образовање стручних и професионално компетентних кадрова. Међутим, нека искуства (земље бившег социјализма) показују да се млади кадрови селе, разним каналима, у развијене државе глобализма. Тај „одлив кадрова” је озбиљна посљедица глобализацијске праксе. Неразвијене државе улажу велика средства у образовање а плодове „људског капитала” убирају већ развијене државе. Велико је питање како се може ублажити ако већ не може спријечити модерна експлоатација професионалне интелигенције.

Постмодернистичке теорије, као један мисаони израз глобализацијских процеса, сматрају да је наше вријеме у знаку пораста улоге знања, али умјесто традиционалног знања које они именују као мета нарацију, доба у коме ми живимо тражи нове форме знања о тзв. малим причама, разликама, плуралитет говорних игара.

У том погледу треба истаћи теорију Жан Мари Лиотара (Постмодерно стање, Б и Ј, 1988) по ко јој промјене у области знања истовремено су промјене у друштву. А ново друштво је друштво компјутера, информација, научног знања (без мета нарације, већ малих знања).

Данас веома утицајна теорија постмодернизма, одбацује тзв. велике приче, усредсређује се на разлике и мале приче, а то није спојиво са идејама глобализације. Теорије о „глобалном селу“ директно су супротне теоријама које одбацују свако „тотализујуће знање” (Лиотар). Ова чињеница се не разматра са одговарајућом истраживачком пажњом у пројектима будућег или постмодерног образовања.

Када је ријеч о образовању за „глобалистичку демократију”, треба рећи да се ту појављују непремостиве тешкоће за наставни програм. Установили смо да су разлике између теорије демократије и практичних искустава забрињавајуће. Најдрастичнији поремећај у овом односу огледа се у посезању за ратним насиљем да би се остварили демократски циљеви. Школе у неглобализованим дјеловима свијета преузимају моделе демократије из водећих држава развијеног свијета, а видјели смо какве све напетости између теорије и практичног искуства постоје у најразвијенијим демократским државама. Демократија евро-америчких друштава се извози у државе које треба да уђу у глобални поредак посредством образовања. Само, питање је шта треба да се предаје као знање – теоријска достигнућа или практична остварења демократије.

Према циљевима може се разликовати неколико васпитно–образовних оријентација демократије: васпитање и образовање за државни поредак, за националне интересе, за угледање на страна искуства, за усвајање демократских вјештина итд. Процеси глобализације све више намећу интернационални садржај демократије, а то је слободно тржиште и људска права.

У таквој образовној стратегији, идеја грађанина заузима кључно мјесто. Слаби се корпус идентитетских вриједности, а истичу у први план компетиција, егоизам, локализам (Аврамовић, 2002). Уосталом, о глобализацијским процесима постоје опречна мишљења и теорије. Демократија је по природи ствари правни и друштвени простор за испољавање разлика. Како све те огромне разлике укључити у националне програме за демократију, а да се сачува програмска кохерентност и јасноћа?

Основни проблем глобалне демократије у школи огледа се у одсуству критичке саморефлексије. Концепт се прописује а не дискутује, више је модел а мање искуство, претеже универзализам а одсуствује национални индивидуализам. Уколико је кључна идеја васпитања и образовања за демократију толеранција и укрштени јавни утицаји, онда глобализам неће остварити самопрокламовани циљ. Образовање за демократију није проста апликација програма демократије јер би тада била на дјелу индоктринација.

Други проблем глобализованог образовања тиче се професионалног знања које се предаје ђацима. То знање се специјализује али не на глобалном нивоу. Уколико се разлике у привредној развијености, технолошкој опремљености и политичкој моћи продубе између богатих и сиромашних земаља и дјелова свијета, нема сумње да ће и образовање слиједити подјеле о којима је ријеч. На том нивоу могу се очекивати, по ријечима Зиновјева, два сектора. У првом ће се образовати будући господари, управљачи, вође и учитељи новог друштва, а у другом, обука радне снаге за установе и радне организације. „Овдје се људима не пружа знање већ радна вјештина.

Фактички, овдје се припрема огромна маса људи који умију да раде, али који су необразовани, идеолошки обрађени и манипулисани” (Зиновјев, 2002). Убрзани развој науке и технике сужава број стручњака који могу да прате иновације, а проширује број припадника „застарјелих” професија. Очигледно је да су државе–мо тори глобализације фаворити, а неразвијени дјелови свијета аутсајдери.

Оваквим погледима на улогу професионалних знања допринијело је и убрзано ширење науке и нових електронских технологија. Нове технологије су, по мишљењу Лиотара (1995), одбациле тврдњу по којој усвајање знања ограничавају могућности свијести. Јавља се компјутерско знање и компјутерски језик који омогућава и нову комуникацију. Из таквих околности слиједи промјена у области предавања знања, односно усмјеравања према компетенцијама а не идеалима.

Ново знање није намијењено образовању елите већ снабдијевање система играчима способним да примјерено осигурају улогу прагматичних радних мјеста која су потребна институцијама. У том смислу, образовне установе постмодерног друштва биће све функционалније са све мање осмишљавања и суштине.

У оваквим друштвеним и политичким условима школе ће све више истицати разлику између манифестне и латентне функције (Лобро, 1979). У првој ћемо видјети школу која се прилагођава „свјетском друштву”. Глобалистичко усисавање малих и неглобализованих образовних система огледа се у свим елементима предавања знања. Најприје се изводи убрзана компјутеризација школа и факултета чиме се умрежавају у свијет информација. То се именује као развој информатичког образовања. На другом мјесту је изједначавање страног (енглеског језика) са матерњим.

Овакво спуштање енглеског језика на ниво националног мораће да остави одређене идентитетске посљедице у развоју личности. Језик није само структура већ и културна семантика.

Треће обиљежје глобализације образовања обухвата школска знања или курикулум. Народи, кандидати за глобализацију функционализују своје наставне програме, односно прилагођавају их свјетским прагматским потребама. Они се обучавају за конкретне послове, стичу радне вјештине (Зиновјев).

Уз ова три кључна обиљежја глобализације образовања, иду и пратеће активности, као што су семинари за све учеснике образовања, преузимање искустава развијених држава, укључивање експерата у образовне институци је, давање донација итд. Међутим, латентна функција показује да се школа опире наметнутим концептима „свјетског друштва”. Она не може да истисне идентитетски садржај и све друге облике историјске свијести. Знања наталожена у националном трајању не могу да се заобиђу у конципирању било како схваћеног модерног курикулума.

(Редакција Светигоре)

ПРОИЗВОДЊА ПОСТМОДЕРНОГ ДЈЕТЕТА

Циљ неолиберализма није само разарање старих видова заједништва (породице, синдиката, партија и, у најширем смислу, културе), него и уништавање индивидуалности, тј. самосвојне личности изграђене током модерне епохе. Серијска производња нове, „постмодернистичке”, некритичке и „психотичне” јединке, крајњи је исход застрашујуће дјелотворног подухвата чији су главни носиоци телевизија и школа која је током тридесетих година тзв. „демократских” реформи стално слабила критичку моћ појединаца.

Дејство телевизије почиње веома рано. У предшколском узрасту дјеца су најчешће већ увелико накљукана сликама са малог екрана. Не ријетко су се нашла пред телевизором и прије него што су проговорила – што је нова антрополошка чињеница. У САД дијете конзумира „покретне слике” и по пет сати дневно.

Породично окружење преплављено је оним што непрекидно долази са увијек укљученог малог екрана, и што у великој мјери утиче на формирање будуће јединке.

Данашњи критички осврти и анализе односили су се углавном на садржину телевизијских слика; на примјер, на насиље које је у њима присутно. Међутим, није примијећено да и сам медијум може бити опасан по себи, шта год да емитује. Уосталом једнако крваве биле су и старе дјечије бајке какве су баке својевремено причале унуцима, гдје су главни ликови били вјештице и људождери окомљени на дјецу.

Ипак, није занемарљива разлика између измишљеног, имагинарног свијета чудовишта из бајки, јер га дијете нужно доживљава као различит (свијет фикције) и, с друге стране, сасвим реалистичког свијета телевизијских серија пуних насиља, силовања и убистава, који се стапа са стварношћу. Несумњиво је да телевизија, захваљујући свеприсутној и нападној реклами, представља рани вид дресуре за потрошачко друштво.

Међутим, није само ријеч о садржини слика него и о облику у којем се оне примају, о телевизијском медијуму као таквом. Прије свега, он је потпуно потиснуо породицу као окружење у којем долази до преноса и размјене културних тековина између генерација.

Израз „дјеца телевизије” – узет дословно — указује на чињеницу да је телевизија преотела васпитну улогу родитеља. А то одузето вријеме, прове дено пред екраном на уштрб међусобне комуникације има веома конкретне посљедице – укључујући чак и разарање симболичког и душевног свијета код дјетета.

„Дјеца телевизије” не прихватају ауторитет

Симболички свијет подразумијева основну слику људског рода да за разлику од животињских врста, влада језичком способношћу: човјек у обраћању сродницима себе одређује као говорног субјекта, тако што користи елементе знаковног система који нешто или некога представљају. Да би се досегла симболичка функција, довољно је да припадник врсте усвоји систем гдје се „ја” (присутно) обраћа неком „ти” (такође присутном), а поводом „онога” (одсутног, тј. Поводом било кога или било чега представљеног). Те основне симболичке одреднице омогућавају нека кључна разликовања: себе од другога, овдје од тамо, прије од послије, присуство од одсуства.

Овај систем, који обезбјеђује не само овладавање симболичком функцијом него и стицање психичког интегритета, првенствено се преноси језиком: кроз разговор родитеља са дјететом.

Говорити значи преносити приче, вјеровања, властита имена, поријекло, обреде, обавезе, знања, друштвене везе и односе… али прије свега, саму ријеч. То значи просљеђивати, са једног нараштаја на други, језичку способност – тако да онај коме се обраћамо може идентификовати себе (ја) у времену (сада) и простору (овдје), те на основу тога означити у свом говору остатак свијета. Живо усмено обраћање једне јединке другој подразумијева двије равни.

Наиме, говор који се одвија преко звукова или покрета преноси менталне слике – када ми други говори, ја видим шта жели да ми каже. Телевизија угрожава управо тај вид међугенерацијског саобраћаја, преноса изговорене ријечи.

Онда када симболичке ознаке за вријеме, простор и лица нијесу чврсто одређене, слике из спољашњег свијета постају нека врста непосредног или посредног продужетка унутрашњих слика и фантазија човјекове психе, чије значење остаје скривено у њему самом. Дакле, умјесто да се разврстају и повежу у оквиру кумулативног процеса којим субјект овладава и управља, слике могу загосподарити оним ко их прима доводећи га у стање потчињености и зависности.

У том случају телевизија додатно слаби способност јединке при усвајању симболичких одредница за вријеме, простор и лица: она замагљује перцепцију, поспјешујући стапање фантазија са стварношћу и доприносећи збрци на равни симболичке функције. Тада су доведене у опасност човјекове изражајне и говорне могућности.

Према томе, телевизија никако не може, као што неки наивно мисле, надокнадити недостатке у усвајању симболичке функције; она их, напротив само увећава отежавајући процес овладавања језичким симболима. Ово важи не само за телевизију, него за све врсте сензорских помагала са преносом импулса на даљину, тј. за све што

повезу је и стапа једно “овдје” са једним “тамо”: видео игре, мобилне те лефоне. интернет…

Свима њима својствена је могућност да удесетоструче способност једних и исто толико увећају конфузију других. Наиме, док неке јединке постају готово слободне од свих просторних и временских ограничења, остале више нису кадре да се сналазе у било каквом про стору и времену.

Иста та „дјеца телевизије” једног дана крећу у школу. Разумљиво је онда зашто многи професори са горчином тврде да пред собом „немају више ђаке”, да та дјеца „више не слушају”.

Она, вјероватно, више и не говоре. Не зато што су постала нијема – напротив: али, сусрећу се са огромним тешкоћама када треба да се укључе у било коју врсту расправе, гдје учесници наизмјенично узимају улогу онога ко говори и онога ко слуша.

У школи таква ситуација подразумијева да један учесник (професор) даје исказе засноване на разуму (тј. преноси вишеструка знања нагомилана током многих генерација и стално реактуелизована), док други учесник (ученик) по потреби о њима расправља.

Несумњиво је да велика већина професора настоји, не штедећи труда и често идући преко својих снага, да младима врати њихов статус ђака, а себи улогу наставника. Али, у томе и јесте новонастала промјена: пошто су дјеца онемогућена да постану ученици, и професори се суочавају са све већим препрекама у вршењу свога посла.

Током 30 година наводних „демократских” реформи, надлежни политичари и педагошки стручњаци стално су им понављали како је њихово настојање да поучавају – застарјела и превазиђена ствар. У име демократизације школства практично је призната и потврђена чињеница да више нема ученика. Зашто би онда још постојали професори?

(Одломак из књиге Преваспитавање човјечанства)

 

http://www.mitropolija.com/prevaspitavanje-covecanstva-svetigorina-knjiga-od-30-maja-na-kioscima-u-crnoj-gori-uz-dan/

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Слава Саборног храма Вазнесења Господњег у Кучима

20140529_111715-e1401388336920-720x375.j

Данас је у Кучима Саборни храм Вазнесења Господњег прославио своју храмовну славу. Свечаност је започела Светом Литургијом коју су служили надлежни парох јереј Драгослав Ракић уз саслужење Јеромонаха Луке, настојатеља манастира Св. Димитрија у Кадића Боану, и јереја Слободана Лукића, пароха Црмничког.

Овогодишњи домаћин славе је Драгољуб Павићевић, који је се несебично потрудио да славу свечано уприличи.

Храм Вазнесења Господњег је Саборни храм свих Куча и цијеле парохије Кучко-братоножићке и љеворијечке, и ево већ другу годину за редом како је храмовна слава употпуњена са свечаном литијом кроз село, која је обновљена након више од 60 година, у којој се на четири кључна мјеста у селу чита Свето Јеванђеље и у молитвама призива благослов Божији на винограде, поља, усјеве, народ и на само мјесто.

Поред свечане литије која је обновљена, такође и сам храм је у фази цјелокупне обнове у протеклих годину дана, чије радови се приводе крају, да би сви скупа у радости дочекали и његово ново освећење које би требало да се догодити негдје на јесен.

Надлежни парох је у проповједи о схватању празника Вазнесења истакао, да се човјек вјером ослобађа од радозналости брзоплетости, и да се све остварује у радости Божијег давања и нашег примања, као и темељно искуство чувања и умножавања онога што нам се даје, то је „облачење у силу са висине“. А све нам је то дато кроз Христа и Васкрсење Његово и Свете Литургије кроз које се причешћивањем „облачимо у силу са висине“ и као такви улазимо у богодано „сједење са десне стране Оцу“ што је круна богодане части и радости, јер Вазнесење дакле које славимо јесте печат Васкрсне радости… Тако и ми обнављајући овај храм ми не обнављамо само грађевину, него обнављамо себе као прво физички у смислу присјећања својих предака који су га првобитно изградили и нама предали, као друго духовно управо на тај начин чувајући и умножавајући онога што нам се даје и на тај начин тежимо и ходимо ка мјери висине раста Христовог…

Поред овог храма и његовог освећења ми би на јесен требали имати и још једну велику свечаност, која обавезује све нас да заједно покушамо да је остваримо, а то је 400год. од „Сабора српских главара“ који се управо тако у многим списима и наводи, а који се управо догодио овде испред мале цркве Св.Јована Богослова, и ни мало није случајно што нам је Бог дао снаге да се овај велики Саборни храм приводи крају са радовима да би можда управо то могли и остварити, будимо сви скупа уједињени прије свега у молитвама јер нам је то сада најпотребније у реализацији свих жеља и планова.

Приликом сједења за трпезом и отац Лука нам се обратио са неколико ријечи поздрављајући овако диван и расположен сабор, пружајући ријечи подршке и савјета да сви остајемо у љубави, не мрзећи браћу своју, не стварајући разлике и раздоре међу људима ни на вјерској ни на националној основи јер тада бива велико страдање једног народа, које је задесило цијели свијет и као што се то догађа са браћом православцима у Сирији, да се сви држимо сабрани око Христа и имена Његовог, да би тако задобили вјечни живот.

20140529_120751-150x150.jpg 20140529_110223-150x150.jpg 20140529_102010-e1401387853407-150x150.j 20140529_102002-e1401387873894-150x150.j

20140529_100113-e1401387892243-150x150.j 20140529_093410-e1401387914836-150x150.j 20140529_091558-150x150.jpg 20140529_111931-e1401385582899-150x150.j

 

http://www.mitropolija.com/slava-sabornog-hrama-vaznesenja-gospodnjeg-u-kucima/

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Хор Српског пјевачког друштва „Јединство“ из Котора са солистима одржао хуманитарни концерт у цркви Светог Николе

SPD-Jedinstvo-600x375.jpg

Чланови Српског пјевачког друштва „Јединство“ – Котор одржали су хуманитарни концерт у цркви Св. Николе, са циљем прикупљања средстава за људе пострадале у великим поплавама у региону. У разноврсном и лијепом програму учествовали су хорови и солисти, инструменталисти и вокалисти, а црква је била пуна љубитеља духовне музике и племенитих људи, који су дали свој прилог. Дјечији хор је под диригентском палицом Иване Кривокапић, извео четири композиције („Христос воскресе“, „Људи ликујте“, „Господи Боже“ и „Молитва“) док је „велики“ хор под управом Михаила Лазаревића, плијенио љепотом вишегласја у композицијама „Жертва вечерња“ Чеснокова, са солисткињом Милицом Лалошевић, мецосопран, „Блаженства“ Мартинова и Друга руковет С. Мокрањца, гдје је соло дионицу изверо Стефан Челановић, тенор. У солистичким тачкама наступили су Јована Мршуља, флаута, сопранисткиње Јована Миљеновић и проф. Александра Добриша, које је за клавиром пратила проф. Ана Михаљевић, а Милица Лалошевић је такође наступила у солистичкој изведби („Укор“ С. Рајачић) у клавирској сарадњи са проф. Дејаном Кривокапићем. Иван Держиев, студент хармонике на Музичкој академији на Цетињу, члан хора СПД Јединство побрао је аплаузе присутних изведбом прелијепе композиције „Калина прекрасна“ Семјонова.

-Благодаримо свим извођачима, хоровима и солистима, покушали смо саборним музицирањем да позовемо и апелујемо на све нас да приложимо своју лепту за физички спас дијела рода нашег. Колико год да нам је било тешко задњих дана, исто тако смо поносни јер смо доказали нашу снагу, нашу жељу да помогнемо. Живјеће овај народ заједно с вама на многаја и многала љета, поручио је Драган Ђурчић, секретар Друштва.

-Српско пјевачко друштво Јединство Котор се на овај начин прикључило помоћи настрадалом народу, нашој браћи у региону, желимо да дамо један допринос са наше стране и на овај музички начин да анимирамо људе да уложе још један напор да се још једанпута окупимо и нешто хумано урадимо. Концерт смо реализовали сами својим снагама. Учествовао је наш подмладак, дјечији хор и велики хор, солисти који су све наши пјевачи, а баве се и другом врстом музике, направили смо један колажни концерт који се мало разликује од наших досадашњих концерата, (само „а капела“), да се искажемо и на овај начин, да ми у хору подржавамо и младе таленте, дајући им простора и прилика да се покажу и тиме мотивишу многе људе да помогну. Хор СПД ,,Јединство“ и храм Св. Николе су једно тијело, хор егзистира 175 година, а храм и много дуже, ми као једно биће радимо, дишемо, помажемо, молимо се Богу да ова пошаст престане, нагласио је Михајло Лазаревић.

Црквена општина которска се у оквиру генералне акције по благослову митрополита Амфилохија прикључила прикупљању помоћи од првога дана. Сакупљена је јако велика количина одјеће, обуће, хране, средстава за хигијену, пелена, воде, све су то прослиједили на храм у Подгорици.

- СПД Јединство помаже на свој начин – пјевањем, као што каже наш слоган: „Пјесмом срцу, срцем роду“, ту смо да помогнемо, заједно са нашим пријатељима, драго нам је што је овако било пуно, јако добар одазив грађана и вјерника. Вечерас смо сакупили 1170 еура, казао је протојереј Немања Кривокапић, баритон у Хору.

Мирјана Д. Поповић

Извор: Дан

 

http://www.mitropolija.com/hor-srpskog-pjevackog-drustva-jedinstvo-iz-kotora-sa-solistima-odrzao-humanitarni-koncert-u-crkvi-svetog-nikole/

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Спасовдан литургијски прослављен у манастиру Острогу (видео)

DSC_0898-720x375.jpg

 

 

На празник Вазнесења Господњег – Спасовдан у цркви Свете Тројице у Доњем манастиру служена је Света Литургија. Литургијом је началствовао јереј Радован Томовић, уз саслужење јеромонаха Сергија, архимандрита Мирона и ђакона Радмила Чизмовића.

Током Литургије бесједио је о. Сергије, сабрат манастира Острога. Рекао је да само име празника Спасовдан говори да то није безначајна ствар. ”Спасовдан-спасење. Шта значи спасење? Много је Хришћана који вјерују у Бога, вјерују да постоји нека сила, али нажалост, нијесу упознати са својим вјером онолико колико је потребно за спасење. Спасење значи истинско, цјеловито, потпуно сједињење човјека са Богом, својим Створитељем. То се постиже у Светој Цркви гдје нас Бог кроз све Свете Тајне сједињује. То је спасење.”, рекао је јеромонах Сергије. Сам Господ и безброј свједока из оног времена славе Христово Васкрсење. ”Христос својим постојањем показује да он није неко привидно створење. Наше је да се трудимо да живимо по Христу и да се на тај начин са њим сјединимо и тако спасимо”, додао је о. Сергије.

Након Свете Литургије обављено је резање славског колача десеточлане породице Петковски из Никшића, који иначе славе Никољдан, а Спасовдан им је прислава. ”И прошле године смо резали славски колач овдје. Мени и мојој породици много значи што нам је прислава управо Спасовдан и што можемо да је прославимо у острошкој светињи”, каже Ристо Петковски.

Празник Вазнесења Господњег празнује се 40 дана након Васкрса, тачније у четвртак шесте недјеље након Васкрсења Христовог, а слава је великог броја храмова и манастира, као и православних вјерника широм свијета.

Извор: Манастир Острог

DSC_0870-150x150.jpg DSC_0876-150x150.jpg DSC_0877-150x150.jpg DSC_0879-150x150.jpg

DSC_0882-150x150.jpg DSC_0884-150x150.jpg DSC_0892-150x150.jpg DSC_0895-150x150.jpg

DSC_0896-150x150.jpg DSC_0904-150x150.jpg DSC_0905-150x150.jpg DSC_0906-150x150.jpg   http://www.mitropolija.com/spasovdan-liturgijski-proslavljen-u-manastiru-ostrogu-video/

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 3 months later...


 

На празник Рођења Пресвете Богородице одслужена Литургија у Доњем острошком манастиру
 
 

%D0%9E%D1%81%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B3-720


 
На Малу Госпојину, празник Рођења Пресвете Богородице, Свету Литургију у цркви Свете Тројице служио је протојереј Зоран Петровић из Бијељине уз саслужење јереја Синише Јанковића.
 
На данашњи празник велики број вјерника из свих крајева свијета сабрао се у Острогу.
 
 

 
О. Зоран Петровић бесједио је након Свете Литургије. Рекао је да људи морају са неизмјерном пажњом да слушају ријеч Божију и оно што Господ говори кроз Свето Јеванђеље.
 
- Божија ријеч никада не пролази, не стари, у сваком времену долази баш кад треба, а човјеку гладном и жедном стиже као храна жива, као вода жива – казао је о. Зоран и додао да нам Бог дарива љубав да би се људи њоме везали.
 
Протојереј Зоран је подсјетио на Божије заповјести. Казао је да се данас, када се пуним устима говори о љубави, изгледа стидљиво говори о вјери, о Богу.
 
- Присутна је нека стидљивост, нека вјера без силе и снаге. Каква је та љубав која затвара човјекову душу? Пуно осуђивања има међу нама и оно нас раслабљује, па смо се једни од других удаљили и почели смо само примјећивати грешке других – казао је о. Зоран и нагласио да то није анђеоска, већ радња непријатеља човјековог.
 
Из људи треба да зрачи људскост, а не гордост и помрачење.
 
- Многе ситнице и непотребне ствари нам одузимају вријеме, немамо љубав према Богу, немамо истинску, поуздану, људску изворну, хришћанску љубав. Тек када она потекне из човјека, онда му све паше код других људи, онда човјек нађе стотине разлога да се радује, онда човјек свијетли радујући се другим људима – рекао је о. Зоран и поновио да само љубав човјека чини да је са Богом.
 
На крају бесједе, протојереј Зоран Петровић пожелио је вјерном народу да Господ да снаге да разумијемо и да се трудимо да стичемо љубав према Богу и према људима, а онда и остале хришћанке врлине.
Након Свете Литургије светковање празника настављено је у манастирској гостопримници.
 

Жељко Вуксановић

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
 

Митрополит Амфилохије у Пољској

 

 

Високопреосвећени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије налази се ових дана, на позив Блажењејшег Митрополита варшавског и све Пољске г. Саве, у посјети Православној Цркви Пољске.

 

 

 

 

Митрополит Сава је 20. септембра 2014. године лично дочекао митрополита Амфилохија на аеродрому Шопен у Варшави, а потом су заједно обишли сједиште Митрополије варшавске, Саборни храм Свете Марије Магдалине и Центар православне културе Светог Кирила и Методија у Варшави /фотогалерија/.

 

Касније истог дана, приликом обиласка града, обишли су православну капелу Пресвете Тројице у непосредној близини Старог Града Варшаве, а потом и сам Стари Град, краљевски дворац и римокатоличку катедралу Светог Јована Крститеља.

 

Послије тога су архијереји посјетили храм Светог Јована Лествичника у Варшави поред којег се налази централно православно гробље у Варшави, које се простире на 18 хектара. Митрополита Амфилохија је за обједом који је приређен у знак добродошлице поздравио митрофорни протојереј Миколај Ленчевски, старјешина овог храма.

 

У вечерњим сатима, митрополит Амфилохије је даривао митрополиту Сави икону Пресвете Богородице са Христом, рад монахиња манастира Жупа Никшићка, руски превод своје књиге ”Љетопис новог косовског распећа”, као и нова рускојезична издања водича и монографије Ризнице Цетињског манастира.

 

Јуче су Митрополити посјетили женски манастир Светих мироносица Марте и Марије на Светој гори Грабарки, најважније поклоничко мјесто међу православнима у Пољској, гдје су их угостили игуманија Ермиона и њених тринаест сестара монахиња.

 

Овај манастир се налази преко стотину километара источно од Варшаве, близу границе са Бјелорусијом, у дијелу Пољске гдје има много православних, а у неким дијеловима чине чак и већину.

 

Манастир је изграђен 1947. године, али само мјесто на којем се налази има дугачку традицију поштовања, будући да су се на њему многи чудесно излијечили од колере која је храла тим крајем 1710. године. У самом манастиру постоји посебан простор у којем се остављају крстови које поклоници донесе. Ове године је само из Варшаве већ било 11 поклоничких омладинских група које су пјешке походиле ово светилиште.

 

На дан када је највећи празник у манастиру – Преображење Господње, сабере се и до тридесет хиљада људи. Ове године је празничној Литургији и прослави Преображења присуствовао и предсједник Пољске Бронислав Коморовски.

 

1990. године манастирски храм је након намјерног подметања пожара потпуно изгорио. Нова црква је освећена 1998. године.

 

Нови конак је на Преображење 2010. године освештао Његова Свесветост Васељенски Патријарх г. Вартоломеј.

 

Митрополит Амфилохије је пожелио игуманији и сестрама да се свагда моле за све нас и продуже свето дјело чувања грабаровске светиње и уписао се у љетопис манастира ријечима: ”Благословом Блажењејшег Митрополита варшавског и све Пољске Сава поклонисмо се светињама Православља а посебно на Грабарки, мјесту преображења и исцјељења људских душа. Господе просвети таму моју. 20. септ. 2014. +АЕМ Црногорско-приморски Амфилохије”.

 

Након посјете Светој гори Грабарки, Митрополит је посјетио град Хајновку и три храма у њему: Светог великомученика Димитрија, Рођења Светог Јована Крститеља и Саборни храм Пресвете Тројице. Као и на свим другим мјестима, Митрополити су и овдје били дочекани од свеукупног братства сваког храма којег су посјетили, а Митрополит Амфилохије је, по познатом обичају, у сваком храму оставио запис о својој посјети и поклон – икону или неку од књига у издању Митрополије црногорско-приморске.

 

Послије овог града, посјетили су познати туристички крај овог дијела Пољске – градић Бјеловјеж, који се налази у истоименом Националном парку (пространој шуми) који се простире кроз Пољску и Бјелорусију. Овдје су посјетили храм Светог Николаја Чудотворца, који је тренутно у обнови. Овај храм је у другој половини деватнеастог и почетком давдесетог вијека био посјећен и помогнут од чак три руска цара, будући да је тај крај припадао Царској Русији неколико вијекова. И даље постоје веома жива сјећања на царско вријеме код локалног становништва. На напуштеној локалној жељезничкој станици је основан ресторан у којем је све у знаку царске породице Романових, а на оближњим преосталим шинама постоје и вагони којима се цар Николај довозио у Бјеловјеж. Данас су у њима апартмани за госте.

 

У непосредној близини Бјеловјежа, окружен густом шумом, налази се гранични прелаз између Пољске и Бјелорусије, отворен искључиво за пјешаке и бициклисте. Митрополити су са својом пратњом обишли и ово мјесто.

 

На путовању од Варшаве Митрополит Сава је показао свом госту и друге храмове у мјестима Дрохичи, Шемјатиче, Милејчице, Клешчеле и другим…

 

Већина поменутих храмова има и такозване ”нижње” храмове – крипте. Посебно је интересантан неуобичајен изглед и пројекат Саборног храма Пресвете Тројице у Хајновки.

 

У пратњи Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија налађе се протосинђел др Евстатије Аздејковић, сабрат Цетињског манастира и протођакон Игор Балабан.

 

У овој већински римокатоличкој земљи од укупно четрдесетак милиона становника има око пет стотина хиљада православних. Православна Црква Пољске има шест Епархија у Пољској и једну у Бразилу. Тренутно има шест епархијских епископа у Пољској и три викарна епископа, од којих је један Православни ординариј Војске Пољске. У Бразилу су један епархијски архијереј и један викарни епископ.

 

Црква Пољске има своју семинарију у Варшави, а високо образовање се стиче на посебној Хришћанској богословској академији на којој постоји одсјек за православно богословље. Такође постоји катедра православне теологије на Универзитету у Бјалистоку. Прије Другог свјетског рата православна теологија је имала своје мјесто и на Универзитету у Варшави.

 

Црква је добила аутокефалност од Васељенске Патријаршије још 1924. године, а 1948. године је добила признање аутокефалности и од Московске Патријаршије у чијој је јурисдикцији била раније. Налази се на 13. мјесту у диптиху Православне Цркве.

 

Црква је јако пуно страдала кроз историју. Најприје због насилног наметања уније, али и у Другом свјетском рату под Хитлером и касније под стаљинизмом.

 

У богослужењима се користи црквенословенски језик, а проповиједи се говоре на пољском, бјелоруском, украјинском и руском, зависно од парохије и потребе. Прошле године Свети Сабор ове Цркве је донио одлуку да се званично врати у употребу јулијански календар, будући да се већина парохија и руководила тим календаром, иако је службени календар био грегоријански. Данас је у цијелој Пољској остало свега неколико парохија који користе грегоријански календар и то са благословом Светог Сабора.

 

Митрополит Сава је провјерарх Православне Цркве Пољске од 1998. године. Као млади монах је био студент Богословског факултета Српске православне Цркве у Београду.

 

Законодавни оквир је врло повољан за Цркву. Постоји вјеронаука у школама и душебрижништво у свим државним институцијама од војске, преко полиције, до болница и казнених завода. Црква има и широку добротворну дјелатност, међу којима су и домови за старе и немоћне, као и мноштво активности са дјецом и омладином.

 

Митрополити ће, у недељу, на празник Рођења Пресвете Богородице служити у цркви посвћеној том празнику у Бјелу Подласком, а у понедељак, када се у Цркви Пољске прославља Свети мученик младенец Гаврил, рођен 1684. године у породици која је остала православна у тешко вријеме наметања уније и који је убијен као дјечак од шест година, служиће Свету Литургију у Саборном храму Светог Николаја Мирликијског у Бјалистоку, гдје почивају његове мошти.

 

 

 

 

Фотографије

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
 
Епископ румунски Лукијан у посјети нашој светињи

 

 

 

Данас је наш манастир имао велики благослов и част да нас посјети карансебешки Г. Лукијан из Румунске Православне Цркве са делегацијом својих сарадника. Повод њиховог доласка у наше крајеве је чудотворна икона Превсте Богородице  из румунског манастира Калугара.

 

Владика је након поклоњења моштима светог Василија посјетио и Доњи манастир Острог гдје су га угостили братија и сестринство острошке светиње.

 

Владика Лукијан је манастиру Острогу поклонио на благослов копију те иконе, диван престони Часни крст, као и кандило. Током пријема владика се интересовао о животу и чудима светог Василија, а братију и сестре манастира Острога укрепио дивним духовним поукама пуним благодати и очинске љубави.

 

 

Cudotvorna-ikona-Presvete-Bogorodice-iz-

 

 

Све фотографије можете видјети уз нашој галерији

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 2 weeks later...

SABORNI HRAM HRISTOVOG VASKRSENJA U PODGORICI PRIPREMA BOGAT DUHOVNI I KULTURNO-ZABAVNI PROGRAM

 

kul9995102014.jpg

 

 

 

Saborni hram u Podgorici Proslava godišnjice osvećenja Podignut je na metohu manastira Hilandar, drugi je po veličini pravoslavni hram na Balkanu i jedan od najvećih u pravoslavnom svijetu, od osvećenja je stjecište hiljada vjernih duša iz Crne Gore, regiona i svijeta Pro­sla­va go­di­šnji­ca osve­će­nja i sla­va Sa­bor­nog hra­ma Hri­sto­vog Vas­kr­se­nja u Pod­go­ri­ci po­če­će u po­ne­dje­ljak, u 18 ča­so­va ve­čer­njom slu­žbom, a po­tom i kon­cer­tom dječ­jeg ru­skog ho­ra „Lik” iz Mo­skve. Pro­gram se na­sta­vlja u uto­rak, 7. ok­to­bra, ka­da u 9 ča­so­va po­či­nje ar­hi­je­rej­ska li­tur­gi­ja. Pro­sla­va go­di­ne da­na od ka­kao je hram osve­štan za­vr­ša­va se kon­cer­tom Se­ge­ja Ćet­ko­vi­ća ko­ji po­či­nje u 20.30 ča­so­va, na pla­tou is­pred hra­ma.
Sa­bor­ni hram Hri­sto­vog Vas­kr­se­nja, gra­đen dvi­je de­ce­ni­je, otvo­rio je svo­je dve­ri vjer­nom na­ro­du 7. ok­to­bra 2013. go­di­ne, ka­da je svi­jet pro­sla­vljao dva mi­le­ni­ju­ma Mi­lan­skog edik­ta.
Po­dig­nut na me­to­hu ma­na­sti­ra Hi­lan­dar, dru­gi po ve­li­či­ni pra­vo­slav­ni hram na Bal­ka­nu i je­dan od naj­ve­ćih u pra­vo­slav­nom svi­je­tu od ta­da je stje­ci­šte hi­lja­da vjer­nih du­ša iz Cr­ne Go­re, re­gi­o­na i svi­je­ta.
Ovaj hram svo­jom sa­dr­ži­nom, ko­ja je ob­u­hva­ti­la sve od IV vi­je­ka pa do da­nas, mo­že se sma­tra­ti kru­nom vjer­skog i kul­tur­nog na­slje­đa od ra­nog hri­šćan­stva.
Mje­sto na ko­jem već go­di­nu da­na oba­sja­va hri­šćan­ski svi­jet ovaj hram, ko­ji je, ka­ko je re­kao mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je, vra­tio Pod­go­ri­ci mje­sto u po­ro­di­cu ve­li­kih gra­do­va.
Ar­hi­tek­ta pod­go­rič­kog hra­ma dr Pe­đa Ri­stić je pro­je­kat Hra­ma Hri­sto­vog Vas­kr­se­nja osmi­slio na­kon du­hih is­tra­ži­va­nja hri­šćan­ske ba­šti­ne sred­nje­vo­je­kov­ne Ze­te i sve­to­rod­ne lo­ze Ne­ma­nji­ća je raz­go­vo­ra sa mi­tro­po­li­tom Am­fi­lo­hi­jem. Ar­hi­tek­ta Ri­stić je za­tim iz­ra­dio ko­nač­nu ski­cu idej­nog pro­jek­ta Hra­ma.
Osve­će­nje ka­me­na te­melj­ca za hram Hri­sto­vog Vas­kr­se­nja u Pod­go­ri­ci odr­ža­no je 9. av­gu­sta 1993. go­di­ne, a pr­va Sve­ta li­tu­r­gi­ja u nje­mu je odr­ža­na 1994. go­di­ne. Slu­ži­li su je slu­ži­li bla­že­no­po­čiv­ši pa­tri­jarh Pa­vle i mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je sa sa­da bla­že­no­po­čiv­šim ru­skim pa­tri­jar­hom Alek­se­jom i sa­da­šnjim pa­tri­jar­hom ru­skim Ki­ri­lom.
Iako još ni­je bio iz­gra­đen, od ta­da, od pr­ve Sve­te li­tur­gi­je, hram Hri­sto­vog Vas­kr­se­nja ži­vio jer pu­nim ži­vo­tom, kao da je do kra­ja iz­gra­đen.
No, po­di­za­nje jed­nog od naj­ve­ćih pra­vo­slav­nih hra­mo­va na svi­je­tu ni­je bio lak po­sao. Ar­hi­tek­ta Ri­stić je pred­vo­dio ti­mo­ve ne­i­ma­ra, vo­de­ći ra­ču­na o kom­plek­snoj ar­hi­tek­to­ni­ci hra­ma, funk­ci­o­nal­nim i or­ga­ni­za­ci­o­nim cje­li­na­ma ko­ji su bi­li pro­pi­sa­ni pro­jek­tom.
Ži­vo­pi­sa­nje spolj­nih i unu­tra­šnjih zi­do­va hra­ma, te nje­go­vo unu­tra­šnje ure­đe­nje ta­ko­đe je bi­lo kom­plek­sno. Po­seb­no us­hi­će­nje iza­zva­lo je pr­vo po­sta­vlja­nje zvo­na i kr­sto­va, ko­ji su pri­sti­za­li ka­ko iz na­šeg re­gi­o­na, ta­ko iz iz či­ta­vog pra­vo­slav­nog svi­je­ta.
I pri­je osve­šte­nja 7. ok­to­bra 2013. go­di­ne Sa­bor­ni hram Hri­sto­vog Vas­kr­se­nja u Pod­go­ri­ci po­stao je je­zgro, ra­sad­nik ne sa­mo lju­di ko­ji su ka­sni­je po­sta­li ar­hi­man­dri­ti, već i lju­di ko­ji su po­če­li da se oku­plja­ju oko hra­ma, da po­ma­žu nje­go­vu iz­grad­nju.
Hram u Pod­go­ri­ci pred­sta­vlja van­se­rij­sko ar­hi­tek­ton­sko dje­lo i po to­me što je ar­hi­tek­ta Ri­stić uspio da osmi­sli cr­kve­nu gra­đe­vi­nu u ko­joj se od krip­te do ku­po­le mo­že sti­ći ste­pe­ni­ca­ma.
Ide­ja za po­di­za­nje sa­bor­nog hra­ma u Pod­go­ri­ci ro­đe­na je po­lo­vi­nom pro­šlog vi­je­ka, ot­krio je mi­tro­po­lit cr­no­gor­sko-pri­mor­ski Am­fi­lo­hi­je, ko­ja je pr­ve obri­se do­bi­la še­zde­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka, ka­da se pr­vi put su­sreo sa ar­hi­tek­tom Ri­sti­ćem.
U grad­nju su se uklju­či­li svi, od dje­te­ta do star­ca, bi­lo mo­li­tvom, že­ljom, na­mje­rom, ili pri­lo­gom. Pri­lo­ge su da­va­la dje­ca i na­stav­ni­ci iz tri pod­go­rič­ke ško­le, da­va­li su za­po­sle­ni u KAP-u i MUP-u...
„Išlo je to ti­ho, ka­men po ka­men, kap po kap, zr­no po zr­no”, pod­sje­tio se mi­tro­po­lit. Pre­ma nje­go­vim ri­je­či­ma, za­hva­lju­ju­ći hra­mu Pod­go­ri­ca je pot­pu­no pro­mi­je­ni­la svoj lik - po­sta­la je grad, a pri­je hra­ma bi­la je pa­lan­ka.
R.K.


Lo­za sa Hi­lan­da­ra

Ju­žnu stra­nu hra­ma kra­si lo­za ko­ju je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je do­nio sa Hi­lan­da­ra. Lo­zu je do­nio sa Sve­te Go­re uz bla­go­slov za ka­lem lo­ze Sve­tog Si­me­o­na Mi­ro­to­či­vog.
Ta­ko se do­go­di­lo da pr­vi put u isto­ri­ji pra­vo­sla­vlja u Sr­ba ne­ko do­bi­je bla­go­slov za lo­zu Sve­tog Si­me­o­na Mi­ro­to­či­vog, ute­me­lji­va­ča lo­ze Ne­ma­nji­ća. „Znaš li ti da je to za­bra­nje­no, ni­ka­da kroz vi­je­ko­ve ni­ko­me ni­je bi­lo do­zvo­lje­no da to po­ne­se’, opo­me­nuo je otac Ste­fan mi­tro­po­li­ta.
-Oče Ste­fa­ne, mi smo va­ma iz Pod­go­ri­ce da­li Sve­tog Ste­fa­na, zar ne­ma­mo pra­vo je­dan ka­lem da nam da­te u za­mje­nu za nje­ga – od­go­vo­rio je vla­di­ka Am­fi­lo­hi­je ocu Ste­fa­nu.
„Vla­di­ko, ja ću da se mo­lim Bo­gu da se to osu­ši”, ka­zao je otac Ste­fan, na šta mu je mi­tro­po­lit od­go­vo­rio:
„Oče Ste­fa­ne, ja ću da se mo­lim Bo­gu i Sve­tom Si­me­o­nu da se to pri­mi, pa da vi­di­mo či­ja će mo­li­tva bi­ti ja­ča”.
Lo­za se pri­mi­la, pa se čak oki­ti­la i gro­žđem.


Kao ide­al­na Stu­de­ni­ca

Go­vo­re­ći o na­stan­ku hra­ma, ar­hi­tek­ta pro­fe­sor Pe­đa Ri­stić ot­krio je da je iz­grad­nja sim­bo­la Pod­go­ri­ce po­če­la pri­je ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja.
- Kad sam bio uhap­šen, 1966. go­di­ne, u za­tvo­ru sam cr­tao cr­kve. Pra­vio sam ovaj hram kao ide­al­nu Stu­de­ni­cu, i to pod uti­ca­jem Mi­lan­ko­vi­ća. Kad čo­vjek du­go raz­mi­šlja o ne­če­mu, on­da se u nje­mu na­ta­lo­že mi­sli i ide­je, i kad do­đe pri­li­ka, ona puk­ne, od­jek­ne. Ta­ko je bi­lo sa Sa­bor­nim hra­mom Hri­sto­vog vas­kr­se­nja – ot­krio je ar­hi­tek­ta Ri­stić pro­šle go­di­ne.

 

http://www.dan.co.me

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Интервју свештеника Предрага Шћепановића Дану поводом годишњице освећења Саборног храма у Подгорици

7. октобар 2014. - 14:49

 

-%D0%A8%D1%9B%D0%B5%D0%BF%D0%B0%D0%BD%D0

 

Храм испуњава своју мисију. У њему се сабирају људи добре воље – поручио је свештеник Предраг Шћепановић

Од како је прије годину дана Саборни храм Христовог васкрсења освештан, главни град Црне Горе постао је један од најзначајнијих православних духовних центара на Балкану. Данас бројни туристи свакодневно посјећују ово мјесто шаљући из Подгорице у свијет слику љубави и љепоте, каже свештеник Предраг Шћепановић.

Сабрали сте се у част славе саборног храма. Шта она представља за људе који су духовно везани за овај објекат?

– По древном црквеном обичају и предању, односно по пракси Цркве, онај дан када је неки храм освећен посебно се обиљежава. И ми смо прошле године имали благослов и радост да се сва пуноћа Православне цркве у свијету била сабрана на челу са патријархом васељенским Вартоломејем, руским патријархом Кирилом и представницима свих помјесних Православних цркава. Тај дан је заиста био историјски, јер је овај предивни храм најљепши дар, који смо могли да дамо. Вриједне руке радника, неимара, умјетника уложиле су себе и своје умијеће, да овај храм буде овакав. Сада обиљежавамо годишњицу и то је слава храма.

Прошла је година дана и већ је, чини се, вријеме да се сумирају утисци. Кажите колико људи посјећује храм?

– Заиста, година дана је баш прилика да човјек сумира разултате. Огроман број аутобуса пуних ходочасника, вјерника, а на првом мјесту браће Руса, а за њима и Енглеза и Италијана посјећује наш храм. Само број крштења и вјенчања се удвостручио, да не кажем утростручио. Долазе и бројни странци, који нијесу православци. Готово да нема дана да нам из далека не дође и више од 100 вјерника или посјетилаца… Подгорица више није иста, она је добила своје срце, а и Црна Гора. Свакоме ко сврати у наш град незаобилазна станица јесте Саборни храм Христовог васкрсења. Људи воле да се сликају и пошаљу слику у свијет, што нас нарочито чини срећним и радосним. Храм испуњава своју мисију. У њему се сабирају људи добре воље.

Радови на храму још нијесу готови? Какви су планови?

– Иако је Храм освештан има још пуно тога да се ради. Наша је жеља да овај бетонски дио, односно порту храма, поплочамо лијепим каменом, као и да се направи парк са прелијепим зеленилом. У току су преговори са породицама Маркуш и Лаковић око замјене земљишта иза храма, јер је наша жеља да ту буде оаза са љуљашкама за дјецу, да храм постане мјесто број један за окупљање у Подгорици и Црној Гори, гдје ће млади људи улазити у брак са благословом храма, гдје ћемо налагати бадњаке и једни другима праштати. Он јесте лијеп, али треба бити још љепши. Сви они који су дошли да га виде сложили су се да је један од најљепших храмова на свијету.

Када је у питању изглед, ентеријер, на шта сте највише поносни?

– За нас је највећа похвала када нас неко од посјетилаца упита из ког вијека је овај храм. То значи да смо успјели да сачувамо дух старих времена. Треба истаћи да је о томе највише бринуо старјешина храма протојереј-ставрофор Драган Митровић, који је и академски вајар. Он се трудио да кроз стару камену пластику из четвртог вијека пренесе дух старих времена и створи разгледницу свега што се дешавало, а да с друге стране буде модерно здање прилагођено савременом човјеку. Он је све благо, ранохришћанско, из прероманике и свега онога вриједног пренио на храм, како би баштинио православно предање. Све ове детаље је његова рука нацртала.

Постоји ли оквирни датум, када би идеја сређивања околине храма могла да се реализује?

– Па за отприлике годину, двије.

Шта за Подгорицу значи овај храм?

– За Подгорицу је овај храм мјесто окупљања, мјесто молитве, покајања, али и мјесто гдје добри људи понесу у своме оку љепоте овога храма преносећи у свијет његову славу широм свих континената. Љепота ће спасити свијет, како је рекао велики Достојевски. Гледајући овај храм гледамо љепоту Божију, љепоту царства небеског. Зато су храмови и раскошни, јер вјерник када уђе у цркву треба да уђе у освештан простор, не само у кућу. Ако је већ дом Божји, он треба да се ради са пуно љубави, са пуно жртве. Кажу нам да је уложено пуно новца, али ми смо се трудили да све буде враћено љепотом. Имена дародаваца Бог знаде и сигурно је да ће наградити њих и њихове породице.

Да буде духовно срце Црне Горе

Чиме се храм и људи при њему посебно поносе?

– Радује нас што велики број младих људи похађа вјеронауку при храму. При њему такође постоје организоване бројне радионице, али треба свакако истаћи да имамо гусларску секцију, вјеронауку, радио ,,Светигору“, канцеларију правног савјета, Хор „Светог апостола и јеванђелиста Марка“, Удружење добровољних давалаца крви, као и народну кухињу која сваки дан даје 150 оброка за сиромашне. Жеља нам је, али нас тренутно простор у томе ограничава, да црква отвори духовни дом, односно духовни центар са рестораном, библиотеком, да се духовно срце Црне Горе пресели овдје.

А. Ћуковић

Извор: Дан

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 3 months later...

Свечаном архијерејском Литургијом, коју су служили Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, данас, на празник Светих Макарија Египатског и Марка Ефеског, у манастиру Морача обиљежено је 50 година свештеномонашког служења игумана манастира архимандрита Рафаила (Калика) и његовог сабрата архимандрита Стефана (Калика).


Уједно је обележено и 35 година игуманства архимандрита Рафаила. Владакама су саслуживали слављеници, као и многобројно свештенство и свештеномонаштво Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке, уз молитвено учешће великог броја вјерника. За пјевницом су били ђаци Цетињске богословије.


У литургијској проповиједи, након читања Јеванђеља, владика Јоаникије је тумачио данашњу јеванђелску причу о митару и фарисеју. Он је рекао да нам је преко митара и фарисеја Господ дао основну и темељну, дубоку поуку како треба, али и како не треба да се молимо Богу. „Ономе који се кајао за своје гријехе, и није себе упоређивао са својом праведношћу ни са ким, који ту праведност није ни осјећао, него је само исповиједао своје гријехе, Бог је чуо и услишио  молитву. И не само да је услишио његову молитву, него га је и оправдао“, рекао је Владика Јоаникије


Владика је рекао да на данашњи дан, када нас Господ причом о митару и фарисеју учи како да се молимо, имамо и добар примјер. „Наши архимандрити отац Рафаило и отац Стефан већ педесет година служе олтару Господњем. То је диван јубилеј у коме се заиста види Божја милост која их је руководила кроз тешка времена искушења. Бог их је наградио за њихову вјерност Цркви“, рекао је владика Јоаникије.


Након причешћа вјерних, митрополит Амфилохије је двојици морачких архимандрита уручио напрсне крстове руске израде, рекавши да је тзв. златни јубилеј оца Рафаила и оца Стефана заиста златан. „Прошли су кроз тешка и тегобна времена када је било боље и угледније бити, како записа Матија Бећковић – шинтер него ли свештеник. И ја се тога сјећам, нарочито овдје у нашим крајевима. У крајевима у којим је од памтивијека свештеник поштован као светиња, дошло је било такво вријеме да је он био најпрезреније створење за којим се пљувало и држало за дугме“, подсјетио је Митрополит црногорско-приморски.


Митрополит Амфилохије је рекао да су баш у том времену отац Рафаило и отац Стефан дошли у Црну Гору из са Далматинског Косова, у тренуцима кад из Црне Горе није било практично ниједног новог монаха и монахиње. „Они су, дакле, дошли у тим тегобним временима са још неколико њих, и благодарећи Богу и њима очуван је непрекинутим и живим континуитет Цркве Христове на овим просторима“, казао је митрополит Амфилохије.


http://spc.rs/sr/zlatni_jubileji_morachkih_arhimandrita_rafaila_stefana


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 4 months later...

Свештеник Јован Пламенац: «Звекет оружја» код цркве Свете Тројице на Румији

206759.p.jpg

Албанци код цркве Свете Тројице на Румији 7. јуна 2015.

 

Мајице са изображењем „Велике Албаније“ које су 7. јуна носили Албанци који су се фотографисали на Румији и барјак са истим „мотивом“ црногорској јавности јасно стављају до знања да обилазак планине изнад Бара није био некакав излет, већ симболично освајање територије, оцијенио је барски парох Јован Пламенац. По његовом мишљењу, самим тим што се Црном Гором вијоре заставе Албаније показује се да немамо ни „д“ од државе.

-Развили су заставе Албаније око цркве Свете Тројице. То је већ питање поштовања закона Црне Горе.

 

206758.p.jpg
Тројчинданска румијска литија, 31. мај 2015.

    

Било је момака и дјевојака који су носили заставе Српске православне цркве, али и Србије, када смо на Тројчиндан ишли на Румију. Хтјели су да их развију када смо се групно фотографисали. Рекао сам им да то не раде и да се нијесмо испели на Румију да барјачимо, него да Богу службу принесемо. И послушали су.

 

206760.p.jpg
Албанци на врху Румије у мајицама и са заставом са мотивом „Велике Албаније“, 7. јун 2015.

    

Али, оно на шта указујем није ни акција Албанаца, ни заставе Албаније које су развили на врху Румије, него мајице са изображењем „Велике Албаније” које је носио дио тих људи и барјак са истим „мотивом“ који су имали у рукама. То овом изласку Албанаца на Румију даје другу димензију. У тим мајицама и са тим барјаком фотографисали су се тако да се добро види Бар у позадини. То је фотографија снажне симболике. На тај начин је црногорској јавности стављено до знања да то није био никакав излет. Симболично, то је освајање територије, у шта нијесам хтио да вјерујем све док нијесам видио те фотографије, казао је Пламенац за „Дан“.

Он је подсјетио да се ових дана навршава 10 година од обнављања цркве Свете Тројице на врху Румије, истичући да је она за тако кратко вријеме, иако веома мала, постала толико позната да је о њој расправљано чак и у Европском парламенту.

-Недавно је ова црква поново завриједила пажњу медија, и то два пута у седам дана. Прво, на Тројчиндан, пошла је Румијска литија за крстом Светог Јована Владимира, литија вишевјековне традиције. Наредне недјеље, око Румијске цркве појавила се повећа група људи са албанским заставама. Заиста, црква на врху Румије, настала као оваплоћење жеље и труда многих генерација барског краја, напросто привлачи народ. Вјерници јој хрле у ходочашћу. Планинарима је својеврстан изазов, подизање адреналина. Постала је и туристичка атракција. У њој се људи различитих вокација препознају на различите начине. На тај начин оно јединство различитости румијске литије, упражњаване искључиво у окриљу Православне цркве, а оличено у учешћу „три вјере“ у њој, добило је нови квалитет. Али ово што се догодило у недјељу након Тројчиндана, 7. јуна, искаче из оквира толерантних различитости, истиче Пламенац.

Он наглашава да не постоје добри и лоши народи, већ добри и лоши људи у сваком народу.

-Нама Црногорцима Албанци су вјековни сусједи. С њима смо се и тукли и братимили. Силно желим и свесрдно Бога молим да се убудуће само братимимо. Али, то не зависи од нас, „малих људи“. То је у рукама политичара који су себи приуштили право да нам кроје судбине. Ако црногорски политичари на власти нијесу чули звекет оружја са Румије 7. јуна, онда су као они путари који сваке године бивају затечени снијегом у јануару. Већ самим тим што Албанци у Црној Гори вијоре заставама Албаније ето их заставе Албаније истакнуте и у Владимиру, поред пута, стоје мјесецима актуелна црногорска власт свједочи да Црна Гора није ни „д“ од државе. За то вријеме нико од тих људи ни шапатом да пита што би са Црногорцима у Албанији гдје испари тај народ, указује Пламенац.

Према његовим ријечима, нереално је очекивати да ти исти људи реагују на промоцију „Велике Албаније” у Црној Гори, иако таква аспирација подразумијева и значајан дио територије Црне Горе, укључујући и Бар.

-Ти исти људи су се оглушили о став Мехмеда Бардија да је Румија албанска планина. Важније им је било поткусуривање у формирању власти, у којој су, убрЈвавши се, стекле енормни иметак. Тако је народ Црне Горе постао заточеник њихове борбе да не допадну робије. У тој борби упали су у септичку јаму живота и сада више ту образ није важан, он је уфлекан к’о уфлекан. Сада је тим људима најважније да преживе, да се не удаве у тој јами. А из те јаме могу их извући само они који су их намамили да у њу упадну тако што су зажмурили на шверц нафте, дувана и других сличних послова у којима су учествовали, као и на лоповске приватизације и кроз њих уништавање привреде државе чији су званичници, односно претакање друштвеног иметка у њихове џепове. А марагуни овога свијета не пружају руку спасења тек тако. То кошта, истакао је Пламенац.

Он се запитао да ли ће слобода неколицине људи из садашње црногорске власти Црну Гору коштати губитка дијела територије.

-Хоће ли нас ради те слободе привести НАТО-у, као краву бику, и хоће ли аморал и неморал овога свијета утоварити на нас и на дјецу нашу? Или, можда, допуштају размахивање „Великом Албанијом” у Црној Гори не би ли нас лакше подали НАТО-у? Или ће, напокон, овај ојађени црногорски народ на изборима рећи „доста је било“ – казао је Пламенац.

Ана Топаловић

Митрополије Црногорско-приморска

20 / 06 / 2015

http://www.pravoslavie.ru/srpska/80120.htm

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 4 weeks later...

Митрополит Амфилохије 18. јула одслужио Литургију у манастиру Светог Сергија Радоњешког на Румији

208883.p.jpg

Митрополит Амфилохије: Нека Божанска љубав уништи мржњу у људским срцима, расколе и диобе, свађе и крвопролића

Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско-приморски Г. Амфилохије, уз саслужење свештенства и молитвено учешће вјерног народа, служио је у суботу18. јула 2015. године, на празник Светог Сергија Радоњешког, Свету Архијерејску Литургију у манастиру посвећеном овом Светитељу у Милићима на обронцима Румије.

 

208888.p.jpg

    

Прије почетка Свете Архијерејске Литургије, Високопрепосвећени Митрополит Г. Амфилохије замонашио је искушеницу ове Свете обитељи и дао јој монашко име Серафима. Он је пожелио монахињи Серафими да је молитве њених небеских заштитника, Свете мученице Серафиме и Светог Серафима Саровског, прате на њеном монашком путу, и да ови Светитељи буду њени путеводитељи до краја живота и у вјеки вјеков.

,,Да монахиња Серафима, а и ми, кроз њу и преко ње, будемо испуњени оне радости којом су били испуњени Преподобни Сергије Радоњешки и Свети Серафим Саровски, који је свакогa дочекивао и сретао ријечима: ,,Христос воскресе радости моја“. Такав нека буде и живот наше сестре Серафиме и свих нас, и ових сестара које је Господ призвао у подножје ове Свете планине Румије“-рекао је Високопреосвећени Владика Амфилохије.

У току Свете Архијерејске Литургије Митрополит Амфилохије је крстио дјечака Алексеја из Русије.

,,Прави истински живот има само онај који се обуче у Христа, као што се данас обукао наш новокрштени Алексеј. Ви који сте се у Христа обукли, у Христа сте се крстили и помазали. Примио је и Алексеј данас Свету тајну Свете Тројице и постао дијете Пресвете Тројице, чедо Његово, као и Преподобни Сергије Радоњешки, као и ми који смо прије њега крштени и призвани Христом Богом нашим и његовим Светим угодницима“- казао је Високопреосвећени Митрополит Г. Амфилохије.

 

208887.p.jpg

    

Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља Архиепископ Г. Амфилохије је у литургијској бесједи подсјетио да је ова Света обитељ посвећена имену Божјем и Преподобном оцу нашем Сергију Радоњешком Чудотворцу.

,,Ова Светиња је свједочанство да Преподобни Сергије Радоњешки није само сверуски Светитељ, оснивач Сергијеве лавре и чудотворац већ је он васељенски просветитељ и учитељ, онај који је сав свој живот посветио Христу Богу од своје младости. Принијевши себе Христу Богу на дар, од утробе матере своје, сав живот Светог Сергија био је у знаку тог служења Христу Богу и Пресветој Тројици, зато није случајно да је он испунио себе, прије свега и изнад свега, благодатном силом Оца и Сина и Духа Светога животворнога, благодаћу Христа Бога нашег, за нас и за читав свијет распетог и васкрслог из мртвих. Бог га обдарио тако великим даровима, на првом мјесту мудрошћу, знањем и духовним опитом, да своју велику лавру не посвети ником другом него Самом живом Богу Оцу и Сину и Духу Светом животворној и нераздељивој Тројици, Богу љубави. Кад су га питали зашто је храм посветио баш Светој Тројици, Свети Сергије је рекао да је то урадио како би именом Пресвете Тројице побјеђивао раздоре и расколе међу љидима и народима. Да би сила Божанске, светотројичне љубави испунила не само ту обитељ и оне који се у њој буду подвизавали, него и све оне који буду у њудолазили и све рођене овдје на земљи“- бесједио је Архиепископ Цетињски Г. Амфилохије.

 

208886.p.jpg

    

Он је казао да је и храм посвећен Светом Сергију Радоњешком на обронцима Румије још једно велико чудо Преподобног Сергија Радоњешког.

,,Није то наша мудрост и знање него Божански дар овог Светитеља који се дотакао и наших срдаца, и овдје у подножју ове Свете горе Румије, а Румија значи Хришћанка, Ромејка, утемељио ову Свету обитељ и то са монахињама његовог рода, не само по духу него и по тијелу, на челу са високопреподобном игуманијом мати Теодором“-казао је Митрополит Црногорско-приморски.

Митрополит Амфилохије је рекао да је и ова гора, ова Светотројична планина, баш као и Сергијев посад, посвећена Светој Тројици и да је на њој кроз вијекове био храм Свете Тројице, који је срушен 1571. године од стране безбожнихАгарјана, и обновљен у ово наше вријеме.

,,Али се огласило чудо против тог храма, што значи против љубави, против Бога љубави и оних који ту Божанску љубав свједоче. Зато је овдје дошао у помоћ Свети Сергије Радоњешки да нас укријепи, оснажи и научи Божанској љубави, не само нас, него све који живе на овој граници, гдје су вијековима били чувари Православне Цркве и Православља. Као што је кроз вијекове чувао велику Православну Русију, заједно са Светом Кијевском лавром и другим Светињама, до Леденог мора, тако је Преподобни Сергије Радоњешки дошао и овдје међу нас, да и нас сачува и призове мудрости и знању, да нас призове да се и ми поклонимо, свим срцем својим и свом душом својом, Оцу и Сину и Духу Светоме Богу љубави, да и ми сазнамо да је Божанска, Светотројична љубав мјера нашег земаљског живота и да наша људска, међусобна љубав и љубав према творевини Божјој треба да буде освештана Божјом љубављу. Ако није тако онда то и није љубав и прави, истински живот. Нека нас Господ све испуни том Божанском, Христовом, вјечном љубављу Оца и Сина и Духа Светога. И нека та љубав уједини, не само Православне овог мјеста Србе, Црногорце и Русе, него и све који живе овдје око ове Свете планине и овог Светог знамења посвећеног Преподобном Сергију. Нека Божанска љубав уништи мржњу у људским срцима, расколе и диобе, свађе и крвопролића и просвијетли и нашу браћу у Украјини, да и они схвате оно што су нас Свети Сергије, Антоније и Теодосије Печерски и сви Печерски чудотворци, научили, да се мржњом, а поготово братоубилачком мржњом, не ствара ничија будућност. То је демонско сјеме, које је посијала демонска рука да убије Бога у срцима Православних Хришћана Украјине и других крајева, подстакнута злом и отровом са других страна као што је то било и у прошлим временима. Та иста мржња и данас урађа плодом, многи гину, свештеници и народ, руше се домови… Много је мржње, која је претходила из ових наших крајева па се сад пренијела и на Украјину и друге крајеве свијета. Да Бог да, молитвама Преподобног Сергија, да Светотројична љубав озари срца свих који су данас носиоци те мржње и братоубилаштва. Нека нас све обасја Божја љубав, да би се Господ вратио у срца народа Православног, Руског, Украјинског и свих народа земаљских“-помолио се Митрополит Амфилохије.

 

208885.p.jpg

    

Он је посебно благословио Јурија Анатолијевича Аксентијева из Кијева, из Украјине, и његову часну супругу, свима нама познату и драгу Оксану Сљусаренко, доскорашњу амбасадорку Украјине у Подгорици.

,,Да их Господ благослови за њихов труд и настојање да се преброди мржња у њиховој отаџбини, у граду Кијеву, читавој Украјини и Русији и на читавом свијету. Она се, као амбасадор Украјине у Подгорици трудила, а њен муж Јуриј је максимално помагао, да помогну и нама и да, у исто вријеме, унаприједе духовни и морални живот у Украјини и свеукупни живот Украјинског народа“-благословио је Владика Амфилохије Јурија Анатолијевича Аксентијева и његову супругу Оксану Сљусаренко.

Због њиховог труда, посебно труда г. Јурија, Високопреосвећени Митрополит Црногорско-приморски одликовао је доктора економски наука г. Јурија Анатолијевича Аксентијева Златним ликом Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, због вјерности Кијевској Русији и јединству Православља, за показану дјелатну љубав на изградњи храма Светог Јована Владимира у Бару и других храмова у Митрополији Црногорско-приморској, а поводом његовог шездесетог рођендана.

 

208884.p.jpg

    

Потом је око манастира прошла свечана Литија у славу и част Светог Сергија Радоњешког коме је посвећена ова Светиња. Високопреосвећени Владика Г. Амфилохије пререзао је славки колач поводом славе храма на обронцима Румије, а овогодишњи кумови славе Преподобног Сергија Радоњешког предали су дио славског колача брату Виктору који ће бити кум наредне године.

Након Свете службе, своје стихове народу сабраном у манастиру Светог Сергија Радоњешког говорили су пјесници Ранко Радовић, Невен Милаковић и Светозар Ђуришић.

У повратку из манастира Светог Сергија Радоњешког Митрополит Амфилохије обишао је Питин водопад и цркву Светог Николе у Микулићима.

Слободанка Грдинић

Митрополије Црногорско-приморска

19 / 07 / 2015

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 2 months later...

Парастос српским војницима на острво Виду у Грчкој

215696.p.jpg

Митрополија црногорскоприморска, Парохија паштровско-тудоровићка и Матица Боке Паштровићи организоваће 9.октобра путовање поводом 100 година од страдања српске војске у зиму 1915. године приликом повлачења преко Албаније до острва Крф у Грчкој.

-Велики број војника са простора Паштровића, Боке и из других крајева Црне Горе посијао је своје кости у тој голготи, из које је изникла слобода рода нашега, коју ми сада уживамо.

Наша је дужност и света обавеза да не само да не заборавимо, већ и да се молимо за душе предака наших. Зато ово путовање треба да буде својеврсно образовање о истини наше прошлости, а помен и слава онима чије кости остадоше тамо у туђини. Позивамо све заинтересоване који осјећају важност овог јубилеја, као и побожну браћу и сестре рода православног и подражаоце светог Спиридона Чудотворца, чијим моштима ћемо се на Крфу поклонити, да буду учесници овог путовања наводи се у саопштењу

Према плану путовања, рано ујутру 9.октобра биће организован полазак испред манастира Прасквице, а потом је планиран долазак у Драч у Албанији, гдје ће обићи Манастир Светог Влаха. Тог дана, послије подне, предвиђен је долазак у град Саранда, гдје ће ноћити. За Грчку се креће 10. октобра, за Игуменицу, а потом на Крф.

– У 11 часова биће одржан централни парастос на острву Видо. У вечерњим часовима предвиђено је предавање о јубилеју, као и пројекција филма „Гдје цвјета лимун жут”, саопштили су организатори.

Повратак у Црну Гору планиран је 11.октобра, а сви заинтересовани треба да се јаве протојереју Синиши Смиљићу. Број мјеста је ограничен, а рок за резервације и уплате је 3.октобар.

Марко Вешовић

Митрополије Црногорско-приморска

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Митрополија загребачко-љубљанска позива све људе добре воље, који желе и могу, да помогну страдалима у земљотресима који су 28. и 29. децембра погодили хрватске градове Петрињу и Сисак.

      Повезане вести:
      Саопштење за јавност Митрополита загребачко-љубљанског Порфирија поводом земљотреса који су погодили Хрватску
      Саопштење за јавност: Епархија горњокарловачка позива све људе добре воље који желе и могу да помогну страдалим житељима
      Архијереји Порфирије, Герасим и Никодим посјетили мјеста погођена земљотресом
      Патријарх московски и све Русије Кирил упутио је писмо саучешћа предсједнику Републике Хрватске
      Писмо подршке Митрополита Илариона
      Владика Герасим о последицама земљотреса: Да нам Господ буде милостив
      У земљотресу оштећени српски храмови у Сиску и Петрињи

      Донације је могуће уплатити на следећи рачун:
       
      Srpska pravoslavna crkva u Hrvatskoj, Eparhija zagrebačko-ljubljanska
      Sberbank d.d.
      Varšavska 9
      10000 Zagreb
      Hrvatska
      SWIFT/BIC: VBCRHR22
      HR09 2503 0071 5100 0060 0
      Sa naznakom: Pomoć stradalima u potresu

      Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поједини медији су сасвим нетачно и злонамјерно представили изјаву Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија, тако да јавност на основу те информације може закључити да је он рекао да је Српска православна црква урадила измјене закона, што не одговара истини.

       
      Владика Јоаникије је јасно саопштио да би Црква, у другим околностима, захтјевала да се овај дискриминаторни закон у потпуности укине. Но, Православна Црква је и од претходне власти тражила само оне измјене које би онемогућиле њену дискриминацију, па сљедујући томе, ни од ових власти није тражила ништа друго.
      Уз то, јасно је рекао да је тај процес измјене посматран „поиздаље“ и да су остављени правници да ураде свој посао. Дакле, надлежни државни органи су предложене измјене представили Цркви, као и осталим вјерским заједницама, а правници из Цркве су то питање размотрили и закључили да су измјене урађене на добар начин, с обзиром на све околности.
      Понављамо, Црква је, као мјеру компромиса, а не као идеално рјешење, прихватила измјене умјесто израде новог закона. Није било непознато шта је Црква, још претходној Влади, изнијела као свој минимум захтјева – признање постојећег правног субјективитета и одустајање од безаконог покушаја нове национализације црквене имовине. То је овим измјенама, Богу хвала, и обезбјеђено.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Саопштење за јавност Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке

       
      У овим данима четрдесетодневне жалости за нашим драгим пастиром, блаженопочившим Архиепископом и Митрополитом Амфилохијем, позивамо свештенство, монаштво и вјерујући народ на умножење молитве и међусобних дјела љубави и пажње.
      Ово су очигледно дани великих друштвених и здравствених искушења, идеолошких и медијских узнемиравања и лутања, па то видимо као додатни разлог да ми као хришћани на првом мјесту свједочимо мир и стрпљење по сваком могућем питању. Молимо све да на сваку евентуалну земаљску неправду или неку увреду која долази од ближњих узврате јеванђелским трпљењем – јер смо сви браћа и сестре и сви смо дјеца Божија.
      Упркос чињеници да НКТ – државно тијело које руководи друштвеним животом Црне Горе у вријеме пандемије, не показује минимум осјећаја за духовне потребе људи, него дозвољава рад трговинских и угоститељских објеката, а забрањује учешће вјерницима у храмовним богослужењима, ипак позивамо све вјернике на поштовање данас донијетих мјера. Јер од селективне правде НКТ-а и његовог игнорисања живота Цркве, горе би било показивати неред и безвлашће у вријеме ове опаке болести.
      Ово посебно наглашавамо због тога што смо као Црква, од почетка епидемије, позивали на поштовање здравствених мјера и спроводили их колико је год то било могуће.
      У овим данима нарочито се молимо за љекаре и све здравствене раднике у Црној Гори, који својом жртвеном љубављу свима нама постају образац људскости и живота по Божијој науци. Молитве узносимо и за све болне, а поготово за оне чији су животи угрожени. Да Господ даде крепост љекарима и здравственим радницима, оздрављење болнима, и сачува здравље здравима, како у Црној Гори тако и у читавоме свијету.
      Позивамо све славаре уочи великих јесењих и зимских слава, да у складу са нашим ранијим позивом, свог небеског заштитника прославе најскромније, уз поштовање прописаних мјера. Овај апел се односи како на домаћине тако и на традиционалне породичне госте. За сва додатна питања на ову тему нека се свечари благовремено договоре са својим надлежним свештеницима.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг инфо,
      Изјава Митрополита Амфилохија
      Цетиње, 2. септембар 2020.
      Посљедњи у низу вандалски чин насиља у Пљевљима усмјерен против тамошње Исламске заједнице је велика људска срамота за његовог починиоца. Нечасно је и кукавички под окриљем ноћи чинити овакве ствари, без обзира на то какве мотиве има главни актер овог догађаја.
      Не можемо се отети утиску да се ради о намјерној провокацији која има за циљ да поремети односе између грађана Пљеваља и цијеле Црне Горе по основу вјерске припадности. Нећемо да изводимо преурањене закључке, али чињеница да већ више инцидената остају нерасвијетљени, наводи на помисао да се овдје не ради о аутентичном облику испољавања вјерске мржње и нетрпељивости и хулиганству, већ о осмишљеном плану подизања тензија због исхода избора, који, нажалост, већ даје своје резултате, што смо могли јуче да видимо у Рожајама.
      Не заборавимо да је полиција у претходном периоду у року од неколико сати проналазила и приводила људе који су анонимно писали по друштвеним мрежама или сликали тробојке, тужилаштво их експресно кажњавало, а сад се суочавамо са тим да се насилнички изгреди не ријешавају ни приближно истом ефикасношћу.
      Ко год да су починиоци ових недјела и какве год да су њихове намјере, свакако нису доброжелатељи ниједном грађанину Црне Горе и треба да одговарају за своја непочинства. Напад на пљеваљске муслимане је напад и на сваког пљеваљског хришћанина и на сваког грађанина Црне Горе. Пљеваљски манастир је посвећен Светој Тројици, Богу Љубави, а ко шири мржњу, себе удаљује од те Божије Љубави и благослова Божијег.

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Изјава Митрополита Амфилохија
      Цетиње, 2. септембар 2020.
      Посљедњи у низу вандалски чин насиља у Пљевљима усмјерен против тамошње Исламске заједнице је велика људска срамота за његовог починиоца. Нечасно је и кукавички под окриљем ноћи чинити овакве ствари, без обзира на то какве мотиве има главни актер овог догађаја.
      Не можемо се отети утиску да се ради о намјерној провокацији која има за циљ да поремети односе између грађана Пљеваља и цијеле Црне Горе по основу вјерске припадности. Нећемо да изводимо преурањене закључке, али чињеница да већ више инцидената остају нерасвијетљени, наводи на помисао да се овдје не ради о аутентичном облику испољавања вјерске мржње и нетрпељивости и хулиганству, већ о осмишљеном плану подизања тензија због исхода избора, који, нажалост, већ даје своје резултате, што смо могли јуче да видимо у Рожајама.
      Не заборавимо да је полиција у претходном периоду у року од неколико сати проналазила и приводила људе који су анонимно писали по друштвеним мрежама или сликали тробојке, тужилаштво их експресно кажњавало, а сад се суочавамо са тим да се насилнички изгреди не ријешавају ни приближно истом ефикасношћу.
      Ко год да су починиоци ових недјела и какве год да су њихове намјере, свакако нису доброжелатељи ниједном грађанину Црне Горе и треба да одговарају за своја непочинства. Напад на пљеваљске муслимане је напад и на сваког пљеваљског хришћанина и на сваког грађанина Црне Горе. Пљеваљски манастир је посвећен Светој Тројици, Богу Љубави, а ко шири мржњу, себе удаљује од те Божије Љубави и благослова Божијег.
×
×
  • Креирај ново...