Jump to content
Guest свештеник Иван

Прогон Православне Охридске Архиепископије у Р. Македонији

Оцени ову тему

Recommended Posts

http://www.mitropolija.com/episkopi-niski-jovan-i-bregalnicki-marko-u-nedjelju-prastanja-odsluzili-liturgiju-u-donjem-ostroskom-manastiru/


Сабраним вјерницима, након читања светог Јеванђеља архипастирском бесједом се обратио Владика Марко.


Он је изразио велику радост што га је Господ удостојио да данас буде у Острогу, посебно на дан праштања пре почетка Великог васкршњег поста.


– Хвала светом Василију Острошком што је помогао молитвама својим пред Свевишњим да Архиепископ наш Јован који је био заточен три године изађе из затвора и надамо се опет молитвама светог Василија да ће ствари код нас у Македонији кренути на боље – казао је Епископ Марко.


Владика је потом затражио опроштај грехова и слабости и замолио да сви једни другима опростимо своје слабости и недостатке.


– И да сјутра кренемо на пут који води до васкрсења али и на пут који не заобилази голготу. Познато је да нечастиви много више напада оне који желе да се посвете Богу, да направе неки подвиг, да иду ка васкрсењу, а за то нам је потребна помоћ Божија и помоћ свих светитеља – казао је Владика Марко и подсјетио да је Крст наше спасоносно оружје кога не треба да се плашимо.


Након светог Причешћа, на крају свете Литургије, сабранима се обратио  некадашњи игуман острошке светиње, сада Епископ нишки Г. Јован.


Он је захвалио Епископу Марку што је донио благослов Охридске Архиепископије и благослов исповједника и страдалника Архиепископа Јована и великих светиња Македоније.


– Благодаримо и Светом Василију који нас је сабрао овдје. Лијепо нас је Владика Марко позвао на дух покајања, поста и молитве, а  услов да би започели пост је управо праштање. Користим прилику и велику благодат и благослов овога храма и ове светиње да затражим и ја опроштај од светог Василија, слава му и милост, да затражим опроштај од Архијереја нашег Амфилохија, од вас драги Владико, да поздравите пуно Владику Јована, од свих вас – казао је Његово преосвештенство Епископ нишки Г. Јован.


Share this post


Link to post
Share on other sites

Врховни суд Македоније поништио пресуду Архиепископу Јовану и свим оптуженима из П.О.Архиепископије

 

Мук откако је владика Јован доказао своју невиност 

 

http://plusinfo.mk/vest/25027/molk-otkako-vladikata-jovan-ja-dokaza-svojata-nevinost

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мук у МПЦ откако је владика Јован доказао своју невиност

 

Седамдесет дана било је потрбно Врховном суду Македоније да извести јавност да је још 26 фебруара донео одлуку да је условни отпуст архиепископу ПОА, Јовану, поништен, предмет враћен на почетак, а он сада само окривљени и може да се слободно креће до почетка евентуалног новог судског процеса против њега.


Зашто се толико дуго чекало са објавом пресуде за сада није познато јавности. Поглавар ПОА, пресуду Врховног суда сазнао је јуче. Он се већ неколико месеци налази на лечењу у Русији. Дан по одлуци Врховног суда, МПЦ ћути, иако је више него гласно сведочила да је владика наводно радио незаконски исто као и тужитељство у сада већ поништеним процесима.
 

Према пресуди, врховне судије су суштински, само потврдили оно што је Јован годинама уназад тврдио, да је неправедно ухапшен, затворен и осуђен, а све је заправо била само лаж и политичка игра.

 

http://plusinfo.mk/vest/25027/molk-otkako-vladikata-jovan-ja-dokaza-svojata-nevinost



Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

Беседа Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског ГГ Јована на Спасовдан у Високим Дечанима.
21. мај 2015 године. - храмовна слава манастира

Share this post


Link to post
Share on other sites

Време jе да се македонска Црква канонски осамостали и уједини 
 

Архиепископ Јован

 

arhiepiskop%20jovan%200.jpg

 

Владика Јован, поглавар Православне охридске архиепископије, после дуго времена проведеног иза решетака, и са неформалним статусом политичког затвореника, фебруара ове године бива пуштен на слободу, под такорећи драматичним околностима. У Идризову пише есеј „Слобода у затвору“, док се у јавности ,,говорка'' како је у затвору изложен  малтретирању и претњама, те да је његово здравствено стање веома угрожено.

 

НАСТАВАК НА:

http://plusinfo.mk/mislenje/560/vreme-e-makedonskata-crkva-kanonski-da-se-osamostoi-i-da-se-obedini

Share this post


Link to post
Share on other sites

Архиеспископ Јован: Време је да се Македонска Црква канонски осамостали у уједини

 

arhiepiskop%20jovan%200.jpg

 

Владика Јован, поглавар Православне охридске архиепископије, је дуго времена провео иза решетака са незваничним статусом политичког затвореника, а у фебруару ове године је пуштен на слободу под драматичним околностима. У Идризову је написао причу „Слобода у затвору“, а у јавности се спекулисало да је био изложен малтретирању и да му је здравствено стање погоршано.

 

- Владико Јоване, знам да Вам је непријатно подсећање на затворске дане, али бих ипак желео од Вас да чујем шта се тачно дешавало у затвору у Идризову. Да ли је истина да Вам је живот био угрожен и да су Вам спремали ликвидацију као што сте написали у једном писму Управи за извршење санкција?

 

- Барем за сада се не осећам непријатно када се присећам затворских дана, нити у оним ситуацијама када треба да говорим о свом времену проведеном тамо. То је део мене, део мог живота и вероватно ће тако заувек остати. Затвор има сврху само ако испуњава циљеве због којих се неко затвара, а то су углавном два циља: да се изврши праведна каза и други циљ, који је можда и важнији од првог, је да затвор ресоцијализује затвореника. Ако затвор не испуни барем један од ова два циља – онда је бесмислен.

Ја сам затвор у Идризову, у ком сам био затворен, доживео као бесмисао свих бесмисла у нашој држави. У мом случају није постојала праведна казна првенствено зато што није постојало праведно суђење, а то се огледа у томе што Врховни суд вратио предмет Основном суду на поновно суђење, али ни ту није било ресоцијализације. Ресоцијализација не постоји ни за једног од 1.500 затвореника у затвору у Идризову. Такође сматрам да не треба да се прећути ни то да у затвору нема довољно хране, а и оно што има од хране је очајно, па се затворенцима дозвољава да од куће доносе храну у неограниченим количинама. О постељини, прибору за личну хигијену и есцајгу не желим ни да говорим.

 

Када сам био у затвору за претходну казну 2005. године, понекад су затвореници добијали сапун и пасту за зубе. Последњи пут за три године колико сам био у затвору, ни једном нисмо добили пасту за зубе, сапун, ни тоалет папир. Да не помињем да затвореници немају гардеробу коју је затвор обезбедио, већ мора да им се доноси споља. Затвор више не наручује ни дневну штампу за затворенике, а о срамним условима у којима сам живео ме је срамота и да говорим.

 

Мене с у сместили у собу са још 40 затвореника. Свако од тих 40 људи једампут дневно да кине или да се закашље, па већ настаје бука, а ако се зна да се у тој соби налази макар 10 телевизора и ако се зна да се неретко догађа да сваки телевизор емитује различити канал, онда можете да претпоставите који је то хаос у соби. Са друге стране, срећа је што нисам боравио у тој соби када су у њој били мишеви, бубашвабе и вашке. Самим избегавањем тога могу да кажем да сам био привилегован. Што се тиче посла, од 1.600 затворенка у затвору радно ангажовано је било само 50. Под овакивим условима је јасно да је ресоцијализација немогућа.

 

Зато сматрам, тврдим и нећу да престанем да говорим о томе докле год сам жив, да је затвор у Македонији бесмисао свих бесмисла. То је само изгубљено време и пропали део живота затвореника коме се не даје никаква шанса ни да се покаје, ни да постане користан за друштво. Што се мене тиче, уопште није тајна да непрестано трпим притисак да се одрекнем пута црквеног јединства. Био сам посебан затвореник у Идризову, а чак и поред тога што сам испуњавао услове да ми промене третман и да добијем кућно одсуство, то се никада није десило. То је, подразумевано, код мене изазвало негодовање и био сам принуђен да напишем писмо Управи за извршење санкција, можда не толико због неправде која ми се дешавала, јер није ни прва ни последња, колико због неизвесноти од тих притисака. Да испуњавате све услове, а да Вас не пусте на кућно одсуство, одмах би помисли да иза тога нешто лоше стоји. У причи коју сте поменули, а коју сам написао у затвору, сам говорио о томе да скоро сви затвореници знају места где су били сахрањивани политички затвореници бивше Југославије. Онда некако дођеш до закључка да се ово наше, данашње, лудо време не разликује претерано од времена тадашње Југославије.

 

 

9sbbyx.jpg

Нисам јабука раздора

 

- Врховни суд Републике Македоније је укинуо пресуду из 2013. године којом сте били осуђени на казну затвора од 3 године због наводних финансијских малверзација. Предмет је враћен на поновно суђење. Оптужени сте за проневеру 250.000 Евра Македонске Православне Цркве које сте наводно „опрали“ куповином имовине. Шта ћете рећи на поновљеном суђењу у своју одбрану?

 

- Мислим да у Македонији не постоји човек који не зна да сам био непаведно осуђен на трогодишњу казну затвора. Али, чак и у Македонији и поред медијског мрака и тенденције већине медија да буду или пристрасни или игнорантски постављени када се ради о мојим судским споровима, сматрам да се у великој мери прочуло о мом неправедном суђењу и неправедној затворској казни. Оно што сам рекао на првом суђењу ћу поновити и на другом. Једном потрошени новац (говорим за наведених 250.000 Евра) за који сам био осуђен правоснажном пресудом да сам га незаконито потрошио и за то је већ одлежана казна, нисам могао ни на који начин да га „оперем“, јер је већ новац био потрошен, односно није га ни било. За време мог боравка у Русији, једна особа којој сам рекао зашто сам осуђен је рекла нешто врло занимљиво. Знате, каже, зашто вас је судија осудио на казну затвора? Зато што му нисте рекли тајну како једном потрошени новац може поново да се потроши.

 

- Насупрот наводима да сте занемарили лечење и опоравак после седам робија, бил исте прилично активни после изласка на слободу. Били сте на лечењу у Санкт Петербургу, али се чини да се трудите да надоместите пропуштено време за промоцију Православне охридске архиепископије. Или грешим?

 

- Искористићу простор који су ми Ваше новине уступиле да се захвалим Његовој Светости, патријарху московском и целе Русије Кирилу, као и свима другима којима је засметао мој боравак у Русији ради опоравка после затворске казне. Обавио сам све прегледе и открио неке здравствене проблеме које нисам ни знао да имам. Био сам немаран према сопственом здрављу не само у затвору, него и на слободи. Некако, као да ми је недостајало време да обратим пажњу на здравље.  Први пут у животу сам у Русији  добио прилику да одрадим систематске прегледе свих делова главе и тела, да ми конзилијум успостави дијагнозу и да добијем одговарајуће лечење. Невезано за то, свакако сам имао могућност да вршим службе, проповедам и мало да путујем. Што се тиче Охридске архиепископије, мислим да су и она и њен претстоитељ добро обавештавали и ширили истину о неправедним судским поступцима који су се водили против мене и још 18 лица из Архиепископије . Нема места у свету на ком се није чуло за такву политичку хајку. На корист Охридске архиепископије, али на штету наше отаџбине.

 

- Српска Православна Црква је одобрила наставак дијалога за решавање црквеног спора са Македонском Православном Црквом. То је добра вест. И поред свих очекивања, иницијатива је обустављена престанком тамошњег прогона Охридске архиепископије од стране македонских световних власти. На удару се нашло 18 свештених лица Охридске архиепископије међу којима и двојица епископа. Очекујете ли да се и тај услов коначно испуни? То Вас питам, јер сам и сам мало сумњичав по том питању. Наиме, прошле године је српски владика Амфилохије у интервјуу за „Слободни Печат“ споменуо и похвалио позитивне сигнале од стране МПЦ и када се чинило да ће све коначно да крене да се одвија, јабука раздора сте опет били Ви.

 

- Ко непристрасно прати дешавања унутар Цркве, зна да СПЦ никада до сада није показала било какву колебљивост везану за престанак гоњења претстоитеља Охридске архиепископије и њених чланова , јер је то услов да се започне нови дијалог о статусу МПЦ која је у расколу. Други проблем је тај што у Македонији не постоје неристрасни аналитичари и у недостатку истих, двојица новинара (један телевизијски, други новинар једног дневног листа) су сами себе прогласили за експерте који прате унутарцрквена дешавања. Ни један, ни други никада нису тражили потврду и проверу информација од стране Охридске архиепископије, а често су давали себи за право да коментаришу црквене прилике у Македонији. Ако не постоји потпуност информација, онда се подразумева да велика мера такве непрофесионалне новинарске пропаганде ствара искривљену слику црквене реалности и стварних догађаја унутар Цркве. Пристрасно је, нереално и тенденциозно тражити да се Архиепископ Јован прикаже као јабука раздора, а посебно као се зна колико он поштовање ужива међу православним македонским становништвом. Са подношењем жртве, преко неправедног страдања и затварања се граде мостови и споне за јединство, а не разлози за нејединство и раскол.

 

 

- Имам утисак да је мање-више позната формула, ако тако могу да се изразим, по којој ће се решавати спор између СПЦ и МПЦ: враћање Македонске Цркве у канонско јединство са СПЦ, проглашавање аутономије МПЦ и признавање од стране других сестринских православних цркви под именом које је фактички већ промењено (Македонска Православна Црква – Охридска архиепископија).  Да ли пропуштам неко важно питање које може да буде непремостива препрека  у преговорима?

 

- СПЦ се оптужује да не жели да да аутокефалност МПЦ која је у расколу. Али то није истина. Управо се по томе види колико су самопроглашени аналитичари црквених прилика у Македонији неинформисани и не познају ни најосновније ствари потребне за  изношење анализа . СПЦ једноставно није у могућности да сама да аутокефалност МПЦ без сагласности осталих православних Цркви. Чак и под условом да се све Православне Цркве сложе и дају МПЦ, која је у расколу, аутокефалност – то ће бити неефикасно с обзиром на то да се за сада сестринске Цркве нису усагласиле која ће од њих да потпише и одбори аутокефалност . Ове информације знам из прве руке, јер сам учествовао на припремној конференцији Великог свеправославног сабора који ће се одржати у Шамбезију. На последњој припремној конференцији која се одржала пре два месеца нисам био присутан, јер сам био у Русији, али сам обавештен од стране учесника конференције да се тема везана за доделу аутокефалности неће помињати на Великом свеправославном сабору који ће се одржати следеће године из разлога што не постоји консензуално решење по том питању између Цркви. До пре неколико деценија аутокефалност је одобравала само Константинопољсла патријаршија, а друге Православне Цркве су пре или касније то прихватале. Дакле, чак и да се на Великом свеправославном сабору усвоји тема о аутокефалности и додели аутокефалност, ту аутокефалност неће моћи да одобри ни Константинопљска патријаршија.  Како ствари стоје, то питање неће бити постављено на Великом свеправославном сабору и из тог разлога постоји страх да та тема још дуго неће бити решена и затворена.  Да се вратим на питање – сматрам да је аутономни, самосталан, односно самоуправни статус највише што МПЦ која је у расколу може тренутно да добије. То би трајало све до оног тренутка док се Православне Цркве не договоре која ће од њих бити задужена за доделу аутономије у будућности.

 

 

pskov12.jpg

Тенденциозност и заблуде

 

 

- Осим што је Ваша лична слобода  „conditio sine qua non“ (услов без ког се не може) за преговоре, да ли ћете имати неку другу улогу у преговрима између СПЦ и МПЦ? Ако сам добро разумео, владика Давид ће бити члан комисије СПЦ задужене за преговоре . Може ли Православна охридска архиепископија ту  да одигра позитивну улогу, или ће бити тројански коњ у процесу?

 

 

- Услов да будем на слободи да би преговори могли да почну није наметнула СПЦ, већ Православна охридска архиепископија. СПЦ је само прихватила одлуку синода Православне охридске архиепископије да је за отпочињање било каквих преговора са МПЦ која је у расколу потребно да се испуне елементарни услови за одржавање тих преговора , а ти услови су да преговарач буде на слободи, а не у затвору. То је из разлога што се СПЦ након издвања документа за аутономију Правослане охридске архиепископије према архиепископији односила као према аутономној Цркви која се пита и даје мишљење како за суштинска решења у самој СПЦ, тако и у међуцрквеним односима. СПЦ је била недвосмислена и јасна свих ових година уназад да су било који преговори са МПЦ која је у расколу немогући без учешћа представника Православне охридске архиепископије. СПЦ је остала томе доследна, а ми смо у Православној охридској архиепископији показали и доказали да смо то заслужили.

Ако говоримо о томе да ли ће Православна охридска архиепископија одиграти позитивну улогу или ћр бити тројански коњ у процесу, сматрам да су се и највећи скептици међу јерарсима у Православној Цркви, посебно после нашег затварања и прогонства, уверили да је јединствени пут за решавање дугодеценијског раскола онај који је предложила Православна охридска архиепископија. Данас је Православна охридска архиепископија поштована не само због њеног континуитета са древном Охриском архиепископијом, већ и због сведочења истине коју смо показали целом свету. Њен првојерарх, Архиепископ охридски и Митрополит скопски је по тој титули познат на свим меридијанима. У овој ери дигиталних медија, међу православним јерарсима можда постоји неки са којим нисам има омогућност да се упознам лично. ли сигирно не постоји ни један који није чуо о мојој затворској казни. То је огорман духовни капитал који прави Охридска архиепископија. А, као таква, она може имати само конструктивну улогу у решавању раскола једног дела јерарха у Македонији.

 

- Владико Јоване, вероватно знате да немате много пријатеља у Македонији и да су ретки они који изговарају Ваше црквено име (многи медији Вас зову искључиво по презимену – Вранишкоски). То је делимично тако и због пропаганде која каже да су Ваше активности и ставови у СПЦ и Православној охридској архиепископији антимакедонски и да им је основна намена порицање самосталности Македоније. Морам да наведем да ћете уколико се испостав ида је то тачно у мени имати најљућег противника.

 

- Омаловажавање моје личности које систематски спроводе средства јавног информисања у Македонији показује да су новинари недостојни професије којом се баве. Неће мени пасти круна са главе ако ме неки злонамерни новинар не ослови мојом пуном титулом, зато што ми он није дао ту титулу, нити може да ми је одузме. Чак и краљицу Енглеске неко из злобе и да би је понизио може да назове принцезом Елизабетом или само Елизабетом без и једне титуле, али она неће престати да буде краљица Енглеске. Моја титула је прихваћена у Православној Цркви, а преко тога и у политичким, културним и научним круговима у свету. То да ли ме неко ословљава пуном титулом или само по презимену, Вранишкоски, је његова воља која истовремено показује и његов ниво васпитања и образовања.  Моје презиме заиста јесте Вранишковски и ту нема ничег погрешног , али они који ме зову по презимену праве грешку јер не знају или знају, а не маре за то да се људи са титулама било црквеним или световним ословљавају и по тим титулама, а не само по личном имену и презимену. Ви који се бавите медијима знате да је и лоша реклама ипак реклама. Ако на интернет претрази откуцате Архиепископ Јован, Охридски Јован, Митрополит Јован или ако откуцате само Вранишкоски Јован, изаћи ће вам толико резултата претраге колико нема ни председник Македоније.

Ипак да се вратим на на питање. Да ли неко ко је био спреман да поднесе толика прогонства, суђења, затварања, а да не говорим омаловажавања која сам доживео за последњих 13 година није исправан и прави за народ који му је поверен и за отаџбину у којој живи? Нажалост, у нашој отаџбини се још идеолошки приступа не само црквеним, него и националним питањима. По црквеном питању је настављено да се односи идеолошки и након пада комунизма, зато што је неко услед кризе идентитета,  по распаду СФРЈ, који је уздрмала све државе бивше Југославије, успео да уведе тајне службе које су водиле и унутрашњу и спољашњу политику.  Грађани су од стране тих тајних служби лагани и убеђивани да је МПЦ вековима уназад штитила македонски идентитет. Те су лажи, које су тајне службе излагале без икакве анализе и научних провера, прихваћене и данас имамо ситуацију да се свако ко је против МПЦ проглашава државним непријатељем. То су ствари које су ван памети, али такав догматски начин рада се догађао и у државама које су јаче од наше. Сада су потребне године и деценије да се промени тај став и да се људи убеде да ниси непријатељ државе и народа ако си против МПЦ.  Држава која држи монопол над било чим, па макар тај монопол био и на верском плану не може бити демократска, а нажалост Македонија није била демократска ни за време Црвенковског, нити сада. Нас прогоне већ пуних 13 година. 13 година је довољно да свако покаже своје намере и циљеве. Мислите ли да до сада не бисмо били већ десет пута осуђени да неко има и најмањи доказ о нашем противдржавном деловању? Па, такви суде намештене судске процесе и оком не трепну, а кажете да не бисмо били осуђени да постоји и најмању доказ противдржавног деловања?

 

- Медији у Македонији кажу да се представљате као „српски егзарх“ и да не признајете македонски идентитет. Ако заиста спорите македонски идентитет са комотне позиције заговорника фриволне тезе да „подела на националност припада реду безначајних подела за које не треба велики напор да се превазиђу“ – не бих могао да схватим како очекујете подршку и разумевање Македонаца. Другачије речено, у једном Вшем интервјуу кажете да Вас у Македонији када желе да вас увреде називају Србином, Грком, Бугарином... Ево, ја не желим да Вас увредим и познато ми је Ваше уверење да Вам је црквена припадност много важнија од националне. Али бих Вас ипак замолио да ми недвосмислено одговорите и на то неважно питање – шта сте ви, заправо, по националности?

 

- Не, ја се не претстављам као „српски егзарх“, нити сам „српски егзарх“, нити сам то икада био. Моја титула је „Архиепископ охридски и Митрополит скопски“. Један кратак временски период од половине 2002. до маја 2005. године сам имао титулу „Егзарх српског патријарха за Републику Мкедонију“.  Али од маја 2005. године, када је издата потврда о аутономији Охридске архиепископије , моја титула је „Архиепископ охридски и Митрополит скопски“. Нажалост, код нас свако може да пише о црквеним темама без обзира да ли прати дешавања или је потпуно неписмен не само по црквеним питањима, него и граматички. Пре извесног времена сам давао интервју за један тајвански лист где ми је постављено питање: „Зашто Вас поједини медији називају егзархом када нисте егзарх, него архиепископ?“ Шта сам друго могао да одговорим осим да неки новинари у мојој земљи који се баве црквеном проблематиком не знају о томе ни толико колико зна један тајвански новинар.

Што се тиче питања националне припадности, ја се не изражавам привидно, или извештачено, или насилно, да сам национално незаинтересован. То је моја одлука и став из моје ране младости. Можда ме у хришћанству највише привлачи аутентично тумачење речи апостола Павла: „Када нема више ни Грка, ни Јудејаца , ни необрезаних, ни варвара, ни скитница, ни робова, ту је све и у свему је Христос.“  И сада, када мислим да сам слободан од већине видова ропства, а ропство је, између осталог, и оно што се намеће као биолошка потреба (национална припадност), неко опет жели да ме зароби и да ме стави у затвор строжији од оног у Идризову и да ме направи робом нације, па која год она била. Томе пркосим и оштро се противим. Као епископ Цркве Божје, прво сам треба да се трудим да не западнем ни под чије ропство, а потом и друге да потстичем на лепоте живота слободног од сваког ропства.

Мене нико није питао да ли желим да се родим у Македонији. То је ствар коју ја не могу да променим сопственом вољом. Могу да бирам да ли ћу живети у својој отаџбини или ћу се одселити.  Али сам ја изабрао да останем и поред  свих непријатности које сам доживео, а које, признаћете, нису мале. За много мање непријатности од оних које сам ја доживео, људи су проклињали сопствену отаџбину и одлазили из ње. Велико се онда поставља питање ко је већи родољуб. Да ли је то онај који наглашава своју националну припадност у свакој прилици, а притом се одселио из Македоније или би то урадио чим му се укаже прилика да у иностранству има бољи живот, или онај који сматра да је национална припадност терет и ропство које стеже са свих страна, али ипак не напушта своју отаџбину, јер је убеђен да је Божја воља да се роди међу тим народом и у тој земљи и да се тамо бори против сваког вида ропства у које, без изузетка, спада и ропство националног идентитета. Из тог разлога сматрам да је безначајно да се изјашњавам било као Грк или Јеврејин.

 

 

pravoslavna-ohridska-arhiepiskopija-arhi

Две Цркве у Македонији треба да се споје

 

- Под претпоставком да ће спор између СПЦ и МПЦ бити решен на задовољство обе стране, настаће једна чудна ситуација: у Македонији ће постојати две помесне Цркве – Православна охридска архиепископија чији сте Ви поглавар и МПЦ која је наша „званична“ Црква. Може ли у будућности да дође до уједињења две македонске Цркве у једну?

 

- Када би се гледао црквени канон, није могуће да Македонија има две православне Цркве. Сада је ситуација таква, јер постоји једна канонска и призната Православна Црква – Охридска архиепископија и једна неканонска и у расколу, али ипак Православна Црква – Македонска Православна Црква. Могуће решење треба да укључи и решење спајања ове две Цркве ако постоји жеља да то буде одрживо.

 

 

 

Гандијевски начин борбе са тоталитаризмом је најбољи

 

 

- Желео бих да вас подсетим да сте 2009. године написали писмо премијеру Николи Груевском у ком сте му тражили да се заустави прогон који је започео док је Бранко Црвенковски био на власти. Од тада до данас је прошло 6 година, а Ви као ни сви ми у Македонији нисте подигли главу. Занима ме да ли пратите политичку ситуацију у Македонији и шта мислите о актуелној кризи?

 

- Неко је задовољан када има довољно новца да наручи ракију и салату у кафани. За неког другог је то мизерно и тај други има жељу да лети параглајдером.  Сви ми се разликујемо један од другог својом вољом и начином на који остварујемо своју слободу и своје жеље. Ја баш не бих рекао да нико у Македонији није подигао главу. Главе тешко подижу само они који желе да освоје врх Монт Евереста. Други ће се задовољити тиме да им живот прође у подножју планине и уопште неће имати проблем са спуштеном главом. Али, ови други су у множини и зато увек надјачају и ту заиста нема дилеме ко је од те две групе људи бројнији.

 

Ипак, демократски начин владавине који барем декларативно одобравамо као друштвени поредак наше отаџбине, не подразумева само власт већине, већ и власт правде и права. Е, то је оно што није обезбедио Црвенковски, а још мање Груевски. Владавина права прави равнотежу између мањине и већине. Владавина закона чини равнотежу између већине и мањине. Мени се чини да је највећи проблем наше отаџбине то што ни након 25 година транзиционог периода нисмо успели да направимо институционалну државу и наставили смо да живимо у диктаторском режиму без обзира да ли се ради о Цркви или Груевском.

 

Замислите да у нашој земљи постоје развијене институције које на основу анализа и преко интересних сфера убеђују и власт и народ да трпимо раскол између две Цркве, да наша отаџбина не може да нађе заједнички језик са суседним државама, да предуго стојимо на прагу ЕУ. Е, то би била демократија, а ово што нам се дешава последњих 25 година је слично оном што нам се догађало претходних 45 година, а тај период смо звали тоталитаризам.

 

Постоје два начина путем којих слободоумни људи мог уда се боре са тоталитаризмом. Један је револуција, али то доводи до губитка људи и зато је тај начин за мене неприхватљив, а други је гандијевски начин и то је за мене најбољи начин борбе са тоталитарним режимом. Говорење истине  и трпљење последица је највећи доказ истине. Истина није надмена и не намеће се. Она је превасходна управо због те своје ненаметљивости.

 

 

Бранко Героски

 

Извор оргинала: http://plusinfo.mk/mislenje/560/vreme-e-makedonskata-crkva-kanonski-da-se-osamostoi-i-da-se-obedini

 

Превод за Поуке.орг: Александар Лазић 



Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Makedonija: Sloboda za vernike, pa pomirenje

Razgovori između srpske Patrijaršije i makedonske crkve mogli bi da počnu na jesen. SPC očekuje obustavu sudskih postupaka protiv 18 osoba

ARHIEPISKOP-JOVAN_620x0.jpg

RAZGOVORI između Srpske patrijaršije i kanonski nepriznate Makedonske pravoslavne crkve (MPC) mogli bi da počnu najranije na jesen. Na njihov tok presudno će uticati povlačenje tužbe pred makedonskim sudovima protiv 18 vladika, monaha i vernika Ohridske arhiepiskopije. Dok se to ne desi ne treba očekivati nikakav pozitivan rezultat razgovora.

 

Na formiranje komisije MPC za dijalog sa Srpskom crkvom i buduće pregovore ovako se gleda u Srpskoj patrijaršiji. Ključni uslov, pored obustavljanja sudskih postupaka protiv dela klira i laika, jeste i pozitivno rešenje procesa protiv arhiepiskopa skopskog i mitropolita ohridskog Jovana (Vraniškovskog). Prekid njihovog sudskog gonjenja, kako objašnjavaju u Patrijaršiji, biće jasan znak da i u Skoplju postoji volja da se postigne kompromis sa SPC.

Da je Makedonska crkva odredila sastav delegacije koja će voditi razgovore sa Patrijaršijom u Beogradu o budućem statusu Pravoslavne crkve u Makedoniji, SPC nije zvanično ni obaveštena. Informacija o tome stigla je iz diplomatskih izvora i medija.

- Zvanično obaveštenje iz Skoplja još nismo dobili, iako je nepriznatoj MPC još 25. juna poslata odluka Sabora, kojom je odobren nastavak dijaloga i određen sastav srpske delegacije - kažu u Patrijaršiji SPC. - Do zvaničnog susreta moglo bi da dođe najranije na jesen, pošto se krajem avgusta ponovo sastane Sveti sinod i usaglase tehnički detalji razgovora.

Kako "Novosti" saznaju, zbog loših iskustava sa progonom vladike Jovana i njemu vernih episkopa i monaha, Srpska crkva neće žuriti sa početkom razgovora. Sporom dinamikom susreta Makedoncima će biti data prilika i da povuku konkretan korak sa obustavljanjem sudskih postupaka protiv monaštva i vernika autonomne Ohridske arhiepiskopije.

Makedonske vlasti pokrenule su postupak protiv 18 osoba, među kojima su majka i sestra arhiepiskopa Jovana, kao i vladike Marko (Kimev) i David (Ninov). Oni se terete za navodno pranje novca, kojim je kupljeno zemljište za izgradnju sedišta autonomne Ohridske arhiepsikopije, koju državne vlasti u Makedoniji - ne priznaju.

Budući razgovori o statusu MPC odvijaće se pod budnim okom Moskovske patrijaršije, koja će biti i neka vrsta garanta dogovorenih rešenja. U tom procesu ključnu ulogu imaće ruski mitropolit Ilarion (Alfejev), koji je kao šef Odeljenja za spoljne odnose Ruske pravoslavne crkve odigrao i ključnu ulogu u puštanju na slobodu vladike Jovana. Od njega i Moskovske patrijaršije očekuje se da budu faktor koji će odigrati presudnu ulogu u postizanju kompromisa, ali isključivo u skladu sa kanonskim pravom koji važi u pravoslavlju.

REŠENjA IZ NIŠKOG SPORAZUMA

IZ Srpske patrijaršije više puta se čulo da Makedoncima SPC ne može da ponudi ništa više nego što je bilo predviđeno Niškim sporazumom iz 2002. godine. On je predviđao najširu autonomiju za Ohridsku arhiepiskopiju, koja bi imala pravo na izbor poglavara i samostalno delovanje. Prema ovom aktu, od koga su makedonski crkveni velikodostojnici ubzro po potpisivanju odstupili, SPC bi bila samo formalni nosilac kanonskog ustrojstva, a patrijarh srpski bi samo potvrđivao izbor poglavara Arhiepiskopije.

 

CRKVA ZA IDENTITET UZBUĐENjE u Skoplju izazvala je nedavna izjava mitropolita Jovana po izlasku na slobodu da je Makedonska pravoslavna crkva "politički izum, kako bi se osigurao identitet makedonskog naroda". Istup poglavara Ohridske arhiepiskopije deo je argumentacije SPC povodom makedonskog raskola. Patrijaršija u Beogradu smatra da je odvajanje Crkve u Makedoniji "skuvano" u kuhinji komunističkih vlasti u cilju tadašnjeg trenda jačanja makedonske nacije.

 

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:557223-Makedonija-Sloboda-za-vernike-pa-pomirenje

Share this post


Link to post
Share on other sites

Епископ стобиски и Местобљустител струмички Давид: Обраќање на 17-годишнината од хиротонијата во Архиерејски чин на Архиепископот охридски и Митрополит скопски г.г. Јован

 

d0bdd0bf.jpg?w=640&h=455

 

Ваше Блаженство, Архиепископе на најсветата Охридска Архиепископија и Митрополите Скопски г.г. Јован, неизглаголива радост ни происходи од денешнава прослава и учество во евхаристисково собрание на кое Вие претстоите, а коешто, бездруго, претставува средиште, срж, епицентар на животот на нашата помесна Црква. Воопшто речено, нашите евхаристиски собранија, кои се објава на црковното Единство на нашиве простори, од Охрид до Скупи, преку Баргала, и од Хераклеа, преку повардарието, до Тивериопол, сведочат дека луѓето во Соборноста на Црквата не се случајно натрупана толпа, не се хаотична маса потхранета од земната политика, поттикната од трулежните пориви. Суштината на православната еклисиологија е недвосмислено јасна – Црквата е таму, кадешто верниот народ е во Единство со својот Епископ во светата Литургија! Се подразбира, пак, дека тој Епископ е во литургиско Единство со сите канонски Епископи! Затоа некои теолози православната еклисиологија ја именуваат уште и како евхаристиска еклисиологија. Следствено, јасно е дека Црквата е Телото Христово, Црквата се верните луѓе причестени на Евхаристијата, која ја принесува нивниот Претстоител, којшто не е „функционер“, туку a priori харизматична личност, која го негува поредокот на Црквата и ја исполнува волјата Божја. Во што се состои поредокот и која е волјата Божја? Одговорот ни го дава самиот Христос во Неговата Првосвештеничка молитва, кога обраќајќи му се на Отецот, вели: оние кои си ми ги дал, сите едно да бидат, како што сме ние (Јован 17. 11).

Рековме, Отците на Црквата нагласуваат дека Епископот не е само управител и некој кој ја разубавува Литургијата, туку е единствен Претстоител на Литургијата. Не е возможно да се замисли Литургијата, доколку не се совршува во негово име! Не е возможно свештеникот да служи некаква негова „презвитеријанска“ Литургија, која не би се служела во име на неговиот канонски Епископ! И бидејќи од Евхаристијата извира животот на Црквата, тогаш и духовното очинство, и исповедта, и севкупниот светотаински живот на Црквата не е независен од харизматичната дејност на Претстоителот на помесната Црква! Логично е, тој што слуша, да праша зошто на почетокот на денешново обраќање го предочуваме сето ова? Затоа што од претходнореченото поимаме дека главната, првичната, суштинска дејност и посветеност на Епископот е – како зеница во окото и по секоја цена да ги чува Единството на Црквата, преку заедничкото служење Литургија со претстоителите на сите помесни евхаристиски собранија. Тоа е суштински битно, особено затоа што не смее да се заборави дека споменатото Единство на Црквата е стекнато со пролевање на самата крв Христова, како што и Црквата не се гради само со поставување крстови, полиелеји или шандани, ниту само со ѕидање параклиси и конаци, туку првенствено со творечко подражавање на саможртвената љубов Христова и со дејствително чување на црковното литургиско Единство.

Ваше Блаженство, имајќи го во вид претходнореченото, секогаш во живо сеќавање ни останува дека на денешен ден, на 19 Јули 1998 г., на денот на Вашата хиротонија во Епископски чин, со сопствениве уши Ве чувме како ги изговоривте следниве полнозначни зборови, велејќи: Господ нека ми даде благодат и енергии, онака како што само Тој знае, та свештенослужејќи го Словото и принесувајќи му благодарност од сиот народ, да допринесам за единството на Црквата, толку неопходно во ова време на изопачени вредности; до последен здив да работам на единството како на помесната, така и на Црквата во целата вселена.

И, откако ги изрековте тие слова, што се збидна?!

Во Вашата скромност, Вие не се фалите со крвта што ја пролевате за Единството на Црквата, не се фалите со сето тоа што се случи и што сѐ уште се збива. Но, Соборната Црква се фали со таков Претстоител каков што сте Вие и пофалбата нејзина се пренесува по целата земја, нејзините зборови се слушаат до краиштата на вселената. Откако, значи, ги изглаголивте тие заветни глаголи во Вашата пристапна Епископска омилија, многупати се најдовте во опасност од разбојници, во опасност од својот род, во опасност по градови, во опасност меѓу лажни браќа. Моќниците од овој свет и век Ве гонеа и Ве затвораа! Sвечкаа со оружје, фрлаа оган, го уриваа тоа што беше издигнато со последната лепта. Не еднаш, не двапати, не трипати, туку многупати бевте затворан во темница. Сведочиме дека ниту еднаш од Вашата уста не излезе грд збор за оние кои Ве гонеа и продолжуваат да Ве гонат Вас и Црквата на која ѝ претстоите. Напротив, Ваши се зборовите дека: портите од нашите срца треба секогаш да бидат отворени за нив, ако сакаме да бидеме Христови, какви што и сме!

Поминавте 220 денови и ноќи во студот на затворот, под лажното обвинение дека сте распалувале национална омраза. Но, така, исцело му се вподобивте на Христа, којшто и самиот беше лажно обвинет и затворен, кога првосвештениците и римската власт се здружија против Него. Само за такви клевети беа кадарни непријателите на Соборноста, за јасно да се види дека нивните сетила не се извежбани да созерцуваат дека Вие со целосна предаденост му служите на Христовото Евангелие, кое не го ограничува, ниту го заробува човека во распадливоста на неговата биолошка даденост.

Во често неспиење, глад, труд и маки, повторно поминавте 256 денови и ноќи во Идризово, и на тој затвор ликуваа сите на кои им се непознати зборовите Христови:одете од мене… оти во затвор бев и не ме посетивте (Матеј 25. 41-43). А, Ве фрлаа и во самица, само за на Богојавление да не им го фрлите крстот на затворениците, кога тие со метафизички копнеж ја молеа неумоливата затворска управа, Архиепископот Јован да им го фрли крстот за да им се ублажат страдањата. Истата управа и нам ни забрануваше да Ве посетиме и да Ви донесеме света Причест во Идризово, но и покрај сѐ Вие ја испишувавте Вашата слобода во затворот, усрдно вежбајќи се во подвигот да се откажете од гномичката волја и Вашата волја да ја поистоветите со волјата Божја. Ете, оттука е јасно дека затоа, и го постигнавте, и го негувате Единството! Заради таа јакововска борба, кога, сепак, еднаш Ве посетивме во Идризово, не можевме да Ве познаеме, колку бевте ослабен!

И повторно, ползувајќи лажни сведоци, Ве фрлија 1147 денови и ноќи во темница, како 1147 пати да бевте удиран со стапови, каменуван, напаѓан! Кој се соблазни, а Вие да не горите? И уште многу други зла Ви беа приредени, но како што велат светогорските старци, Вашиот ум постојано беше фабрика за производство на добри, убави мисли, Вие постојано бевте со добра волја во немоќта, во потсмевите, во тешкотиите за Христа, држејќи се до исконското, до апостолското, дека кога сте слаб, тогаш сте силен (види: 2Кор. глави 11 и 12).

Возљубени, затоа, парафразирајќи го светиот Григориј Богослов ќе кажеме дека Јован Архиепископот Охридски фалејќи го, ние добродетелта ја фалиме, бидејќи исто е него и доблеста да ги пофалиме!

Блаженејши, како новопројавен теолог на Единството ја опфативте во себе доблеста за која зборуваме. А, фалејќи ја доблеста, Бога го фалиме кој, според Вашите зборови, Ви дава благодат и енергии и на Вас ја исполнува православната перспектива и блаженство: блажени сте вие кога ќе ве срамат и прогонуваат, и кога ќе говорат против вас секакви лоши зборови, лажно, заради Мене! Радувајте се и веселете се, зашто голема е наградата ваша на небесата! Така ги гонеа и пророците, коишто беа пред вас (Матеј 5. 11, 12). Затоа, и тука, и сега, нагласено ќе го повториме тоа што насекаде и секогаш го објавуваме. Бог го создаде светот не од неговата суштина, туку преку неговите несоздадени енергии. Следствено, согласно на светоотечката теологија, помеѓу битијата и создавачката волја Божја постои целосна и органска поврзаност. Човекот е повикан да ја воочи таа нераскинлива поврзаност на неговиот логос, или како што светиот Дионисиј Ареопагит овој логос го именува со изразот парадигма, повикан е да ја поими причината заради која постои, призван е, значи, секој човек да ја согледа и познае поврзаноста на парадигмата на неговото битие со создавачката волја на Троичниот Бог. Ваше Блаженство, на Црквата ѝ е кристално јасно дека причината за Вашето постоење, логосот и парадигмата на Вашето битие е сѐ да приведувате во Единство со Бога, не жалејќи го Вашето веќе нарушено телесно здравје и не прашувајќи притоа која е цената за Единството, бидејќи Вие најдобро знаете дека црковното Единство нема цена!

Затоа, се сеќаваме дека на прославата на 10-годишнината од Вашата хиротонија, во Јули 2008 г., рековте дека воспоставувањето на Единството на Црквата во Р. Македонија, како највисока цел на програмата на Вашето Архиерејско делување, е постигнато, е остварено. Тогаш поставивте нова цел – присоединување кон нашата канонска Охридска Архиепископија и на оној верен народ во Р. Македонија, кој, за жал, сѐ уште е надвор од Соборноста на Црквата.

Еве, на општа радост, таа нова цел почнува да се остварува! Но, и таа нова цел моравте да ја одстрадате, инаку којзнае дали ќе беше возможно нејзиното остварување!

Претстојат, значи, разговори за присоединување во нашата Соборност на оние, кои за жал, сѐ уште се надвор од Соборноста, а копнееме да бидат во неа! Затоа, денес, и не само денес, најпрвин Вие, а потоа и целата Црква заедно со Вас се моли за постигнување на многупосакуваното Единство. Оттука, ова денешно торжество, не е само празнување на минатото, туку уште повеќе претставува празнување на иднината. Денешново црковно благолепие претставува поттик, кој доаѓа од иднината кон сите оние што, за жал, се наоѓаат во раскол, за да се замислат и да си одговорат на прашањето: кој е логосот на нивното битие, која е причината на нивното постоење? Бездруго, тоа не е расколот! Следствено, денешново празнување е Ваша првосвештеничка и соборна молитва за: сите едно да бидеме! Ние, истовремено, сведочиме дека Вашето најголемо страдање е страдањето кое го чувствувате заради тоа што во Црквата не учествуваат нејзините отпаднати делови. Затоа, иако постоеше можност претстојниот разговор за нивното присоединување да не започне, додека конечно не заврши новиот судски прогон најавен за Септември, оваа година, значи и покрај сѐ што Ви направија, а гледаме дека и сѐ уште Ви прават, Вие бевте првиот, кој целосно се заложи разговорот веднаш да почне. Светиот Архиерејски Собор одлучи тој разговор да не заврши пред да бидат донесени ослободителни пресуди! Следствено, сведочиме дека Вашата рака е секогаш подадена, само заради длабоката свест дека во Црквата не е возможно да се биде до крај среќен, сѐ додека сите не ги видиме во најскапоцената Соборност и спасителното Единство.

Затоа, Отците на Црквата учат дека за да се оствари вистинско постоење потребно е да се движиме напред, а не назад во минатото. Само futur-от, односно само Христос Кој ни доаѓа од иднината, може да му даде вистинитост на минатото, а не обратно. Ќе си дозволиме да се послужиме со една впечатлива метафора за тоа дека човекот во Црквата не е замрзнато, намрштено, вкочането постоење, туку дека е homo ludens– човек играч, битие кое се игра и низ играта учи. Извесниот елински поет и морепловец Никос Кавадиас, во еден негов моќен стих, ќе испее: χόρεψε πάνω στο φτερό του καρχαρία… односно: играј на крилото од ајкулата…! Овој стих во една метафорична, преносна смисла претставува порака до секој човек; и како да му вели: дојден си на овој свет заради една причина, инаку безвредно ќе ти е тоа што си дојден, дојден си да ги надминеш своите граници, биолошки, политички и сите други, дојден си да го освоиш невозможното! Дојден си да го живееш допирот на создаденото со несоздаденото, на трулежното со нетрулежното во Соборноста на Црквата.

Ваше Блаженство, вечноста веќе запиша дека делото на Вашиот живот е остварувањето на Соборноста. Некој друг, некогаш, без да ги праша, ги исфрли луѓето од плодната паша! Вие како вистински Архипастир ги вративте. И не само што ги вративте, туку, по углед на великите Отци на Црквата, се жртвувате за тие да пребиваат во Соборноста, за на тој начин да биде обезбедено обожението на човекот, кое е возможно единствено во, а никако вон Едната, Света, Соборна и Апостолска Црква.

Ваше Блаженство, ќе ги сопреме на кратко овие зборови за Вашите секојдневни распетија и воскресенија, кои се многу послаби од самата вистина за распнувањата и востановувањата кои секојдневно ги живеете, за, поучени од светоотечките слова, да Ви посакаме, крепко здравје и уште многу години да ги водите кон обожение оние кои по слободен избор сакаат да бидат православни Христијани, да ги водите какосовршени поклоници на Совршената Троица. Тогаш кога ќе го живеат мирот и тишината, уште многу и многу години да ги одржувате и архипастирствувате, тогаш кога ќе се наоѓаат во внатрешна борба, уште многу и многу години да ги подигнувате и примате, како што тоа, не жалејќи се себе си, не само со збор, туку и на дело без престан го правите во Самиот Христос, нашиот Господ, Кому му припаѓа славата, честа и моќта, сега и секогаш и во вековите на вековите.

19 Јули 2015 г.

Ставропогијален манастир „Свети Јован Златоуст“

Нежеполе, Битола

Share this post


Link to post
Share on other sites

ОМИЛИЈА на 17.годишњици хиротоније у епископски чин 19/06. јулa 2015 г. Св. Сисоје Велики

 

godisnina8.jpg

 

Ваша Преосвештенства, епископе Брегалнички и мјестобљуститељу битољски г. Марко, епископе стобијски и мјестобљуститељу струмички Давиде, часни оци, настојатељко Ставропигијалног манастира Св. Јована Златоустог, монахињо Магдалино, браћо и сестре,

 

            на данашњи дан пре 17 година, рукоположен сам у епископски чин. Изабран, наречен и хиротонисан од епископа Македонске Православне Цркве, која је и тада била, као што је и сада у расколу са свим другим православним Црквама. Када сам примио епископски чин, многи од моје браће, посебно епископи и свештенослужитељи других помесних православних Цркава оштро су ме прекоравали што сам примио хиротонију од расколничке јерархије. Како што је познато из моје биографије, помоћу Божијом и ванредној благодати Његовој, имао сам могућност да се школујем на најпознатијим теолошким катедрама у то време, у Београду и Солуну. Тамо, као и на многим другим местима где сам путовао упознао сам многе ревнитеље слова Божијег, људе виспреног расуђивања и врхунске теологе нашег времена. Упознао сам многе одличне јерархе, свештенослужитеље престола Божијег, прекрасне ђаконе који би својим даровима могли да плене безмало сваког благочестивог хришћанина. И сви они, ево да не претерам, али сигурно већина њих се питала и чудила који разлог ме наводи прихватању рукополагања од јерархије која је у расколу. Сви, или ево поново да не претерам, рећи ћу бар већи део њих, знали су да бих могао да имам добру службу било где у православној икумени. На било ком континенту да сам пожелео да служим мислим да би ми било остварљиво, а ја сам се сагласио да будем јерарх у уедној цркви која је у расколу, и ничим није обећавала да ће брзо изаћи из истог.

 

           Међутим, оно за шта ме је Господ припремао од младих дана, штедро изливајући на мене своју благодат особито у тренуцима падова, сагрешења и тумарања оних дана моје младости, није било познато онима који су ме осуђивали због хиротоније у епископски чин од стране расколничке јерархије. Када је Господ сматрао да сам већ довољно духовно зрео и да нећу презрети Његову вољу, тада ме просветљује да разумем шта се суштински и очекује од мене. Ни то није било познато онима који су ме осуђивали, као што нису знали ни претходно. Ја сам пак, то откровење Божије воље љубоморно чувао, делећи га само са малим бројем оних који су могли да га понесу, подражавајући Марију која никоме није говорила да је занела од Духа Светога, осим Јелисавети.

           Не, браћо и сестре, нисам био ја љубоморан ако би многи открили вољу Божију. Био сам само сумњичав и скептичан да ли ће они који сазнају то откровење имати снаге, зрелости и воље да то и спроведу. Јер у противном то знање и просветљење не само што не би било на никакву корист, већ би неспровођење истог било на њихову осуду. И показало се да сам исправно расуђивао. Годинама уназад, када је требало да се провери ко може да издржи пут ка јединству, сви смо видели да је мало оних који су успели. Али зар и Христос не каже како су „многи позвани, а мало њих изабрани.” (Мт. 22,14)

            Мањина су били апостоли, само дванаест, али данас нема места на земљи где се није чуло за име Исусово. Мањина су били и мученици, наспрам остатка народа у време гоњења Цркве, али тим малобројним семеном данас имамо милијарде Хришћана. Мањина беху и оци пустињаци и подвижници у поређењу са другим житељима Египта, међутим они и данас после толико векова остају непревазиђен образац Хришћанског етоса. На крају, и количина злата је много мања наспрам количине других метала које поседује земља, али је злато оно које је од свих драгоценије.

            А ми данас, после свега што смо пребродили чак и нисмо таква мањина. Ако се пребројимо, видећемо да нас само овде има више него што у било ком храму МПЦ има верујућих на недељној Литургији. То никако не значи да нас има много, већ значи да смо Црква у којој сви који јој припадају, они се и црквују. Код нас нема оних који се сматрају Хришћанима, а у храм долазе два пута годишње, о Васкрсу и Божићу. Код нас нема неких који долазе на Бадње вече само до црквене порте јер се ту точи ''грејана ракија'' а потом за Божић седе кући и не учествују у Божићној Литургији. Наши Хришћани, колико они некоме изгледали малобројни, живе хришћански, живе тајнама и у тајнама Христовим, и знају да ће их благодат Божија пратити свукуд, јер и када греше кају се, и када нису у праву нису надмени, и када страдају не проклињу, а када им се чине почасти не преузносе се.

            Ипак, ево дође дан када и они који су нас осуђивали ради примања хиротоније од расколника, и оних који су сумњали да ли је исправан пут страдања који смо изабрали за постизање јединства Цркве, сви они данас, без изузетка свесни су да у суштини другог пута за разрешење раскола није ни било. Нема ране која није пропраћена болом. Уколико је рана већа, утолико је и бол снажнији. А ако је раскол рана, како би било могуће излечити га без страдања?

            То што је страдање пало на Ваша плећа, драги Епископи, часни оци, браћо и сестре, није на срамоту, већ за сваку похвалу. Ви сте могли то страдање да одложите за нека будућа времена. Да неко други пострада уместо Вас, нека друга генерација да понесе ово страдање за јединство, међутим Ви нисте одбацили вољу Божију, да раскол коначно буде решен. Вашом вером, изграђен је мост којим ће многи корачати без интересовања ко га је саградио, али биће и оних који ће имати свест, да би им без тог моста живот у многоме био тежи.

            Седамнаест година сам архијереј. Четири у јерархији која још увек нема јединство са православним Црквама, и тринаесет ових у канонској јерархији Цркве Божија. Од тих тринаест година, већи део прошао је по судницама и судским процесима, у прогонству или пак затвору. И неко би могао да се упита, када смо ми то успели да одгајимо овај прелепи врт, препун разнобојног и миришљавог цвећа, какво уистину јесте Ви, браћо и сестре?

            Не, најдражи моји саслужитељи и браћо по епископству, не возљубљени народе Господњи, ову градину нисам засадио ја, она је Божија и Он се брине о њој. Мене је само поставио да пазим да неко не згази то цвеће без његове воље, да не покида још нерасцветано и у огањ га баци. Али не да будем чувар који ће на грубости одговарати грубошћу, већ сопственим примером да покажем и посведочим, како и по сто пута на дан да нас газе, ако имамо смирење, никада нас неће прегазити. Да покажем, да нас и по сто пута на дан понижавају, неће успети да нас понизе, ако претходно сами себе нисмо унизили и не мислимо о себи како смо нешто више од онога што заиста јесмо.

            Тим мачем смирења, победићемо све. И пријатеље и непријатеље. Пријатеље, за још већу љубав према нама, а непријатеље на стид у немоћи да нам учине било шта на шта нас неше смирење претходно већ није извежбало да поднесемо.

 

            Љубљена чеда у Господу,

            Ви знате каквe грубe лажи и клевете су изречене о мени у ових последљих 13 година мог епископства, од којих такорећи ни једна није минула без гоњења и суђења. Изречено је толико неистина да је немогуће све их побројати, али нико, апсолутно нико нас никада није прозивао за недоследност. Напротив, и они који су смишљали и најгнусније клевете, чак ни такви, нису нас оптуживали за недоследност.

            А, како би и могао неко да нас оптужи за недоследност када се бар она веома лако доказује. Свако данас може прочитати оно што је записано још на дан моје хиротоније у епископски чин, пре 17 година, док сам још увек припадао расколничкој јерархији, још тада сам изговорио: „Зато, сада, када ми Бог предаје Дух Свој и жезал да управљам Црквом, не својом већ вољом Његовом, молим се Богу, а молим и ваша високодостојна богољубија да се помоле, не би ли ми Господ дао благодати и енергије, онако несебично као што само Он може, не би ли свештенослужећи Слову и приносећи му благодарност од свег народа, допринео и јединству Цркве, тако неопходном у овом времену изопачених вредности. Молим и сав овај, данас сабрани народ Божји, да покаже управо то јединство у вери, Литургији и у Епископу, како би ми увек би савест, у опредељењу да и последњим својим дахом допринесем јединству, како помесне тако и целе Васељенске Цркве. Јединству свеукупне творевине Божије са Богом у једно Тело, Тело Христово, е да би се тако обожена творевина преобразила и постала нераспадљива. То је једина и права екологија, која еко проблеме не решава протестима, већ љубав поставља једином алтернативом за опстанак човека, земље и читаве творевине Божије.

            Ето зато, данас и највећи злобници не могу, па и не покушавају да приговоре ништа мојој доследности. Још пре ступања у епископски чин, мој став о јединству Цркве био је познат јавности. Јединство Цркве нема алтернативу, ако бих се послужио речима Св. Максима Исповедника, рекао бих како је јединство Цркве једнопутије (монодромос), тако да, или си у јединству са Богом и Црквом, или ниси у јединству ни са Црквом нити пак са Богом.

            Моја уста никада неће престати да хвале епископе и свештенослужитеље наше свете Цркве који су успели да употпуне сваки недостаток мог последњег отсуства, услед затворских казни које сам издржавао. Ни срце, ни језик мој неће престати да им благодаре за све жртве које су они морали да поднесу, уосталом као и сви ви, у име јединства Цркве. Господ нека вам је свима помоћник!

            Позивам вас да се данас сви заједно, али вас умољавам да то чините и свако од вас појединачно, помолимо за ону нашу браћу која још увек чаме у расколу. Они су наше тело и крв наша и нећемо бити мирни док и њих не причислимо телу Христовом. Живећи толико деценија ван Цркве они у суштини нису ни свесни свог незавидног стања. Али ми који имамо свест о смислу јединства, ми који смо свесни да без јединства са Црквом нема јединства ни са Богом, управо зато да се помолимо за њих.

            Постоје тешка стања која могу постати људска реалност, при којима човек остаје без могућности и да се помоли да из њих изађе. Оболели од неких болести, ради тежине тих обољења остају чак и без молитве. Такорећи то исто се догађа и са духовно оболелима који пребивају у расколу. Ретко ко од њих може и да се помоли Господу како би му помогао да изађе из раскола. Зато да се помолимо за њих, да ми завапимо Богу за оно што они сами не траже, свакако из свог незнања.

            Милост Господња да буде са свима вама, као и радост чији извор је сами Бог, да вас прати у све дане ваших живота. Господ да нам свима подари дуговечност е да би му још много година служили у Духу, у Слову и у истини.

 

http://www.poa-info.org/arhiepiskop/omilii/20150720.html

Share this post


Link to post
Share on other sites

Поручите нову књигу Архиепископа охридског Јована "Слобода у затвору" на сајту Поуке.орг

 

 

12028961_699557010180766_1025609410_n.jp

 

Цена књиге са урачунатом поштарином је, по повлашћеној цени за чланове и госте сајта Поуке.орг, само 600 динара.

Сав приход од продаје књиге иде као помоћ Архиепископији охридској- јединој канонској Цркви у Македонији.
 

Поруџбине на велико и мало на телефон

+38166 8000 283

и

 

мејл:   e2rdavid@gmail.com

 

https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/-/1346437209/поручите-нову-књигу-архиепископа-охридског-јо-r5378

Share this post


Link to post
Share on other sites

Митрополит Глифаде, Павле у посети Охридској Архиепископији и светињама Охрида и Скопља, подарио честицу часног Крста Господњег Охридској Архиепископији.

 

 

ИЗВОР:

http://www.romfea.gr/patriarxeia-ts/patriarxeio-serbias/3301-o-glufadas-paulos-stin-arxiepiskopi-axridos-foto

 

 

Прорасколнички медији су одмах осули паљбу (из празних пушака) пуну мржње ка свему што је нормалан црквени догађај у БЈРМ ..

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

NovaMakedonija_02.jpg

 

 

MПЦ:  Вранишковски не поштује црквени поредак

 

sinod-na-mps-oa-banskoliev-(17).jpg

 
 

КАДЕ ВОДАТ ПРОШЕТКИТЕ НА РАСЧИНЕТИОТ ВЛАДИКА

Продолжуваат провокациите на поранешниот митрополит Вранишковски кон клирот и верниците на Македонската православна црква-ОА со посета на цркви и манастири без почитување на црковноканонскиот поредок. Ова е вчерашната официјална изјава од Синодот на МПЦ, како реакција на неодамнешната посета на расчинетиот владика од МПЦ Јован Вранишковски и грчкиот митрополит Павле на македонските цркви и манастири. Наспроти ова, Синодот на МПЦ-ОА во соопштението нагласува дека ќе им посака добредојде на сите што ќе го испочитуваат црковниот поредок.

- Почитувајќи го него, пак, преостанатите архијереи од другите помесни православни цркви секогаш се добредојдени во македонските храмови - пишува во соопштението од МПЦ. 

Со оглед на тоа што Вранишковски по неговото расчинување од страна на МПЦ се декларира како дел од Српската православна црква (СПЦ), некои од познавачите на меѓуцрковните релации на неговата посета гледаат како на знак на добра волја за соработка и дијалог помеѓу МПЦ и СПЦ, иако има и такви што сметаат дека, како што велат, допрва ќе се дознае во која насока води прошетката на Вранишковски.

- Дали неговата посета била туристичка или имал некоја друга намера, времето ќе покаже. Сепак, сметам дека тој сакал да привлече внимание и да покаже оти е тука на слобода - објаснува Цане Мојановски, верски аналитичар. 

Неофицијално, пак, црковни извори откриваат дека веќе извесен период помеѓу двете цркви постои тајна комуникација на пониско ниво, за утврдување на почетните точки за разговори околу статусот на МПЦ во православниот црковен поредок. Во моментот кога ќе бидат усогласени основите, работните комисии на двете цркви ќе седнат на првата официјална средба.

Последните изјави на г. Петар, претседателот на преговарачката комисија на МПЦ со СПЦ, во јуни годинава беа дека српските владици ќе го диктираат темпото на преговори и дека од нив ќе зависат датумот и местото за одржување на состаноците. Во истото време, од црковен Белград одговорија дека го очекуваат писмото од МПЦ во кое треба официјално да ги известат дека формирале комисија за преговори. 

И владиката Тимотеј, еден од членовите на оваа комисија, неколкупати изјавуваше дека останува само надеж оти преговорите ќе почнат набрзо. 

Преостанатите двајца членови на комисијата, владиката Наум и епископот Климент, никогаш не давале изјави за овие црковни прашања. 

Како што пишувавме во повеќе наврати, МПЦ останува на цврстиот став за својот статус во православниот свет, а условот од кој нема да отстапи е признавање на автокефалноста во суштинска смисла. МПЦ-ОА не сака да биде автономна црква, зашто смета дека на тој начин нема да биде независна.

Се пофали со фотографии од посетите по манастири

Расчинетиот владика на МПЦ Јован Вранишковски, во текот на изминатиот викенд, заедно со грчкиот владика г. Павле посетил неколку цркви и манастири низ државата. Ова е за првпат од 2002 година, по неговото расчинување од МПЦ, Вранишковски да прошета по македонските верски објекти. Тој, заедно со г. Павле, ги посетил црквите во Скопје, Нерези и на Матка, а потоа отпатувал за Охрид. Фотографиите од прошетките Вранишковски ги поставил на интернет-страницата на неговата таканаречена Православна охридска архиепископија (ПОА).

 

http://www.novamakedonija.com.mk/NewsDetal.asp?vest=93015850118&id=9&setIzdanie=23578

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Још већа радост је када знамо да се и Јапанци моле за непоколебивости светих Божјих Цркава и њихово сједињење. О чврстој вери православних хришћана у Јапану може да сведочи начелник Одељења за чување и приступ фондовима Народне библиотеке Србије ђакон др Ненад Идризовић, који је на свом службеном путовању 3. новембра 2019. године имао прилике да саслужује на архијерејској Литургији у цркви Васкрсења Христовог у Токију.     Светом Литургијом је началствовао Његово Високопреосвештенство Митрополит токијски и свег Јапана г. Данило Нуширо (1938–), који је на челу аутономне Јапанске Православне Цркве од 2000. године. Литургији је присуствовало око две стотине душа, од којих су већина били Јапанци. Литургијски језик је углавном јапански, са малим додацима на црквенословенском и енглеском језику. Братство цркве је замолило ђакона Ненада да служи на српском, јер колико их памћење служи не сећају се да је у скорије време долазио неко из српских крајева. Литургији је присуствовало и неколико Руса и Срба који раде у Токију и долазе у тај храм. У Токију живи око две хиљаде православних душа. У граду и околини постоји још седам храмова. Православни хришћани словенског порекла углавном молитвено посећују цркву Светог Александра Невског при Руском подворју у Токију.   Из разговора са братством ђакон Ненад Идризовић је сазнао да се број православних хришћана из године у годину смањује. Данас има око десет хиљада душа, што је значајно мање него у 20. веку. Митрополит Данило је ђакону Ненаду поклонио икону Светог Николаја Кастакина, јчија је непроцењива заслуга за духовно узрастање православља у Јапану.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Трибина „800 година аутокефалности Српске Православне Цркве“ одржана је у понедељак, 11. новембра 2019. године, у свечаној дворани Светосавског дома у Футогу, у организацији Црквене општине футошке, а у склопу одржавања Световрачевских дана.   Звучни запис трибине   Учесници трибине били су мр Петар Ђурђев, историчар, и протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду.   На дан празновања храмовне славе, 14. новембра 2019. године, биће одржана централна славска свечаност: света Литургија ће бити служена са почетком у 9 часова, а Епископ мохачки г. Исихије узеће учешће на вечерњем богослужењу, које ће бити служено на дан храмовне славе од 18 часова.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      Судбина Српске православне цркве кроз сву њену историју у тијесној вези је са судбином српског народа. Црква је богочовјечанска институција и њу, у овом свијету, чине клир и крштени народ.     „Црква је васељенска, саборна, богочовјечанска, вјечна, зато је хула, неопростива хула на Христа и Духа Светога, чинити од ње националну институцију, сужавати је до ситних, пролазних, времених националних циљева и метода…“, каже Јустин Поповић.   Не разумијевајући природу и суштину Цркве, црногорска Демократска партија социјалиста, која је на власти већ три деценије, у предлогу свог новог политичког програма, који би требало да буде усвојен на 8. Конгресу партије који је заказан за 30. новембар 2019. године, каже да ће се залагати за обнову Црногорске православне цркве.   „Радићемо на обнови Црногорске православне цркве, као неодвојивог дијела црногорског државног и националног идентитета. Наша је додатна обавеза снажење црногорског националног идентитета, који је највише на удару оних који својим патерналистичким приступима и негацијом црногорског националног и културног идентитета суштински негирају потребу постојања Црне Горе”, каже се у овом предлогу.   “Свака нација има право и могућност да уђе у цркву с могућношћу да у њој сачува свој национални идентитет, али ниједна нема право да има ‘своју’ ексклузивну ‘националну цркву’, која би ‘национализовала Христа’, учвршћивала национални егоизам и обоготворавала саму нацију”, каже Радован Биговић.   Црногорска Влада је, у мају ове године, усвојила Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који предвиђа коначни обрачун са Српском православном црквом у Црној Гори, првенствено кроз присвајање њене имовине (манастира, цркава…).   Најновије страдање Православне цркве у Црној Гори није настало ни из чега и није изнебуха. Оно има своју генезу.   На попису становништва у Књажевини Црној Гори 1909. године 94,38 одсто њених житеља изјаснило се да говори српским језиком. Осталима је, углавном, матерњи био албански. На том попису изјашњавање је било према матерњем језику, јер је то био основ народносне припадности. Српским језиком, дакле, говорили су они који су себе сматрали Србима.   Током Другог свјетског рата, идеолошки подупрти од Бољшевика и стратешки енглеским империјализмом, револуционарски несојски, под окриљем фашистичког окупатора, Титови комунисти извели су револуцију и преузели власт у Југославији. “Умјесто црногорског српства”, казао је историчар Предраг Вукић, на примјеру Цетиња, у интервјуу “Дуги” 2000. године, “прокламовано је Титово црногорство и црногорство утемељено на комунизму, које искључује српство као идентитет наших предака. Умјесто православља, прокламован је атеизам, умјесто ћирилице постепено се уводи латиница. Стари културни модел се руши, а нови се ствара од стране режима.”   И, већ на попису становништва Црне Горе 1948. године, број Срба смањује се на 1,78 одсто, и бива их мање од Хрвата (1,80 одсто). На том попису, први пут, фамозно, појављује се једна нова нација, које није било на ранијим пописима у Црној Гори – црногорска. На том попису етничким Црногорцима изјаснило се 90,67 одсто становника Црне Горе. Ова нација први пут је поменута на Четвртом конгресу Комунистичке партије Југославије у Дрездену 1928. године, и то индиректно, као несрпска нација. Комунистичка партија Југославија у вријеме одржавања овог конгреса имала је 2034 члана.   У агресивној идеолошкој припреми за овај попис, у новонасталом стању у земљи, Црногорцима који су били дубоко везани за своју традицију, који су се држали својих предака као дрво свога коријена, прокламовано (и наметнуто) је ново правило: нијеси оно што јеси, него си оно како се осјећаш, с тим што је људима “објашњено” да национално треба да се изјашњавају као Црногорци јер живе у Црној Гори.   Овој националној смутњи Срба у Црној Гори претходило је велико страдање Српске православне цркве. Током другог свјетског рата комунисти и фашисти, и непосредно по његовом завршетку само комунисти, побили су преко сто православних свештеника из Црне Горе. Године 1945. у Букуљи, код Аранђеловца, убили су и Митрополита црногорско-приморског Јоаникија, који је на трон цетињских митрополита устоличен 23. фебруара 1941. године, када је рат већ буктао у Европи. Он је на овом трону поднио тегобу страдања своје пастве и својих клирика у Другом свјетском рату и непосредно након њега, првенствено од комуниста, понијевши Христов вијенац мучеништва.   Адреса злочинаца над Српском православном црквом и православним српским народом у Црној Гори у Другом свјетском рату прецизно је наведена у Резолуцији свештенства архијерејских намјесништава никшићког, шавничког и колашинског, која је донешена на заједничком братском састанку у Никшићу 29. децембра 1943. године. Потписали су је 23 свештеника. У њој се, директно и пророчки, констатује:   “Да је узрочник свему данашњем злу и страдању Србског народа (у Другом свјетском рати – прим. Ј.П.) – рушилачки, безбожнички и крволочни Комунизам, пропагиран од бјелосвјетске скитачке, јеврејске расе, прихваћен од наших домаћих одрода: пропалих и недоучених ђака, компромитованих службеника, сеоских ђилкоша, разбојника, криминалних типова, скитница и осталог друштвеног олоша.   Да Комунизам у свом програму иде за тим да разори и уништи вјековно изграђиване основе Народне Цркве, Народне Државе и Народне Културе. Да потпуно убије националну свијест у народу.   Да остварењем комунистичких идеала народ потпада под јарам највећих тирјана. Историја би се вратила неколико вјекова уназад. Крваво стечене народне тековине: националне, вјерске, моралне и културне биле би уништене. Све би било изложено бездушном цинизму. Народ би се унесрећио.   Да је у теорији и пракси Комунизму основни циљ уништење: вјере, државне институције и нације. Ово уништење комунисти постижу не бирајући средства. Као најефикаснија средства су: лаж и насиље. Отуда безбројна и нечовјечна убиства и уморства, на превару и из засједа, најбољих и најистакнутијих народних људи, као носилаца вјерских, националних и државних идеала. Отуда препуне јаме безданице, шкрипови и бунари, унакажених лешева народних првака. Отуда злогласна јама у Радовчу, страшна касапница у Колашину и језива Острошка трагедија. Отуда на хиљаде у црно завијених мајки и сестара, на десетине хиљада уништених гробова и хиљадама невиних жртава. Отуда жалосна, али истинита наша међусобна братоубилачка борба.   Да је Комунизам најсуровији активни, идејни и практични атеизам. Да он једини води тоталитарни рат против Хришћанства, и да Христос, односно наша Народна, Светосавска, Србска Црква није имала до сада у историји већег, опаснијег и огорченијег непријатеља од Комунизма. Дјело Христово и дјело Светога Саве излаже се данас више него икада порузи и обесвећењу.”   Оно мало свештеника у Црној Гори који су преживјели комунистички погром у рату и одмах након њега, или су се одрекли свештеничке службе или су службу наставили у страху за своје животе и егзистенцију својих породица. Један број њих, у том страху, директно се приклонио комунистичким властима, прихватајући њихово поимање нације и устројства Цркве. Они су 14. и 15. јуна 1945. године (баш тих дана када је убијен Митрополит Јоаникије) одржали скупштину са које су издали Резолуција у пет тачака. Како наводи историчар Александар Стаматовић, “прва тачка односила се на тражење ове групе свештеника, да свештенство ‘Православне Цркве у Југославији’ буде национално равноправно. Друга тачка је назначила да ова група свештеника не може примити за администратора Митрополије митрополита Јосифа због његовог наводног противнародног рада и јер је тобоже наметнут, него је за администратора тражен епископ тимочки Емилијан. У трећој тачки је констатовано да ће се, како не постоји архијерејски замјеник, а ни Црквени суд, формирати Свештеничко удружење, које ће предложити архијерејског замјеника, који ће у договору са администратором оживјети црквени живот у Црној Гори. У четвртој тачки је назначено да ће се предузети иницијатива за сазив свештеничке скупштине православног свештенства Југославије ради оснивања Централног свештеничког удружења, које ће регулисати односе између Федеративне Југославије и Православне Цркве, пошто наводно то Свети Синод није урадио, а Свети Синод је оптужен да спроводи ‘великосрпске шовинистичке идеје’. У петој тачки је предложено да се измијени Закон и Устав Српске Православне Цркве који би имао демократско уређење, како би се дало право народу и свештенству да директно учествује у избору свих црквених представника.”   Преко Свештеничког удружења, Вјерска комисија при тадашњој црногорској Влади преузела је фактичку управу над Митрополијом црногорско-приморском, па је чак и свештенике постављала. Предсједник Вјерске комисије био је распоп Ђорђије Калезић.   По повратку Патријарха српског Гаврила Дожића из нацистичког логора Дахау у земљу, на засиједању Светог архијерејског сабора 20. маја 1947. године за Митрополита црногорско-приморског изабран је викарни епископ моравички Арсеније Брадваревић. Када је дошао у Црну Гору, затекао је катастрофално стање у Цркви: Свештеничко удружење било је директно подређено комунистичким властима, Цркви је био одузет, и даље је одузиман, значајни дио мовине, свештеници су остали без прихода па су или одлазили из Црне Горе или су се запошљавали и државним службама и предузећима да би прехранили породице, народ се одбио од Цркве…   Митрополит Арсеније, ревносни служитељ Богу, потрудио се да Цркву у Црној Гори доведе у колико-толико у редовно стање. Али, комунистичке власти у њему су препознале опасност по своје тековине уништења Цркве и, 1954. године, у монтираном судском процесу, осудиле су га на 11 година робије. Након двије године пуштен је из затвора, али му је забрањен повратак у Црну Гору.   За вријеме утамничења Митрополита Арсенија и његовог прогонства, управу над Митрополијом црногорско-приморском преузео је Патријарх српски Викентије Проданов, који је на тај положан изабран по упокојењу Патријарха Гаврила 1950. године. Он се упокоји 1958. године, и за администратора Митрополије црногорско-приморске, накратко, постављен је епископ рашко-призренски Павле, потоњи Патријарх српски, а од маја наредне године викарни епископ будимљански Андреј Фрушић. Када је он изабран за Епископа бањалучког, у мају 1961. године, за Митрополита црногорско-приморског изабран је Данило Дајковић. Његовим доласком на цетињски митрополитски трон почиње другачије поглавље у историји Митрополије црногорско-приморске.   Данило Дајковић је за Митрополита црногорско-приморског постављен по налогу Удбе. Међутим, овај горштак родом из Друшића у Ријечкој нахији, обудовјели свештеник и црквени службеник у Македонији и Патријаршији у Београду, али и ратник у црногорској војсци у балканским и Првом свјетском рату, у духу својих предака и имајући страха од Бога, није поклекао пред комунистичким настојањима да у потпуности сатру Православну цркву у Црној Гори. Једине демонстрације у вријеме владавине Комунистичке партије Црном Гором организоване су на Цетињу управо против њега. “Напредни” ђаци Цетињске гимназије 1969. године демонстрирали су пред Цетињским манастиром зато што Митрополит Данило нипошто није хтио да пристане да се руши црква Светог Петра Цетињског и на њено мјести гради Његошев маузолеј. Када, ипак, није успио да се одупре овом злочину, у вријеме док је Ловћенска црква рушена, августа 1972. године, склонио се у Швајцарску.   Рушење цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену символична је круна страдања Православне цркве у Црној Гори од комуниста. Као што ће и њена обнова бити материјални показатељ да је идеолошко безбожје у Црној Гори утихло.   Митрополит Данило, такође, никада није хтио да пристане на настојање комунистичких власти да Митрополију црногорско-приморску одвоје од Српске православне цркве, по моделу расколничке Македонске православне цркве. Ту је он, заиста, велики пред Богом, без обзира на начин на који је дошао на положај Митрополита црногорско-приморског.   У вријеме Митрополита Данила, усљед процеса растакања комунистичке власти у Југославији, па и у Црној Гори, који је све више узимао маха, смањен је притисак на свештенике. Али комунистичка идеолошка страст богоборства није престала.   Пензионисањем престарјелог Митрополита Данила, на његову молбу, 1990. године, и устоличењем Митрополита Амфилохија Радовића на његово мјесто наредне године, за Српску православну цркву у Црној Гори почиње ново, и данас актуелно поглавље, вјероватно никада теже у њеној историји.   Након пада Берлинског зида, 1989. године, умјесто пада комунистичког режима и у Црној Гори, услиједила је његова метаморфоза, убрзано пресвлачење.  Комунистички шињел замијенили су глобалистичким одијелима. Умјесто новог друштвеног устројстава, добили смо нову превару.   Демократија, та највећа системска превара у историји свијета, пружила је људима наду у слободу. Човјека је Бог створио као слободно биће и Он му ту слободу не ограничава. Слободу ограничавају људи једни другима. Слобода је природна потреба човјека, али његов доживљај слободе замагљен је: он слободу дожиљава не у њеном истинском смислу, као право на живот у јединству са Богом, него као њену супротност – као могућност удовољавања материјалним потребама свога тијела и својим страстима, што му пружају друштвени положај и материјално благостање.   У тој наизглед разузданости слободе, а у ствари под строгим надзором комунистичке Удбе која није дозволила да јој друштвена кретања измакну контроли, основане су политичке партије које су артикулисале националистичке потребе двије супротстављене групације Црногораца: оних који су се држали својих српских коријена и оних који су се уклопили у доживљај нације у духу комунистичке идеологије. Политичке партије које су, у том брзом развоју догађаја, настајале мимо контроле Удбе, цјепкане су трудом Удбиних људи у њима и утицај политичких партија које су преживјеле Удбине интервенције минимизиран је.   Већ на попису становништва 1991. године број житеља Црне Горе који су се изјаснили да су Срби било је 9,34 одсто, а број оних који су се изјаснили да су Црногорци смањен је на 61,86 одсто. На попису становништа 2003. године број Срба у Црној Гори ”порастао” је на 31,99 одсто, док је оних који су говорили српским језиком било 63,49 одсто, а број Црногораца смањен је на 43.16 одсто, док је оних који су говорили црногорским језиком било 21,96 одсто.   Још на Петровдан 1991. године организован је напад каменицама на Цетињски манастир. Пола године раније, 17. јануара, “Црногорска православна црква” своје постојање, као невладина организација, пријавила је станици милиције на Цетињу. Уз мук правосудних органа и полиције, услиједило је отимање цркава Митрополије, углавном у Катунској нахији, од оних који су идеолошки подржавали ову Удбину творевину, под изговором да су оне “власништво села” (иако село не постоји као правна категорија). Напади на цркве нијесу дали плода онима који су те нападе изводили, напротив, и у њима, углавном, данас богослужи канонско свештенство Митрополије црногорско-приморске.   “Пораст” броја Срба у Црној Гори био је аларм актуелном режиму да нешто хитно предузме у заустављању тог процеса и његовог окретања у супротни смјер. Услиједили су: преименовање српског језика у “црногорски”, инжењеринг у историографији, протјеривање ћириличног писма, политика запошљавања у јавној сфери живота која ригидно фаворизује Црногорце у односу на Србе, без обзира на стручност…   Тако, на попису становништва у Црној Гори 2011. године број оних који су се изјаснили да су Срби смањен је на 28,73 одсто, а оних који су се изјаснили да су Црногорци порастао је на 44,98 одсто.   И поред снажне присиле на свим нивоима друштва и у свим областима друштвеног живота да се смањи број Срба у Црној Гори, није постигнут жељени резултат и процес замјене историјског српског идентитета Црногораца новим, црногорским, у суштини идеолошким, у посљедње вријеме прерастао је у паничну, рекло би се судбинску интервенцију режима, израженију како истиче вријеме до пописа становништва 2021. године. У тој интервенцији, главном препреком режим је означио Српску православну цркву у Црној Гори. Завршни обрачун са њом, идеолошки, назначен је у предлогу новог политичког програма владајуће Демократске партије социјалиста и, правно, Предлогом закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница.   И раније, кроз сву своју историју, Православна црква, па и у Црној Гори, страдала је тако што су још рушили богомоље, уништавали имовину, палили књиге и документа, паству мамили и присиљавали на одрицање од Христа и, често, убијали. Страдање за Распетог Христа је у природи Цркве овога свијета. Радикалним одрицањем од хришћанских вриједности живота и од православног Истока, који су Црну Гору и Црногорце, заједно са Бокезима, Приморцима, Брђанима, Старохерцеговцима… провели кроз Сциле и Харибде вјекова, актуелни црногорски режим поданички се приклонио богоборном западњачком вриједносном систему, евроатлантској породици која клања богу Новцу, утирући црногорско биће и сводећи Црну Гору само на њено име.   Ововремено страдање у свијету, негдје више негдје мање, перфидније је него икада. Глобалистичка идеологија, у коју је, сродна јој по бићу и духу, природно уточила комунистичка, растаче породицу, полност, интересима капитала који је изњедрио подводи школство, науку, културу, па и спорт, и све више видивом чини своју духовност, обезличавајући човјека и претварајући га у масу. Глобалистичка идеологија је преплавила народ, па и паству Православне цркве, а све више пенетрира и у сам клир. Раслабљени човјек овог времена не види, или неће да види разлику између Бога и мамона, нема воље да се одупре злу овога свијета.   Страдање Православне цркве у Црној Гори данас је опште, од глобалистичке идеологије, и посебно, од режима који је промотер те идеологије. Зато је оно веће неко икада до сада.   (Излагање на Округлом столу “Положај и проблеми српског народа у Црној Гори” који је одржан у Београду 6. новембра 2019. године)     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Епархија канадска обележила је велики јубилеј Српске Православне Цркве на епархијском нивоу у недељу 3. новембра Светом Архијејеском Литургијом у храму Св. Тројице у Кичинеру, и свечаним банкетом у сали при храму Св. Великомученика Георгија у Ватерлуу. Св. Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство умировљени Епископ славонски Г. Сава, уз Преосвећене архијереје осјечкопољског и барањског Г. Херувима, и канадског Г. др Митрофана, уз саслужење већине свештенослужитеља Епархије канадске, протојереја Томе Бекуришвилија (Грузијска Православна Црква), и протоћакона Милована Гогића (Епархија средњезападноамеричко - новограчаничка СПЦ). Парохијски хор ’’Св. Роман Мелод’’, под вођством Биљане Важић, милозвучно је одговарао на богослужењу.     Поучним словом о аутокефалности, и улози Св. Саве у стицању исте, обратио се старешина храма Св. Тројице протојереј др Горан Гојковић. Након богослужења, на којем се велики број верника причестио, Епископ канадски Г. Митрофан захвалио се свим учесницима и организаторима овог великог славља предавши реч Епископу осјечкопољском и барањском Г. Херувиму да поучи овај литургијски сабор. Владика Херувим је бираним речима позвао све сабране да буду свесни јединог употпуњеног сабрања - литургијског сабрања око Св. Тајне Евхаристије. Владика је посебно нагласио да благодат Духа Светога делује тамо где смо окупљени у име Господње, у миру, слози и хришћанској љубави.   Након молитвеног саборовања преко шест стотина верника дочекало је архијереје у импозантној сали ЦШО Св. Великомученика Георгија. Овом приликом Краљевска федерална коњаница Канаде доделила је почасну стражу епископима, и то официри Лепа Павловић и Чуонг Тију. Програм који је водио јереј Јован Марјанац, секретар Епархије канадске, отпочео је са молитвом и благословом Владике Херувима, и химнама Канаде и Србије. Свечани поздравни говор одржао је домаћин Владика Митрофан, поздравивши своју браћу архијереје, и заблагодаривши им са прикладним поклонима. Владика се додатно захвалио представницима сестринских помесних цркава у Канади, протојереју Томи Бекуришвили (Грузијска Православна Црква), и протојереју Јулијану Стојици (Румунска Православна Црква) као и свим сабраним представницима црквених, националних, и културних организација.   Поздраве и честитске испред дипломатских представништава Босне и Херцеговине, и Републике Србије исказали су новодошли Амбасадор Босне и Херцеговине у Отави г. Марко Милисав, и Генерални конзул Републике Србије у Торонту г. Василије Петковић.   Поводом овог великог јубилеja уприличен је разноврсан културно-уметнички програм са богатим духовним, песничким, и фолклорним садржајем. У програму су се представили хорови ’’Кир Стефан Србин’’ из Торонта, и ’’Св. Роман Мелод’’ из Кичинера, фолклорне и певачке групе СКУД ’’Опленац’’ из Мисисаге,  ’’Гаврило Принцип’’ из Ватерлуа, ’’Стеван Синђелић’’ из Кичинера. Специјални гости ’’Ивериони’’ и певачка група ’’Иверон’’ из грузијске заједнице у Торонту одушевиле су све присутне својим народним репертоаром. Музички интермецо у току послужења извели су Марко Пејановић (клавир), и Марина Бранковић (виолина), професори музике.   Овим поводом Владика Митрофан је представио новоосновани Фонд за Омладину Епархије канадске, којим ће се подстицати ангажман млађих нараштаја у Канади у разне сврхе како бисмо их приближили Цркви. Првенствено, управници овог фонда, организоваће први светосавски бал Епархије, 1. фебруара 2020. године са циљем да се побољшају услови рада летњег кампа за децу.   Обележавање 800. година аутокефалности Српске Православне Цркве на нивоу Епархије канадске окончано је закључним словом и благословом Његовог Преосвештенства умировљеног Епископа славонског Г. Саве, кога многи од присутних су се сећали још од његовог службовања на северноамеричком континенту. Уз помну пажњу пуне сале, Владика Сава је на српском и енглеском језику причао о кључним тренуцима за СПЦ на овом континенту. Владика се осврнуо на период након Другог светског рата, тешку поделу раскола, помирење истог, и данашње време. Особито цењено је то што је Владика Сава сам учесник свих ових историјских збивања, ступивши у Манастир Св. Саве у Либертивилу још 1956. године као искушеник.   Заблагодаривши Господу и Светом Сави сви су отишли својим домовима свесни да је овај историјски скуп велики благослов за целокупно српство у дијаспори.     Извор: Епархија канадска
    • Од Milan Nikolic,
      Поглавар Руске Православне Цркве: Не дозволимо да се у Православној Цркви појави облик папизма
       
      Утицати на једну особу далеко је лакше него на групу људи, а тај утицај може уништити читаву Цркву, каже Предстојатељ Руске Православне Цркве.
      Морамо бранити саборно устројство Васељенске Цркве и спријечити појаву квази-папизма у православљу. Патријарх московски и све Русије Кирил рекао је то 4. новембра 2019. након Божанствене литургије окупљеним вјерницима у Кремљу, саопштено је на фејсбук страници Предстојатеља.
      „Данас пролазимо кроз одређене потешкоће – пре свега у односима са Цариградом“, рекао је Светјејшији Патријарх. – Али, за разлику од Цариграда, који крши каноне и упада у простор туђе јурисдикције, пружа „аутокефалију“ онима који је не траже, инсистира на другим привилегијама које никада није имао, – наша Црква не тражи власт на свеправославном нивоу. Ми само желимо да сачувамо канонски поредак и не можемо дозволити да у православљу настане неки облик папизма, квази-папизам.
      Предстојатељ Руске Православне Цркве, нагласио је да је папизам, који не произилази ни из Божје ријечи ни из црквене традиције, такође опасан јер је много лакше утицати на једну особу него на групу људи. С тим у вези, по његовом мишљењу, „и папа и патријарх који жели постати папа, постају веома атрактивна мета снажног спољашњег утицаја на једну особу, а то може уништити цијелу Цркву“.
      „Када је формиран систем саборног устројства Цркве, свети апостоли су добро знали шта раде“, додао је. „Немогуће је да у контексту Римског Царства само једна особа буде одговорна за цијелу Цркву, јер та особа би могла бити ухапшена, могли би је наговорити да колаборира, могла би бити застрашена.“ Међутим, ове опасности нестају када се Црквом управља заједнички, саборно.“
      Патријарх Кирил нагласио је да је у наше вријеме потребно бранити саборно управљање Васељенском Црквом.
      „Не оспоравамо првенство части Цариградског Патријарха, али се не слажемо са било каквим посезањем за васељенску власт. Цариградски Патријарх, чије је сједиште у Турској, особито је веома рањив, стога преостаје само молити се да га Господ сачува од утицаја који се могу погубно одразити на живот читаве Цркве“, закључио је поглавар Руске Православне Цркве.
      Подсјетимо, Патријарх московски и све Русије Кирил уверен је да је Руска Православна Црква одговорна не само за судбину својих чеда, већ и за судбину цијелог православног свијета.
       
      Извор: spzh.news
      Превод са руског: Тијана Лекић
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...