Jump to content

Прогон Православне Охридске Архиепископије у Р. Македонији

Оцени ову тему


Guest свештеник Иван

Препоручена порука

  • Одговори 3.1k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Ала ћемо бити затечени кад браћа Руси признају МПЦ...
Да ли би онда СПЦ требала да одговори признавањем украјинских расколника? И онда тако почну сви живи да се неканонски шегаче и дође до распада ПЦ. Наравно да украјинске расколнике не треба признавати, али када би МОСПАТ признао македонце, све помесне цркве би сместа требале да прекину општење са МОСПАТом. Лепо сам рекао укинути румунску, бугарску, српску и московску патријаршију и све то метнути под Цариград... то би решило многе проблеме.
Link to comment
Подели на овим сајтовима

По питању аутокефалије:

МЕЂУПРАВОСЛАВНА ПРИПРЕМНА КОМИСИЈА

Шамбези, 21-26. фебруара 2011.

ПОТПИСИВАЊЕ ТОМОСА АУТОКЕФАЛИЈЕ

Комисија је првобитно наставила расправу на тему о начину потписивања Томоса аутокефалије, које је остало недовршено од њеног прошлог састајања. По овом питању уследили су следећи нови предлози:

а) да Томос потписује Васељенски Патријарх уз додатак речи «проглашава» (ἀποφαίνεται), од његa својеручно, и у продужетку (потписују-п.п.) Предстојатељи Православних Цркава уз додавање речи «заједно проглашава» (συναποφαίνεται);

б) да се Томос потписује као што је горе наведено с додатком синонима истоветног изразу «заједно проглашава» (συναποφαίνεσθαι), или без било каквог додатка;

в) да се Томос потписује као што је горе наведено уз обухватање, у његовом тексту, изјаве о равночасности (ἰσοτιμία) свих Предстојатеља;

г) да Томос потписује Васељенски Патријарх са својеручним додавањем речи «проглашава заједно са свим Предстојатељима најсветијих Православних Цркава» (ἀποφαίνεται μετά πάντων τῶν Προκαθημένων τῶνἁγιωτάτων Ὀρθοδόξων Ἐκκλησιῶν).

На сваки од горњих предлога, Председавајући је питао чланове Комисије, да ли је неко против? На ово питање, Руска Црква је изразила неслагање истрајавајући у свом предлогу да Томос аутокефалије потписују сви Предстојатељи, по редоследу у диптисима, без икаквог дoдатка њиховим потписима. Будући да се, по важећем Правилнику, одлуке Комисије морају доносити једногласно, (а) ниједан од горе изнетих предлога није био једногласно усвојен и, према томе, по питању начина потписивања Томоса аутокефалије није постигнута сагласност, Комисија, стога, није ушла у испитивање садржаја Томоса аутокефалије.

Пергамски Јован, председник

Добре наде Сергије

Западне и централне Европе Јован

Капитолиаде Исихије

Волокаламски Иларион

Црногорско-приморски Амфилохије

Георгије Григорица

Варне Кирило

Зукдидски и Цаишки Герасим

Пафоски Георгије

Димитријаде Игнатије

Вроцлава и Стешина Јеремија

Аргирокастра Димитрије

Михаловца Георгије

Швајцарски Јеремија, секретар

Као што се из наведеног може видети аутокефалија се одобрава сагласношћу свих помесних цркава (које потписом представљају њихови предстојатељи), и око тога (заједничке сагласности о аутокефалији) нема никаквог неслагања.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Да ли би онда СПЦ требала да одговори признавањем украјинских расколника? И онда тако почну сви живи да се неканонски шегаче и дође до распада ПЦ.

Наравно да украјинске расколнике не треба признавати, али када би МОСПАТ признао македонце, све помесне цркве би сместа требале да прекину општење са МОСПАТом. Лепо сам рекао укинути румунску, бугарску, српску и московску патријаршију и све то метнути под Цариград... то би решило многе проблеме.

Једно зло не оправдава друго (зло) и не може се ни по коју цену и ни на који начин вршити.

Дакле, ако би и Руска Православна Црква чак и ''признала'' расколкнике у македонији, али то је само и искључиво домен тешке хипотезе, која у суштини нема никакве шансе да се догоди, лепо си рекао да би то морало изазвати реакције какве си и навео.

Међутим, Р.П.Ц. никада неће признати расколничку цркву било где у свету, па самим тим ни најјаднију од њих - ''мпц''

Брат Иван је само у преносном смислу поменуо и рекао:

Ала ћемо бити затечени кад браћа Руси признају МПЦ...

... да би тиме лепше и сликовитије приказао како је банално флертовање са расколницима... а које ЗАИСТА ПОСТОЈИ кад је у питању и држава Русија, али и структуре у самој Р.П.Ц. које су практично ближе самој Руској Држави него Цркви ;)

Велика је Истина да је најбоље да се све пресели у Цариград, или да се оснује ново седиште рецимо у Бриселу и да имамо тамо новог Васељенског или нешто слично... али то је за сада утопија... и пуста жеља многих од нас...

Реалност је ипак ипак ово и пуно је проблема али остаје да нема шанси да руси признају мпц, већ факт, да једино постоји одређени попустљивост т.ј. флерт, и то само због свести Руса да иза ''мпц'' стоји држава, и то је све...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Велика је Истина да је најбоље да се све пресели у Цариград...
То наравно не значи да би се изгубиле аутокефалије. Али румунска, бугарска, српска и руска црква су ионако патријаршије само по части, а не стварно и уопште немају патријаршијско уређење, већ митрополијско - и даље постоји само четири праве патријаршије (римска је отишла „па-па”, иначе би било пет).
Link to comment
Подели на овим сајтовима

То наравно не значи да би се изгубиле аутокефалије. Али румунска, бугарска, српска и руска црква су ионако патријаршије само по части, а не стварно и уопште немају патријаршијско уређење, већ митрополијско - и даље постоји само четири праве патријаршије (римска је отишла „па-па”, иначе би било пет).

Заборавио си грузијску патријаршију!

А шта ти значи патријаршијско уређење?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Dakle ludilo se nastavlja..evo nekih zvanichnijih poja$njenja za$to Arhiepiskopa drze i dalje u Zatvoru...

Prava komunistichka situacija... ispod teksta je i video prilog...

http://www.kanal5.com.mk/default.aspx?mId=37&eventId=86614

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Без покајања расколника у Р. Македонији наравно да би било немогуће јединство са њима.

Расколници су се огрешили о Цркву,

Много мање је битно што су се они огрешили и о мене лично оптужујући ме и клеветајући за ствари које, не само да никада нисам починио, него због којих сам већ два пута био у затвору, (у току је треће робијање )

Расколници се Цркви морају извинити. Они су безочно и безосећајно расцепали тело Цркве, што због својих личних интереса, што из етнофилетистичких побуда и то не може да се превазиђе без њиховог покајања.

Архиепскоп охридски г. Јован

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Интервју Архиепскопa охридскoг г. Јованa „Браничевскoм веснику“

Ваше Блаженство, скоро сте докторирали на Теолошком факултету Солунског Универзитета на тему: „Јединство Цркве и савремени црквени проблеми. Упоредно излагање теологије Светог Максима Исповедника" и тим поводом сте рекли да је то Ваша теоријска потврда теми јединства Цркве након Ваше практичне потврде. Сходно томе, кажите нам шта представља јединство за саму Цркву, нешто о томе да јединство Цркве није декорација или додатак Цркви, већ сама Њена суштина.

Јединство Цркве је основа њеног постојања. Смисао црквеног постојања је јединство њених чланова прво са Богом, а друго, али не и мање важно, да сви ти чланови Цркве буду у међусобном јединству у телу Христовом. Христос је дошао на земљу, примио људско тело и постао као један од нас, људи, само да би свакога појединачно, али и све нас заједно сјединио са Њим, а преко Њега и са Богом Оцем у Духу Светом. Са друге стране, није тајна да је Црква још из времена после васкрсења и вазнесења Христовог расецана у деобама, схизмама и јересима. Оно што је задавало највише потешкоћа у раду који сте поменули, било је како да се објасне појмови: „једна Црква" коју исповедамо у символу вере и, са друге стране, фактичко постојање „много Цркава" које имају одређене заједничке елементе у вери јер верују у истог Сина Божијег, у јединствено Његово Јеванђеље као и у Његово обећање о успостављању Царства небеског. Познато је да смо у Р. Македонији дуго времена имали проблема са расколом, познато је и то да под притиском власти у тој земљи неки још остају у расколу, и то у расколу који је најбесмисленији у историји Цркве, расколу из етнофилетистичких побуда. Полазећи из тих потреба да покажемо на који начин и у коликој мери су расколи супротстављени јединству Цркве, ми смо проширили област нашег интересовања и у поменутој дисертацији разматрали смо већину теолошких проблема који постоје између хришћанских Цркава. Будући да је одбрана дисертације, ради више или мање познатих у јавности неприлика које смо доживели задњих година, одложена бар за десетак година, испало је, и то сматрамо Божијом вољом, да смо прво практично учествовали у решавању једног раскола у Цркви, а тек након тога, тек недавно, на неки начин и теоретски потврдили и доказали да су расколи највећи непријатељ јединству Цркве.

Знамо из Јеванђеља да ће у Царству Божијем бити разлика, али не и полних, расних и националних подела. Црква као икона Царства требало би да будо наднационална, стога нам кажите о етнофилетизму и његовом превазилажењу у нашој помесној Цркви, јер jе приметно да многи вери претпостављају нацију.

Цркви је потпуно неприродна свака подела по природним квалитетима који су карактеристика створене људске природе. Нико не може бити ни крив ни одговоран зато што се родио као мушко или женско, као Јеврејин или Јелин, као белац или као црнац. Зато Црква никад није раздвајала људе по њиховим природним карактеристикама, већ је увек покушавала да обједини различите дарове које људи добијају као „мираз" од Бога. И то је врло услешно радила све негде до друге половине 19. века када су се јавиле прве поделе у Цркви по племенској основи. На сабору у Константинопољу 1872, етнофилетизам је осуђен али није и искорењен. Нажалост, он се провлачи до наших дана, а ако смемо да дамо и сопствену констатацију, рекли бисмо чак и са несмањеном жестином. Етнофилетизам није само историјска рана на телу Христове Цркве, већ је то рана која још није у потлуности исцелена. Он је потпуно супротан природи Цркве и са теолошког аспеката је врло чудно како је успео да се приближи Цркви до те мере да рањава Цркву изнутра, раном која дуго времена не зацељује. Једино објашњење, према нашим скромним сазнањима, налази се у факту да је у времену појаве етнофилетизма у Цркви теологија као наука, али и као начин живота била у великој кризи. Због познатих историјских околности на Балкану и у Русији, та је криза потрајала и тек у другој половини 20. века почињу процеси теолошке обнове, који већ дају своје плодове. Етнофилетизам је потпуно неприродан Цркви и он не може ни на који начин опстати у Цркви јер је непомирљив са њом, али када ће он потпуно да буде превазиђен зависи од тога када ће Црква бити заиста тако зрела да у етнофилетизму препозна свог највећег унутрашњег непријатеља, да га лоцира, разобличи и тек након тога да га преобрази у нешто добро, корисно и обједињујуће, на сличан начин као што је вековима преображавала и друге људске грехове, расколе и јереси.

Интензивније проучавате богословље Св. Максима Исповедника, а он jе познат између осталога улраво по свом учењу о вољи Божијој. Сходно томе, кажите нам нешто о теми воље Божије или о тајни Христовој које су веома присутне у мисли Св. Максима.

Живимо у времену у коме постојe тенденциjе истицања и пренаглашавања воље изнад других људских дарова и способности. Воља је заиста врло важна људска способност јер је она својство саме природе, али се она не сме стављати изнад других природних својстава јер што више човек постаје својевољан, толико је мање способан да живи у заједници. Својевоља индивидуализује човека и он све мање љуби, али у таквом стању и љубав му је све мање потребна. Неки људи никад не стижу до сазнања да, поред људске воље, у овом свету постоји и Божја воља која јо старија од људске вољо, воља која је постојала пре стварања човека, и према којој је човек и створен као самовласно (вољно) биће које по слободи, којом је обдарено, највише личи на свог Творца и бива Његова икона. Исловедајући две воље у Христу, божанску и човечанску, које нису у судару једна са другом јер се изражавају само кроз једну личност, Св. Максим Исповедник у суштини даје теолошки одговор начину по ком сапостоје божанска и лудска вола и у створеном свету. Бог је вољом својом, љубављу својом створио свет у своме Сину љубљеном, и Његова је воља да тај свет вечно постоји. Али то није довољно. Треба и створени свет да то жели, да 6и му Бог подарио вечно постојање у добру, поред простог постојања које свет сада има. Природа из које је свет створен раслолаже вољом и енергијом. То је дар Божји створеној природи. Ипак, једино човек од свих створених бића може за себе, али и у име читаве створене природе да изрази личносно не само своју вољу, већ и вољу створене природе. Зато је спасење зависно од човека и то не у мањој мери него што је то зависно од Бога. Човек може да се сагласи са вољом Божјом о спасењу, али има слободу избора и да се не сагласи. Тајна спасења је управо у томе да човек као најодговорније биће за спасење света извежба своју вољу да она увек буде сагласна са Божјом, да не изражава своју вољу само као избор, за шта, наравно, има могућност јер је слободно биће, већ да изражава своју вољу као сагласност са Божјом вољом. Људска слобода изражавана као избор има много алтернатива, али слобода, односно воља која жели сласење има само једну могућност, да се сагласи са Божјом вољом о спасењу света.

Ваше Блаженство, занима нас проблем односа подвижништва и Евхаристије. Шта мислите о исцељењу, односно о целовитости и уцеловљењу као психофизичком јединству са Христом.

Сходно претходно реченом, неиспуњење воље Божије назива се грех. Насупрот томе, испуњење воље Божје не само што је врлина него је и спасење. Између тих двају растојања, не просторних него духовних, протеже се подвижништво. Подвижништво је, дакле, кретање од греха према врлини, од несавршенства према савршенству, од иконе према подобију односно обожењу. Подвижништвом можемо назвати тај пут према вечности, а Евхаристија и поред тога што је служба док смо на путу према вечности, јесте и продор саме вечности у времену. Због тога што она временски траје много краће него што траје људски подвиг кроз живот, неки сматрају да је Евхаристија помоћ која долази од Бога ради доброг и успешног окончања подвига. У таквом контексту, Евхаристију третирају као средство које помаже да би се остварио неки циљ који је већи од ње саме. Али ако је Евхаристија продор вечности у времену, са чим се већина слаже, онда се тај продор вечности не може изгубити у времену, јер никада не може оно што је веће, а то је вечност, да се изгуби, да се угуши или да се покрије оним што је мање, а то је у овом случају време које има почетак и нема крај, док вечност нема ни почетак ни крај. Из те тачке гледања, Евхаристија престаје да буде нешто краткотрајно и епизодно, нешто што траје само у времену док се реално савршава, већ она постаје икона и символ једне стварности која још није у потпуности наступила. У Евхаристији коју служимо у оаом пролазном животу, Бог, анђели, светитељи, па и ми, људи, учествујемо као иконе, као они који имају дубоку и нераскидиву везу са прототимом, али још нисмо стигли до тог подобија. Евхаристија у будућем Царству биће саставлена само од прототипова, у њој ће учествовати Бог, анђели и сви освећени људи који су се усавршили у зрелости и одговорности према животу и према Божијој творевини. У том контексту подвижништво и Евхаристија су нераскидиво повезани, једно не искључује друго, већ се они употпуњују и међусобно се прожимају. И подвижништво и Евхаристија имају исти циљ, а то је спасење и вечни живот. Зато је њихово раздвајање скоро немогуће. Нити може да се сматра истинским подвигом онај подвиг који не учествује у Евхаристији, нити је учествовање у Евхаристији потпуно и у пуноћи без уласка у њу преко вежбе и подвига. Наравно да Црква није само лечилиште душа и тела, али, између осталог, она јесте и то. У Цркви се човек исцељује, постаје целовит, али не својим подвигом, не само путем вежбања, већ зато што се Евхаристијом уграђује у Тело Христово као у савршену целину у којој се исцељује, иостаје потпун и савршен као свако ко учествује у том Телу. Евхаристија потиче и подржава свако вежбање људског карактера који доприноси изградњи пуноће људског постојања, јер је она у ствари простор у коме се и валоризује сваки људски покушај приближавања Богу. Али, ипак, не постоји Евхаристија ради подвига, већ рекли бисмо управо супротно, подвизавамо се ради Евхаристије. Ипак и једно и друго је потребно и неопходно за спасење човека и створене природе.

Претпостављам да је Ваше горко искуство заточеништва продубило Ваша размишљања о слободи коју нам даје Бог и коју ће нам тек дати. Дакле, питање је о слободи.

Човек је слободан једино ако га Бог ослободи, јер он у самоме себи нема капацитет да се ослободи нити од греха нити од смрти. Ако га Бог ослободи Духом Светим, он је слободан без обзира на место у коме се налази и на време кроз које пролази. Наравно, говоримо о духовној слободи која се не поклапа увек са телесном слободом. Човек може бити телесно слободан, живети у великој лагодности, а да није слободан духовно. Дешава се и супротно, мада не тако често као оно прво, да је човек телесно поробљен, у затворима и оковима, а да је духовно слободан и да ту слободу живи у затворским условима. Ради се о ономе што смо рекли и кад смо одговарали на неко од претходних питања, човек може да слободу изрази као избор, а када је у затвору те могућности избора су врло ограничене, али може да изрази слободу и без избора, кроз сагласност са Божјом вољом и онда његова слобода ни у затвору није ограничена јер затвори немају такав механизам да ограничавају такво изражавање слободе. Затвор постаје неподношљив за оне људе које нису научили и нису пробали да слободу изражавају као сагласност са вољом Божијом. Јер, заиста, ограничења у затвору могу да буду толико бројна и велика да укину чак и елементарно изражавање слободе кроз избор. То што се хришћани вежбају у уздржању наравно није да би лакше прошли ако би евентуално пали у затвор или у неке неприлике, већ се уздржавају зато што одлучују да им живот пролази у ономе што је „једино потребно". Ипак, то што се карактер њихове личности гради на уздржању, помаже им кад се нађу у одређеним животним неприликама да их лакше преброде.

Не бисмо могли да заобиђемо ни стање раскола у Македонији. Да ли има помака ка сједињењу од стране расколника и каква су Ваша надања у вези са њиховим покајањем и остваривањем јединства са Црквом.

Без покајања расколника у Р. Македонији наравно да би било немогуће јединство са њима. Не зато што је то покајање потребно Цркви да би их понизила, нити што је потребно нама да задовољимо неку потребу за осветом. Расколници су се огрешили о Цркву, а много мање је битно што су се они огрешили и о мене лично оптужујући ме и клеветајући за ствари које, не само да никада нисам починио, него због којих сам већ два пута био у затвору, а сада очекујем и треће суђење. Не бих говорио овде о својим суђењима и затворским казнама, јер је то већ нашироко познато и они који су у Цркви знају истину о мојој наводно кривици.

Последњих девет година заиста сам прошао кроз бројна злостављања, понижавања, затворе, изгнанства, али, и поред свега, искрено, мени није потребно никакво извињење од стране расколничке организације у Р. Македонији. Благодаран сам Богу што је умножио благодат да издржим њихову неправду. Али Цркви се морају извинити. Они су безочно и безосећајно расцепали тело Цркве, што због својих личних интереса, што из етнофилетистичких побуда и то не може да се превазиђе без њиховог покајања. Покајање није потребно Цркви, покајање је потребно њима да би показали да су чланови Цркве. Јер немогуће је да се буде члан Цркве, а да се поступа на начин како су они поступали и настављају да поступају. Што се тиче наде на њихово покајање, ми смо одавно све то већ оставили Богу. Историја показује да у оваквим и сличним ситуацијама, када раскол превише дуго траје само Бог налази могућности да се он и исцели. Човек је најчешће немоћан да сам нешто учини, бев обзира на то колика је светост његовог живота. Ни Бог не може да све расколе исцели, јер Он неће да некога насилно уводи у Своју Цркву. Што се тиче наде, наравно да је имамо, јер без наде било би бесмислено и нерасудно сво ово страдање кроз које смо пролазили. Ипак, исцељење раскола највише зависи од самих расколника. Бог хоће, Црква хоће, ми хоћемо, још да они то желе и јединство би се брво постигло.

разговор водио свештеник Александар Михаиловић

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

Без покајања расколника у Р. Македонији наравно да би било немогуће јединство са њима.

Расколници су се огрешили о Цркву,

Много мање је битно што су се они огрешили и о мене лично оптужујући ме и клеветајући за ствари које, не само да никада нисам починио, него због којих сам већ два пута био у затвору, (у току је треће робијање )

Расколници се Цркви морају извинити. Они су безочно и безосећајно расцепали тело Цркве, што због својих личних интереса, што из етнофилетистичких побуда и то не може да се превазиђе без њиховог покајања.

Архиепскоп охридски г. Јован

Архиепископ Јован охридски је свет човек који страда на правди Бога бранећи Цркву. Ове речи које је упутио Владика Јован треба да прочитају сви који Цркву стављају испод нације, учаурујући је у етнофилетистичке идеје. Опет, то некако највише "пали" код данашњих црквених неофита који су идеална циљна група и за расколнике дружине које се позивају на бившег Владику Артемија.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

Данас сам чуо од мог великог пријатеља свештеника који је уједно и познаник Владике Јована да је Његово Блаженство доста болестан, да је добио шећер и да му је потпуно онемогућено лечење. Сада чами у затвору страдајући за Цркву без икаквог разлога. Његови клирици и народ живи као затвореници, служе у становима.

Где су ови што траже права хомосексуалаца да дигну глас против оваквог животињског иживљавања на људима који никоме зло не чине?! Где су Кандићке, центри за културну деконтаминацију и остали?

Оно што смо одлучили је да ће ова тема са страдањем Архиепископије и њеног Првојерарха Господина Јована бити истакнута на врху препоручених тема. То ће бити наш мали, незнатни допринос нашој браћи и сестрама који страдају у Македонији а најпре Његовом Блаженству Архиепископу охридском Господину Јовану. Треба да знају да мислимо на њих и молимо се Богу за њих.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У понедељак 30. августа када наша света Црква молитвено прославља свете мученике Мирона и Патрокла, Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског Г. Порфирија, служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Василија Острошког на Бежанијској коси. Епископу Јеротеју саслуживало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке. После светог евхаристијског сабрања у парохијском дому организовано је годишње сабрање вероучитељâ и катихетâ Архиепископије бeoградско-карловачке.
      Извор: Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Са радошћу се одазивајући позиву Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је упутио своје викаре, Преосвећеног Епископа ремезијанског г. Стефана и Преосвећеног Епископа топличког г. Јеротеја, да 27. и 28. јула 2021. године у Кијеву представљају Српску Патријаршију на свечаној прослави 1033. годишњице Крштења Русије и дану када Православна Црква прославља Светог равноапостолног великог кнеза Владимира.

       
      Прославa овог великог празника ће започети 27. јула традиционалним чином благодарења на Владимирској гори у Кијеву којим ће началствовати Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије. У подножју споменика Светом равноапостолоном кнези Владимиру биће изложене чудотворне иконе Пресвете Богородице: Почајевска, Свјатагорска, Касперовска и Зимненска, затим икона Равноапостолног кнеза Владимира са честицом његових светих моштију, као и многе велике светиње из свих крајева Украјине.
      Потом ће, од споменика Светом кнезу Владимиру на Владимирској гори, верни народ, предвођен митрополитом Онуфријем, архијерејима, свештенством и монаштвом, у великој литији отићи до Светоуспенске Кијево-печерске лавре где ће бити служено свеноћно бденије.
      Сутрадан, 28. јула, на сам дан празника, митрополит Онуфрије ће служити свету Литургију на тргу испред Успенске Cаборне цркве. Истог дана у подне звона ће се огласити у свим црквама и манастирима Украјинске Православне Цркве.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Најсветији патријарх српски Порфирије честитао је председавајућем Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије митрополиту волоколамском Илариону 55. рођендан.

       
      Ваше Високопреосвештенство,
      Драги наш брате у Христу и саслужитељу, 
      Са радошћу Вам честитам Дан рођења, којим сте, пре свега, донели радост вашим родитељима, а затим и свима нама, који су у Вама видели следбеника архипастира, који својом жртвеном и ватреном службом доводите све људе на спасоносни пут Крштења у име Оца и Сина и Светог Духа (Мт.,28,19), и евхаристијског сједињења са Исусом Христом, Сином Божијим. 
      Радујући се Вашем рођендану, молимо се Господу нашем Исусу Христу, нека Вам Он подари духовну и телесну снагу у Вашој христољубивој и човекољубивој архипастирској мисији. 
      Високопреосвећени Владико, на многаја и блага љета!
       
      С љубављу у Христу Господу, 
      Архиепископ пећки, 
      Митрополит београдско-карловачки,
      Патријарх српски Порфирије

      Извор: Мospat.ru
    • Од Поуке.орг инфо,
      Древни антички Лихнидос, што у преводу са грчког значи Бело језеро, или данашњи словенски назив - Охридско језеро (језеро о хриди), се налази у држави Македонији на територији коју насељава наш братски и комшијски народ Македонци. Читав тај простор је регија од посебно великог историјског значаја, одакле је захваљујући св. Клименту и св. Науму, и њиховим ученицима, потекла велика христијанизација балканских Словена а касније и Свете Русије. Благодарећи њима и њиховим духовним оцима св. Кирилу и св. Методију, Словени су још у деветом и десетом веку једним делом христијанизовани, а словенска племена су добила и своја словенска писма - глагољицу и ћирилицу. 
      Охрид је својеврсни балкански Јерусалим и то не само по мноштву измешаних култура, вера и обичаја, већ пре свега по светим словенским просветитељима који су као у неком новом Јордану или у некој новој Галилеји, крстили прве веће групе балканских Словена. 
      У Охриду је и данас пуно прелепог белила, особене светлости и несвакидашње чистоте. Човек који није обишао Охрид и Македонију, тешко може схватити велики значај тог простора за духовну судбину свих Словена. Када дођете у Охрид осећате се као да сте дошли кући јер сви ми Словени смо на неки начин духовно зачети и духовно рођени негде у благодатним дубинама Цркве Охрида и Охридске регије.
      У Охриду је све некако древно и прастаро али уједно ново и увек актуелно. И ваздух који удишете је посебан. И светиње које целивате су тако особене и важне за све Словене. Па кад вас још и на сред улице вама непознати људи поздрављају и траже вам благослов, то само сведочи о љубави македонског народа према Цркви и свештеницима Христове Лађе Спасења. А када вам још са искреним осмехом и кажу: "Драго нам је оче да сте из нама братске Србије", онда вам се срце испуни милином и радошћу. Тек тада схватите да су сви расколи и свакојаки политички неспоразуми само привремена појава. Да ће љубав Христова све то ускоро надвладати јер љубав је непобедива. Да се Срби и Македонци поштују и воле на благодатним фреквенцијама којих често ни сами нису свесни. То је тај древни хришћански Балкан, отворен, искрен, незлобив и јединствен.
      Па када се вас Бог још удостоји и да у Нижепољу покрај Битоља саслужујете на Светој Литургији мученику и исповеднику наших дана, Архиепископу Охридском и Митрополиту Скопском Г. Јовану, и када се преко 120 ходочасника из Србије на тако светом месту причести Светим Тајнама Христовим, онда се на све излије огромни и неописиви мир и преобиље благодати Господње.
      Ваљало је зато и вредело посетити Охрид и Македонију, и упознати себе саме у неким скривеним наслагама древне хришћанске прошлости. Сусрести се са браћом и сестрама у Христу. Загрлити се са онима који су нам најближи рођаци и гостољубиви домаћини Охрида и Македоније. Само у том непосредном контакту и искреној хришћанској љубави, у којој потпуно и искрено поштујемо различите националне, језичке и културне идентитете једни других, осетићемо сви заједно, да смо били и остали најближи сродници. И по крви балканској а пре свега по љубави Христовој. 
      Архимандрит Петар (Драгојловић)
       









    • Од Поуке.орг - инфо,
      Редакција званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе „Православни мисионарˮ упутила је у мајско-јунском, 379. броју благодарност свим медијским делатницима са којима остварује сарадњу. Текст благодарности доносимо у целости: 

       
      Имајући у виду значај ове мисионарско-медијске сарадње, редакција Православног мисионара најсрдачније благодари свим медијским делатницима Српске Православне Цркве, на сарадњи и сатрудништву у овом богоугодном делу које већ овде и сада рађа дивне и благословене плодове.
      Посебну благодарност упућујемо следећим црквеним медијима које сматрамо за своје конкретне и редовне сараднике: радио станицама: Беседа, Епархије бачке; Светигора, Митрополије црногорско-приморске; Слово љубе, Архиепископије београдско-карловачке; Глас, Епархије нишке; Источник, Епархије ваљевске, Српски Сион, Епархије сремске.
      Благодарност упућујемо и Телевизији Храм, Архиепископије београдско- карловачке, у чијем програму се чује глас и мисионарска реч нашег часописа, коју у име редакције Православног мисионара најчешће упућује катихета Бранислав Илић, члан Редакције задужен за односе са медијима.
      Нека би Господ дао снаге свим делатницима на пољу црквене мисије, да у овом богоугодном, равноапостолном и са-литургијском делу напредују из славе у славу, из силе у силу, изграђујући себе и све оне који примају њихову реч, у меру раста висине Христове (Еф 4, 13).
×
×
  • Креирај ново...