Jump to content

Прогон Православне Охридске Архиепископије у Р. Македонији

Оцени ову тему


Guest свештеник Иван

Препоручена порука

  • Одговори 3.1k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Ево превода као што обећах оцу Ивану. Нисам знао да је Перезвон већ урадио превод. Изгубих време али тако ми и треба када нисам пратио постове.

Његовог Преосвештенства, Епископа брегалничког и Местобљуститеља битољског г. Марка у име Светог Синода и верног народа Охридске Архиепископије на десетогодишњицу од хиротоније у архијерејски чин Његовог Блаженства, Архиепископа охридског и Митрополита скопског г.г. Јована

Ваше Блаженство, предраги, у Господу, духовни оче,

Када треба пред Вама нешто да кажем, а посебно када се то односи на Вас, мене обухвата један свештени страх и велика узбуђеност. Прво, да причам пред Вама, и о Вама, ја најмањи, јесте нешто што је изван мојих говорничких способности, и знам да мало или ни мало нећу моћи да се приближим ономе, што сам поставио за циљ, од самог почетка, да Вам се захвалим од свих, и за све што сте урадили, што радите, и што ће те са Божјом помоћи урадити за Цркву Божију.

Навршава се десет година од како Вас је промисао Божији благоизволео позвати на архијерејску службу, или боље речено на распету љубав за Ваше словесно стадо. Та служба је одговорна, али истовремено и узвишена. Одговорна, зато што имате одговорност не пред људима или царевима, већ пред Живим Господом. Пред Царем над царевима, пред Господаром над господарима. А узвишена зато што сте икона самога Христа, икона у смирењу до распећа и самопонижења да кенозиса, али и икона у реалности васкрсења за вечност и вазнесења у слави. Служба коју сте примили пре десет година, да приносите Евхаристију од свих и за све, Ваше Блаженство, јесте служба првоуспостављања створене природе, како неки од Отаца Цркве називају Литургију Цркве. А, Ви сте још од првог дана после рукополагања у архијерејски чин управо то почели да правите. Да првоуспостављате створену природу, не по мери Ваше воље, већ по вољи Бога Оца која се открива Вама, али и свима нама преко Његовог Сина, Богочовека Христа.

Данас се сви радујемо, и ако ме неко упита шта је то што ме радује рекао бих му, то што сте дочекали да саберете плодове Вашег труда. Уистину за десет година, дела која сте Ви направили нису реткородна него многородна и што је најважније, таква дела рађају не зелене, не суве, већ само зреле плодове. Највероватније је да ће морати да прође још година да се од Ваших плодова Црква насити зато јер их је сада још мало и скупи су. Те плодове, драги мој оче, Владико и Архиепископе ви сте много скупо платили. Али у супротном они не би имали вредност или би били као оно што може да се купи за петопарац (пет пара – прим. прев.) на пијаци.

Откако ме живот донесе по крај Вас, памтим Вас као човека усмереног ка небесима. Човека жедног речи Божије, али и спремног да испуни вољу Његову. При првим сусретима са Вама, да будем искрен, било ми је тешко да црпим (упијам – прим. прев.) Вашу доброту.

Ако ме је нешто извукло из кризе коју су ми Ваше проповеди стварале, то је била Ваша љубав и послушност Вама. Тачност Ваших јавно изговорених речи, нелицимерје и љубав према истини није увек решала проблеме људи. Напротив, стварала им је проблеме. Али да би схватили да је теже открити проблем него га решити, то је већ нешто што долази са зрелошћу. Теже је наћи праву дизагнозу него преписати терапију за болест. Ето за то сам Вам захвалан, у име свих јер сви смо овде Ваша духовна деца. Захваљујем Вам што сте нам направили (изазвали – прим. прев.) кризу идентитета, да би смо нашли наше постојање у Богу и у личности Христовој, а не у нацији и њој сличним сурогатима. Захваљујем Вам што сте нам открили теологију као молитву, познавање језика као дар Духа Светога, али највише од свега Вам захваљујем за ваше живо сведочење оваплоћене истине, сведочење исцрпљењем, сведочење затвором.

Да се подсетим због себе, и зарад свих овде присутних: На једном сабрању, када смо седели око Вас, млади и неискусни, Ви сте тада били Митрополит у Велесу, у МПЦ, рекли сте нам: „Ми се играмо Цркве, све док нисмо у јединству са другим Црквама ми нисмо Црква“. Чак и данас нисам убеђен да Вас је неко од присутних разумео. Ја то тада нисам разумео, али сам сигуран да су се и многи други саблазнили. Али када сте жртвовали себе за јединство Цркве, када се нисте поколебали да одете и у затвор да би остали доследни смислу јединства Цркве, тада су сви које је привукао Дух Свети добили одговор просветљењем.

Црква је Црква само ако је у јединству и изван јединства нема Цркве. То је древно учење, то је учење јеванђелско, светоотачко, саборно

Ових дана из штампе је изашла Ваша књига: „Кратка историја Охридске Архиепископије“. Кажу историју пишу победници. У томе свакако има доста истине, само што победа Цркве није материјална и видљива, већ духовна и невидљива. Зато су победници у Цркви они који су у име Христово изгубили оца, или мајку, жену или деци, они који су изгубили богатство или имовину, они који су били затварани, мучени и убијени за веру, за истину, за Цркву, за Христа. Они су за свет губитници, а за Цркву победници, као што сте Ви за неке у свету губитник, али у домену Цркве Ви сте победник. Победисте заједно са Христом кога сте ставили за предводника Ваше битке, и не једном сам Вас слушао да говорите: „Ово је битка Христова, зато што је Црква Христова“. Битка је Христова, али је победа и Ваша. Ви сте данас као победник написали историју. Победили сте раскол, и још више од тога. Потрошили (у смислу нестати, не постојати више – прим. прев.) сте раскол, самлели сте га, уништили сте га и оставили сте га без изговора. Ако данас питате некога од расколника у Републици Македонији: „Пријатељу, зашто си ти још увек у расколу“? – ако би у опште нешто и одговорио, рекао би: „Па зато што сам Македонац“.

Зато што си Македонац да будеш у расколу? Па буди ако желиш и Марсовац, али буди у јединству са Црквом зато што ти то даје вечност, не то што си Македонац, или Јелин или Србин. У томе је Ваша победа, Ваше Блаженство. Нека ми опросте они који мисле другачије, али ћу се усудити да кажем, да Ваша победа није само за Цркву на територији Републике Македоније, Ваша победа користи целој Цркви Божијој која још од XIX века, до данас вуче са собом проблем лажног идентитета који се другачије назива етнофилетизам. И још нешто. Ако има нека Црква у којој има најмање етнофилетизма, мислим да је то Охридска Архиепископија. И зато, што сте Ви победили, што је Ваша теологија која је теологија Цркве Божије примила тело од Ваших порођајних мука, зато ваша страдања не остају без круне и награде.

У навечерје данашњег дана мене сте замонашили у манастиру Св. великомученика Георгија код Неготино (градић у Р. Македонији – прим. прев.), где сте били прогнани после Вашег приступања у јединство са Пећком Патријаршијом. Исто вече доживели сте и друго прогонство, пред очима полиције, нахушкани људи од стране расколничких лажиепископа, Вас, и све нас који смо од почетка Ваших гоњења били са Вама избацише насилно из манастира. И да је било само то па много је, али оно што доживесте потом не бих пожелео никоме да се деси, иако упрво ти догађаји Вас овенчавају, показују Вас великим пред садашњости и историјом, показују Вас истинским Епископом, достојним Архиепископом. Притворише Вас на неколико дана, па када видеше да не могу да Вас сломе, људи из полиције упадоше маскирани и наоружани у кућу Ваших родитеља у којој сте живели прогнани. Пошто Вас нису нашли запалили су кућу и изгорела је сва покућнина. Али, стално се питам, Како Вам беше када по наредби председника Црвенковског рушише Цркву коју сте са својим рукама градили? Да ли рачунати штету или жалити оне који су рушили? До данас нисам сазнао колико бола Вам је нанело то, не зато што не могу да претпоставим, већ зато што Ви не показујете никакву љутњу, ни мржњу, ни гнев према безобразницима. Рекли сте само: „Оставите их не знају шта раде“. Пошто Вас ни то није поколебало осудили су Вас на затворску казну. Сећам се да неколико месеци после Вашег одласка у затвор казна коју су Вам накупили (скупили, сабрали, одредили – прим. прев.) била је 4 и по године. Четири и по године за распаљивање „националне и верске мржње“. Добро је то што сте под притиском међународних институција изашли из затвора после осам месеци, али на срамоту једне државе не само што под притиском од споља мења судске одлуке, већ што доноси судске одлуке не по праву и поредку, већ по политичкој потреби. И за прерану смрт судије који Вас је осудио сада нећу да говорим, њу је народ добро протумачио.

Не знам за Вас, али за мене је било превише када се, док сте били у затвору, упокојио ваш отац по телу. Откада су нас заједно са Вама прогнали из Велеса. А потом и из манастира који споменух, ми смо се уселили у његову кућу у Битољу. Нисмо га волели само зато што је био Ваш отац, већ зато смо га имали (у смислу да су га доживљавали – прим. прев.) и за нашег оца. Све што је имао подарио је Цркви и Црква га са правом сматра ктитором манастира који сте Ви основали на његовом имању. Њему сте посветили Историју Охридске Архиепископије коју сте написали, а сигуран сам да се он данас за Вас, и за све нас моли, за Ваше и наше јединство, за Вашу и нашу Цркву.

За друга малтретирања, притварања и затварања, суђења и тужења која Вам припремише власти у Републици Макредонији, нахушкане од расколника нећу говорити. Ако почнем о њима да причам то ће ми одузети целокупно предвиђено време за ове моје скромне речи за Ваше Блаженство. Али, нећи да заћутим и да се не упитам, себе и све вас, а да не пружим исцрпан одговор, као што и Ви то често радите: „Да ли може да буде толико велики интерес верских вођа расколничке МПЦ, да их у опште не интересује спасење народа, а да их интересује само њихова материјална корист? Да ли раскол толико затамњује оне који му служе да они почињу да живе само од Цркве, али не и за Цркву. Цркву да имају само за личну корист, за њих и за њихове породице, да добро живе на рачун наивности народа, кога држе у мраку и незнању, да би могли њиме да манипулишу“.

Ви, пак дајете другачији пример од оног који остављају расколници. Све што сте имали, сво ваше наследство предали сте Цркви. Живите за Цркву, радите за Цркву, постојите за Цркву. То је пример за све нас.

Зато, у име Светог Синода, у име свих Ваших духовних чеда, у име верника и у име Васцеле Цркве Христове, тражимо опроштај за то што смо се много пута показали слаби и недостојни да се ослоните на нас. Тражимо опроштај зато што смо Вас својом слабошћу не једном ражалостили, не једном обеспокојили. Али, Ви нисте велики само зато зато што сте последњих шест година претрпели страшне увреде, малтретирања, гоњења и затварања. Велики сте зато што покрај свега овога носите и нас мале. Ми нисмо умели да будемо ни као Симеон из Киринеје који је више добио носећи крст него што је помогао Христу (имао је више користи од ношења крста него што је тим делом помогао Христу – прим. прев.), али примите бар ово наше метаније, Владико свети, и извадите једну честицу за нас када стојите на Проскомидији.

Поред тога, примите и нашу жељу и молитву да дочекате још много годишњица. Али, свака наредна да Вам буде радоснија од ове. Тешкоће кроз које сте прошли историја неће заборавити, и оне ће бити светло за наредне генерације, али не желим никад више таква тешка искушења да вам се понове. Држите свој поглед усмерен ка Царству Божијем, тако да и ми поред Вас можемо да гледамо ка незалазном дану и да кажемо Богу: Господе молитвама нашег светог Архиепископа помилуј нас.

Иоану, Блажењејшему и Богопроизведеному Архиепископу, свјатјејшија Архиепископији охридскија, и Митрополиту скопскому, нам же отцу и пастиру, многаја лета.

20 Јули 2008

Врање

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пронађох овај извештај из 2006 године о реферату професора Максимова о црквеном расколу у Македонији:

ПРОФЕСОР ЈУРИЈ МАКСИМОВ О ГОЊЕЊУ ОХРИДСКЕ АРХИЕПИСКОПИЈЕ

На недавно завршеном Међународном православном симпозијуму у руском граду Калуги, који се одржао по благослову Руске Православне Цркве и Српске Православне Цркве, поред питања страдања православних Срба Косова и Метохије, говорило се и по питању црквеног раскола у Републици Македонији и гоњењу на једину канонску Цркву у Македонији - Аутономну Охридску Архиепископију и њеног првојерарха Архиепископа Јована. Овом приликом у живој дискусији учесника форума, једногласно се дошло до закључка да је стање у Републици Македонији, што се црквеног питања тиче, веома тешко и да се Охридска Архиепископија отворено прогања од стране тзв. МПЦ и македонских државних органа.

Као што смо већ пренели, веома упечатљив реферат на ову тему, одржао је професор Московске духовне семинарије г. Јуриј Максимов. Он је после свог излагања двадесетак минута одговарао на директна питања из публике. На крају, професор Максимов, је свим учесницима форума у Калуги поделио његове штампане утиске, на неколико страна, са свог последњег путовања по Републици Македонији. У том штампаном тексту, он је описао своје разговоре са свештенством, монаштвом и верним народом Аутономне Охридске Архиепископије, где је на веома сликовит начин приближио живот страдајуће канонске Цркве у Македонији. У закључку овог невеликог али потресног текста, који говори о огромној храбрости верника канонске Цркве у Македонији, професор Максимов између осталог каже:

«Разговарајући са тим људима (који припадају страдајућој Аутономној Охридској Архиепископији, прим. преводиоца) неретко бих се замислио - да сам ја на њиховом месту, да ли би успео поступити као и они? Да ли би имао довољно снаге и храбрости издржати гоњења? Пример истрајности у вери, који показују наши македонски оци, браћа и сестре у Христу, исповедници наших дана, мислим, да може донети не малу корист савременим православним хришћанима у Русији.

Што се тиче стања у Македонији, гоњења која се приређују из тзв. МПЦ против Охридске Архиепископије – то је највећа грешка коју су расколници могли учинити. Јер сви хришћани знају да апостоли – ученици Христови, никога нису угњетавали и бацали у тамницу, него су напротив сами били угњетавани. Апостол Павле, који је сам био подвргнут незаконитом хапшењу писао је: «Угледајте се на мене, као што се ја угледам на Христа». И после хапшења Владике Јована, јасно се види, ко се у Македонији угледа на Христа, а ко на његове гонитеље. Сада су, на примеру таквог нехришћанског понашања јерараха тзв. МПЦ, свим православним хришћанима у свету очевидни пагубни плодови раскола.

То што је тзв. МПЦ отпочела гоњења, показује њену унутрашњу слабост, показује да расколници сами у себи не осећају силу бранити своју исправност мирним хришћанским средствима, што опет пак значи, да они сами нису уверени у своју исправност. Сваки нови талас гоњења против Охридске Архиепископије – то је духовни удар по самој тзв. МПЦ. И ако се они не покају, даће за то одговор на Страшном Суду, када их ни светска власт, ни полиција неће заштитити пред лицем Истине.

Нама је зато, видевши страдања наше браће и сестара, потребно удвостручити молитве, и за у тамници затвореног Владику Јована, и за сва верна чеда Цркве у Македонији.

Ја сам увидео да тамошња канонска Црква јесте пунокрвна и зрела Црква, са многим парохијама, манастирима, издавашком делатношћу и хиљадама верника.

Све то време, када сам се налазио у Македонији није ме напуштао осећај, да Милански едикт, што се тиче Аутономне охридске архиепископије, није иза планина.

А за сада, ми ћемо се молити, и у мери наших моћи, помагати нашој гоњењој браћи и сестрама у Христу.»

Јеромонах Петар (Драгојловић)

Извор:

http://www.spc.rs/ol...1-06-c.html#jur

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

Не знам како да вас частим што сте такви ентузијасти. .hvala.

Организоваћеш сабор ЖРУ-а и довести нам Владику Игнатија да са њим служимо, а још да се потрудимо да дође, ако Бог да, Архиепископ Јован и Владике Марко и Давид :)

Шта је то за Тебе, Ти си ко нокат и месо са Владиком :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

Људи, рекох вам, договорите се између себе шта ћете превсти те ћемо све то сабрати на једном месту. Може неко ако жели да отвори код нас Блогослов са свим преводима. Можеш ли ти Валтере?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Писмо Патријарха Павла расколничком Архиепископу Стефану:

СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ САБОР

СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

АС.бр. 46/зап. 28

13. мај 2003. године

Београд

Његовом Високопреосвештенству

Архиепископу охридском и

Митрополиту скопском

Господину Стефану

Скопље

Предмет: порука Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве Светом Синоду Македонске Православне Цркве

ВАШЕ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВО,

Христос воскресе! – Првога дана редовног овогодишњег заседања, 13. маја текуће године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве свестрано је размотрио питање раскола који нас дели, а посебно је aнализирана најновија ситуација, настала после завршетка рада наших двеју комисија за дијалог и вашег односа према тексту договора постигнутог међу комисијама, после ступања његовог Високопреосвештенства Митрополита велеског и повардарског Г. Јована у евхаристијско општење и канонско јединство са Српском Православном Црквом, а тиме и са васељенским светим Православљем, - после акција које је потом Свети Синод Македонске Православне Цркве предузео против њега и после најновијих разговора између Светог архијерејског Синода Српске Православне Цркве и делегације Светог Синода Македонске Православне Цркве, 30. априла 2003. године, у Патријаршијском двору у Београду. Имајући у виду сложеност ситуације и своју односну одлуку са прошлогодишњег ванредног заседања, чију копију Вам поново достављамо у прилогу овога братског писма, а руковођен искључиво бригом за јединство Цркве, њену благодатну мисију и спасење свих крштених душа, Свети Сабор вам братољубиво поручује да од вас очекује да, са пуном свешћу о својој архипастирској и историјској одговорности, у току следећих пет дана учините следеће:

1. да званично, на радост неба и земље, прихватите најширу црквену аутономију, формулисану текстом споразума из Ниша, коју вам наша света Црква братољубиво и уз сагласност свих помесних сестринских Цркава даје, и

2. да уједно опозовете све неканонске мере које су до сада предузете против Његовог Високопреосвештенства митрополита велеског и повардарског Г. Јована и да му одмах омогућите повратак на његову епископску катедру и управљање епархијом са које је неканонски и насилно уклоњен.

Уколико се продужи ваша досадашња пракса остајања при неприхватљивом стању Ваше скоро четрдесетогодишње црквене изолације и одлагања једино могућег и благословеног решења у смислу нормализације вашега канонскога статуса, Свети Архијерејски Сабор ће, са жаљењем, бити приморан да, без нових консултација са вама, предузме даље канонске мере и донесе одговарајуће одлуке.

Молимо вас, Ваше Високопреосвештенство и остала Високопреосвештена браћо, да ову поруку никако не схватите ни као претњу ни као условљавање него – једино и искључиво – као служење добру вашем и нашем.

Наши Преосвештени изасланици, Епископи бачки Г. Иринеј и браничевски Г. Игнатије, усмено ће вам шире образложити ставове Светог Архијерејског Сабора. Братољубиво апелујемо на вас, браћо, у име љубави Христове и само у то име:

станем добрје, станем со страхом Божјим!

Вашег Високопреосвештенства у Христу брат,

Председник Светог архијерејског сабора

Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и

Патријарх српски

+Павле

Link to comment
Подели на овим сајтовима

СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ

МАКЕДОНСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

С к о п љ е

ВАШЕ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВО,

Примили смо одлуку Вашег Светог Архијерејског Синода бр. 188 од 11. јуна 2003. године, као и Ваше писмо Синбр. 226 од 23. јуна 2003. године, упућено Нама по питању одлука Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве у вези са Македонском Православном Црквом, одржаног од 13. до 24. маја 2003. године. Одлука Вашег Синода којом се „одбацују и проглашавају неважећим `одлуке, решења и ставови Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве` донети на његовом редовном заседању од 13. до 24. маја 2003. године“ заснована је на оптужбама против Српске Православне Цркве да је „слушкиња политике, да се ставила у службу јереси етнофилетизма и националшовинизма и да заборавља све што је Божије, хришћанско, еванђелско, црквено, канонско, богољубиво и братољубиво“. При томе, оптужујете нашу помесну Цркву да се односи „негаторски према имену, народу, Цркви, јерархији, култури, држави и свему што је македонско“ и све то наводите као разлог за одбијање братског позива да ступите у канонско и литургијско јединство са Пећком Патријаршијом – Српском Православном Црквом, а преко ње са свом православном Пуноћом Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Христове. У међувремену смо обавештени да сте истог датума, 23. јуна 2003. године, упутили акт такозваној Црногорској Православној Цркви. У њему кажете да ћете послати своје представнике на „Петровданске свечаности“ које организује ова племенско-партијска, ни од кога призната, секта на Цетињу.

Ваше Високопреосвештенство, знамо да све што чинимо, пишемо и говоримо, пред лицем Живога Бога чинимо, пишемо и говоримо. У светлости те истине, која једина ослобађа, за сва набројана и друга зла оптужити Цркву која је дала Македонској Православној Цркви апостолско прејемство и најширу могућу аутономију (1958.); која више од четрдесет година трпељиво носи крст сталног блаћења са Ваше стране због свог настојања да се у Цркви очува канонски поредак; која, нарочито последњих петнаест година, истрајава у братском дијалогу ради превазилажења постојећег раскола; која је, коначно, Нишким договором 2002. године, потписаним од Ваших представника, богољубиво и братољубиво дала „широку црквену самосталност, односно најширу црквену аутономију“ Охридској Архиепископији, односно Македонској Православној Цркви, „остављајући питање коначног решења, сагласно канонском саборном поретку Православне Цркве, будућем свеправославном сагласју пуноће Цркве у Духу Светом“, - после свега тога, данас, изрицати такве оптужбе против наше помесне Цркве, поред тога што изазива дубоку тугу и бригу у нашим срцима, истовремено изазива запањеност и забринутост због нецрквеног и световно-идеолошког духа из кога проистичу ове дубоко неправедне, на лажи засноване оптужбе. Све те оптужбе су уствари засноване на недодељивању аутокефалности Македонској Православној Цркви, питању чије је решење остављено Нишким договором и које, по природи ствари, припада искључиво свеправославном сагласју пуноће Цркве, и због терминолошких ограничења (уз образложење разлога за немогућност употребе назива Македонска Православна Црква у општењу са другим помесним Црквама). Одбацити, са тих формалних и јурисдикцијских разлога, литургијско општење са Мајком Црквом и преко ње са свим канонским помесним Црквама у свету, а прихватити укључивање у парацрквене организације, као што је такозвана Црногорска Православна Црква, и друге њој сличне расколничке групације, и тиме се бесповратно одвојити од православне Пуноће и дефинитивно лишити себе сваке могућности заједнице и општења са том пуноћом Цркве Православне, равно је црквено-канонском безумљу и еклисиолошком самоубиству. Такав Ваш чин, до кога не дао Бог да дође, биће само потврда мишљења свих оних који су тврдили и тврде да је Ваша јерархија духовно и еклисиолошки незрела и да је она била и остала орган у рукама световних сила које, ради остварења својих идеолошко-политичких циљева, манипулишу Црквом, а тиме и њеном мисијом и њеним поретком. Пишући Вам ово писмо, још једном Вам пружамо братску руку и позив, у име Христово, на дијалог и на јединство у Духу Светом, далеко од сваког духа палога света, молећи се Дародавцу разума и мудрости да спасе Вас и часни македонски народ од духовне пропасти и одвајања од Цркве Христове, јединог истинитог и непоколебивог „стуба и тврђаве истине“.

Вашег Високопреосвештенства у Христу брат,

Председник Светог архијерејског синода

Архиепископ пећки,

Митрополит београдско-карловачки и

Патријарх српски

+Павле

Његовом Високопреосвештенству

Архиепископу охридском и Митрополиту скопском

Господину Стефану

Скопље

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Расколницима када почну да причају о рашчињењу владике Јована показати овај документ:

СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ САБОР

СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Број 2721/зап. 1466

25. новембар 2003 године

у Београду

Његовом Високопреосвештенству

Митрополиту велеско-повардарском и егзарху охридском г.г. Јовану

Ваше Високопреосвештенство,

Свети архијерејски сабор, у седници својој од 20/7. новембра 2003. године – под АСбр. 1–III/зап. 39 и 40, донео је ову одлуку:

„Проглашава се ништавном одлука расколничког Синода у Бившој југословенској републици Македонији о рашчињењу Његовог Високопреосвештенства Митрополита велеско-повардарског Господина Јована, а која му је уручена преко Јавног тужиоца у току судског процеса вођеног против њега у Основном суду у Битољу за кривично дело самовлашће.

Ова одлука се поништава не само због тога што је судски процес неканонски вођен, већ, пре свега, због тога што су одлуке расколничких судова за Православну цркву неважеће.

У исто време, Председнику Владе и Председнику Судског савета Бивше југословенске републике Македоније, поводом односног судског поступка упутити енергичан протест.”

На основу ове одлуке Светог Архијерејског Синода, под горњим бројем и датумом, част нам је, о предњем известити Ваше Високопреосвештенство, с молбом ради знања.

Вашег Високопреосвештенства у Христу брат,

ЗА ПРЕДСЕДНИКА СВЕТОГ АРХИЈEРЕЈСКОГ СИНОДА

Члан, Епископ захумско-херцеговачки

+Григорије

Link to comment
Подели на овим сајтовима

СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ САБОР

СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Број 1499

30. јул 2004.

У Београду

Његовом Превасходству

господину Бранку Црвенковском,

председнику Републике Македоније

Скопље

Предмет: одговор на Ваше писмо мојој смерности које се односи на Вашу жељу и намеру да за Илиндан текуће године дођете у манастир Свети Прохор Пчињски у Епархији врањској и у њему обележите 60-годишњицу АСНОМ-а

Уважени господине Председниче,

Редови који следе проистичу из мог осећања дужности да одмах одговорим на Ваше цењено писмо које се односи на Вашу жељу и намеру да о празнику Светог Пророка Илије, 2. августа / 20. јула текуће године, дођете, заједно са својом високом пратњом, у манастир Свети Прохор Пчињски у Епархији врањској како бисте у њему, на начин одређен државним протоколом, обележили значајни јубилеј Ваше земље и Вашега народа, шездесету годишњицу од дана одржавања заседања АСНОМ-а. Ваше писмо, додуше, још нисам примио, али верујем да сте ми га у међувремену изволели упутити на моју адресу у Београду будући да сте га унапред објавили, те сам и ја, захваљујући средствима јавног извештавања, већ јуче био у прилици да се упознам са његовим садржајем, а јутрос сам, штавише, залагањем Амбасаде Републике Македоније у Београду, добио и његову копију. У мом веку – дозволите ми да напоменем да сам деведесетогодишњак – по први пут се сусрећем са овако оригиналним обликом званичне преписке између једног шефа државе и једног од предстојатељв Православних Цркава, али Вас искрено уверавам да мени тај облик нимало не смета јер је суштина увек важнија од форме. Једино што из њега нужно следи јесте протоколарна потреба да и ја, при одговору, применим исту процедуру, тако да ћу, ако Бог дâ, текст овог писма, чим га завршим, најпре саопштити медијима, а непосредно затим његов оригинал и једну копију доставити Вама преко Амбасаде Србије и Црне Горе у Скопљу.

После овог подужег, али, рекао бих, не и сасвим бескорисног увода, а пре него што одговорим на Вашу молбу, односно тражење, у вези са предстојећим Илинданом, дозволите ми, господине Председниче, да Вас подсетим на предисторију Вашег писма и овог мог одговора, не толико Вас ради – Вама је она позната – колико ради јавности у Вашој и у мојој земљи, коју сте Ви желели за трећег саговорника у нашем разговору, што ја свесрдно и са радошћу прихватам, и то не само за ову прилику него, уколико сте сагласни, и као образац за будуће контакте.

Први наговештаји Ваших жеља и намера у вези са манастиром Светог Прохора Пчињског и Илинданом 2004. године доспели су у јавност почетком протеклог месеца јуна преко написâ у скопској и београдској штампи (Утрински весник бр. 1491 и Дневник бр. 2473 од 5. јуна 2004; Вечерње новости од 6. јуна 2004.), а Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве службено је упознат са њима одговарајућим дописом Његовог Преосвештенства епископа врањског г. Пахомија. Синод је тај допис разматрао на својој седници од 10. јуна 2004. и тим поводом донео одлуку да упути по једно писмо г. Светозару Маровићу, председнику Савета министара Државне заједнице Србије и Црне Горе, и г. др Војиславу Коштуници, председнику Владе Србије, наравно не са циљем да захтева било какву интервенцију државе по овој ствари него искључиво ради тога да савезно и републичко државно руководство буду упознати са ставовима Српске Православне Цркве, једине надлежне за ово питање. Да је за овакву одлуку итекако било разлога, потврдиће и опширни изводи из истоветних писама, упућених председницима Маровићу (Син. бр. 1204 од 17. јуна 2004.) и Коштуници (Син. бр. 1205, под истим датумом), које доносимо у продужетку.

У синодском писму стоји, између осталог, и ово:

…Поједини македонски званичници уверавају своју јавност како ће они свом снагом „извршити притисак” на државне органе Србије и Црне Горе да би свој наум спровели у дело. Сâм г. Црвенковски изјављује да ће са званичним Београдом разговарати о наведеној прослави да би обезбедио услове за полагање венаца и цвећа у манастиру, при чему искључује било какве разговоре или контакте са Српском Православном Црквом. Нешто касније, сличан став поновио је и тамошњи министар одбране, г. Владо Бучковски. Господа су, наравно, превидела три значајна детаља – да је речени манастир власништво Српске Православне Цркве, односно Епархије врањске, да се у цивилизованом свету ни у чију кућу и ни на чији посед не може ступити без пристанка домаћина и да су односи Цркве и државе у Србији засновани на другачијим цивилизацијским и иним основама. Затим се укратко приказује раније стање:

У протеклих десетак година обележавање „АСНОМ”-а у комплексу манастира Свети Прохор Пчињски обављало се у нормалним условима, уз учешће високих представника како Републике Македоније тако и наше државе. Српска Православна Црква је сваки пут била добар домаћин гостима из Скопља. У наставку се објашњава да је до проблемâ између Српске Православне Цркве и власти Републике Македоније дошло постепено и да су они кулминирали у току 2003. године, када су те власти забраниле највишим црквеним великодостојницима, свештенству и монаштву Српске Православне Цркве улазак у Републику Македонију и боравак у њој (чак и у транзиту!), а уједно и због њиховог односа према канонској јерархији Охридске Архиепископије која је била изложена грубом полицијском и судском прогону само због прихватања канонског јединства са Православном Црквом.

Последица свега тога – наводи се у продужетку писма – била је одлука Српске Православне Цркве да се обележавање АСНОМ-а у манастиру Свети Прохор Пчињски не дозволи све дотле док власти Републике Македоније не измене своје понашање према Српској Православној Цркви, несагласно са демократским нормама, и док не престану да угрожавају основна људска права њених чланова, газећи притом и начела међудржавних односа. Став Српске Православне Цркве, формулисан тада, остао је неизмењен све до сада. Српска Православна Црква је спремна – пише даqе у синодском писму – да прихвати посету представникâ Републике Македоније 2. августа 2004. године у комплексу манастира Свети Прохор Пчињски уколико њен државно–политички врх званично зајемчи следеће три ствари:

1. да ће државни органи Македоније епископима, свештеницима, монасима и монахињама Српске Православне Цркве убудуће омогућавати улазак у Македонију, несметан пролазак кроз њу и боравак у њој под једнаким условима као и свим другим лицима која нису држављани Македоније, а то значи – на основу њихових важећих путних исправа, без икакве дискриминације на основу њихове припадности и њиховог јерархијског степена или функције у Српској Православној Цркви;

2. да се исти обавезују да, поштујући међународне конвенције и општеприхваћени кодекс људских права, као и права на слободу савести и исповедања вере, неће подржавати нити дозвољавати било који облик дискриминације припадника Црка- ва и верских заједница само због такве њихове припадности, с обзиром на општеприхваћену цивилизацијску норму и обавезу немешања државних и политичких органа у статус, унутрашњу организацију, послове и међусобне односе Цркава и верских заједница уопште, и

3. да се обавезују да ће подручни им органи престати са прогоном канонске јерархије Охридске Архиепископије, њеног свештенства, монаштва и верника, као и да ће истој омогућити регистрацију према позитивном законодавству Републике Македоније, под истим условима као и осталим верским заједницама у Републици Македонији. На самом завршетку писма изражене су нада и увереност да ће доћи до превазилажења насталог проблема, проблема који ни на који начин није изазвала Српска Православна Црква, и да ће његово превазилажење послужити општем добру, као и циqу „побољшања односâ са нашим јужним суседом, са чијим народом ми и иначе немамо никаквих спорова ни тешкоћа”.

Посредовањем добронамерних и одговорних људи са обе стране данашње међудржавне границе Ви сте били упознати са овим ставом Српске Православне Цркве. Исто тако, правилно и благовремено сте схватили да је за остварење Вашег циља – јубиларног обележавања АСНОМ–ског заседања у манастиру Свети Прохор Пчињски – ипак неопходан дијалог са Српском Православном Црквом. До њега је, хвала Богу, и дошло, најпре преко посредникâ, а сад, ево, и на непосредан начин, путем јавне размене званичних писама. Док је у Скопљу ових дана владала необична медијска кампања и конфузија (из кругова Цркве која се налази у расколу тврдило се: „Еден од условите кој повторно го постави Српската Црква, слободно движење на српски свештеници низ Македонија, сеуште не е исполнет”, а слично је изјављивано и о могућности вршења богослужења „од странски верски заедници”; вест А1 од 28. јула 2004), Ви сте били љубазни да моје овлашћене представнике у том, још увек посредном, дијалогу упознате са порукама које ће у себи садржавати Ваше, тада тек предстојеће, писмо мени. Замољени сте, у моје име, ради што садржајнијег разговора, да конкретизујете своје начелне ставове тако што бисте изричито навели и следеће:

1. да све Цркве и верске заједнице морају бити једнаке пред законом;

2. да право на правну заштиту државе и на регистрацију код државних органа имају све Цркве и верске заједнице, укључујући и ону Православну Цркву у Вашој замљи која је у јединству са Српском Православном Црквом и са свим Православним Црквама на свету, и

3. да се епископима, свештеницима, монасима и монахињама Српске Православне Цркве гарантује слобода кретања у Републици Македонији, слобода боравка у оквиру општеважећих прописа за стране држављане и слобода остваривања црквеног заједништва (општења) са њиховом браћом и сестрама по вери, односно по црквеној јурисдикцији или припадности. Такође сте замољени да и мени, а преко мене и Српској Православној Цркви као целини, потврдите Вашу изјаву из једног другог Вашег обраћања, која је драгоцена јер одражава Вашу личну приврженост европским демократским стандардима по питању односа Црква – држава, а која гласи: „Република Македонија како држава која има за цел својата интеграција во ЕУ е подготвена во своето законодавство да ги вгради и имплементира највисоките ЕУ стандарди кои се однесуват на овие области.”

Ви, господине Председниче, ипак нисте прихватили ову моју сугестију него сте своје писмо формулисали, објавили и мени доставили по својој првобитној замисли, односно без изричитих конкретних исказа о болним тачкама које су у претходном периоду и довеле до тога да државне делегације Ваше земље немају приступа у наш више пута поменути свети манастир. Али ја – на положају на којем сам, у светлу Јеванђеља којем служим и у годинама у којима се налазим – немам право на размишљање у категоријама пуке „евклидовске” логике овога пролазнога и варљивога века, још мање у категоријама политичких рачуница и квазидипломатских надмудривања, него у категоријама „ума Христовог” и крсно–васкрсне логике Јеванђеља, која је лудост у очима синова погибли, а врхунска мудрост у очима оних који желе да иду путем истине, љубави и вечног живота. Стога Ваш поступак, односно формалну страну писма које сте ми упутили, не тумачим као Ваше одбијање ставова и захтева Српске Православне Цркве који се тичу обавезујућих начела слободе за све вернике – и за све људе без изузетка – него их схватам управо као њихово, лапидарно изражено, прихватање. То закључујем из просте чињенице да сте ми се обратили писмом и затражили сагласност Српске Православне Цркве да дођете у манастир Свети Прохор Пчињски знајући за њену јасну и недвосмислену позицију и за прошлогодишња збивања у овом контексту, а и да сте у свом писму, начелно и сажето, заступали уистину хумане и демократске ставове.

На основу реченога, позивам Вас да, предводећи високу делегацију Ваше земље, на празник Светог Пророка Илије посетите манастир Свети Прохор Пчињски и на уобичајени начин обележите ваш јубиларни државно– национални празник. Као домаћин, Вас и Вашу пратњу дочекаће и пожелети Вам добродошлицу надлежни епархијски архијереј, Његово Преосвештенство Епископ врањски г. Пахомије, уз чију пуну – канонски иначе неопходну – сагласност и могу да Вам упутим овај позив.

У моје име дочекаће Вас и поздравити мој изасланик за ову прилику, преосвештени Епископ бачки г. Иринеј. Поздравиће Вас, наравно, – а и домаћински угостити, – и преподобни игуман манастира са својим братством, као и остали присутни архијереји, свештенство, монаштво и верујући народ. Нећете бити третирани као странац, шеф неке нама туђе или слабо познате државе, него као сусед и пријатељ. Биће, свакако, и прилике за отпочињање дијалога о свим темама од обостраног интереса и значаја. Отварамо Вам, дакле, двери наше древне светиње, манастира Свети Прохор Пчињски. Више од тога: отварамо Вам двери наших срца. Оне ће, колико до нас стоји, остати широм отворене. Затворити их можете – што не дао Бог! – само Ви или неко од Ваших сарадника, односно наследника. Ко то учини, мораће сâм да преузме одговорност за то. Ни на кога другог неће моћи да је пребаци, понајмање на Српску Православну Цркву. Ако би ико икад поново дао инструкцију пограничним органима Ваше земље да на граничним прелазима понижавају, шиканирају и, најзад, враћају са границе епископе, свештенике и монашка лица Српске Православне Цркве, тај ће морати да буде свестан да тиме поново, сопственим рукама, затвара манастирска врата код Светог Оца Прохора за званичне представнике своје државе. И ако би ико икад поново почео да избацује људе из њихових епископских седишта, манастира и парохија, да их хапси, прогони и ускраћује им право на слободу савести, на легалан статус, на црквено–пастирску делатност или на имовину зато што не желе да буду у расколу са Српском Православном Црквом и са васељенским Православљем него у литургијском и канонском јединству са њима, и тај ће брзо схватити да својеручно закључава већ затворена манастирска врата код Светог Оца Прохора, и за Илиндан и иначе. Даље не бих набрајао ко све и како све може да руши уместо да зида и да служи злу уместо добру.

Ако свега тога не буде, – а надам се да неће бити, силом и благодаћу Божјом и добром вољом и разборитим поступањем нас људи, пре свега оних најодговорнијих, – сваки житељ суседне и пријатељске Републике Македоније, од њеног председника до најскромнијег грађанина, моћи ће да посећује манастир Светога Прохора Пчињскога кад год зажели, а не само о Илиндану или о јубиларним годишњицама, којих ће бити много и кад нас више не буде на овој земљи.

Господине Председниче!

Слобода и одговорност избора лежи на државном руководству Републике Македоније, од сада па убудуће. Ми остајемо искрено отворени за унапређивање односâ и за сарадњу, не само у духу неоспорних демократских начела савременога света него и у сагласју са великом духовном традицијом православних народа и хришћанскога света уопште.

Изволите, господине Председниче, примити изразе мога поштовања и добрих жеља.

+Павле

Архиепископ пећки,

Митрополит београдско-карловачки и

Патријарх српски

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

Браћо и сестре, отворио сам Блогослов (ЖРУ блог) са свим овим преводима:

https://www.pouke.org/forum/blog/32-%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BE%D1%85%D1%80%D0%B8%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D1%82%D0%B5%D0%BA%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B8-%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC-%D1%98/

Можете и ви сада да додајете нове видео снимке (и старе видео снимке), преводе, изборе са најбољим порукама са ове теме. Довољно је да идете на опцију коју имате на свакој поруци "постави на блог", да одаберете блог "Архиепископија охридска, текстови на спрском)" и да унесете наслов поруке уместо постојећег.

Када будемо превели све текстове, поставићемо блог на насловну страну Поука да што више људи прочита.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Епископ стобијски и Местобљуститељ струмички Давид- Савремени прогон Цркве у Р. Македонији [1]

Ваша Преосвештенства, Епископе далматински г. Фотије, Епископе горњекарловачки г. Герасиме, преподобни оци, ђаци и сви присутни, пре него што стигнемо до савременог стања Цркве у Р. Македонији, покушаћу да дам један веома кратак, један сасвим сажет преглед историје Хришћанства на тим просторима, како би стигли до данашњих дана.[2]

Историјска област Македонија је област која се сусрела са Хришћанством још y I-ом веку. Када је свети апостол Павле долазио овде, код вас у Далмацији, историчари кажу да је свакако морао да прође веома познатим у то време путем, касније названим „Виа Игнатиа“. Тај пут је водио кроз старе градове који се и данас налазе и у Р. Македонији. То су Битола и Охрид. Тако, још од првих векова, на поменутој територији људи су се сусрели са Хришћанством.

Византијски император Јустинијан установио је у VI-ом веку, веома познату из тог историјског раздобља, Архиепископију, која се звала Јустинијана Прима, и која је била организована Црква са својом катедром, са својим Архиепископом. Касније су се и Охридски Архиепископи потписивали као „Архиепископ Охридски и Јустинијане Приме“. Јустинијана Прима је установљена, рекли смо у VI-ом веку, а Охридска Архиепископија се увек сматрала наследница Јустинијане Приме.

После пораза цара Самуила у битци на планини Беласици, од византијског императора Василија Другог Македонца Бугароубице, сам император Василије, царским „хрисовулима“ 1018 год., је уредио делатност Охридске Архиепископије. Тако, званична година када је почела да делује Охридска Архиепископија може се сматрати 1018 година.

До 1767 год., Охридска Архиепископија је деловала као аутономна Црква у саставу Цариградске Патријаршије, када је султанским ферманом укинута, исто као и Пећка Патријаршија. И Пећка Патријаршија, и Охридска Архиепископија ушли су у састав Цариградске Патријаршије. Такво стање имамо до 1920 год., када тадашња Вардарска бановина улази у састав Краљевине СХС, и Српска Православна Црква која тада поново добија Томос о аутокефалији, преузима црковну јурисдикцију на просторима данашње Р. Македоније.

Такво стање траје до 1945 године. Зашто помињемо овај кратак увод? Због тога што је веома важно да се види из овог сажетог прегледа, да од I-ог века до 1945 год., Црква на територији данашње Р. Македоније, никада није била у расколу. Било је неких покушаја од стране бугарске Егзархије о нарушавању канонског поретка, али, као и данас, и тада су верни људи и јерархија канонске Патријаршије били присутни на просторима данашње Р. Македоније.

Значи, 1945 год., када се завршава II светски рат, у Скопљу се одржава један самозвани „црковно-народни собир“ на коме су присуствовали комунисти који су тада били на власти, припадници муслиманске вероисповести, јеврејске вероисповести и православни свештеници. На том сабору није био присутан ни један православни Епископ. Последњем канонском Епископу, Митрополиту Скопском Јосифу, власти су забранили улазак у тадашњу, први пут формирану, Народну Републику Македонију. Дакле, последњи канонски Епископ уопште није могао да уђе у своју Митрополију.

Тај „црковно-народни собир“, формирао је један иницијативни одбор, који се састојао и од православних свештеника, и од политичара који су учествовали у тадашњој, комунистичкој власти. Долазимо, дакле, до једног веома важног питања, које додире еклисиологију Православне Цркве. Од 1945 год., тај иницијативни одбор, декретом је забранио било коме православном Епископу, а посебно, разуме се, Митрополиту Скопском Јосифу, да уђе у Р. Македонији. Значи, од 1945 год., до 1958 год., пуних 13 година, на територији данашње Р. Македоније није уопште крочила нога канонског, православног Епископа. Они су избацили све антиминсе на којима је био потписан Митрополит Скопски Јосиф, и на Литургији, на месту где треба да се помене Епископ, нису помињали Епископа. Свакако, разумете о каквој јереси је реч. Јер, јасно је да свештеници служе Литургију у име свог Епископа, он им даје антиминс, да на том антиминсу, у његово име, служе Литургију. Била је реч о једној, да кажемо тако, презвитеријанској цркви.

У Патријаршији у Београду сачувана је свеукупна коресподенција која је Српска Православна Црква имала тада са тим такозваним иницијативним одбором. Рецимо, тај одбор је 1958 год., тражио од Патријарха да им рукоположи њиховог Епископа. Патријаршија, као мајка Црква, свакако да је показала бригу о Цркви у Р. Македонији, рекавши том иницијативном одбору да им пошаљу списак кандидата за Епископа. Укратко ћу Вам прочитати један аутентични докуменат.[3] То је списак кандитата ѕа Епископа, који је тај одбор, потписан као „Православна Епархија скопска – црквени суд“, послао у Патријарху српском.

„16. Маја 1958 године, Скопље.

Ваша Светости,

У вези достављеног Вам предмета, преко овог црквеног суда, бр. 8/58 којим су достављене биографије и изјаве предложених кандидата-домородаца за Епископе на упражњене епархије у Народној Републици Македонији, а у вези постигнутог споразума у вези црквеног питања у Народној Републици Македонији, између Светог Синода и чланова иницијативног одбора за организацију православне Цркве у Републици Македонији, част нам је да Вам за предложене кандидате доставимо овај накнадни извештај.

Први кандидат: Прота Нестор Поповски, стар 42 године, 20 година свештеничке службе, ожењен. Његова супруга Милка саглашава се да се разведе имајући у виду високе народне и црковне интересе, што их ова висока жртва њеног мужа налаже, и приправна је да свој живот проведе у старању и васпитању своје деце: Бранислава, рођеног 1940 године, који сада завршава седми разред гимназије у Скопљу, Кирила, рођеног 1942 године, који сада завршава шести разред гимназије у Скопљу и Добриле, рођене 1947 године која ове године завршава први разред гимназије у Скопљу.

Други кандидат: прота Тома Димоски из Битоља, стар 55 године, има 27 година свештеничке службе, његова супруга Спаса ценећи његову жртву сагласна је да се од истог разведе и посвети својој деци: Љубици...“

Итд, итд. Ево, да стигнемо до задњег кандидата који се зове Влатко Захировски, „професор гимназије у Охриду, ожењен, његова супруга сагласна да се у интересу и добробит народа и цркве, од истог разведе. Има четворо деце од којих је најстарије 12 година.

Достављајући Вам предње, молим Вашу Светост да се овај извештај прикључи предмету који Вам је достављен од стране овог суда под број 8/958.

Целивам Вашу десницу и просим благослов. За претседника црквеног суда, архијерејски заменик, прота Нестор Поповски.“

Први кандидат сам себе предлаже за Епископа.

Треба рећи да после сабора 1945 год., кад је проглашен тај иницијативни одбор, Српска Православна Црква је сазвала ванредни Сабор и одмах прогласила тај сабор за разбојнички, за неважећи. Овог пута, сасвим разумљиво, Српска Црква је хтела да по некој икономији води бригу о спасењу православних људи који живе у Р. Македонији. Како СПЦ није могла да прихвати ни један предлог, одговорили су им да сви предложени кандидати не испуњавају основне услове да буду рукоположени за Епископе.

Одмах затим је започет следећи сценарио: Доситеј, викарни Епископ тадашњег српског Патријарха био је, по мајци, родом из Македоније. Њега, без било каквог знања Патријарха и Епископата Српске Православне Цркве, комунистичке власти су одвеле у Охриду и тамо су га држали четири дана закључаног у претседничкој резиденцији без права да контактира нити са Патријархом, нити са било којим од Епископа. После тога, 1958 год., опет један такав црковно-народни сабор, без учества било каквог Епископа, прогласио је Доситеја за Архиепископа охридског и Митрополита македонског.

Знате сви да је тадашња комунистичка власт хтела да ослаби Цркву и да је њима било од велике користи да унесу раздор у Цркви. И, видите, један велики парадокс: у свим црквама које су били у источним комунистичким земљама, дешавао се прогон, свакако и у српској Цркви, али овде имамо један велики парадокс, да комунистичке власти „стварају“ цркву. И то смо мало пре и говорили, да српска Црква има великих новомученика, као што је свети Епископ Варнава Настић, свети Сава горњокарловачки... У Р. Македонији, не само што није било никаквог гоњења, него су сви тадашњи Епископи живели у најбољим условима. Према речима Архиепископа охридског Јована, Цркви у Р. Македонији је сада дошао ред да страда.

Српска Црква је тада због икономије признала то стање. Не можемо да кажемо, како се расколници хвале, да су тада добили аутономију, јер за разлику од данашње Охридске Архиепископије која може да покаже Томос о аутономији, они не могу да покажу ништа.

1967 год., у Београду, на једном састанку Централног комитета комунистичке партије, на коме су учествовали Едврад Кардељ, Драги Стаменковић, Стамболић, Влаховић, Мијалко Тодоровић, Никола Минчев, Крсте Црвенковски, цитирам: „одлучено је да се прогласи аутокефалија Македонске православне цркве, која прекида сваке даље канонске везе са Српском Православном Црквом.“[4] Видите само ко је одлучивао о Цркви. Они су то и урадили. Свакако, Српска Православна Црква није могла да призна такви политичку творевину, те је известила све помесне Православне Цркве о расколу, тако да од 1967 год., до данас, расколничка организација у Р. Македонији нема литургијску заједницу ни са једном од помесних Православних Цркава.

После распада СФРЈугославије, 1992 год., почели су преговори о васпостављању црковног јединства. Преговори су трајали све до 2002 год., када је потписан Нишки споразум о васпостављању црковног јединства.

Српска Православна Црква је поступила веома мудро, јер је сматрала да не треба да се решавањем једног спора произведе неки други. Договорено је да у међусобним односима може да се користи назив Македонска православна црква, а са црквама из грчког језичног подручја назив Охридска Архиепископија, и да Црква има статус аутономије.

Расколнички епископи су потписали Нишки споразум. Али шта се десило: кад су се вратили у Скопље, доживели су такав притисак од власти, која их је створила, те су рекли да ништа од онога што су потписали – не важи. (Прилог 1)

Онда је Патријарх српски упутио појединачно свакој Епархији, сваком Епископу позив за приступање у јединство са Српском Православном Црквом. Једино Архиепископ охридски г.г. Јован тада Митрополит велеско-повардарски није се уплашио власти, те је потврдно одговорио на тај позив, дакле, да он са свештенством и верним народом његове велеско-повардарске Епархије приступа у канонско и литургијско јединство са Српском Православном Црквом.

Сви свештеници су потписали да и они желе да ступе у канонско и литургијско јединство са Српском Православном Црквом.[5] Архиепископ је то обзнанио рекавши је да ће да служи Литургију на којој ће за први пут поменути име Српског Патријарха Павла. Из целе Епархије су свештеници дошли у Велесу, где је била катедра Архиепископа. Присутни су били много верних људи из Велеса, и из других градова, свесни где долазе и зашто долазе, људи који су са радошћу коначно сачекали да ступе у јединство са Православном Црквом.

Али, већ следећег дана расколнички митрополит Тимотеј је сакупио недобронамерне људе и расколничке свештенике испред Митрополије у Велесу и позвао је полицију. Они су разбили браву резиденције, полиција је ставила пиштољ Архиепископу охридском г.г. Јовану на главу, запретивши да под хитно напусти Митрополију где је живео.

Следио је период незапамћеног државног прогона усмереног против Архиепископа охридског г.г. Јована.

Затим је Патријарх српски г.г. Павле рукоположио још двојица Епископа: Епископа полошко-кумановског г. Јоакима и Епископа брегалничког г Марка, те је у децембру 2003 год., формиран Синод аутономне Охридске Архиепископије.

У јануару 2004 год., велики део монаштва које је било у Р. Македонији, приступило је Охридској Архиепископији. Када су монаси приступали Охридској Архиепископији, на Литургији, ушла је полиција, дошла до Свете Трпезе и рекли су Архиепископу Јовану да прекине са Литургијом. Он им је одговорио: „ако хоћете да прекинемо, треба да нас овде убијете.“ Све су то власти доживели веома тешко, да су стигле дотле да утамниче Архиепископа охридског г.г. Јована. Тада је у затвору остао 20 дана.

Следила су још два утамничења Архиепископа охридског г.г. Јована по 8 месеци у затвору „Идризово“, у суровим условима, и увек на захтев расколника уз садејство суда.

Једном је полиција буквално киднаповала Архиепископа. Зауставили су га на сред пута, ухватили, и однели директно у затвор „Идризово“.

У манастиру који гради Архиепископ, где су били и Епископ далматински г. Фотије, и Епископ горњекарловачки г. Герасим, у богослужбеним местима Охридске Архиепископије полиција и данас упада, и прави претресе без било каквог објашњења. То је нешто свакодневно.

На два пута су расколници и порушили храм и параклис Охридске Архиепископије.

Архиепископ Јован је почео да зида храм, у манастиру где живи. Епископи из Грчке и из Бугарске Цркве служили су Литургију на отвореном, и после учествовали у освећење темеља храма.

Када је храм био напола подигнут, једне ноћи у десет сати увече дошла је полиција са булдожерима и све су срушили. Без било каквог објашњења. За 500 година колико је земља била у турском ропству, никад ни једна црква није срушена. Дешавало се да претворе цркве у џамије, али да их сруше – никад. Ова црква је срушена после 7 захтева расколничког митрополита Петра упућених министру урбанизма Р. Македоније, који је послао и полицију, и булдожере, да сруше храм. (Прилог 2)

Онда 2005 год., један монтажни објекат у Скопљу био је прилагођен да буде параклис, посвећен светом Нектарију Егинском. Расколнички свештеник Горан Каревски дошао је једног јутра са неким људима и порушио све. Свету трпезу и проскомидију газили су ногама. И затим, на крају, потписали су се: МПЦ. Да се зна да су то они урадили. (Прилог 3)

Полиција је на захтев расколничке МПЦ чак слала и позивнице припадницима Охридске Архиепископије, на којима пише да се јаве „због информативног разговора“. У полицији су људима говорили да не смеју да долазе у Охридској Архиепископији, да ће бити избачени са посла, свакакве претње.

2007 год., Архиепископ охридски г.г. Јован заказао је моју хиротонију јер сам ја био изабран за његовог помоћног Епископа. Тада су за први пут у Р. Македонији после решавања раскола, служили српски Епископи. Био је то велики благослов за сву Цркву у Р. Македонији. Епископи горњекарловачки г. Герасим, који је био изасланик Патријарха и Синода и далматински г. Фотије дошли су на хиротонији у Битољу, и лично су се уверили какво је стање прогона, видећи и живу Цркву, бројни народ који зна шта је Црква, и који се спашава у Њој. Због илустрацију расколничког менталитета навешћу следеће: док смо били у Охриду, срели смо једног расколничког свештеника који је на нас узвикнуо – расколници! Неко од отаца из Српске Цркве је досетљиво приметио „први пут чујем да неко српску Цркву зове расколничком“.

Чули сте укратко која је историја раскола и са каквим људима сусреће Црква у Р. Македонији. Али и поред свега, како пролази време, видећи да ништа не може да науди Цркви, све више људи се ослобађају притиска и приступају канонској Охридској Архиепископији.

Актуелно стање је следеће: у свим међународним извештајима Р. Македонија је истакнута као земља која својим грађанима одузима основне верске слободе. Ипак, живећи у изолацији, политички ментори расколничке МПЦ још спроводе један суптилни прогон. Архиепископу Јовану је по трећи пут пресуђен притвор, те кад би он ушао у земљу, одмах би био затворен. Од стране Синода је умољен да не улази, јер расколници нису извукли поуку од његова претходна два утамничења. То је један део прогона, а други део је то што за сада, и поред тога што су донели нови закон о регистровању верских заједница који је прошле године у мају ступио на снагу, још одбијају да званично региструју Охридску Архиепископију.

Закључак је једноставан. То су речи Јеванђеља, које се односе на све људе и сва времена - да ни врата паклена никада неће надвладати Цркву.[6]

________________

[1] део усменог slide-show предавања на прославу славе богословије Света Три Јерарха, у манастиру Крка, 12. 02. 2009

[2] на ову тему, види: Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован Кратка историја на Охридската Архиепископија, Охрид, 2007

[3] Протојереј др Предраг Пузовић Раскол у Српској Православној Цркви, Македонско црквено питање, Београд, 1997

[4] Доне Илиевски Смислата на некои отпори против автокефалијата на МПЦ, Скопје, 1970

[5] види: Заради идното Царство, Охрид, 2005 (pdf ~9,5MB)

[6] Мат. 16. 18

ИЗВОР

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

Људи, много вам хвала у име свих...

Ако Бог да, гледаћемо да доведемо Владику Давида стобијског када буде у могућности да нам се придружи на форуму и из прве руке нам пренесе све шта се дешава у Архиепископији.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ САБОРУ

СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

РЕПУБЛИКА СРБИЈА И ЦРНА ГОРА

БЕОГРАД

Ваша светости, Ваша Високопреосвештенства, Ваша Преосвештенства

Браћо у Христу Господу Васкрслом,

Христос Васкрсе!

У вези са Вашим актом АС. бр. 46/зап. 28 од 13. маја 2003. године са којим извештавате Свети Архијерејски Синод Македонске Православне Цркве за ступање у канонско јединство у статусу аутономије и под именом Охридска Архиепископија, извештавам Вас да је Свети Архијерејски Синод Македонске Православне Цркве на својој последњој седмици одржаној 19. маја 2003 године донео одлуку да под условима што сте их доставили ми не можемо да ступимо у канонско и духовно јединство са Српском Православном Црквом.

Разлози такве наше одлуке су следећи:

1. И поред вишегодишњих покушаја, на жалост не наиђосмо код вас на искрену, братску и добру намеру и жељу за превазилажењем вишедеценијског проблема између две цркве. Ви сте представили јавности текст „Нацрт споразума у Нишу“, који представља радну верзију између комисија две цркве, и не чекајући наш одговор предузели сте кораке преко назначења вашег егзарха у Републици Македонији. Такође, ваши архијереји представници Сабора Њихова Преосвештенства епископи г. Иринеј Бачки и г. Игњатије Браничевски, при последњој посети нама (15 мај 2003 г.), на наш позив и молбу да будемо на заједничкој трпези као што је ред и као што смо били позвани и прихватили братску трпезу са вама, за разлику од њих, који су под изговором да морају хитно да се врате на заседање Сабора у Београд, послужили се са преваром, уместо на заседање у Београд они су отишли на заједничку трпезу са владиком Јованом у манастир „Свети Пантелејмон“ код Скопља.

2. Име наше Цркве је Македонска Православна Црква. Она се тако зове у складу са именом наше државе – Република Македонија, као што се и друге помесне православне цркве називају према државама, означавајући помесност.

3. За Свети Архијерејски Синод и свеукупну пуноћу наше свете Македонске Православне Цркве и државе Републике Македоније – неприхватљив је аутономни статус наше свете Цркве. Чињеница, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве одлуком бр. 6 од 1959 године већ је прихватио термин „самосталност“ као и име Македонска Православна Црква, које је прошлих деценија коришћено у међусобној службеној комуникацији између наше две цркве. Тражење аутокефалности и добијање томоса о аутокефалији темељимо на вековном црквеном предању, светим канонима и историјској пракси православне Цркве. То значи да је наша света Црква древна црква, она је у прошлости имала своју вишевековну аутокефалност у лику Охридске Архиепископије, народ у Македонији је православан скоро 2000 година, наше тражење подржава верни православни народ и државна власт Републике Македоније, прошло је 45 година од обновљања Охридске Архиепископије у лику Македонске Православне Цркве, направљен је значајан раст у духовном и литургијском животу, а и у административном уређењу и управљању, како у матичној држави Републици Македонији, тако и у дијаспори.

4. Ми ћемо да припремимо и послаћемо вам предлог за успостављање црквеног јединства са Српском и осталим помесним православним црквама, на основу кога би се руководили до коначног прихватања од свих помесних православних цркава и до добијања томоса о аутокефалији.

5. У односу на питање суспендованог бившег Повардарског Митрополита Јована, вама је добро познато да је он добровољно и неповратно напустио Синод Македонске Православне Цркве и њено устројство, Поред тога треба да имате у виду и његове криминалне злоупотребе за материјални и финансијски рад у епархијама у којима је служио (са чиме сте упознати из Извештаја Комисије АУО МПЦ достављен вам актом бр. 68 од 16.05.2003 године), као и започетим судским процесом пред грађанским судом Републике Македоније. Све ово је више него сериозан проблем за решавање његовог статуса.

Надамо се да ће те ово прохватити уз добру вољу и истинску братољубиву жељу за заједничко разумевање и јеванђељску љубав за превазилажење црквеног спора. Зато што ћемо само тако посведочити у Љубави, и само тако сви ће нас познати да смо Његови – ако имамо љубав између себе (Јн. 13,35).

Ваш брат у Христу Господу

Председник Светог Архијерејског Синода

Македонске Православне Цркве

Архиепископ Охридски и Македонски

post-7292-0-22224200-1329175819_thumb.jp

post-7292-0-12279800-1329175828_thumb.jp

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Људи, рекох вам, договорите се између себе шта ћете превсти те ћемо све то сабрати на једном месту. Може неко ако жели да отвори код нас Блогослов са свим преводима. Можеш ли ти Валтере?

Ево оче.. овог тренутка сам видео поруку..а и да је блог већ инсталиран.. тако да.. ето

свака ти част на ажурности..

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У понедељак 30. августа када наша света Црква молитвено прославља свете мученике Мирона и Патрокла, Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског Г. Порфирија, служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Василија Острошког на Бежанијској коси. Епископу Јеротеју саслуживало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке. После светог евхаристијског сабрања у парохијском дому организовано је годишње сабрање вероучитељâ и катихетâ Архиепископије бeoградско-карловачке.
      Извор: Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Са радошћу се одазивајући позиву Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је упутио своје викаре, Преосвећеног Епископа ремезијанског г. Стефана и Преосвећеног Епископа топличког г. Јеротеја, да 27. и 28. јула 2021. године у Кијеву представљају Српску Патријаршију на свечаној прослави 1033. годишњице Крштења Русије и дану када Православна Црква прославља Светог равноапостолног великог кнеза Владимира.

       
      Прославa овог великог празника ће започети 27. јула традиционалним чином благодарења на Владимирској гори у Кијеву којим ће началствовати Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије. У подножју споменика Светом равноапостолоном кнези Владимиру биће изложене чудотворне иконе Пресвете Богородице: Почајевска, Свјатагорска, Касперовска и Зимненска, затим икона Равноапостолног кнеза Владимира са честицом његових светих моштију, као и многе велике светиње из свих крајева Украјине.
      Потом ће, од споменика Светом кнезу Владимиру на Владимирској гори, верни народ, предвођен митрополитом Онуфријем, архијерејима, свештенством и монаштвом, у великој литији отићи до Светоуспенске Кијево-печерске лавре где ће бити служено свеноћно бденије.
      Сутрадан, 28. јула, на сам дан празника, митрополит Онуфрије ће служити свету Литургију на тргу испред Успенске Cаборне цркве. Истог дана у подне звона ће се огласити у свим црквама и манастирима Украјинске Православне Цркве.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Најсветији патријарх српски Порфирије честитао је председавајућем Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије митрополиту волоколамском Илариону 55. рођендан.

       
      Ваше Високопреосвештенство,
      Драги наш брате у Христу и саслужитељу, 
      Са радошћу Вам честитам Дан рођења, којим сте, пре свега, донели радост вашим родитељима, а затим и свима нама, који су у Вама видели следбеника архипастира, који својом жртвеном и ватреном службом доводите све људе на спасоносни пут Крштења у име Оца и Сина и Светог Духа (Мт.,28,19), и евхаристијског сједињења са Исусом Христом, Сином Божијим. 
      Радујући се Вашем рођендану, молимо се Господу нашем Исусу Христу, нека Вам Он подари духовну и телесну снагу у Вашој христољубивој и човекољубивој архипастирској мисији. 
      Високопреосвећени Владико, на многаја и блага љета!
       
      С љубављу у Христу Господу, 
      Архиепископ пећки, 
      Митрополит београдско-карловачки,
      Патријарх српски Порфирије

      Извор: Мospat.ru
    • Од Поуке.орг инфо,
      Древни антички Лихнидос, што у преводу са грчког значи Бело језеро, или данашњи словенски назив - Охридско језеро (језеро о хриди), се налази у држави Македонији на територији коју насељава наш братски и комшијски народ Македонци. Читав тај простор је регија од посебно великог историјског значаја, одакле је захваљујући св. Клименту и св. Науму, и њиховим ученицима, потекла велика христијанизација балканских Словена а касније и Свете Русије. Благодарећи њима и њиховим духовним оцима св. Кирилу и св. Методију, Словени су још у деветом и десетом веку једним делом христијанизовани, а словенска племена су добила и своја словенска писма - глагољицу и ћирилицу. 
      Охрид је својеврсни балкански Јерусалим и то не само по мноштву измешаних култура, вера и обичаја, већ пре свега по светим словенским просветитељима који су као у неком новом Јордану или у некој новој Галилеји, крстили прве веће групе балканских Словена. 
      У Охриду је и данас пуно прелепог белила, особене светлости и несвакидашње чистоте. Човек који није обишао Охрид и Македонију, тешко може схватити велики значај тог простора за духовну судбину свих Словена. Када дођете у Охрид осећате се као да сте дошли кући јер сви ми Словени смо на неки начин духовно зачети и духовно рођени негде у благодатним дубинама Цркве Охрида и Охридске регије.
      У Охриду је све некако древно и прастаро али уједно ново и увек актуелно. И ваздух који удишете је посебан. И светиње које целивате су тако особене и важне за све Словене. Па кад вас још и на сред улице вама непознати људи поздрављају и траже вам благослов, то само сведочи о љубави македонског народа према Цркви и свештеницима Христове Лађе Спасења. А када вам још са искреним осмехом и кажу: "Драго нам је оче да сте из нама братске Србије", онда вам се срце испуни милином и радошћу. Тек тада схватите да су сви расколи и свакојаки политички неспоразуми само привремена појава. Да ће љубав Христова све то ускоро надвладати јер љубав је непобедива. Да се Срби и Македонци поштују и воле на благодатним фреквенцијама којих често ни сами нису свесни. То је тај древни хришћански Балкан, отворен, искрен, незлобив и јединствен.
      Па када се вас Бог још удостоји и да у Нижепољу покрај Битоља саслужујете на Светој Литургији мученику и исповеднику наших дана, Архиепископу Охридском и Митрополиту Скопском Г. Јовану, и када се преко 120 ходочасника из Србије на тако светом месту причести Светим Тајнама Христовим, онда се на све излије огромни и неописиви мир и преобиље благодати Господње.
      Ваљало је зато и вредело посетити Охрид и Македонију, и упознати себе саме у неким скривеним наслагама древне хришћанске прошлости. Сусрести се са браћом и сестрама у Христу. Загрлити се са онима који су нам најближи рођаци и гостољубиви домаћини Охрида и Македоније. Само у том непосредном контакту и искреној хришћанској љубави, у којој потпуно и искрено поштујемо различите националне, језичке и културне идентитете једни других, осетићемо сви заједно, да смо били и остали најближи сродници. И по крви балканској а пре свега по љубави Христовој. 
      Архимандрит Петар (Драгојловић)
       









    • Од Поуке.орг - инфо,
      Редакција званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе „Православни мисионарˮ упутила је у мајско-јунском, 379. броју благодарност свим медијским делатницима са којима остварује сарадњу. Текст благодарности доносимо у целости: 

       
      Имајући у виду значај ове мисионарско-медијске сарадње, редакција Православног мисионара најсрдачније благодари свим медијским делатницима Српске Православне Цркве, на сарадњи и сатрудништву у овом богоугодном делу које већ овде и сада рађа дивне и благословене плодове.
      Посебну благодарност упућујемо следећим црквеним медијима које сматрамо за своје конкретне и редовне сараднике: радио станицама: Беседа, Епархије бачке; Светигора, Митрополије црногорско-приморске; Слово љубе, Архиепископије београдско-карловачке; Глас, Епархије нишке; Источник, Епархије ваљевске, Српски Сион, Епархије сремске.
      Благодарност упућујемо и Телевизији Храм, Архиепископије београдско- карловачке, у чијем програму се чује глас и мисионарска реч нашег часописа, коју у име редакције Православног мисионара најчешће упућује катихета Бранислав Илић, члан Редакције задужен за односе са медијима.
      Нека би Господ дао снаге свим делатницима на пољу црквене мисије, да у овом богоугодном, равноапостолном и са-литургијском делу напредују из славе у славу, из силе у силу, изграђујући себе и све оне који примају њихову реч, у меру раста висине Христове (Еф 4, 13).
×
×
  • Креирај ново...