Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

marija

Seren Kjerkegor

Оцени ову тему

Recommended Posts

Постављена слика

Seren Kjerkegor (5. maj, 1813 — 11. novembar, 1855), bio je danski filozof, teolog i pjesnik. Njegova filozofija se smatra prvim oblikom egzistencijalističke filozofije. Kjerkegor je žestoko kritikovao hegelijanizam svoga vremena i ono što je on smatrao formalnostima hrišćanske crkve. Najveći deo njegovog dela, bavi se religijskim problemima kao što su priroda vere, problemima hrišćanske Crkve kao institucije, hrišćanskom etikom i uopšte teologijom, ali i emocijama i osećanjima ličnosti koja se afirmiše kroz različite odluke u životu. Svoje rano delo je pisao pod različitim pseudonimima kroz osobene poglede i kompleksnu dispoziciju dijaloga.

Biografija

Seren Obi Kjerkegor rodio se 5. maja 1813. godine u Kopenhagenu. Njegov lični život obeležili su događaji koje je dansko društvo smatralo skandaloznima, a tu spadaju: porodična mitologija, raskid veridbe s Reginom Olsen, napad satiričnog lista, , Gusar" na Serena i istupi filozofa protiv Crkve.

Serenov otac, Mikal, poticao je iz siromašne porodice. U mladosti je u neobično teškim uslovima čuvao ovce, i tako je prokleo Boga zbog svoga teškog života. To je osnov prvog porodičnog mita. Tumačeći svoj greh po Starom zavetu, otac je smatrao da će Bog zbog njegova prestupa kažnjavati celu porodicu, te je decu vaspitao u duhu verskog fanatizma. Poslat u Kopenhagen kada mu je bilo 12 godina otac budućeg filozofa se brzo osamostalio i obogatio. Mladi Seren je, međutim, gotovo celokupnu imovinu koju je nasledio od oca utrošio na štampanje knjiga, a poslednju paru namenio je za štampanje anticrkvenih letaka, koji su izlazili pod zajedničkim nazivom „Trenutak“.

Osnov drugog porodičnog mita je to što je Serenova majka bila druga žena njegovog oca. Venčali su se godinu dana posle smrti njegove prve žene, a četiri meseca kasnije se rodilo njihovo prvo dete. Po religijskom moralu - zgrešili su. U drugom braku otac je imao sedmoro dece, od kojih je Seren bio najmlađi. Majka i petoro dece, od koji četvoro nisu čak ni dočekali 33 godine - Hristov vek, umrli su, iz čega je Kjerkegorov otac zaključio da je to božja kazna zbog počinjenog greha.

Sumorna atmosfera u kući uzrok je što Seren nije u roku završio teološke studije, koje je započeo 1830. godine. Kao dvadesettrogodišnjak seli se iz kuće i vodi raspusan život, iako je otac više puta pokušavao da ga vrati sa grešnog puta. Iznenadna očeva smrt 1838. godine navela ga je da završi prekinute studije. Završne ispite polaže 1840. godine, a već sledeće godine završava disertaciju pod naslovom „O pojmu ironije“. Završetak njegovih studija se vremenski poklapa sa „Regininim slučajem“. Septembra 1840. godine Seren se verio s Reginom Olsen, a posle nepunih godinu dana raskida veridbu. Pojedinostima i uzrocima raskida posvetio je celo poglavlje knjige „Stadijumi na životnom putu“, pod naslovom „Kriv? Nekriv? Istorija patnje. Psihološki eksperiment“.

Posle boravka u Berlinu, gde je slušao predavanja Šelinga, koja su ga brzo razočarala, počinje razdoblje stvaralačke euforije, koje traje od 1843. do 1846, odnosno do godine u kojoj je Kjerkegor očekivao svoju smrt. Najpre je objavio knjigu pod antihegelovskim naslovom „Ili-ili“, koja se pojavila pod pseudonimom Viktor Eremit. Knjiga prikazuje dva tipa života: estetski, slobodan od odgovornosti, i etički, u kome se čovek podređuje zahtevima društvenog života. Završni deo knjige sadrži i propoziciju religijskog tipa života. Između tih tipova života nema kompromisa. Postoji alternativa: ili, ili.

Ubrzo potom pojavila se knjiga „Ponavljanje“, izdata pod pseudonimom Konstantin Konstantinus. Istovremeno pojavila se knjiga „Strah i drhtanje“, koju je objavio pod pseudonimom Johanes de Silencio. Obe knjige se dopunjavaju predstavljajući događaj u literaturi i filozofiji, a kroz obe knjige se takođe provlači i problem Regine i oca.

Potom Kjerkegor piše „Filozofske mrvice“ i „Završni nenaučni postskriptum uz filozofske mrvice“. U filozofskom pogledu to su njegove najvažnije knjige. „Pojam strepnje“, naredna knjiga, sadrži psihološku interpretaciju bespredmetne strepnje, kao i njenu konfrontaciju sa dogmom prvog greha.

Tokom devet godina koje su usledile posle datuma očekivane smrti napisao je jedva tri knjige. Na samrtnoj postelji je završio pisanje „Dnevnika“, koji je imao čak 2845 strana. Ovaj najveći danski filozof poslednje dane proveo je u bolnici u kojoj je umro 11. novembra 1855. godine. Na nadgrobnom spomeniku uklesan je, u skladu sa filozofovom željom, stih iz Brorsonove crkvene pesme: „Det er en liden tid, saa har jeg vunden...“

Kjerkegorov značaj za razvitak evropske filozofije uopšte postao je vidljiv tek početkom prošlog veka, a najveći je uticaj imao na razvitak egzistencijalističke misli dvadesetih i tridesetih godina, koji se održao sve do naših dana.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Danski filozof, teolog i pesnik, jedan od osnivača egzistencijalističe filozofije. Veliki kritičar sistematizovane racionalističke misli, posebno hegelizma, ali i formalnih običaja crkve. Kao i sve stvaraoce koji su bili ispred svog vremena, Kjerkegora su počeli da cene tek decenijama nakon njegove smrti, da bi puni afirmaciju stekao vek kasnije.

Sjerenov otac, Mihael Pedersen, bio je veoma uspešni trgovac vunenim artiklima u Kopenhagenu. U mladosti je bio siromašni pomoćnik na seoskoj farmi, ali od trenutka kada se preselio u glavni grad Danske i posvetio novom poslu, neprekidno je napredovao. Celokupno bogatstvo je uložio u prvoklasne obveznice i tako bio među malobrojnima koji su uspeli da izbegnu bankrot 1813. godine. Sjerenova majka, En, pre no što će postati druga Mihaelova žena bila je kućna pomoćnica u kući Kjerkegorovih. On se oženio s njom u godini smrti svoje prve supruge, jer je već bila u četvrtom mesecu trudnoće.

Kjerkegor nije imao bezbrižno detinjstvo, jer se od malih nogu suočio sa nečim što će kasnije nazivati velikim zemljotresom. Naime, dok je njegov otac još uvek bio mladi, siromašni pastir na farmi, kivan na uslove u kojima živi, on je prokleo Boga. Odrekavši ga se, on ubrzo, kao dvanaestogodišnjak, odlazi kod ujaka u Kopenhagen, da bi postao njegov šegrt u trgovini. Mihael pokazuje izuzetan trgovački talenat i ubrzo pokreće samostalan posao. Uspeh je bio tako neverovatan, da se već u četrdesetoj godini sasvim povukao i lagodno živeo od stečene imovine. Ali, nikada nije uspeo da zaboravi čin proklinjanja, osećajući da je prodao dušu zarad zemaljskog uspeha. Sjeren je u dvadeset i petoj godini saznao u potpunosti sve detalje ove priče i iznenada mu je postalo jasno zbog čega je otac imao snažno osećanje krivice i odakle je potekla priča o prokletstvu, u koje ga je uveravala rana smrt majke i petoro od sedmoro braće i sestara. Otac je bio ubeđen da ni jedno njegovo dete neće preživeti Hristove godine (33). Uveren da ni on neće preživeti ove godine, Kjerkegor se sasvim ozbiljno posvetio pisanju. Tako je Kjerkegor, pored velikog bogatstva nasledio i očevu depresivnost, snažan osećaj krivice, strah od prokletstva porodice, ali i neverovatnu oštrinu uma i sposobnost kreativne imaginacije.

1838. godine umro mu je otac u 82. godini života, a Sjeren je diplomirao na studijama teologije. Očevu duboku starost nije smatrao blagoslovom, već prokletstvom. On je živeo toliko dugo da bi patio zbog smrti svojih najbližih.

1840. verio se sa, Reginom Olsen (1822 - 1904), koja je poticala iz bogate i ugledne porodice iz Kopenhagena. Međutim, sa svakim novim danom hvatala ga je sve veća panika, strah da nije odgovarajuća osoba za svoju ženu. Ovaj strah je poticao iz više izvora. Prvo, oduvek je bio slabog zdravlja, što ga je samo još dodatno uveravalo da će se ispuniti porodična kletva. Zatim, imao je česte napade depresije, za šta je smatrao da Regina neće imati razumevanja, a ako bi i imala, mislio je da, svejedno, ne bi bio odgovoran muž i otac. A tu je i zabrinutost da bi njegova deca nasledila neke od mentalnih bolesti, od kojih su bolovali pojedini članovi familije. Želeo je da raskine veridbu, ali što je svoju verenicu više gurao od sebe, to se ona snažnije vezivala za njega. Na kraju je osmislio scenu po kojoj će pred svetom on ispasti nitkov, a ona biti prinuđena da ga napusti, čuvajući svoj dobar glas. Krajem godine, pre no što je krenuo na svoje prvo od četiri putovanja u Berlin (što su njegovi jedini odlasci u inostranstvo) prisustvovao je uskršnjoj misi, na kojoj je ponovo video Reginu. „Prilikom uskršnje mise (tokom službe sveštenika) ona mi je mahnula. Ne znam je li to bio čin opraštanja, ali u svakom slučaju, učinila je to veoma srdačno" - zapisao je u svoj dnevnik. Ova romansa je duboko je uticala na Kjerkegora, tako da se razmišljanja podstaknuta njihovim odnosom reflektuju u gotovo svim njegovim delima.

Uskoro je do njega stigla vest da se Regina verila sa svojim učiteljem klavira.

1843. godine Kjerkegor je objavio svoju prvu knjigu „Ili/Ili: Fragmenti života" i to pod pseudonimom Victor Eremita (pobednički pustinjak). Važno je napomenuti da se Kjerkegorova filozofska misao može razumeti jedino čitanjem svih njegovih dela, jer su sva ona deo složene filozofske šeme, koju je isplanirao još na početku. On je smatrao da je ljudima sve predstavljeno pojednostavljeno: novine im prezentuju već pripremljena mišljenja, popularna kultura nudi već spremljene vrednosti, a filozofske škole vlastite teze kao neprikosnovene istine. Zato je on stvari učinio težim. Da bi ovo postigao, koristio se raznim sredstvima, između ostalog i „indirektnom komunikacijom". Ona se sastojala od suočavanja čitaoca sa protivrečnostima. Pomoću pseudonima, uvoda, postskriptuma, međufaza, preliminarnih izvoda, ponavljanja, ironije i drugih sredstva podrivao je i zamagljivao namere autora. Tako se ni jedna „istina" prezentovana u tekstu, ne može prosto naučiti napamet ili prihvatiti „objektivno". Umesto toga, tekst predstavlja uglačanu površinu koja čitaoca suočava sa sopstvenim odrazom. Način na koji će čitalac prići tekstu, razumeti ga i o njemu prosuditi, zavisiće više od čitaoca nego od teksta. Otuda od samog starta, on piše dve serije tekstova: dela objavljena pod pseudonimima i „Poučne besede" objavljene pod njegovim pravim imenom. „Besede" objavljuje od početka, želeći da pokaže da one ne idu nezavisno, ali i da je od početka bio na religioznom stanovištu. „Besede" su direktne, ali upućene samo hrišćanima koji razumeju njihovu terminologiju. Indirektna komunikacija, kojom se koristi u delima potpisanim pseudonimima, služi obmanjivanju onih koji su napolju, izvan - kao što su danski hegelisti i njihovi sledbenici. Ovim delima on parodira Hegelovu „Enciklopediju", a time podriva celokupan sistem danskih hegelista. Smatrao je da svi sistemi negiraju pojedinca. Na primer, za Hegela je čovek značajan kao Ideja, a beznačajan kao privremeno biće, tj. nisu mu bitni lični, egzistencijalni strahovi. Kjerkegor je govorio da ne umire „opšti čovek" koji je deo sistema, već „umirem ja i niko drugi ne može doživeti moje iskustvo u suočavanju sa smrću."

Постављена слика

Kjerkegor je verovao da svaki pojedinac mora biti svestan odgovornosti pred izborima koje u životu čini, jer sebe izgrađuje i određuje upravo tim izborima. Oni ne smeju biti pod uticajem univerzalnih, objektivnih standarda, već subjektivnih, što će kasnije postati suština egzistencijalističke misli. U knjizi „Ili/Ili", on nudi dve alternative - estetiku i etiku. Prvi deo knjige pisan je sa estetske tačke gledišta, gde esteta poznaje ljubav samo kao seksualno zadovoljstvo. U nekim segmentima, ovaj deo je bio skandalozan, jer prikazuje stvari iz ugla ciničnog, modernog probisveta, kojem je glavni cilj bežanje od dosade i čija uloga kulminira u „Dnevniku zavodnika". Drugi deo knjige pisan je sa tačke gledišta Sudije i sastavljen je u formi pisama, kao sredstvom komunikacije sa estetskim autorom prvog dela. Dok je u prvom delu ljubav paradigma zavođenja, u drugom delu je paradigma braka. Sudija pokušava da objedini estetiku i etiku u braku, objašnjavajući da ljubav u braku ne isključuje čulna zadovoljstva već jedino sebičnu požudu. Između estetske i etičke etape nalazi se granica - nju predstavlja ironija. Kjerkegor ironiju naziva babicom na rođenju individualne subjektivnosti. Sokrat je ovaploćenje „beskonačno negativnog", jer koristi ironiju kako bi podrio sve stavove svog sagovornika i tako ga naterao da se kritički distancira od samog sebe i preispita svoje stavove.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Pre nego što je objavio svoju prvu knjigu, Kjerkegor je intezivno pokušavao da postane stalni član najuticajnijeg književnog kruga u Kopenhagenu, koji je predvodio Hajberg. Kada je u javnosti nastala debata o slobodi štampe, Kjerkegor je zastupao stav da te slobode treba ograničiti, smatrajući da popularna štampa šteti pojedincu.

Napisao je članak za Hajbergove novine, potpisavši ga pseudonimom, ali čini se da je bio motivisaniji da u njemu pokaže svoju duhovitost i učenost, nego što ga se zaista, duboko doticala ova politička tema. I uspeo je u tome, jer su mnogi čitaoci pomislili da je članak napisao sam Hajberg. Ubrzo dobija poziv književnog kluba, ali on sada želi da uđe i u njihov unutrašnji krug i zato piše recenziju Anderesenovog romana „Samo violinista", na 70 strana. Hans Kristijan Andersen je mladi pisac, kojem sa svakim danom raste reputacija, a njegova dela se gotovo odmah po objavljivanju prevode na nemački jezik. Međutim, Kjerkegor se u svojoj recenziji vatreno suprostavlja Andersenovom stavu da, ukoliko se genije ne neguje i čuva, on podleže okolnostima i nestaje bez traga, tvrdeći da se dešava baš suprotno, što su nevolje veće, genije više napreduje i izoštrava britkost svog uma. Uzalud, nikada nije ušao u uži krug, a kada je objavio knjigu „Ili/Ili", Hajberg ga je žestoko kritikovao. Zato će do kraja svog života Hajberg ostati stalni predmet satire u delima Sjerena Kjerkegora. Ovo je, možda, i ključni razlog njegovih napada na hegelizam, jer je Hegelovu filozofiju u Dansku uveo baš Hajberg. Analizom Kjerkegorovih dela uočava se da on malo napada samog Hegela, čak ga povremeno i hvali, ali zato neprekidno napada danske hegeliste, okupljene upravo oko Hajberga.

Постављена слика

Iste godine (1843) Kjerkegor je objavio još dva dela: „Strah i drhtanje" i „Ponavljanje", u kojima se bavi temama vere i žrtvovanja. U njima on pokušava da se opravda, navodeći kako i Avram i on čine žrtvu zarad višeg cilja (Avram je pristao da Bogu žrtvuje svog jedinog sina; Sjeren je žrtvovao svoju ljubav prema Regini). Razmišljajući i razvijajući ovu temu, on dolazi do ključnog pitanja: Može li etiku da suspenduje viši autoritet? Ako je Bog suština svega etičnog, kako može da suspenduje samoga sebe? Može, jer je etika građanska vrlina, ili „običajni moral", kako je naziva Hegel, koju suspenduje samo bezuslovna Božja zapovest. Ovo je Kjerkegor nazvao „teološko ukidanje etike". Ali, ovde se rađa novo pitanje: kako razlikovati glas Boga od halucinacije? Jedino verom. Avram ničim ne može da se opravda - jer bi se opravdavanjem vratio među ljude i u sferu etike. Razlika između Agamemnona, koji je žrtvovao svoju ćerku, i Avrama je u tome što Agamemnon može da opravda svoj čin običajnim moralom. Žrtva, ma koliko bolna, bila je neophodna za uspeh grčkog vojnog pohoda protiv Troje. Ovakve žrtve, za ciljeve veće od pojedinca, jasne su društvu tog vremena, ali Avramova žrtva nije takva, jer nije opravdana preovlađujućim moralom.

Share this post


Link to post
Share on other sites

1844. godine objavio je još dve knjige: „Filozofski fragmenti" i „Koncept strepnje". U „Filozofskim fragmentima" ističe da je ideja da je večni, beskonačni, nenadmašni Bog mogao istovremeno biti inkariran kao smrtno biće, i umreti na krstu - uvreda razuma. Ali, Kjerkegor nije na strani razuma, tvrdeći da graditelji sistema nikada neće moći intelektom da razumeju postojanje, jer sam intelekt to nije u stanju da učini. On napada sve autore koji tvrde da čovek može sam da se uzdigne do božanstva, tj. da se pomoću razuma popne uz nebeske lestve. Hrišćanska vera sve preobražva, i um, i etiku, i estetiku. Ljudi nisu u stanju da se svojim razumom uzdignu do Boga, već prosvetljenje mogu da steknu jedino ukoliko se Bog, svojom milošću, spusti ka njima.

U „Konceptu strepnje", on veoma pronicljivo pretače ideju o slobodi volje u sferu psihologije, pa se zato ovo delo smatra prvim duboko psihološkim. U njemu on pravi jasnu podelu između strepnje - straha od nepoznatog i samog straha - od neposredne i objektivne opasnosti. Polazeći od pretpostavke da se sloboda ne može dostići filozofskim putem, jer svaki dokaz priziva logičku nužnost, koja je u direktnoj suprotnosti sa slobodom, on tvrdi da se ona može dostići samo psihološki, jer psihologija objašnjava stanje uma koje omogućava slobodu. Ovo stanje uma je - strepnja.

1845. godine Kjerkegor izdaje „Etape na životnom putu", svoje najobimnije delo, sa najvišim umetničkim dometima. U ovom delu etici i estetici dodaje i treću kategoriju: religiju, jer je dokazao svojim prethodnim delima da prve dve kategorije ne daju zadovoljavajuće odgovore.

On pokazuje kako na estetskom planu, ljubavna tragedija nastaje kada ljubavnici ne mogu biti ujedinjeni, jer ih spoljne sile razdvajaju; na etičkom planu, razdvajaju ih različite sfere postojanja, jer jedno ljubav doživljava estetski, a drugo etički. Na religioznom planu, prepreku predstavljaju različite prirode, jer on prihvata svoju sudbinu kao patnju, i samo prihvatanje patnje može mu omogućiti da se odvoji od ovde i sada i da se spremi za večnost. Estetski heroj ima protivnika izvan sebe, religiozni unutar sebe. Estetski heroj postaje veliki osvajač, religozni pati. Iako esteta traga za raznovrsnošću i novinama u želji da se ne dosađuje, na kraju mora pasti u dosadu.

Kjerkegor se suprostavlja hegelizmu, izjavljujući da je nemoguća hegelovska sistematizacija celokupnog postojanja, jer je samo postojanje nekompletno i stalno se razvija i menja. Hegel je smatrao da je moguća objektivna teorija znanja, Sjeren je priznavao samo subjektivnu, jer se suštinski životni problemi opiru racionalnom, objektivnom objašnjenju i najviša istina je uvek subjektivna.

Od 1854. godine Kjerkegor zaoštrava svoje napade na dansku crkvu, pokrećući i časopis kojem je ovo jedina tema. Optužuje je da se utopila u sekularno društvo i da se sveštenici više ne bave pitanjima vere već ličnim pogodnostima i uticaju. Preopterećen obimnim radom, doživljava slom i završava u bolnici. U bolničku sobu ne želi da primi svog brata, sa kojim se odavno posvađao kada je ovaj stao na stranu njegovih neprjatelja, niti želi da se pričesti: „Popovi su kraljevi službenici, a kraljevi službenici nemaju veze sa hrišćanstvom", tvrdio je. Umro je 11. novembra 1855. godine, a iako je sahranjen u porodičnoj grobnici, brat nije želeo da mu obeleži grob, tako da se ne zna tačno mesto gde počiva. Veći deo bogatstva je pre smrti već potrošio, a sve preostale dragocenosti testamentom je ostavio Regini, koja ih je odbila, uzimajući samo neke svoje lične stvari i pisma koja mu je slala.

Nakon Prvog svetskog rata, egzistencijalizam se pojavio kao opšti evropski pokret, a Kjerkergova dela postaju poznata široj javnosti. Kafka je tvrdio da je Kjerkegor na njega izvršio veliki uticaj, a Hajdeger i Sartr, Huserlovi učenici, što više upoznaju dela Kjerkegora to više napuštaju ideje svog učitelja. Punu afirmaciju i priznanje Sjeren Kjerkegor stiče tek nakon Drugog svetskog rata, kada ga proglašavaju jednim od začetnika moderne kulture.

Dragan Matić

izvor:mreza kreativnih ljudi

http://www.creemaginet.com/sajt/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Bio je daleko od ideala lepote i snage. Voleo je kafane, napijao se, upadao u dugove, unapred svestan da mu takav način života u mladosti neće doneti sreću. Za kojom svi tragamo. I nikad je ne dostižemo. A Kjerkegor je to lepo izrazio mišlju da je čovek stalno u krizi.

I danas oni, koji misle da su upućeni, kao dokaz najveće ljubavi ističu Kjerkegorovo raskidanje veridbe sa Reginom Olsen. Idealom bezgrešnosti i ljupke čednosti. Kjerkegor, svestan svoje bizarnosti, svestan nesreće koju bi (verovatno) doneo voljenom biću, raskida veridbu sa Reginom, koju voli nesebično, i iznad samoživih misli o mogućnosti vlastitog spasa.

Kjerkegor, misleći čovek, koji za natpis na vlastitom grobu priželjkuje reči: "On je bio individua". A to znači - jedinka koja snagu crpi iz sebe same, i preuzima potpunu odgovornost za individualnu egzistenciju. Jedinka usredsređena na otkrivanje unutrašnje istine.

Pred kraj života Kjekegor je javno napao Crkvu, izazvavši veliki skandal u Kopenhagenu, i daleko šire. Umro je neshvaćen. na ovom svetu i dalje je malo onih, spremnih na unutrašnju istinu.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Egzistencijalizam

Egzistencijalizam je filozofski pravac koji se najpre vezuje za danskog filozofa Serena Kjerkegora (1813-1856). Kjerkegor je za sebe govorio da je više religiozni mislilac nego filozof. Ipak njegove teme i način mišljenja ostavili su traga u filozofiji.

Kjerkegor je smatrao da se pred pojedinca postavljaju pitanja koja nisu rešena u prethodnoj filozofiji i koja se u okviru filozofskih sistema, kakav je na primer Hegelov, ni ne mogu rešiti.

Recimo da je tačno da se istorija sveta može dešifrovati kao napredak duha ka vlastitoj suštini ili da su moći pojedinca u pogledu saznanja baš onakve kakve ih je odredio Kant - da li se u tim znanjima nalaze odgovori na pitanja šta određeni pojedinac da uradi sa svojim životom: na primer, da li da izabere ovaj ili onaj poziv, da li da se nada spasenju na onom svetu ili ne, da li da se venča sa ovom ili onom osobom? Odgovori na ovakva pitanja možda su najznačajniji za pojednica, pa ipak opšta znanja koja važe za svu prirodu ili sve ljude ne nude te odgovore. Oni se kriju u samom pojedincu koji je nesvodiv na opšte karakteristike čoveka ili vremena u kojem egzistira.

Pa ipak, mnoge teorije nastupaju tako kao da sa lakoćom mogu da apsorbuju ovu pojedinačnu i posebnu prirodu svakog čoveka. One govore šta čovek jeste i treba da bude, podrazumevajući da se u tim odgovorima krije rešenje za sve ljude koje oni treba samo da slede.

Kjerkegor se ne slaže sa time i u hrišćanstvu traži putokaze ka osvešćivanju ove neponovljive prirode pojedinca i njegovog života. Čovek nije religiozan po tome što se pridržava spoljašnjih zahteva vere. On postaje religiozan tek kada u samoj činjenici da veruje u stvari koje prkose prirodnom poretku, otkrije znak svoje slobode da bude ono što jeste, ili drukčije rečeno, znak da on jeste nešto što izmiče opštim znanjima, nešto individualno. U veri čovek može pronaći snagu da se suprotstavi neopravdanim zahtevima morala jednog vremena. Kjerkegor je smatrao da je hrišćanstvo u svojoj suštini lična vera koja omogućava pojedincu da se ostvari kao slobodno biće.

Poznatije Kjerkegorove knjige su ILI-ILI, Pojam strepnje i Strah i drhtanje.

Egzistencijalisti u XX veku

Najpoznatiji savremeni egzistencijalist bio je Žan Pol Sartr (1905-1980). Sartr je napisao obimno delo u kome je kombinovao uticaje egzistencijalizma, marksizma i fenomenologije. Kod Sartra je termin "egzistencija" rezervisan za način postojanja čoveka, pojedinca. Svoje ideje o tome Sartr sažima u formuli koja kaže da "egzistencija prethodi esenciji". Ovo izrekom Sartr hoće da kaže da je čovek biće koje nastaje, kao uvek novo i neodređeno. Šta će biti njegova "suština" (esencija) nije unapred dato i određeno za sve ljude i vremena, kako je često prethodna filozofija razmišljala o čoveku. Ta suština je delo samog pojedinca i zavisi od njega. On je stvara kroz izbore u kojima mu ne može do kraja pomoći ni postojeći moral, ni nauka ili filozofija.

Alber Kami (1913-1960) bio je, kao i Sartr, i pisac i filozof. Motiv koji karakteriše njegovu filozofiju je apsurdna ili besmislena situacija u kojoj egzistira čovek, nakon što su tradicionalni načini osmišljavanja života, tradicija i religija, izgubili svoju snagu. Ova situacija je teška, ali neizbežna; ovaj teret apsurda koji od sada savremeni čovek mora da nosi, ne sme biti olako skinut putem zamene religijskih nada nadama o ostvarenju raja na zemlji.

Čovek je tako poput mitskog junaka Sizifa koji mora da uvek nanovo gura svoj kamen, bez određene teorije, političkog pokreta ili nade koja bi ga mogla osloboditi te muke samostalnog izbora. Kami kaže da se njegov čovek pre okreće množini najrazličitijih iskustava nego što ih žrtvuje radi ostvarenja nekog posebno vrednog i priznatog kvaliteta života.

Zbog toga je Kami branio pravo na pobunu, kao jednokratan čin otklanjanja nepravde, a bio protiv revolucije koja uvek nastupa sa sveobuhvatniom rešenjem za sva zla ovoga sveta, rešenjem koje se naravno kasnije pokazuje kao nedovoljno za taj zadatak.

Najpoznatije Kamijeve knjige su romani Stranac i Kuga, i filozofska dela Mit o Sizifu i Pobunjeni čovek.

http://filozofija.info/da3_egzistencijalizam.htm

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

Trijumf »Bild-Cajtunga« ili katastrofa slobode štampe

"Bog u nebesima zna: krvožednost je mojoj duši strana, a predstavu da ću pred Gospodom morati da odgovaram mislim da posedujem u strahovitom stepenu; pa ipak, ipak, hteo sam da u Gospodovo ime preuzmem na sebe odgovornost i da komandujem: Pali! ako sam se prethodno najbojažljivijom, najsavesnijom brižljivošću uverio da puščane cevi nisu uperene ni na koje druge ljude, čak ni na koja živa bića osim na - novinare."

http://www.republika.co.yu/326/23.html

Share this post


Link to post
Share on other sites

Politika

30.11.2002.

Lice i naličje velikog Danca

Kako čitati Kjerkegora

Biograf najvećeg nordijskog i jednog od najslavnijih svetskih filozofa, danski teolog Joakim Garf, opisuje (društveno) prihvatljivu i neprihvatljivu ličnost Serena Kjerkegora

Oslo, novembra

Nordijci ove godine svetkuju pola stoleća Nordijskog saveta, koji su utemeljile Danska, Island, Norveška i Švedska, naknadno se pridružila Finska. Nordijska kooperacija je veoma razuđena. Kultura je posebno područje preplitanja.

Najveća knjižara u Oslu, uopšte u Norveškoj, dala je svoj doprinos jubileju - pod šatorom u centru grada. Razapet je na polovini kolovoza i na trotoaru uz samu veliku knjižaru. "Nurli" nudi u svojim prostranim lokalima preko sto hiljada naslova, poslednja izdanja na norveškom, švedskom, danskom, engleskom...

Ponude pod velikim belim čadorom kojima se markira nordijski jubilej sortirane su prema pomenutim zemljama. Danska relacija je u znaku prevoda na norveški biografije Serena Kjerkegora, najvećeg nordijskog i jednog od najvećih svetskih filozofa. Danci su već kupili trideset hiljada primeraka izvornog izdanja. Autor je danski teolog Joakim Garf (42). Biograf je dao neposredan doprinos uzletu norveškog prevoda samim dolaskom na promociju. "Pres" je norveški izdavač koji je u fokusu i kontroverznom ispovešću bračnog para princeze Marte Luis i književnika Arija Bena.

Kjerkegor je rođen u Kopenhagenu 1813, u kojem je živeo i stvarao. Završio je teologiju 1840. S jeseni se verio s deset godina mlađom Reginom Olsen. Veridba je ubrzo pukla. Napisao je niz dela koja su svrstana u klasiku. Pred kraj života je izdavao časopis "Trenutak". Umro je 1855.

Biograf je ovih nekoliko rečenica "razvukao" na preko osam stotina stranica: "Uopšte nije mali zadatak pisati o Kjerkegoru. Čovek ne može samo poći njegovim životnim tokom, već mora posegnuti u teologiju, psihologiju, filozofiju i literaturu".

Žrtva medija

Garf je ponirao u detalje. Male priče se prepliću da bi na kraju postale velika priča, ne samo o njegovom junaku već i o vremenu u kojem je živeo. Najveći nordijski filozof različito se prihvata. Mogao je biti neprijatan, provokativan, neprihvatljiv kao čovek.

Kjerkegor je bio žrtva medija. Sukobio se sa satiričnim magazinom "Korsaren" 1846. Prikazivan je karikaturama koje su bile najuvredljivije. Srušen mu je renome ozbiljnog pisca. Osetio je kako mediji mogu da unište pojedinca (Kopenhagen onda nije bio metropola). Uverio se da je sedma sila velika sila. "Kjerkegor je postao žrtva medija", ističe u naslovu "Dagblade". Da li se time velikan sažaljeva ili se likuje povodom moći medija?

Kjerkegor se u nečemu poredi sa Sokratom. Razgovarao je s ljudima na ulici, ne samo sa svojim prijateljima. U tome je bio nesumnjivo dobar. Biograf veruje da je razgovore negovao kao praktičnu disciplinu. Istovremeno je duboko pronicao u suštinu sveta da je i filozofima bilo teško da ga prate.

Njegov biograf piše da je negovao dendizam. Nosio je lepa odela jarkih boja, šivena kod krojača, kupovao skupe cigare, knjige, pozorišne ulaznice, štapove za šetanje, svilene maramice, parfeme... Tako je 1846. potrošio godišnju platu profesora na razne neumerenosti. Troškove je pokrivao otac koji je bio uspešan biznismen, nedorečeno je da li je plaćao i sinovljeve račune u bordelima. Dendijima su etiketirani autsajderi. Međutim, Kjerkegor je za života postao Kjerkegor. Jasno mu je bilo da će ga njegov ugled nadživeti.

Iskušenje

Regina je bila željna doma koji je manjkao Kjerkegoru. Vereni su bili jedan mesec i tri dana. Rasturena ljubav je atraktivnija nego ona koja istrajava. Jedna od teorija raskida je u tome što je on pripadao, miljeu u kojem su dominirali muškarci, odakle se rodio strah da u realnom svetu sretne jednu ženu. Lakše je bilo diviti se ženama na ulici ili čitati stihove o njima. Stvarnost je bila drugačija.

Njegova verenica bila je lepa mlada žena. Susret s njom je bio sudar dve kulture, konflikt dva bića različitog pola. Filozof s roman tičnom idealnom slikom žene bio je šokiran. To je bilo iskušenje. Kjerkegor nije mogao da zamisli sebe kao supruga, uopšte nije mogao da sagleda kako bi sjedinio uloge supruga i pisca. Kontakt između dvoje verenih je zauvek prekinut. Kada bi je video na ulici, pošao bi drugim putem ili bi prošli jedno pored drugog u tišini. Međutim, Reginu je ipak zadržao u mislima kao romantičnu muzu. Ona se potom udala, dugo je živela, nije imala dece. Svoju nesuđenu je opisivao kao prostodušnu, da ne kažemo priprostu i akademski neobrazovanu ženu. Prema drugim izvorima, Regina je ostavljala utisak energične žene koja je nadahnjivala. Zračila je snažnom erotikom. Filozof se opredelio za drugačiji život. Usledila je serija genijalnih dela u periodu od 1843. godine.

Kjerkegor je držao u glavi velike delove budućih rukopisa, "pisao" je dok je šetao, a potom bi odmah sedao za pisaći sto. Potpisivao se različitim pseudonimima. U njemu je bilo mnogo osoba među kojima i ekstremnih. Bio je prijatelj, ali je bio i cinik.

Druga žena ga nije opsedala posle Regine. "Verio" se na neki način s Bogom, što mu je bila najdublja želja. Sopstveni život je shvatao kao božanski insceniran. Konflikt sa satiričnim magazinom učinio ga je skeptičnim prema masama.

Kako čitati takvog pisca? Garf savetuje da se ne čita sa suvišnim respektom. Kjerkegora treba prvi put čitati površno, ne očekujući da se odmah sve razume. Potom ga treba čitati iznova.

Saša DIMITRIJEVIĆ

http://www.knjigainfo.com/index.php?gde=@http%3A//www.knjigainfo.com/pls/sasa/bip.tekstovi_o_izdanju%3Ftip%3D12%26pblcid%3D12438@

Share this post


Link to post
Share on other sites

I moj omiljeni filosof isto (možda posle Solovljeva i Berđajeva  :smiley:).... Na mene je Ponavljanje ostavilo najveći utisak. Kao i Ili-Ili i Strah i drhtanje ....

Inače ima jedna izuzetna knjiga o Kjerkegoru i njegovoj misli. Edicija Hilandarski putokazi. Autor je Preobraženović Nagren, a knjiga se zove - Sazrevanje duše.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...