Jump to content

Митрополија црногорско-приморска

Оцени ову тему


Препоручена порука

  • Одговори 572
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Бог се јави. Док не стигну неке званичне слике са данашње литургије и са пливања за Часни крст, само да пренесем једну фину вијест- у цркви Светог Ђорђа се данас крстила једна Францускиња Клаудија. П

Котор не заборавља: Прикупљање помоћи за угрожене од поплава20. мај 2014. - 14:16 Котор, Которани нису заборавили помоћ која им је из Србије и осталих крајева некадашње Југославије стизала након ка

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у Москви

 

 

mg_2774.jpg

 

Високопреосвећени Митрополит волоколамски Иларион, председник Одељења за међуцрквене односе Московске Патријаршије, примио је у уторак, 11. јуна 2013. године, Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. У разговорима су учествовали секретар за међуправославне односе протојереј Игор Јакимчук и протонеимар храма Светог Саве у Београду проф. Војислав Миловановић.

 

Разматрана су питања благоукрашавања Спомен-храма Светог Саве на Врачару, као и друге теме које се тичу Руске и Српске Православне Цркве.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 2 weeks later...

Митрополит Амфилохије и владика Давид Стобијски служили у Острогу

 
 
 
 
Mitropolit-i-vladika-David-St-300x199.jp
 
 
На празник светог Кирила Александријског у цркви светог Станка Свету Службу Божију служили су Митрополит Амфилохије и владика Давид Стобијски уз саслужење протосинђела Павла и братије манастира Острога.

Након Светог Причешћа митрополит Амфилохије и владика Давид су се обратили вјерном народу пригодном бесједом.



Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Тројичиндан свечано прослављен у Скадру

 

 

skadar-duhovi-600x375.jpg

 

И ове године вјерни народ Скадра и Враке прославио је празник Силаска Духа Светога на Апостоле, или, како га наши вјерници у Скадру зову, Тројчевдан.

 

Делегацију Митрополије црногорско-приморске на храмовској слави у Враки чинили су директор Издавачког предузећа “Светигора”, шеф Кабинета митрополита црногорско-приморског и парох херцегновски протојереј-ставрофор Радомир Никчевић, Аполон Мишченко и Благоје Рајковић, професори Богословије “Светог Петра Цетињског” са Цетиња, као и теолог Александар Вујовић, уредник катихетског програма Радија “Светигора”.

 

Литургију са вјерним народом сабраним око цркве, благословима архиепископа тиранског и цијеле Албаније Анастасија Јанулатоса и архиепсикопа цетињског и митрополита црногорско-приморског Амфилохија, служио је прота Радомир Никчевић.

Литургијском бесједом вјерном народу обратио се отац Радомир, који је говорио о овом великом празнику и његовом значају за свеукупни људски род.

 

- И овај храм овдје у Враки посвећен је највећој и најсветијој тајни живота, Светој Тројици, од које је све настало, и која је међусобном љубављу Оца и Сина и Духа Светога, божанска родила и створила све што је створено, од видљивог до невидљивог свијета, до свакога човјека. Сваки човјек на свијету рођени јесте плод љубави. Зато Господ говори о љубави, апостоли говоре о љубави, ученици апостола говоре о љубави, Црква Христова вјековима говори о љубави, и све што се ствара, ствара се из љубави. Чак и биолошки свијет, и он се умножава и одржава у животу благодарећи љубави, а камоли ми људи. Онај ко воли тај и живи; онај ко не воли, који мрзи, он не живи, он умире – навео је у бесједи отац Радомир Никчевић.

 

Подсјетивши да Свето јеванђеље завршава ријечима “Ја сам свјетлост свијету, и ко у мене вјерује неће ходити у тами”, он је истакао да је суштина нашега живота и вјере “да онај који иде за свјетлошћу, он и сам постаје свјетлост, и то се остварује кроз вјекове”.

 

- Ако бисмо подијелили људе, и ако бисмо тражили најтачнију подјелу, онда бисмо рекли да постоје људу који се обасјавају свјетлошћу Христовом, који живе и ходе у свјетлости, и они који живе и ходе у мраку. Тако је било од синова Адамових, један је изабрао свјетлост, а други је изабрао мрак. Каин је изабрао мрак јер је убио брата свога, мало му је било пола земаљске кугле. И тако род људски, и сваки човјек појединачно бира или свјетлост или мрак – бесједио је отац Никчевић.

 

Он је окупљеним Врачанима и Скадранима на крају бесједе поручио да се и они, као и наши преци, и даље окупљају око својих храмова,  и пренио поздраве и благослове митрополита Амфилохија.

 

Након причешћа пререзан је славски колач. Литургијском сабрању присуствовали су и амбасадор Србије у Тирани Мирољуб Зарић и његов савјетник Небојша Малевић.

 

Велики благослов на овогодишњем слављу у Враки било је присуство и професора Цетињске богословије Мишченка и Рајковића, који је, између осталог, рекао да је празник Силаска Светог Духа на Апостоле и рођендан наше Цркве, коју чине поред свештенства и вјерни народ.

 

- Драго ми је што вас видим да сте дошли у оволиком броју, желим вам свакога здравља, среће, напретка у своме раду, у својој мисији овдје међу другом браћом, и што сте ми живи и здрави на многаја љета – поручио је Благоје Рајковић и пренио поздраве ректора Богословије протојереја Гојка Перовића.

 

Послије службе и освештавања славског колача подијељени су и поклони за све присутне, као благослов митрополита Амфилохија.

 

Након литургијског сабрања, на свечаном ручку, делегација Митрополије састала са домаћинима: предсједником Православног братства и друштва “Светог Јована Владимира” у Скадру Симом Ајковићем, предсједником Удружења Срба и Црногораца у Скадру “Морача-Розафа” Павлом Брајовићем, вјерним народом, амбасадором Србије у Албанији Зарићем и његовим сарадницима.

 

Делегацију Митрополије поздравио је Ајковић, који је, између осталог, захвалио митрополиту Амфилохију и Митрополији црногорско-приморској у име Православног друштва “Светог Јована Владимира” што се брину о вјерном народу у Враки и Скадру.

 

- Та брига улива снагу да се и даље у што већем броју и што чешће окупљамо и славимо наше славе. Захваљујем од срца што сте се потрудили да дођете и оставите своје обавезе и будете данас са нама, да заједно славимо Свету Тројицу, а ми ћемо наставити да радимо и  ширимо нашу љубав, наше православље које тече у нашим венама, и нашим потомцима преносимо га за вијек вјекова – рекао је Ајковић.

 

Делегацију Митрополије поздравио и Павле Брајовић-Јакоја који је казао да овај велики празник значи много у историји Враке и Врачана. Он се осврнуо и на обнову храма Свете Тројице.

 

- На Тројчевдан, како га ми зовемо у Враки, како су ми говорили стари, наши дједови, овдје је био велики сабор и велико славље, и ми ћемо, ако Бог да, овдје имати опет велике саборе и славља, јер овај дан није само велики дан за нас Врачане, него и за све Србе који живе на територији Албаније – казао је Брајовић.

 

Изразивши наду да ће Митрополит црногорско-приморски, уз подршку Архиепископа албанског Анастасија, ускоро поставити сталног пароха у храму Свете Тројице, он је истакао да ће то бити велики корак за вјернике у Скадру и Враки.

 

- Ми се надамо да ће митрополит Амфилохије, који је велики човјек, који воли Скадар и Скадране, који воли цијели Балкан и воли свакога човјека, поставити овдје свештеника, а ми ћемо му помоћи да сви заједно очувамо нашу свету традицију на овим просторима, а самим тим да очувамо и себе. И ја захваљујем свима који су данас били на овој нашој великој слави – казао је предсједник Удружења “Морача-Розафа” Павле Брајовић-Јакоја.

 

Благословима Архиепископа Анастасија Јанулатоса и митрополита Амфилохија, у току је и обнова цркве Пресвете Тројице у Враки, гдје свој велики материјални допринос пружа и Митрополија црногорско-приморска.

 

У току године требало би да се одржи освештавање ове цркве, која већ сија у свом пуном сјају, и сабира вјерне са свих крајева потврђујући на прави начин живо сабрање око светотројичне љубави Божије.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Будва прославила крсну славу

 

 

budva-duhovi1-600x375.jpg

 

Град Будва је и ове године прославио своју крсну славу – Силазак Светог Духа на Апостоле – Тројичиндан. Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Стањевићи, а заједно са будванским свештенством и вјерним народом овог краја учествовао у литији.

 

Велики број окупљних Будвана, али и њихових гостију, прошао је са својим Архијерејем главним градским улицама помоливши се за здравље и напредак Будве и житеља овог града. Литија, која је кренула испред храма Свете Тројице у будванском старом граду, завршила се свечаном празничном академијом. У умјетничком дијелу програма наступали хорови из Будве,  као и гости из Кумбора и Требиња, а посебне овације изазвали су наступи младог гуслара Максима Војводића и дјеце полазника вјеронауке из Будве.

 

Обраћајући се окуљеном вјерном народу, Митрополит Амфилохије је рекао да Света Тројица у себи обједињује све народе. “Црква Божја призива све људе и земаљске народе на јединство, да сви једним срцем и једном душом прослављају Бога. Да нестане зло, дух мржње и богомржње и човјекомржње”, поручио је Митрополит у бесједи одржаној на духовној академији на простору између цркава у Старом граду.

 

Празничну бесједу ове године произнио је свештеник Драгић Илић, парох крушевачки, председник Просветног одбора Крушевачке епархије, почасни члан Црквеног суда, члан Савета Крушевачке епархије.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
У Херцег Новом освештан Духовни центар и представљена изабрана дјела Митрополита Амфилохија

default-feature-img.png

ХЕРЦЕГ НОВИ, 29. ЈУНА (Светигора прес) – Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије синоћ је, у склопу манифестације “Видовдански сабор 2013. – Видовдане, мој очињи виде” са свештенством, након вечерње службе у цркви Светог архангела Михаила на Белависти у Херцег Новом, уз присуство и молитвено учешће многобројних вјерника, освештао нови Духовни центар.

 

Ннакон освећења Центра, у чијем саставу ће убудуће бити читаоница, галерија и кафе-књижара под јединственим називом „Фреска“, у црквеној порти су промовисана Митрополитова изабрана дјела.

 

“Благосиљамо и освећујемо и освештасмо овај духовни дом храма Светог архангела и овога града да би и кроз њега и преко њега било свједочено име Господње, да би светиња вјере хришћанске зрачила на житеље овога града, а онда и на сва друга мјеста, првенствено на оне који буду овдје долазили”, рекао је Владика након освећења.

 

На промоцији Митрополитових Изабраних дјела говорили су: протојереј-ставрофор Радомир Никчевић, у име издавача “Светигоре”, издавачко-информативне установе Митрополије црногорско-приморске, те др Драган Хамовић, књижевни критичар из Београда и Никшићанин др Микоња Кнежевић, доцент на Универзитету у Косовској Митровици.

 

Отац Радомир Никчевић је казао да је дјело Митрополита Амфилохија слично дјелу великих духовника и отаца наше помјесне Цркве – Светог Петра Цетињског и новопројављених Светитеља Владике Николаја и аве Јустина Ћелијског.

 

“Оно посматра оштро и темељито, а пресуђује право. Његов аутор је живи и словесни свједок вјечнога Слова, који се вишедеценијским присуством, као чувар, наследик и творац личнога духовнога наслеђа, и цетињски пустињак кроз пространства духовнога свијета креће као кроз своје двориште. Својом самилосном љубављу грли подједнако сву твар узводећи је на небо и сабирајући је кроз себе у Богу. И као богослов и као књижевник, и као један од ријетких наших савременика, он једнако дубоко и с великом сабраношћу свога бића, својих снага живи у сва три времена – у прошлом, у садашњем и у будућем”, рекао је прота Радомир.

 

Др Драган Хамовић говорио је о Митрополитовом косовском љетопису. Он је казао да Митрополит Амфилохије образлаже неодрживост свођења косовског подвига на далеку прехришћанску матрицу.

 

“Отуђена од вјере и осјећања за хришћанску светињу оваква научничка рецепција видовданског наслеђа није могла бити ништа друго до да све што је у њему аутентично хришћанско, рођено из небоземног искуства Цркве и живих хришћанских душа прогласи за пролазно и потрошно сазначје од чијих мртвих метафора ваља коначно растеретити косовску причу, пише Митрополит Амфихије и подвлачи шта остаје као свјесна и нехотична можда последица у таквог растерећења у том сужењу аналитичког видика. Духу који порађа овакве идеје као да је најважније да прве и праве хришћанске Србије и његог косовског срца више не буде, док су и оно што им је претходило и оно што је пројектовано да опстане као њихов симулакрум, и прехришћанско пракосово и постхришшћанска другојачија Србија – сасвим пожељни. Важно је само да се у српском срцу затре спомен васкрслога Христа Спаситеља”, уочава Хамовић.

 

По мишљењу Микоње Кнежевића Митрополитова косовска прича је, ма шта о томе мислили свјетски и домаћи моћници – прича свакога од нас.

 

Захваљујући промотерима, Митрополит Амфилохије је у надахнутом слову говорио о Косову као “грдном судилишту” не само нашем народу него и Европи и свијету.”Сви свјетови су сабрани у маломе, тако да када човјек трага за собом, за тајнама неба и земље и васионе, долази до тога да бесконачност битија нема ништа више од онога што има и најмања тварца овдје на земљи”.

 

Цитирајући стихове Ловћенског тајновидца Светог Митрополита Петра Другог Петровића Његоша “све што блатној земљи принадлежи, то о небу поњатија нема”, он је казао да они који принадлеже блатној земљи, у којима није пробуђено и откривено око срца, ума и душе – ништа не виде. “Не знају они ни шта је то Царство небеско нити знају ко је Тај Који се открио и Који се јавља кроз свеукупну Своју творевину, који у маломе открива све Своје тајне”.

 

“Тај онда, природно, не може да схвати ни шта је то косовски ‘мит’, косовски завјет. Косово није бајка, није прича, није нешто што се тиче само једног народа који је на том простору у одређеном историјском времену живио и стварао и себе уграђивао у Божанску грађевину, у нови Јерусалим, у грађевину онога што називамо Царство небеско. Косово је не само срце овога народа него је жила куцавица свеукупног свијета и човјечанства. Зато они који блатној земљи принадлеже нијесу у стању да схвате косовску причу о Царству небеском”, казао је Митрополит црногорско-приморски.

 

Он је подсјетио да политичари поручују да се боре за земаљску, а не за небеску Србију. “А и у томе су противуречни па им ја каткад кажем: ако се бориш за земаљску Србију, како се смијеш одрећи Косова и Метохије? То је земаљска, реална, опипљива Србија. Њен Газиместан, њен Лаб, њена Ситница, њени Дечани и Патријаршија, њени гробови и светиње, њен народ, и онај који је био, и онај који јесте и онај који ће бити – то је земаљска Србија. Није она нека фатаморгана. Ако кажеш да нећеш небеску Србију, Небеско царство – у реду, прихватимо то. Али се онда држи онога што је опипљиво, што је реално, у чију службу си ти добио оно мјесто које си добио”.

 

“Очевидно је да се ту ради о нечему потпуно другом. Кад људи оболе од мувљег памћења, онда немојте од њих тражити да могу да виде. Ја се бојим да је једна од основних болести нашег времена, па ево, нажалост, и нашег народа болест мувљег памћења”, упозорио је Владика.

 

“Људи који оболе од мувљег памћења забораве да разликују и шта је то Небеско царство, и како Небеско царство живи. Оно није фатаморгана него опипљива реалност, оно што јесмо. Небеско царство је Марица Мирић коју су четворица у-че-каоваца силовали у Белом пољу код Пећи. Нашли смо је као заклано јагње”, рекао је Митрополит Амфилохије.

 

Промоцију су увеличали чланови Српског византијског хора “Мојсије Петровић” из Београда, који су изводили косовске напјеве.

 

 

Р.В.

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Слава ранохришћанског храма Свих Светих на Великом Пијеску

 

 

Veliki-Pijesak-2.6.2013.-045-720x375.jpg

 

 

Црквена заједница узрасла посљедњих година на храму Свих Светих на Великом Пијеску код Бара данас је прославила славу овог древног храма. Литургију је служио надлежни парохијски свештеник Јован Пламенац.

 

Ранохришћански храм Свих Светих на Великом Пијеску код Бара

 

Велики Пијесак се налази поред једне од важнијих римских комуникација кроз провинцију Превалис, а која је повезивала Салону, Нарону Акрувијум, Вицинум, Будву, Скадар и даље, Драч и Виа Егнацију. Овај пут је дијелом ишао данашњом старом цестом Бар–Улцињ, пролазећи кроз области Мркојевића и Анамала и избијајући на данашњу албанску границу. Осим за потребе трговине, овај правац је свакако кориштен и у војним експедицијама.

 

Тешко је оспорити мишљење и о проласку првих хришћанских учитеља, још од апостолских времена, кроз ове просторе, као и о њиховом веома раном присуству унутар градова и латифундијских имања који су се пружали дуж обале Превалиса. Прије Миланског едикта још у тајности, а након њега на већ неколико стољећа припремљеној основи, овдје настају епископије, а касније и митрополијска сједишта. Хришћанска заједница на Великом Пијеску саградила је, или адаптирала, кућу (домус еклесију, ораторијум) за своје вјерске обреде, већ крајем 3. вијека (свакако у првој половини 4. вијека). На њеним остацима подигнуте су двије цркве, од којих је она из 6. стољећа више пута обнављана, све до око 11. вијека.

 

Први који је писао о цркви на Великом Пијеску био је учитељ Љубомир Булатовић. Он је 1914. године спровео мања истраживања и објавио их је у тексту „Извјештај о стању цркава у Мркојевићкој капетанији“. О постојању остатака црквене архитектуре на овом мјесту писао је и Андрија Јовићевић. Црквиште на Великом Пијеску описао је и Ђурђе Бошковић у монографији „Стари Бар“, из 1962. године.

 

Током археолошких истраживања измeђу 2002. и 2005. године, које је организовала Барска црквена општина, откривено је да се не ради о временски јасно детерминисаном објекту, већ је постепено откопавање културних слојева показало комплексност градитељских фаза, које су се низале једна за другом у дугом временском периоду. Током ископавања, констатовано је постојање три главне фазе, као и неколико интервенција, презиђивања и преправки. Данас су видиви остаци велике цркве са полукружном апсидом, наосом и припратом, али се у маси откопаних зидова крију претходне фазе.

 

Издвојено је девет начина зидања, који одговарају одвојеним хронолошким фазама.

 

На почетку, био је саграђен правоугаони објекат, ораторијум. Касније фазе су настајале сукцесивно, дограђивањем уз централни простор, са западне и источне стране. Сјеверни и источни зидови ове фазе су скоро потпуно разграђени, што свједочи о насилном рушењу, док је остале дјелове могуће пратити на основу врло квалитетног зидања очуваног на појединим мјестима и до метар висине.

 

На темељима касноантичког здања сазидана је црква димензија 17,3 х 6,4 м, која је задржала претходну оријентацију. Градитељ је искористио постојеће зидове са јужне и западне стране, али је сузио храм за 1,8 м, што је урађено како због нове архитектонске концепције, тако и због статичких разлога.

 

Црква из 6. вијека је насилно порушена и њени архитектонски елементи су искориштени за обнову храма у 9. вијеку, или нешто касније.

 

Обновом олтарског простора јавила се потреба и за новом преградом. Међутим, у овој фази прилике су биле сиромашније, што се најбоље сагледава на основу реконструкције изгледа иконостаса, направљеног од лаке дрвене конструкције.

 

Пронађени експонати

 

Током истраживања црквишта на Великом Пијеску пронађен је извјестан број експоната који се хронолошки опредјељују у шири временски период, од 4. до 9. вијека и касније. Највећи број припада уломцима керамике пронађеним у простору припрате, наосу и у сондама око грађевине. Материјал је углавном веома уситњен, без могућности да се направи нешто шира типолошка слика. Ови налази могу се подијелити на: фрагменте амфора, финих посуда и фрагменте грубо рађених кухињских лонаца. Највише уломака, на које отпада 67% од укупног броја керамичких предмета, припада амфорама.

 

Пронађено је неколико ситних фрагмената жижака, карактеристичних за период 2–3. вијека.

 

Камена пластика на Великом Пијеску је оскудна и лоше очувана. Тако мали број комада каменог намјештаја указује да је одавде ипак однијето оно што је имало јасно клесане хришћанске мотиве.

 

Најзначајнији метални налази су гвоздени крстови. Крстови су откопани у линији испред олтара. Пронађен је и један минијатурни сребрни крст.

 

У гробу у припрати цркве пронађен је мали гвоздени нож.

 

У припрати је пронађен и добро очувани гвоздени косијер. Косијери се често јављају на рановизантијским локалитетима.

 

Стакло је веома ријетко; превлађују фрагменти кандила од полумутног жућкастог стакла.

 

Пронађено је четири комада касноантичког новца и један новчић који се веже за период владања византијског цара Јустинијана.

У слоју из IV вијека пронађен је римски жрвањ, са урезаним крстом. То је један од најзначајнијих хришћанских археолошких налаза у Црној Гори. Врло је могуће да се ради о најстаријем сакралном споменику културе на Истичном Јадрану, и једном од најстаријих на Медитерану.

 

Пронађено је и више гробова. Најзначајнији су, свакако, онај у олтару (мало је цркава у којима је неко сахрањен у олтару) и онај на којем је подигнут сјеверни зид цркве. Рани хришћани су цркве подизали над моштима мученика, и сасвим је извјесно да је и у гробу под зидом цркве на Великом Пијеску нама непознати мученик. Такође, и у олтару је, засигурно, сахрањена нека изузетно значајна личност Цркве тог доба, врло вјероватно нама непознати свештеномученик. У историји Цркве, многи светитељи су се пројављивали вјековима након своје земне кончине.

 

Уз сјеверни зид наоса пронађена је гробница са веома мало костију дјетета и старије особе. По свему судећи, ради се о секундарној сахрани, гдје су кости донешене са неког другог мјеста.

 

У сјеверозападном углу припрате откопан је гроб са тијелом дјечака, поред чије лијеве карличне кости је, окачен о каиш, пронађен мали гвоздени нож.

 

У југозападном дијелу наоса откривени су остаци правоугаоне конструкције. Све указује на могућност постојања неког надземног ктиторског гроба, можда саркофага.

 

Положај

 

Ранохришћански локалитет Вeлики Пијесак налази се на око 6 км јужно од Бара, испод магистралног пута који води према Улцињу. То је блага морска увала коју затварају два клинасто истурена рта: Мерет са јужне стране и већа кречњачка хрид Понтица са западне. На овом уском приобалном простору, са релативно плодним пољем окруженим суптропским растињем и оштрим кречњачким падинама, налази се увала и плажа Велики Пијесак, која је дугачка 298 и широка 28 метара, са укупном површином од 8.046 м2. Плажа је настала абразијом бујичног потока Синтин (ријека од Синтине, од Свете Катарине – у атару Равањ, изнад увале Велики Пијесак, налази се православна црква Свете Катарине, по којој је овај поток добио име), чије је корито усјечено само неколико метара од локације археолошког локалитета, саграђеног на мјесту гдје се завршава кречњачка падина са југоистока. Данас је овај простор окружен новосаграђеним угоститељским објектима.

 

Само црквиште је код околних мјештана било познато под називом Рудине, које се изводи из веома старог и препознатљивог појма, увијек повезаног са рушевинама. У усменој традицији села Равањ, сачувано је вјеровање да је овдје постојало велико насеље, „са крововима који су се додиривали, тако да се могло прескакати са једног на други“.

 

Литургијска заједница и обнова храма Свих Светих

 

Од првог дана (15. јула 2002. године), када је Барска црквена општина организовала рашчишћавање терена на којем су остаци ранохришћанског храма на Великом Пијеску, ту се пројавила благодат која је окупљала и старо и младо, неријетко и по августовским врућинама, те киши и мразу, као у првим вјековима, када су организоване хришћанске заједнице дуж путева којима су пролазили апостоли и њихови ученици.

 

На крилима те исте благодати, од љета 2008. године на храму Свих Светих редовно се служи Литургија, прво на остацима храма, а када су почеле кише и хладноће, у оближњој бараци, коју су археолози током ископавањâ користили за чување алата и одлагање ископаног материјала.

 

Већ исте зиме, барака поред храма је преуређена у привремену цркву. У прољеће и љето 2012. године промијењен је кров на бараци, дограђени су јој звоник и припрата. Материјал је купљен прилозима вјерног народа, а све радове обавили су вјерници који редовно долазе на Литургију, а међу којима су инжењери и занатлије разних струка.

 

На храму Свих Светих се тако, спонтано, уобличила дивна литургијска заједница коју чине локални вјерници, вјерници из Бара и околине, али и туристи који јој се прикључују док су на Великом Пијеску. Посебну драж животу ове заједнице удахнули су Руси који живе у околини, као и они који ту дођу само љети. Духом словенског јединства одише и сама Литургија на храму Свих Светих.

Ускоро би требало да почне обнова старохришћанског храма на Великом Пијеску, који порушен лежи око хиљаду година.

 

 



Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Професор Богословског факултета на Прешову посјетио Цетињски манастир и Богословију

 

 

dscf752.jpg

 

На спомен Светог мученика Јулијана Тарсијског, у четвртак 04. јула 2013.г, Богословију Светог Петра Цетињског и Цетињски манастир посјетио је свештеник Владимир Коцвар са породицом, професор Богословског факултета на Прешовском Универзитету у Словачкој.

 

Уважене госте на Цетињу, дочекали су професор и секретар Богословије г. Благоје Рајковић и уредник Катихетског програма Радија Светигоре Александар Вујовић. Након обиласка светиња цетињског манастира, и поклоњења моштима Светог Петра Цетињског и Часној десници Светог Јована Крститеља, гости су обишли и Управну зграду Богословије, за чији библиотеку је професор Владимир Коцвар, поклонио већи број књига, издања Богословског факултета у Прешову.

 

Свештеник Владимир је унук блаженопочившег Архиепископа Прашког Митрополита Чешких земаља и Словачке, Његовог Блаженства митрополита Николаја, који је био поглавар ове цркве до 2006. године.

 

dscf7524.jpg

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Лазарица освештана по обећању

 

 

crkva-lazarica-vidov-v_620x0-620x375.jpg

 

 

 

Доброта у речима ствара поверење, а доброта у давању ствара љубав. Ову народну мудрост потврдио је на најлепши начин Новљанин, Душан Радовић, успешни пословни човек са фирмама које раде од Русије до Србије, испунивши прошле године дато обећање да ће црква посвећена Светом кнезу Лазару Косовском на Видовом врху, изнад Херцег Новог, ове године на Видовдан бити освештана.

 

Од прошлог до овог Видовдана црква је обложена каменом, постављен је иконостас и три звона изливена у ливници “Грасмајер” у Инсбруку у Аустрији, где и звона за храм Светог Саве на Врачару. Крст је саливен у Земуну. Уређена је зараван на којој се уздигла Лазарица, на прелепом вису који дели Мокрине од Суторине и на коме је постојала црквица посвећена Светом Лазару Косовском, о којој се зна на основу документа, писаног средином 19. века.

 

Тада је црква била у рушевинама, али се сваке године на Видовдан на црквишту служила литургија. Црква је ове године потпуно реконструисана на основу уговора из 1888. године, који сведочи да су мештани и тада покушавали да је обнове у спомен на 500 година од Косовске битке.

 

Чланови организационог одбора који је за треће обнављање Лазарице формиран пре 12 година и у чије је име говорио Зоран Лазаревић, приложници и ктитор Душан Радовић у свему су поштовали традиционални начин израде сакралних објеката на подручју Боке. Храм ипак издваја прелеп видиковац на коме се налази, на око 750 метара надморске висине, и са кога се пружа невероватан поглед до Бара, према Дубровнику, Српској и Црној Гори.

 

Видов врх стоји као мали наспрам великог Ловћена и указује на косовску мисао владике Његоша, подсетио је Владика захумско-херцеговачки Григорије који је са херцегновским и требињским свештенством служио прву свету архијерејску Литургију у освештаном храму.

 

- Овај храм биће сведочанство дивном граду и народу да овде има Лазаревих Срба и хришћана, да је Видовдан празник оних који виде и препознају Христа и Лазареве ратнике, који су се увек борили за слободу као највећу светињу без које су немогући и живот и љубав, поручио је владика Глигорије. Он је подсетио да је Видовдан српско огледало које не лаже, у њему се раздваја чистота од нечистоте, оно разоткрива људскост и нељудскост, храброст и кукавичлук, братство и издајство.

 

- Желимо да се овде састајемо за нашег и за живота наших потомака – рекао је Душан Радовић, поздрављајући бројне госте међу којима су били и конзул Србије у Херцег Новом Весна Лалић и херцегновски градоначелник Дејан Мандић. – Састајаћемо се да славимо славу цара Лазара, најчеститијег учитеља, родољуба и јунака. Он нам је заувек послао поруку како се пред Бога иде чисте душе, чистог срца и још чистијег образа, а ми поручујемо да је наша вера тврда, а воља да испунимо тај завет још више.

 

Светом Синоду и Патријарху српском упућен је предлог да Душан Радовић, ктитор Лазарице на Видовом врху, а то није ни прва ни једина црква чије је уздизање помогао, буде одликован орденом Светог Саве.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 4 weeks later...

Црквено-народни сабори Куча

 

 

komovi1-720x375.jpg

 

 

Кучко – братоножићка и лијеворијечка парохија сјутра, на дан Светог Илије, организују црквено – народни сабор на Комовима. Сабрање ће бити одржано код цркве Светог пророка Илије, а почиње литургијом у 10 часова. Св. литургију предводиће игуман манастира, јеромонах Игњатије Мијовић, обавјештава јереј Драгослав Ракић. Након тога услиједиће народни сабор са прикладним програмом.
Такође, Кучи ће се на Шћепандан, у недјељу 4. августа, сабрати на Коритима кучким. Шћепандан је завјетна слава Куча. Сабор ће се одржати код цркве Светог архиђакона Стефана, у којој у 9 часова почиње литургија. Организатор је Парохија кучко-братоножићка и лијеворијечка.

 

Ж.Ј.

 

 

ТРАДИЦИОНАЛНО КОД ЦЕТИЊСКОГ МАНАСТИРА

Дјечји православни сабор

 

Православни дјечји сабор Црне Горе 14. пут одржаће се на Цетињу. Ове године, дјечји православни сабор одржаће се у суботу, 3. августа, у Цетињском манастиру. Сабор почиње у 8 часова Светом архијерејском литургијом коју ће служити митрополит Амфилохије са свештенством Митрополије црногорско – приморске. Након тога, у 10.30 часова на гувну код манастира свечано ће бити означен почетак дјечјег сабора. Овогодишњи сабор малих православаца посвећен је јубилејима – 1.700. годишњици доношења Миланског едикта и 200. годишњици рођења владике Петра ИИ Петровића Његоша. Слоган сабора је „Нема љепше вјере од хришћанске”. Поред 1.000 дјеце из Црне Горе која похађају вјеронауку, ове године ће учествовати и дјеца из Русије.

Ж.Ј.


 
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Слава Саборног храма Светог Илије у Мркојевићима

 

slike-026-720x375.jpg

 

Саборни храм Светог Илије у Вељем Селу у Мркојевићима, код Бара, данас је прославио свог небеског покровитеља Светог пророка Илију. Литургију је служио надлежни парох свештеник Јован Пламенац. На овај дан, по традицији, код овог храма одржава се сабор на који долазе и муслимани из оближњих села. При овом храму недавно је основан црквени одбор, који је организовао изградњу пута до цркве. Пут је изграђен преко земље Рама Дапчевића, који живи у оближњем селу Дабезићи, иначе члану овог одбора, коју је он приложио Митрополији Црногорско-приморској.

Одбор је издао и публикацију о цркви Светог Илије у Мркојевићима, за коју је текст написао археолог Младен Загарчанин:

Саборна црква Светог Илије у Мркојевићима

 

Југоисточно од Бара, на простору између стрмих обронака планина Лисињ и Можуре, простире се висораван Мркојевићи (Мрковићи, Марковићи), насељена истоименим племеном још у рановизантијско доба. У вријеме династије коју је установио Стефан Војислав (прва половина 11. вијека), овај простор је био познат под именом Прапратна. Писана свједочанства у Љетопису Попа Дукљанина наводе да је овдје постојао двор Војислављевића, у коме је, по свему судећи, био центар велике буне против Визaнтије, која је 1042. године захватила простор од Приморја до Средње Зете, а завршила се страшним поразом архонта града Драча, патрикија Михаила. Према византијским изворима, Михаило је изгубио у овој бици 40.000 војника и седам генерала.

Чини се да је већ од тада ова област постала мјесто изванредних ратника, али и бораца за вјеру и традицију. Након „Барске битке“, која се по свему судећи одиграла на простору Мрковског поља, и у кланцима који упиру према висовима Румије, створило се овдје једно јако ратничко упориште које је вјековима представљало страх и трепет како освајачима са Истока, тако и онима са Запада.

Мркојевићи се помињу први пут 1409. године као „народ који је жестоке нарави и који живи сиромашним и скромним пастирским животом“. Како су били у сталној завади са Сињоријом града Бара и барском комуном, почеле су да се испредају легенде о њиховој неустрашивости, али и мудрости. Њихов начин ратовања подразумијевао је све „герилске“ технике средњовјековног војевања. Вјешто баратање хладним оружјем, мачем, копљима и ножевима, а посебно стријелама које су биле натопљене отровним супстанцама, уздигло их је до нивоа страхопоштовања, због чега су их за најамнике хтјели и Османлије али и Венеција.

Ипак, њихова средњовјековна прича препуна „спартанског духа“, иако сада покривена велом заборава и замршених историјских процеса, не може без вјере, оне праве и истинске, коју су чували до задњег издисаја снаге пред надолазећим исламом и мудрим, да не кажемо лукавим, Западом. Бројни су путописци који су пролазили кроз ове крајеве, али је правих истраживања било мало. Ипак, до данас је побројано око 15 цркава које су саграђене у периоду од 11. до 16. вијека, а које су остале нијеми свједок о томе колико је православље било срж физичког очувања овог великог племена, и обрнуто. Цркве Светог Илије, Светог Николе (двије), Свете Катарине, Светог Јована, Светих Врачева, Светог Спаса, Светог Андрије, Свете Богородице (двије), Светог Александра и још неколико њих, данас мање или више видљивих, ипак су светилишта од изузетног значаја, а добар мрковски народ (иако сад друге вјере) још увијек чува традицију на њихове славне цркве и претке који су их подигли. О томе говори и чињеница да су они до скора славили славу (неки то раде и данас), као и да су палили Бадњак и прослављали остале хришћанске светковине, сами или са својим рођацима по крви који су остали хришћани.

Ипак, најважнија од свих, ако се тако може рећи, јесте саборна црква Светога Илије на брду Радомидо (Радомир) изнад Вељег Села. Овдје је у праисторији, у периоду гвозденог доба, па све до 168. године прије Христа, када су великаши Генцијеве илирске државе положили оружје пред римским конзулом Марком Анцијем, постојала велика праисторијска градина (праисторијско утврђење) од које се данас виде најмање два громадна „киклопска“ прстена, који су бранили широки плато на коме је касније саграђен средњовјековни храм. Археолошка свједочанства говоре о томе да је након илирске капитулације у Скадру овдје замро живот управо тада (о чему свједочи једна велика количина амфора типа Lamboglia 2). Одбрамбено мјесто против римских освајача, али свакако и мјесто са посебним култним значајем за околна илирска племена, остало је у свијести њихових предака у вријеме када је Рим загосподарио Мрковским пољем, и када је у том пољу постојала велика вила рустика економског карактера, негдје од 2. до 3. вијека.

Данашња црква је настала у касном средњем вијеку (XVI, почетaк XVII вијека), али је свакако обновљена на старијим темељима. Црква има основу неправилног правоугаоника (8,5 х 6 метара) са такође неправилном полукружном апсидом на источној страни (што иде у прилог тези да је направљена након неког страдања или рушења старије цркве). Зидана је од добро отесаних квадера ружичастог камена у правилним хоризонталним редовима. Спојнице су правилне и релативно уске. Унутрашње лице зидова (дебљина око 70 цм) је доста грубље зидано, са мањим комадима камена за изравнање редова и било је омалтерисано рустичним кречним малтером. Током радована на рестаурацији нијесу примјећени трагови живописа. Улаз је на западној фасади. Три уске прозорске нише освјетљавају унутрашњост цркве (двије су на бочним зидовима и једна у апсиди). Покривена благо преломљеним, подужним бачвастим сводом, који је по средини ојачан плитким лучним ребром које се ослања на два, такође плитка бочна пиластра. Преко свода положен је кровни покривач од ћерамиде, утопљен такође у кречни малтер. Свод је рађен од ужих квадера сиге, али су блокови доста неправилно слагани. У XIX вијеку је над западном фасадом саграђен нов звоник на преслицу, а тада је и настала дрвена олтарска преграда која се очувала све до земљотреса 1979. године.

Под цркве је од камених плоча постављених у два нивоа. Олтарски простор је незнатно уздигнут да би на њему била формирана олтарска преграда. Да се ради о великој реконструкцији у неком периоду говоре сљедеће чињенице: унутрашњост је поплочана каменим мраморовима (једна врста стећака) на којима се још увијек виде уклесани племићки грбови. То су једноставни штитасти хералдикуми са једном дијагоналном преградом која одваја два поља, свакако двије различите боје. Очувана су два таква у наосу цркве, а један дио племићког грба уграђен је на прочељу изнад портала. То је тзв. крст са расцвјеталим криновима који се спајају својим латима на крајевима.Такви кринови су познати на стећцима 15. вијека од Западне Херцеговине и Босне, Западне Србије и Сјеверне Црне Горе, па све до Приморја. Има их на Свачу, али и Дривасту и Пилоту. Те стећке, секундарно уграђене у обновљене зидове цркве, пратили су и надгробни ћирилични натписи, од којих су позната три, а данас сачуван само један. Налази се на неколико метара од улаза у цркву, рађен од монолитног комада црвенкастог кречњака. Натпис гласи: Сиа плоча Новака Игниатовића.

На платоу око цркве, на површини од око 800 м2, је велика некропола, формирана од камених плоча, од којих су неке квалитетније а неке лошије рађене. Ситуирано гробље је велике густине, што индицира на прилично дуготрајан период сахрањивања на овом мјесту. Сјеверно од цркве и гробља налазе се остаци неке правоугаоне грађевине (око 10 x 4 м) , која би могла да буде и остатак црквеног двора, конака или нечег сличног.

Може се претпоставити да је црква била активна до XVIII вијека, када су Мркојевићи промјенили вјероисповјест. О повременој активности и извјесном виду каснијег живота свједоче мање интервенције на црквеном објекту. До земљотреса 1979. стање цркве је било наизглед добро. Земљотрес је срушио више од половине објекта. Срушен је цио јужни зид, дио западне фасаде, дио апсиде, свод цркве и круна преслице. Кровни покривач је био такође потпуно уништен.

Археолошка наука претпоставља да је овдје веома рано, можда и у вријеме раног хришћанства, на мјесту храма Светог Илије подигнуто хришћанско светилиште, а затим и храм. Хришћански мисионари су тражили да своја светилишта подижу на оним мјестима гдје је претходно постојао јак пагански култ. Таквих примјера има доста у окружењу, а најзначајнији су: црквени олтар саграђен на праисторијском тумулу „Веља Могила“, олтар са часном трпезом посвећен Светом Петру на градини Петиљево изнад Шушања, хришћански олтар на тумулу названом “Могила од Крста“; црква Свете Тројице на врху Румије направљена је на великом тумулу, а хришћански карактер изношења крста Светог Јована Владимира замијенио је неки старији пагански култ. У Мркојевићима има још података о коришћењу праисторијских тумула, вјероватно као хришћанских светилишта. То су: „Маранова могила“ у селу Равањ, гдје су пронађени предмети III – IV вијека, „Могила Цурановића“, са налазима копче из IV вијека, бронзане Христове главе (одломак статуе) и комадa средњовјековне грнчарије. Света Катарина у селу Равањ је подигнута на тридесетак метара од тумула.

Простор око цркве Светог Илије још није археолошки испитан. Будућа истраживања ће пружити велики број података о овом мјесту која ће свакако ријешити низ питања која се тичу великог временског распона, од праисторије, преко Рима и раног хришћанства, до саборног храма са некрополом из времена велике славе мркојевићког племена.



Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 2 weeks later...
 

Слава цркве Светих Макавеја у Толошима

 

tolosi-slava.jpg

 

На празник Светих Макавеја, Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је свету Литургију у цркви Светих Макавеја у подгоричком насељу Толоши. Саслуживали су архимандрит Методије, игуман Цетињског манастира, протојереј-ставрофор Милун Фемић, подгорички архијерејски намјесник, протојереј-ставрофор Драган Митровић, старешина подгоричког Саборног храма, протојереј Жељко Ћалић и јереји Мирчета Шљиванчанин, Бранко Вујачић и старешина храма Светих Макавеја Предраг Шћепановић.



Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
 

Преображење Господње на Кључком Тавору

 

 

kljuc.jpg

 

Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилиохије служио је јуче, уз саслужење настојатеља манастира Ћириловац, архимандрита Јоаила, свету службу Божију у цркви Преображења Господњег, која је вјерна копија срушене ловћенске цркве Светог Петра Цетињског, на Кључком Тавору на Бјеласици.

 

У литургијској бесједи Владика је казао да је Господ своје ученике на Тавору откривши им и показавши свјетлост и истину, припремио за оно што ће доћи. “Припремио их је за Његово страдање и Његово распеће, да се не поколебају, да не изгубе вјеру у Његову свјетлост и у Његову истину када наступи тама Великога петка”.

 

“Као што знамо, поколебали су се многи и побјегли са Његовог распећа, па и апостол Петар који га се три пута одрекао, иако је био један од оних који су били на Гори таворској. Од тада до данас ево и ми непрекидно се сабирамо око горе Тавора, најљепше горе на земљиној кугли”, рекао је Владика Амфилохије.

 

“И да знате, ни ова кључка Тавор-гора није ништа мање лијепа и чудесна од оне горе Таворске”, казао је Митрополит Амфилохије.

Владика је обавио и традиционално преображенско благосиљање грожђа.

 

Након литургије на врху планине је одржана манифестација “Пјесничко Преображење”, уз учешће неколико пјесника и гуслара.

 

Данашње саборовање завршено је славским ручком у манастиру Светих Кирила и Методија у Речинама.

 

Митрополит Амфилохије прекиноћ је благословио нови параклис посвећен Светом пророку Јоилу у конаку манастира Пресвете Богородице Јерусалимске, који се такође налази у Речинама.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Митрополија загребачко-љубљанска позива све људе добре воље, који желе и могу, да помогну страдалима у земљотресима који су 28. и 29. децембра погодили хрватске градове Петрињу и Сисак.

      Повезане вести:
      Саопштење за јавност Митрополита загребачко-љубљанског Порфирија поводом земљотреса који су погодили Хрватску
      Саопштење за јавност: Епархија горњокарловачка позива све људе добре воље који желе и могу да помогну страдалим житељима
      Архијереји Порфирије, Герасим и Никодим посјетили мјеста погођена земљотресом
      Патријарх московски и све Русије Кирил упутио је писмо саучешћа предсједнику Републике Хрватске
      Писмо подршке Митрополита Илариона
      Владика Герасим о последицама земљотреса: Да нам Господ буде милостив
      У земљотресу оштећени српски храмови у Сиску и Петрињи

      Донације је могуће уплатити на следећи рачун:
       
      Srpska pravoslavna crkva u Hrvatskoj, Eparhija zagrebačko-ljubljanska
      Sberbank d.d.
      Varšavska 9
      10000 Zagreb
      Hrvatska
      SWIFT/BIC: VBCRHR22
      HR09 2503 0071 5100 0060 0
      Sa naznakom: Pomoć stradalima u potresu

      Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поједини медији су сасвим нетачно и злонамјерно представили изјаву Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија, тако да јавност на основу те информације може закључити да је он рекао да је Српска православна црква урадила измјене закона, што не одговара истини.

       
      Владика Јоаникије је јасно саопштио да би Црква, у другим околностима, захтјевала да се овај дискриминаторни закон у потпуности укине. Но, Православна Црква је и од претходне власти тражила само оне измјене које би онемогућиле њену дискриминацију, па сљедујући томе, ни од ових власти није тражила ништа друго.
      Уз то, јасно је рекао да је тај процес измјене посматран „поиздаље“ и да су остављени правници да ураде свој посао. Дакле, надлежни државни органи су предложене измјене представили Цркви, као и осталим вјерским заједницама, а правници из Цркве су то питање размотрили и закључили да су измјене урађене на добар начин, с обзиром на све околности.
      Понављамо, Црква је, као мјеру компромиса, а не као идеално рјешење, прихватила измјене умјесто израде новог закона. Није било непознато шта је Црква, још претходној Влади, изнијела као свој минимум захтјева – признање постојећег правног субјективитета и одустајање од безаконог покушаја нове национализације црквене имовине. То је овим измјенама, Богу хвала, и обезбјеђено.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Саопштење за јавност Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке

       
      У овим данима четрдесетодневне жалости за нашим драгим пастиром, блаженопочившим Архиепископом и Митрополитом Амфилохијем, позивамо свештенство, монаштво и вјерујући народ на умножење молитве и међусобних дјела љубави и пажње.
      Ово су очигледно дани великих друштвених и здравствених искушења, идеолошких и медијских узнемиравања и лутања, па то видимо као додатни разлог да ми као хришћани на првом мјесту свједочимо мир и стрпљење по сваком могућем питању. Молимо све да на сваку евентуалну земаљску неправду или неку увреду која долази од ближњих узврате јеванђелским трпљењем – јер смо сви браћа и сестре и сви смо дјеца Божија.
      Упркос чињеници да НКТ – државно тијело које руководи друштвеним животом Црне Горе у вријеме пандемије, не показује минимум осјећаја за духовне потребе људи, него дозвољава рад трговинских и угоститељских објеката, а забрањује учешће вјерницима у храмовним богослужењима, ипак позивамо све вјернике на поштовање данас донијетих мјера. Јер од селективне правде НКТ-а и његовог игнорисања живота Цркве, горе би било показивати неред и безвлашће у вријеме ове опаке болести.
      Ово посебно наглашавамо због тога што смо као Црква, од почетка епидемије, позивали на поштовање здравствених мјера и спроводили их колико је год то било могуће.
      У овим данима нарочито се молимо за љекаре и све здравствене раднике у Црној Гори, који својом жртвеном љубављу свима нама постају образац људскости и живота по Божијој науци. Молитве узносимо и за све болне, а поготово за оне чији су животи угрожени. Да Господ даде крепост љекарима и здравственим радницима, оздрављење болнима, и сачува здравље здравима, како у Црној Гори тако и у читавоме свијету.
      Позивамо све славаре уочи великих јесењих и зимских слава, да у складу са нашим ранијим позивом, свог небеског заштитника прославе најскромније, уз поштовање прописаних мјера. Овај апел се односи како на домаћине тако и на традиционалне породичне госте. За сва додатна питања на ову тему нека се свечари благовремено договоре са својим надлежним свештеницима.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг инфо,
      Изјава Митрополита Амфилохија
      Цетиње, 2. септембар 2020.
      Посљедњи у низу вандалски чин насиља у Пљевљима усмјерен против тамошње Исламске заједнице је велика људска срамота за његовог починиоца. Нечасно је и кукавички под окриљем ноћи чинити овакве ствари, без обзира на то какве мотиве има главни актер овог догађаја.
      Не можемо се отети утиску да се ради о намјерној провокацији која има за циљ да поремети односе између грађана Пљеваља и цијеле Црне Горе по основу вјерске припадности. Нећемо да изводимо преурањене закључке, али чињеница да већ више инцидената остају нерасвијетљени, наводи на помисао да се овдје не ради о аутентичном облику испољавања вјерске мржње и нетрпељивости и хулиганству, већ о осмишљеном плану подизања тензија због исхода избора, који, нажалост, већ даје своје резултате, што смо могли јуче да видимо у Рожајама.
      Не заборавимо да је полиција у претходном периоду у року од неколико сати проналазила и приводила људе који су анонимно писали по друштвеним мрежама или сликали тробојке, тужилаштво их експресно кажњавало, а сад се суочавамо са тим да се насилнички изгреди не ријешавају ни приближно истом ефикасношћу.
      Ко год да су починиоци ових недјела и какве год да су њихове намјере, свакако нису доброжелатељи ниједном грађанину Црне Горе и треба да одговарају за своја непочинства. Напад на пљеваљске муслимане је напад и на сваког пљеваљског хришћанина и на сваког грађанина Црне Горе. Пљеваљски манастир је посвећен Светој Тројици, Богу Љубави, а ко шири мржњу, себе удаљује од те Божије Љубави и благослова Божијег.

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Изјава Митрополита Амфилохија
      Цетиње, 2. септембар 2020.
      Посљедњи у низу вандалски чин насиља у Пљевљима усмјерен против тамошње Исламске заједнице је велика људска срамота за његовог починиоца. Нечасно је и кукавички под окриљем ноћи чинити овакве ствари, без обзира на то какве мотиве има главни актер овог догађаја.
      Не можемо се отети утиску да се ради о намјерној провокацији која има за циљ да поремети односе између грађана Пљеваља и цијеле Црне Горе по основу вјерске припадности. Нећемо да изводимо преурањене закључке, али чињеница да већ више инцидената остају нерасвијетљени, наводи на помисао да се овдје не ради о аутентичном облику испољавања вјерске мржње и нетрпељивости и хулиганству, већ о осмишљеном плану подизања тензија због исхода избора, који, нажалост, већ даје своје резултате, што смо могли јуче да видимо у Рожајама.
      Не заборавимо да је полиција у претходном периоду у року од неколико сати проналазила и приводила људе који су анонимно писали по друштвеним мрежама или сликали тробојке, тужилаштво их експресно кажњавало, а сад се суочавамо са тим да се насилнички изгреди не ријешавају ни приближно истом ефикасношћу.
      Ко год да су починиоци ових недјела и какве год да су њихове намјере, свакако нису доброжелатељи ниједном грађанину Црне Горе и треба да одговарају за своја непочинства. Напад на пљеваљске муслимане је напад и на сваког пљеваљског хришћанина и на сваког грађанина Црне Горе. Пљеваљски манастир је посвећен Светој Тројици, Богу Љубави, а ко шири мржњу, себе удаљује од те Божије Љубави и благослова Божијег.
×
×
  • Креирај ново...