Jump to content
Guest свештеник Иван

Прогон Православне Охридске Архиепископије у Р. Македонији

Оцени ову тему

Recommended Posts

Дивна (благо)вијест која показује смирење у страдалништву архиепископа Јована. Показује да су македонске власти покушале да оперу образ путем судске процедуре, мада је било можда боље да су ствар ријешиле аболицијом.Но добро је да македонске власти нијесу одбиле руску иницијативу што би било на радост оних којима свака руска иницијатива на Балкану смета.
У сваком случају поставља се питање: шта даље да се ради? Да се најпре подсјетимо Нишког договора СПЦ и МПЦ из 2002. године:

Српска православна црква, односно Пећка патријаршија, имајући у виду реалне духовне и пастирске потребе, и одлуке Светог архијерејског сабора Српске православне цркве број 47/1958, 6/1959 – записник 57 од 17/1. јуна 1959. године, признаје постојећим епархијама Православне цркве у Републици Македонији, односно, Охридској архиепископији и њеној дијаспори, широку црквену самосталност, односно, најширу црквену аутономију, остављајући питање коначног решења, сагласно канонском саборном поретку Православне цркве, будућем свеправославном сагласју пуноће Цркве у Духу Светоме.

По свом конкретном садржају то подразумева следеће:

1. У свом унутрашњем животу и у својим црквено-пастирским делатностима Православна црква, о којој је реч, има самосталност у складу са општеважећим канонским нормама. Сходно томе, она има свој Свети архијерејски синод и поглавара.

2. Црква о којој је реч управља се на основу општеважећег канонског устројства Православне цркве и свог Устава.

3. Поглавар представља своју Цркву пред Српском православном црквом, а успостављање евхаристијске заједнице и канонског јединства са Српском православном црквом јесте сведочанство црквеног јединства са осталим Помесним црквама.

4. Поглавар се ословљава са Његово Блаженство или Блажењејши и носи белу панакамилавку са брилијантским крстом.

5. Избор поглавара потврђује патријарх српски, пре свега заједничким служењем свете Литургије са њим.

6. У чину устоличења новоизабраног поглавара учествује патријарх српски или његов изасланик и један од архијереја речене Цркве.

7. Поглавар на светој Литургији, на “В первих помјани”, помиње патријарха српског, а на Великом входу може да помиње и поглаваре других Помесних цркава, док подручни епархијски архијереји и викарни епископи помињу име поглавара.

8. Поглавар или његов изасланик, учествују у варењу и освећењу светога мира са патријархом српским, у знак јединства у Духу Светом.

9. У избору и устоличењу поглавара речене Цркве патријарх српски обавештава Васељенску патријаршију и Помесне цркве. Са своје стране, о томе може обавештавати и поглавар својим мирним писмом.

10. О оснивању нових и арондацији постојећих епархија одлучује Свети архијерејски синод и о томе службено извештава патријарха српског.

11. У случају суђења епископу или у другом случају сличне тежине, када, сагласно канонском поретку Православне цркве треба да одлучује сабор од најмање дванаесторице епископа, број епископа који недостаје биће обезбеђен из епископата Српске православне цркве.

12. Епархијске архијереје и викарне епископе бира Свети архијерејски синод речене Цркве.

13. Поглавар, при саслуживању са архиепископом пећким, митрополитом београдско-карловачким и патријархом српским, стоји са његове десне стране.

14. Сагласно древном црквеном предању и историјској пракси, Црква о којој је реч носи назив Охридска архиепископија. Охридска архиепископија може, по досада устаљеној вишедеценијској пракси, у свом унутрашњем међусобном службеном општењу са Пећком патријаршијом да користи назив који је до сада користила.

15. Из истих разлога, поглавар званично носи титулу архиепископа охридског и митрополита скопског, а у унутрашњој употреби може да користи и досадашњу титулу.

16. Православна црква о којој је реч учествује на свеправославним конференцијама, саветовањима и свечаностима, а уз сагласност Васељенске патријаршије и у сусретима поглавара аутокефалних и аутономних Православних црква.

17. У духу ових одлука неопходно је усагласити уставне прописе који се односе на споразум о васпостављању канонског јединства.

Дакле у овом договору, примјетимо да се СПЦ као ријетко када означава као Пећка Патријаршија, признато је мудрошћу патријарха Павла, много више од аутономије Македонској, како ја волим да кажем Светоклиментовској цркви, од заједничког мироосвећења до могућности да предстојатељ Македонске цркве може да и на Великом входу у диптиху помиње све Предстојатеље Помјесних цркава итд. Ја бих то назвао максималном „спољно-унутрашњом автокефалијом“ која се може добити за Цркву која се спашава у Македонији с обзиром на противљење и грчких цркви и Бугара автокефалности Македонаца, а ни Руси због украјинског проблема, Македонци су тога свјесни чак и кроз изјаву премијера, не би благонаклоно гледали на цијепање једне Патријаршије. Уосталом у припремама за Свеправославни Сабор 2016.г. јасно је договорена процедура добијања автокефалности. Проблем 2002, као што се види био је у признању у „спољашњој комуникацији“ имена Македонска православна црква. Македонска УДБА вјероватно по страном налогу је разбила тиме се користећи овај Нишки споразум. Настало је све што је, мање више познато, уз обновљене полемике канонске ПОА и ванканонске, али убједљиво већинске МПЦ, која је, по руском савјету свом имену (тако неприхватљивом Грцима, а које изазива македонске патње у вези признавања имена) додала назив Охридска архиепископија.
Сада је на реду Свети Синод СПЦ да укине канонску оптужницу г. Стефана, због оног писма у којем је бранио заточење архиепископа Јована, да одреди делегацију за разговоре која неће бити нека „комисија“ већ сам Синод на челу са Патријархом уз учешће архиепископа Јована, а исто тражити као гарантију спровођења новог споразума и од МПЦ-ОА. Важно је да у делегацији никако не буде бачки епископ Иринеј који је својим саопштењима изазвао анимозитет на македонској страни.
Осим ових питања која су већ ријешена Нишким споразумом сада остају да се ријеше два питања: признавање пуног назива МПЦ-ОА, зашта се ја залажем (упркос фанароитским протестима) и регулисање статуса двије настале црквене структуре у Македонији. Ово би могло да се ријеши тако да се садашња ПОА трансформише у Подворје Пећке патријаршије у Охридској архиепископији на челу са архијерејем са пуним правима у смислу да може бити кандидат за Патријарха итд. Улога овога Подворја, требало би да буде брига о вјерницима садашње ПОА, о духовном старању над Србима у Македонији и у бризи за српске поклонике у нашем словенском Јерусалиму и свим светињама Македоније. Разумје се да би исто такво Подворје имала и ОА при ПП која би се старала о Македонцима у Банату и другде, о македонским црквеним општинама у Хрватској које по канонском праву никако не могу да буду у саставу Европске митрополије МПЦ-ОА.
А сада о 17. тачки споразума: У духу ових одлука неопходно је усагласити уставне прописе који се односе на споразум о васпостављању канонског јединства.
МПЦ-ОА не би имала веће проблеме у испуњавању овога, уз мој братски приједлог да и административно сједиште Цркве пренесу у Охрид, при чему он не би био само дио дебарско-кичевске митрополије која наплаћује улазнице за посјете великим светињама и културно-историјски споменицима првог реда. С друге стране поделом скопске митрополије на више епархија, МПЦ би дошла до реалног броја од 12 архијереја потребних по канонима за самостално суђење, а о појачаној пастирској бризи за урбано становништво да не говоримо.
Вечи су проблеми уставне природе на српској страни о чему свједочи Саборска одлука о стварању Комисије за ревизију (касније измјењено за измену и допуну) Устава СПЦ. Рад ове комисије је изгледа започео под будним оком неких обавјештајних структура у Патријаршији које су као „Записник“ подметнули и објавили на сајту „борба за веру“ заправо илегални али аутентични снимак рада те Комисије. Овђе га доносим са сајта ФСК (било ми га је лакше наћи):

http://www.google.rs/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=4&cad=rja&uact=8&ved=0CEAQFjAD&url=http%3A%2F%2Fsrb.fondsk.ru%2Fnews%2F2013%2F09%2F27%2Fzapisnik-sa-sednice-komisiie-za-promenu-ustava-spc.html&ei=oufPVN27KoWGywP5gIIg&usg=AFQjCNHFsShtKQEJFZwybVmG9nnclsFJXg&sig2=f8VVn5JJtPkgXyp-pijWRw

Послије овог „проваљивања“ о даљем раду Комисије се ништа не зна. Умножили су се само приче о распарчавању и десрбизацији цркве на опскурним сајтовима и једино паметно чега се дохвате су прилози мог пријатеља др Вељка Ђурића Мишине који је писао о покушају увођења митрополитанског система по републичким границама и стварању „Југословенске православне цркве“ 60 и 70их година. Али ти душебрижници нијесу читали његове богатом грађом испуњене књиге из којих се види да су најодважнији у супротстављању комунизму епископи бирани прије Другог рата тражили митрополитански систем због достојанства наших архијереја у сусрету и саслуживању са страним православним митрополитима.
Који су се проблеми појавили у раду Комисије? То је прије свега назив цркве. СПЦ је званичан назив тек од 1931. године. М. Амфилохије се због постојећег стања, а еп. бачки Иринеј због страха од војвођанског сепаратизма, су се усагласили да је најбољи назив Патријаршија пећко-београдско-карловачка. Неко је примјетио да је СПЦ правно заштићено име. Да скратим колико је могуће најбољи назив је овај који се помиње у Нишком споразуму а то је СПЦ- Пећка патријаршија. То одговара службеном називу РПЦ – Московска патријаршија итд. Други проблем је увођење митрополитанског система и правилног озваничавања владика. У грчким црквама, што су преузели и Бугари сваки епископ је митрополит, осим викара, а над њима је архиепископ. У Руској цркви је било степеновање по заслужности архијереја сасвим другачије: епископ, па архиепископ, па митрополит. Већ 5 година то се у Русији не ради, него што је за даљу причу значајно, уводи се у самој Русији митрополитански систем (не дакле на самоуправне цркве као Украјинска, Белоруска, Молдавска итд) већ у самој Русији. Из пастирских потреба устројено је већ више од 50 нових епархија у саставу нових митрополија, уз то Московска „градска“ епархија је подијељена на 4 викаријатства. Код нас нико ту промјену у РПЦ-МП није јавно уочио. Једино Румунска православна црква има одговарајуће устројство. Подијељена је у митрополије а митрополит је и архиепископ првопрестоне епархије у тој митрополији, док су остали епископи.
Због пријеке потребе да се заштити наше наслијеђе на Косову и Метохији и духовно јединство народа и канонско јединство Цркве, чему ће слабо допринјети, бојим се, „нови Николићев план“, неопходно је да се Патријарх врати у Пећ, а због мисијских потреба да се примјени румунска организациона структура, која никако не би била митрополитански систем „по републичким границама“, а подразумјевала би и оснивање нових епархија, као и коришћење искуства Васељенске патријаршије и , у нешто другачијем облику али са сличним ефектом и Руске цркве, тзв. „митрополита патријаршијског трона“. Колико је нелогична садашња структура наше цркве је да имамо архиепископе без архиепископија (печког и цетињског) и да „архиепископија београдско-карловачка“ у свом шематизму за 2015 годину тек на 9. мјесту наводи Пећку патријаршију и то као „ставропигију“ (манастир који патријарх оснива у другој епархији!). Даље, на територији Србије са 6 милиона православних има 15 епархија, исто колико и бискупија у Хрватској на 3,7 милиона католика ( На територији Грчке која има 11,3 мил становника, али како виђесмо и по Ципрасу само 8 милиона православних има 81 митрополија, 36 у „новим земљама“, не рачунајући Родос и друга острва чији су митрополити директно под Васељенским патријархом). У Хрватској је за 10 година основано 5 бискупија + „бискупија сријемска“, у Србији двије епархије: ваљевска и крушевачка, које су збиља Богом спасаване и узорно вођене. Мали број епархија у Србији осим што није у мисијској служби, често доводи и до оптужби католика (др Јуриј Коларић у својој књизи о православљу) али и неких православних о експанзионистичком карактеру СПЦ.
Дакле, патријар у Пећ, а Архиепископ Јован у Биоград. Остало да молимо Господа да умудрује наше архијереје да мудро напасају повјерено им стадо.
ОВЕ ГОДИНЕ У ПЕЋКОЈ ПАТРИЈАРШИЈИ!

Share this post


Link to post
Share on other sites

02.02.2015



Соопштение

            На 02 Февруари 2015 год., од затворот Идризово, кај Скопје, беше ослободен Неговото Блаженство Архиепископот охридски и Митрополит скопски г.г. Јован, после условниот отпуст што му го даде Апелациониот суд од Скопје. Во периодот од неговото ослободување од затворот до 23 Март 2017 год., Архиепископот Јован е условен да не изврши ново кривично дело од ист карактер.


            Неговото Блаженство Архиепископот охридски и Митрополит скопски г.г. Јован се заблагодарува не сите што на било кој начин придонеле за неговото предвремено ослободување од затворот.


Воедно, ја известуваме јавноста дека Неговото Блаженство Архиепископот охридски и Митрополит скопски г.г. Јован нема да дава изјави за јавноста заради влошената здравствена состојба.


 


02. 02. 2015 год.  


 


Од Канцеларијата на Архиепископот охридски и Митрополит скопски

Share this post


Link to post
Share on other sites

Танјуг блиста у својој бандитости црвеној, свом удбашком спиновању, свом стародревном пљувању Цркве православне.

 

http://www.tanjug.rs/novosti/163821/episkop-ohridski-jovan-vraniskovski-na-uslovnoj-slobodi.htm

Share this post


Link to post
Share on other sites

СЛАВА БОГУ! Архиепископ Јован пуштен из затвора Идризово!

 
jovan.png
Архиепископ Православне охридске архиепископије Господин Господин Јован, од вечерас је на слободи.

Овој је исход одлуке Апелациског суда у Скопљу који је одбила приговор Јавног тужилаштва на одлуку Основног суда Архиепископ Јован да буде условно ослобођен.Сви већи медији у Македонији вечерас су јавили ову вест.

download.jpg

Одлука Архиепископ Јован да добије условни отпуст била ја донесена још 12 јануара, али, на изненађење јавности, одлука је била оспорена од стране тужилаштва што је било велико и непријатно изненађење за јавност у Македонији.

Извор:Поуке.орг
Објавио derventanovihram.blogspot.com
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Танјуг блиста у својој бандитости црвеној, свом удбашком спиновању, свом стародревном пљувању Цркве православне.

 

http://www.tanjug.rs/novosti/163821/episkop-ohridski-jovan-vraniskovski-na-uslovnoj-slobodi.htm

 

ТАНЈУГ - Српска туга, катастрофа и несрећа од ''информативне агенције''  

 

Обратити пажњу на следеће ''информације'' (читај: будалаштине) у горецитираном тексту: 

 

Oslobađanje Vraniškovskog tražila je Makedonska pravoslavna crkva-Ohridske arhiepiskopije, čiji Sinod je zatražio od "svih relevantne vlasti u Republici Makedoniji da pokažu milosrđe prema zatvorenom bivšem arhibiskupu Jovanu".

Nekadašnji vladika kanonski nepriznate Makedonske pravoslavne crkve (MPC) i sadašnji arhiepiskop Ohridski i mitropolit Skopske pravoslavne crkve (SPC) 

Share this post


Link to post
Share on other sites

03.02.2015



Соопштение на Службата за комуникации при Одделот за надворешни црковни врски на Московската Патријаршија и на Информативната служба на Српската Православна Црква

На 2 Февруари 2015 година, врз основа на решението на судот во Скопје, од затворот во Идризово беше ослободен Архиепископот охридски Јован (Претстоител на автономната Православна Охридска Архиепископија на Српската Православна Црква).


Прашањето за неговата положба и за неговата здравствена состојба беше разгледувано за време на братската средба на Неговата Светост Патријархот московски и на цела Русија Кирил и Неговата Светост Патријархот српски Иринеј во Белград на 15 Ноември 2014 година.


На 20 Декември 2014 година, по благослов на Неговата Светост Патријархот московски и на цела Русија Кирил и на Неговата Светост Патријархот српски Иринеј, Претседателот на Одделот за надворешни црковни врски на Московската Патријаршија, Митрополитот волоколамски Иларион, го посети Скопје и се сретна со Архиепископот Јован.


Истиот ден, во Скопје дојде до средба на Митрополитот волоколамски Иларион со државното раководство на Република Македонија, со претседателот Ѓорѓе Иванов и со премиерот Никола Груевски. Митрополитот Иларион се сретна и со архиепископот Стефан, поглаварот на Македонската Православна Црква која сега се наоѓа вон општење со светското Православие.


На 28 Јануари 2015 година, по благослов на Претстоителите на Руската и на Српската Црква, Епископот бачки Иринеј во придружба на архимандритот Филип (Васиљцев) исто така го посети Архиепископот Јован во затворот во Идризово.


Се очекува Архиепископот Јован во наредните денови, согласно на доставената покана од Светејшиот Патријарх московски и на цела Русија Кирил, а со благослов на Светејшиот Патријарх српски Иринеј, да пристигне во Русија на лечење.


Во Руската и Српската Православна Црква сите со благодарност кон Бога го поздравуваат ослободувањето на Архиепископот Јован.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Ослобођен из затвора Архиепископ охридски Јован (Вранишковски)

3. Фебруар 2015 - 10:26

Саопштење Службе за комуникацију Одељења спољних црквених веза Московске Патријаршије и Информативне службе Српске Православне Цркве

Дана 2. фебруара 2015. године, на основу решења суда у граду Скопљу, из затвора Идризово ослобођен је јерарх Српске Православне Цркве, Архиепископ охридски Јован (Вранишковски).

Питање његовог положаја и стања здравља разматрано је приликом братског сусрета Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила и Његове Светости Патријарха српског Иринеја у Београду 15. новембра 2014. године.

Дана 20. децембра 2014. године, по благослову Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила и Његове Светости Патријарха српског Иринеја, Председник Одељења спољних црквених веза Московске Патријаршије Митрополит волоколамски Иларион посетио је Скопље и сусрео се с архиепископом Јованом.

Истог дана у Скопљу је дошло до сусрета Митрополита волоколамског Илариона са државним руководством Републике Македоније, председником Ђорђем Ивановим и премијером Николом Грујевским. Митрополит Иларион се сусрео и с архиепископом Стефаном, поглаваром Македонске Православне Цркве која се сада налази ван општења са светским Православљем.

Дана 28. јануара 2015. године архиепископа Јована је у затвору Идризово, по благослову Предстојатељâ Руске и Српске Цркве, такође посетио Епископ бачки Иринеј у пратњи архимандрита Филипа (Васиљцева).

Очекује се да архиепископ Јован наредних дана, у складу са достављеним му позивом Светејшега Патријарха московског и све Русије Кирила, а са благословом Светејшега Патријарха српског Иринеја, стигне у Русију на лечење.

У Руској и Српској Православној Цркви сви са благодарношћу Богу поздрављају ослобођење архиепископа Јована.

Share this post


Link to post
Share on other sites

С А О П Ш Т Е Њ Е

8. 2. 2015.

 

mosxas-axridos.jpg

 

 

Обавештавамо јавност да је Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован отпутовао у Русију, где ће  једно извесно време провести у Санкт Петербургу.  Архиепископ охридски г.г. Јован, борави у Русији на позив Његове Светости Патријарха московског и целе Русие г.г. Кирила, и за сво време боравка, Архиепископ ће бити званични гост Свјатјејшег Патријарха Кирила.

Као што је претходно саопштено, Руска и Српска Православна Црква поздрављају и изражавају своју радост због ослобађања Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г.г. Јована из Скопског затвора Идризово, у коме је он провео пуне три године и један месец до свог ослобађања.

Исказана радост због ослобађања Архиепископа охридског г.г Јована, поделиле су и остале Православне Цркве, како и мноштво правдољубивих људи широм света.

 

ИЗВОР

http://www.poa-info.org/arhiepiskop/soopstenija/20150208.html



Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

7 сати · iOS · 
 

Встретили и проводили на отдых и лечение в Санкт-Петербург архиепископа Охридского Иоанна (Вранишковского). Свободен!

 

 

10959617_814491311956677_523087727384061

Share this post


Link to post
Share on other sites

Архиепископ охридски Јован

на Света Три Јерарха служио у Новодевичком манастиру 

 

3305.JPG

Источник:

http://www.novodev.spb.ru/zhizn-obiteli/novosti/2015-god/fevral-2015-god/prestolnyij-prazdnik-trex-svyatitelej-v-novodevichem-monastyire

Share this post


Link to post
Share on other sites

Архиепископ Јован Вранишковски: Процес за прање новца против мене је био монтиран    

   

Архиепископ Јован Охридски изјавио да је процес за прање новца против њега у Македонији био монтиран.

"Ја сам цео живот посветио светлом и великом циљу - борби за јединство цркве. За такву идеју се вреди жртвовати. Енергију и време које улажем нисам узалуд потрошио. Затвор ме није променио, моја убеђења остала су чврста. Једино ми је страдало здравље", рекао је владика охридски Јован за Вечерње новости.

 

vladika-jovan-vraniskovski-.jpg

Он је рекао да му је, приликом изласка из затвора, једини услов био да не понови исто кривично дело због којег је био осуђен.

"Али ја то кривично дело и не могу да поновим јер је оно било измишљено. Како сам могао да перем паре којих није било? Ни сада немам пара па не могу да направим било какво кривично дело које се назива прање новца. Свима је јасно да је то био монтиран процес и да нисам ништа мућкао са било каквим новцем", рекао је владика.

Према његовим речима, боравак у затвору му је само ојачао дух и уверење да је на правом "Христовом путу".

"Борим се за јединство цркве и вере и те високе вредности ми дају смисао животу", рекао је он.



Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Још већа радост је када знамо да се и Јапанци моле за непоколебивости светих Божјих Цркава и њихово сједињење. О чврстој вери православних хришћана у Јапану може да сведочи начелник Одељења за чување и приступ фондовима Народне библиотеке Србије ђакон др Ненад Идризовић, који је на свом службеном путовању 3. новембра 2019. године имао прилике да саслужује на архијерејској Литургији у цркви Васкрсења Христовог у Токију.     Светом Литургијом је началствовао Његово Високопреосвештенство Митрополит токијски и свег Јапана г. Данило Нуширо (1938–), који је на челу аутономне Јапанске Православне Цркве од 2000. године. Литургији је присуствовало око две стотине душа, од којих су већина били Јапанци. Литургијски језик је углавном јапански, са малим додацима на црквенословенском и енглеском језику. Братство цркве је замолило ђакона Ненада да служи на српском, јер колико их памћење служи не сећају се да је у скорије време долазио неко из српских крајева. Литургији је присуствовало и неколико Руса и Срба који раде у Токију и долазе у тај храм. У Токију живи око две хиљаде православних душа. У граду и околини постоји још седам храмова. Православни хришћани словенског порекла углавном молитвено посећују цркву Светог Александра Невског при Руском подворју у Токију.   Из разговора са братством ђакон Ненад Идризовић је сазнао да се број православних хришћана из године у годину смањује. Данас има око десет хиљада душа, што је значајно мање него у 20. веку. Митрополит Данило је ђакону Ненаду поклонио икону Светог Николаја Кастакина, јчија је непроцењива заслуга за духовно узрастање православља у Јапану.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Трибина „800 година аутокефалности Српске Православне Цркве“ одржана је у понедељак, 11. новембра 2019. године, у свечаној дворани Светосавског дома у Футогу, у организацији Црквене општине футошке, а у склопу одржавања Световрачевских дана.   Звучни запис трибине   Учесници трибине били су мр Петар Ђурђев, историчар, и протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду.   На дан празновања храмовне славе, 14. новембра 2019. године, биће одржана централна славска свечаност: света Литургија ће бити служена са почетком у 9 часова, а Епископ мохачки г. Исихије узеће учешће на вечерњем богослужењу, које ће бити служено на дан храмовне славе од 18 часова.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      Судбина Српске православне цркве кроз сву њену историју у тијесној вези је са судбином српског народа. Црква је богочовјечанска институција и њу, у овом свијету, чине клир и крштени народ.     „Црква је васељенска, саборна, богочовјечанска, вјечна, зато је хула, неопростива хула на Христа и Духа Светога, чинити од ње националну институцију, сужавати је до ситних, пролазних, времених националних циљева и метода…“, каже Јустин Поповић.   Не разумијевајући природу и суштину Цркве, црногорска Демократска партија социјалиста, која је на власти већ три деценије, у предлогу свог новог политичког програма, који би требало да буде усвојен на 8. Конгресу партије који је заказан за 30. новембар 2019. године, каже да ће се залагати за обнову Црногорске православне цркве.   „Радићемо на обнови Црногорске православне цркве, као неодвојивог дијела црногорског државног и националног идентитета. Наша је додатна обавеза снажење црногорског националног идентитета, који је највише на удару оних који својим патерналистичким приступима и негацијом црногорског националног и културног идентитета суштински негирају потребу постојања Црне Горе”, каже се у овом предлогу.   “Свака нација има право и могућност да уђе у цркву с могућношћу да у њој сачува свој национални идентитет, али ниједна нема право да има ‘своју’ ексклузивну ‘националну цркву’, која би ‘национализовала Христа’, учвршћивала национални егоизам и обоготворавала саму нацију”, каже Радован Биговић.   Црногорска Влада је, у мају ове године, усвојила Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који предвиђа коначни обрачун са Српском православном црквом у Црној Гори, првенствено кроз присвајање њене имовине (манастира, цркава…).   Најновије страдање Православне цркве у Црној Гори није настало ни из чега и није изнебуха. Оно има своју генезу.   На попису становништва у Књажевини Црној Гори 1909. године 94,38 одсто њених житеља изјаснило се да говори српским језиком. Осталима је, углавном, матерњи био албански. На том попису изјашњавање је било према матерњем језику, јер је то био основ народносне припадности. Српским језиком, дакле, говорили су они који су себе сматрали Србима.   Током Другог свјетског рата, идеолошки подупрти од Бољшевика и стратешки енглеским империјализмом, револуционарски несојски, под окриљем фашистичког окупатора, Титови комунисти извели су револуцију и преузели власт у Југославији. “Умјесто црногорског српства”, казао је историчар Предраг Вукић, на примјеру Цетиња, у интервјуу “Дуги” 2000. године, “прокламовано је Титово црногорство и црногорство утемељено на комунизму, које искључује српство као идентитет наших предака. Умјесто православља, прокламован је атеизам, умјесто ћирилице постепено се уводи латиница. Стари културни модел се руши, а нови се ствара од стране режима.”   И, већ на попису становништва Црне Горе 1948. године, број Срба смањује се на 1,78 одсто, и бива их мање од Хрвата (1,80 одсто). На том попису, први пут, фамозно, појављује се једна нова нација, које није било на ранијим пописима у Црној Гори – црногорска. На том попису етничким Црногорцима изјаснило се 90,67 одсто становника Црне Горе. Ова нација први пут је поменута на Четвртом конгресу Комунистичке партије Југославије у Дрездену 1928. године, и то индиректно, као несрпска нација. Комунистичка партија Југославија у вријеме одржавања овог конгреса имала је 2034 члана.   У агресивној идеолошкој припреми за овај попис, у новонасталом стању у земљи, Црногорцима који су били дубоко везани за своју традицију, који су се држали својих предака као дрво свога коријена, прокламовано (и наметнуто) је ново правило: нијеси оно што јеси, него си оно како се осјећаш, с тим што је људима “објашњено” да национално треба да се изјашњавају као Црногорци јер живе у Црној Гори.   Овој националној смутњи Срба у Црној Гори претходило је велико страдање Српске православне цркве. Током другог свјетског рата комунисти и фашисти, и непосредно по његовом завршетку само комунисти, побили су преко сто православних свештеника из Црне Горе. Године 1945. у Букуљи, код Аранђеловца, убили су и Митрополита црногорско-приморског Јоаникија, који је на трон цетињских митрополита устоличен 23. фебруара 1941. године, када је рат већ буктао у Европи. Он је на овом трону поднио тегобу страдања своје пастве и својих клирика у Другом свјетском рату и непосредно након њега, првенствено од комуниста, понијевши Христов вијенац мучеништва.   Адреса злочинаца над Српском православном црквом и православним српским народом у Црној Гори у Другом свјетском рату прецизно је наведена у Резолуцији свештенства архијерејских намјесништава никшићког, шавничког и колашинског, која је донешена на заједничком братском састанку у Никшићу 29. децембра 1943. године. Потписали су је 23 свештеника. У њој се, директно и пророчки, констатује:   “Да је узрочник свему данашњем злу и страдању Србског народа (у Другом свјетском рати – прим. Ј.П.) – рушилачки, безбожнички и крволочни Комунизам, пропагиран од бјелосвјетске скитачке, јеврејске расе, прихваћен од наших домаћих одрода: пропалих и недоучених ђака, компромитованих службеника, сеоских ђилкоша, разбојника, криминалних типова, скитница и осталог друштвеног олоша.   Да Комунизам у свом програму иде за тим да разори и уништи вјековно изграђиване основе Народне Цркве, Народне Државе и Народне Културе. Да потпуно убије националну свијест у народу.   Да остварењем комунистичких идеала народ потпада под јарам највећих тирјана. Историја би се вратила неколико вјекова уназад. Крваво стечене народне тековине: националне, вјерске, моралне и културне биле би уништене. Све би било изложено бездушном цинизму. Народ би се унесрећио.   Да је у теорији и пракси Комунизму основни циљ уништење: вјере, државне институције и нације. Ово уништење комунисти постижу не бирајући средства. Као најефикаснија средства су: лаж и насиље. Отуда безбројна и нечовјечна убиства и уморства, на превару и из засједа, најбољих и најистакнутијих народних људи, као носилаца вјерских, националних и државних идеала. Отуда препуне јаме безданице, шкрипови и бунари, унакажених лешева народних првака. Отуда злогласна јама у Радовчу, страшна касапница у Колашину и језива Острошка трагедија. Отуда на хиљаде у црно завијених мајки и сестара, на десетине хиљада уништених гробова и хиљадама невиних жртава. Отуда жалосна, али истинита наша међусобна братоубилачка борба.   Да је Комунизам најсуровији активни, идејни и практични атеизам. Да он једини води тоталитарни рат против Хришћанства, и да Христос, односно наша Народна, Светосавска, Србска Црква није имала до сада у историји већег, опаснијег и огорченијег непријатеља од Комунизма. Дјело Христово и дјело Светога Саве излаже се данас више него икада порузи и обесвећењу.”   Оно мало свештеника у Црној Гори који су преживјели комунистички погром у рату и одмах након њега, или су се одрекли свештеничке службе или су службу наставили у страху за своје животе и егзистенцију својих породица. Један број њих, у том страху, директно се приклонио комунистичким властима, прихватајући њихово поимање нације и устројства Цркве. Они су 14. и 15. јуна 1945. године (баш тих дана када је убијен Митрополит Јоаникије) одржали скупштину са које су издали Резолуција у пет тачака. Како наводи историчар Александар Стаматовић, “прва тачка односила се на тражење ове групе свештеника, да свештенство ‘Православне Цркве у Југославији’ буде национално равноправно. Друга тачка је назначила да ова група свештеника не може примити за администратора Митрополије митрополита Јосифа због његовог наводног противнародног рада и јер је тобоже наметнут, него је за администратора тражен епископ тимочки Емилијан. У трећој тачки је констатовано да ће се, како не постоји архијерејски замјеник, а ни Црквени суд, формирати Свештеничко удружење, које ће предложити архијерејског замјеника, који ће у договору са администратором оживјети црквени живот у Црној Гори. У четвртој тачки је назначено да ће се предузети иницијатива за сазив свештеничке скупштине православног свештенства Југославије ради оснивања Централног свештеничког удружења, које ће регулисати односе између Федеративне Југославије и Православне Цркве, пошто наводно то Свети Синод није урадио, а Свети Синод је оптужен да спроводи ‘великосрпске шовинистичке идеје’. У петој тачки је предложено да се измијени Закон и Устав Српске Православне Цркве који би имао демократско уређење, како би се дало право народу и свештенству да директно учествује у избору свих црквених представника.”   Преко Свештеничког удружења, Вјерска комисија при тадашњој црногорској Влади преузела је фактичку управу над Митрополијом црногорско-приморском, па је чак и свештенике постављала. Предсједник Вјерске комисије био је распоп Ђорђије Калезић.   По повратку Патријарха српског Гаврила Дожића из нацистичког логора Дахау у земљу, на засиједању Светог архијерејског сабора 20. маја 1947. године за Митрополита црногорско-приморског изабран је викарни епископ моравички Арсеније Брадваревић. Када је дошао у Црну Гору, затекао је катастрофално стање у Цркви: Свештеничко удружење било је директно подређено комунистичким властима, Цркви је био одузет, и даље је одузиман, значајни дио мовине, свештеници су остали без прихода па су или одлазили из Црне Горе или су се запошљавали и државним службама и предузећима да би прехранили породице, народ се одбио од Цркве…   Митрополит Арсеније, ревносни служитељ Богу, потрудио се да Цркву у Црној Гори доведе у колико-толико у редовно стање. Али, комунистичке власти у њему су препознале опасност по своје тековине уништења Цркве и, 1954. године, у монтираном судском процесу, осудиле су га на 11 година робије. Након двије године пуштен је из затвора, али му је забрањен повратак у Црну Гору.   За вријеме утамничења Митрополита Арсенија и његовог прогонства, управу над Митрополијом црногорско-приморском преузео је Патријарх српски Викентије Проданов, који је на тај положан изабран по упокојењу Патријарха Гаврила 1950. године. Он се упокоји 1958. године, и за администратора Митрополије црногорско-приморске, накратко, постављен је епископ рашко-призренски Павле, потоњи Патријарх српски, а од маја наредне године викарни епископ будимљански Андреј Фрушић. Када је он изабран за Епископа бањалучког, у мају 1961. године, за Митрополита црногорско-приморског изабран је Данило Дајковић. Његовим доласком на цетињски митрополитски трон почиње другачије поглавље у историји Митрополије црногорско-приморске.   Данило Дајковић је за Митрополита црногорско-приморског постављен по налогу Удбе. Међутим, овај горштак родом из Друшића у Ријечкој нахији, обудовјели свештеник и црквени службеник у Македонији и Патријаршији у Београду, али и ратник у црногорској војсци у балканским и Првом свјетском рату, у духу својих предака и имајући страха од Бога, није поклекао пред комунистичким настојањима да у потпуности сатру Православну цркву у Црној Гори. Једине демонстрације у вријеме владавине Комунистичке партије Црном Гором организоване су на Цетињу управо против њега. “Напредни” ђаци Цетињске гимназије 1969. године демонстрирали су пред Цетињским манастиром зато што Митрополит Данило нипошто није хтио да пристане да се руши црква Светог Петра Цетињског и на њено мјести гради Његошев маузолеј. Када, ипак, није успио да се одупре овом злочину, у вријеме док је Ловћенска црква рушена, августа 1972. године, склонио се у Швајцарску.   Рушење цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену символична је круна страдања Православне цркве у Црној Гори од комуниста. Као што ће и њена обнова бити материјални показатељ да је идеолошко безбожје у Црној Гори утихло.   Митрополит Данило, такође, никада није хтио да пристане на настојање комунистичких власти да Митрополију црногорско-приморску одвоје од Српске православне цркве, по моделу расколничке Македонске православне цркве. Ту је он, заиста, велики пред Богом, без обзира на начин на који је дошао на положај Митрополита црногорско-приморског.   У вријеме Митрополита Данила, усљед процеса растакања комунистичке власти у Југославији, па и у Црној Гори, који је све више узимао маха, смањен је притисак на свештенике. Али комунистичка идеолошка страст богоборства није престала.   Пензионисањем престарјелог Митрополита Данила, на његову молбу, 1990. године, и устоличењем Митрополита Амфилохија Радовића на његово мјесто наредне године, за Српску православну цркву у Црној Гори почиње ново, и данас актуелно поглавље, вјероватно никада теже у њеној историји.   Након пада Берлинског зида, 1989. године, умјесто пада комунистичког режима и у Црној Гори, услиједила је његова метаморфоза, убрзано пресвлачење.  Комунистички шињел замијенили су глобалистичким одијелима. Умјесто новог друштвеног устројстава, добили смо нову превару.   Демократија, та највећа системска превара у историји свијета, пружила је људима наду у слободу. Човјека је Бог створио као слободно биће и Он му ту слободу не ограничава. Слободу ограничавају људи једни другима. Слобода је природна потреба човјека, али његов доживљај слободе замагљен је: он слободу дожиљава не у њеном истинском смислу, као право на живот у јединству са Богом, него као њену супротност – као могућност удовољавања материјалним потребама свога тијела и својим страстима, што му пружају друштвени положај и материјално благостање.   У тој наизглед разузданости слободе, а у ствари под строгим надзором комунистичке Удбе која није дозволила да јој друштвена кретања измакну контроли, основане су политичке партије које су артикулисале националистичке потребе двије супротстављене групације Црногораца: оних који су се држали својих српских коријена и оних који су се уклопили у доживљај нације у духу комунистичке идеологије. Политичке партије које су, у том брзом развоју догађаја, настајале мимо контроле Удбе, цјепкане су трудом Удбиних људи у њима и утицај политичких партија које су преживјеле Удбине интервенције минимизиран је.   Већ на попису становништва 1991. године број житеља Црне Горе који су се изјаснили да су Срби било је 9,34 одсто, а број оних који су се изјаснили да су Црногорци смањен је на 61,86 одсто. На попису становништа 2003. године број Срба у Црној Гори ”порастао” је на 31,99 одсто, док је оних који су говорили српским језиком било 63,49 одсто, а број Црногораца смањен је на 43.16 одсто, док је оних који су говорили црногорским језиком било 21,96 одсто.   Још на Петровдан 1991. године организован је напад каменицама на Цетињски манастир. Пола године раније, 17. јануара, “Црногорска православна црква” своје постојање, као невладина организација, пријавила је станици милиције на Цетињу. Уз мук правосудних органа и полиције, услиједило је отимање цркава Митрополије, углавном у Катунској нахији, од оних који су идеолошки подржавали ову Удбину творевину, под изговором да су оне “власништво села” (иако село не постоји као правна категорија). Напади на цркве нијесу дали плода онима који су те нападе изводили, напротив, и у њима, углавном, данас богослужи канонско свештенство Митрополије црногорско-приморске.   “Пораст” броја Срба у Црној Гори био је аларм актуелном режиму да нешто хитно предузме у заустављању тог процеса и његовог окретања у супротни смјер. Услиједили су: преименовање српског језика у “црногорски”, инжењеринг у историографији, протјеривање ћириличног писма, политика запошљавања у јавној сфери живота која ригидно фаворизује Црногорце у односу на Србе, без обзира на стручност…   Тако, на попису становништва у Црној Гори 2011. године број оних који су се изјаснили да су Срби смањен је на 28,73 одсто, а оних који су се изјаснили да су Црногорци порастао је на 44,98 одсто.   И поред снажне присиле на свим нивоима друштва и у свим областима друштвеног живота да се смањи број Срба у Црној Гори, није постигнут жељени резултат и процес замјене историјског српског идентитета Црногораца новим, црногорским, у суштини идеолошким, у посљедње вријеме прерастао је у паничну, рекло би се судбинску интервенцију режима, израженију како истиче вријеме до пописа становништва 2021. године. У тој интервенцији, главном препреком режим је означио Српску православну цркву у Црној Гори. Завршни обрачун са њом, идеолошки, назначен је у предлогу новог политичког програма владајуће Демократске партије социјалиста и, правно, Предлогом закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница.   И раније, кроз сву своју историју, Православна црква, па и у Црној Гори, страдала је тако што су још рушили богомоље, уништавали имовину, палили књиге и документа, паству мамили и присиљавали на одрицање од Христа и, често, убијали. Страдање за Распетог Христа је у природи Цркве овога свијета. Радикалним одрицањем од хришћанских вриједности живота и од православног Истока, који су Црну Гору и Црногорце, заједно са Бокезима, Приморцима, Брђанима, Старохерцеговцима… провели кроз Сциле и Харибде вјекова, актуелни црногорски режим поданички се приклонио богоборном западњачком вриједносном систему, евроатлантској породици која клања богу Новцу, утирући црногорско биће и сводећи Црну Гору само на њено име.   Ововремено страдање у свијету, негдје више негдје мање, перфидније је него икада. Глобалистичка идеологија, у коју је, сродна јој по бићу и духу, природно уточила комунистичка, растаче породицу, полност, интересима капитала који је изњедрио подводи школство, науку, културу, па и спорт, и све више видивом чини своју духовност, обезличавајући човјека и претварајући га у масу. Глобалистичка идеологија је преплавила народ, па и паству Православне цркве, а све више пенетрира и у сам клир. Раслабљени човјек овог времена не види, или неће да види разлику између Бога и мамона, нема воље да се одупре злу овога свијета.   Страдање Православне цркве у Црној Гори данас је опште, од глобалистичке идеологије, и посебно, од режима који је промотер те идеологије. Зато је оно веће неко икада до сада.   (Излагање на Округлом столу “Положај и проблеми српског народа у Црној Гори” који је одржан у Београду 6. новембра 2019. године)     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Епархија канадска обележила је велики јубилеј Српске Православне Цркве на епархијском нивоу у недељу 3. новембра Светом Архијејеском Литургијом у храму Св. Тројице у Кичинеру, и свечаним банкетом у сали при храму Св. Великомученика Георгија у Ватерлуу. Св. Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство умировљени Епископ славонски Г. Сава, уз Преосвећене архијереје осјечкопољског и барањског Г. Херувима, и канадског Г. др Митрофана, уз саслужење већине свештенослужитеља Епархије канадске, протојереја Томе Бекуришвилија (Грузијска Православна Црква), и протоћакона Милована Гогића (Епархија средњезападноамеричко - новограчаничка СПЦ). Парохијски хор ’’Св. Роман Мелод’’, под вођством Биљане Важић, милозвучно је одговарао на богослужењу.     Поучним словом о аутокефалности, и улози Св. Саве у стицању исте, обратио се старешина храма Св. Тројице протојереј др Горан Гојковић. Након богослужења, на којем се велики број верника причестио, Епископ канадски Г. Митрофан захвалио се свим учесницима и организаторима овог великог славља предавши реч Епископу осјечкопољском и барањском Г. Херувиму да поучи овај литургијски сабор. Владика Херувим је бираним речима позвао све сабране да буду свесни јединог употпуњеног сабрања - литургијског сабрања око Св. Тајне Евхаристије. Владика је посебно нагласио да благодат Духа Светога делује тамо где смо окупљени у име Господње, у миру, слози и хришћанској љубави.   Након молитвеног саборовања преко шест стотина верника дочекало је архијереје у импозантној сали ЦШО Св. Великомученика Георгија. Овом приликом Краљевска федерална коњаница Канаде доделила је почасну стражу епископима, и то официри Лепа Павловић и Чуонг Тију. Програм који је водио јереј Јован Марјанац, секретар Епархије канадске, отпочео је са молитвом и благословом Владике Херувима, и химнама Канаде и Србије. Свечани поздравни говор одржао је домаћин Владика Митрофан, поздравивши своју браћу архијереје, и заблагодаривши им са прикладним поклонима. Владика се додатно захвалио представницима сестринских помесних цркава у Канади, протојереју Томи Бекуришвили (Грузијска Православна Црква), и протојереју Јулијану Стојици (Румунска Православна Црква) као и свим сабраним представницима црквених, националних, и културних организација.   Поздраве и честитске испред дипломатских представништава Босне и Херцеговине, и Републике Србије исказали су новодошли Амбасадор Босне и Херцеговине у Отави г. Марко Милисав, и Генерални конзул Републике Србије у Торонту г. Василије Петковић.   Поводом овог великог јубилеja уприличен је разноврсан културно-уметнички програм са богатим духовним, песничким, и фолклорним садржајем. У програму су се представили хорови ’’Кир Стефан Србин’’ из Торонта, и ’’Св. Роман Мелод’’ из Кичинера, фолклорне и певачке групе СКУД ’’Опленац’’ из Мисисаге,  ’’Гаврило Принцип’’ из Ватерлуа, ’’Стеван Синђелић’’ из Кичинера. Специјални гости ’’Ивериони’’ и певачка група ’’Иверон’’ из грузијске заједнице у Торонту одушевиле су све присутне својим народним репертоаром. Музички интермецо у току послужења извели су Марко Пејановић (клавир), и Марина Бранковић (виолина), професори музике.   Овим поводом Владика Митрофан је представио новоосновани Фонд за Омладину Епархије канадске, којим ће се подстицати ангажман млађих нараштаја у Канади у разне сврхе како бисмо их приближили Цркви. Првенствено, управници овог фонда, организоваће први светосавски бал Епархије, 1. фебруара 2020. године са циљем да се побољшају услови рада летњег кампа за децу.   Обележавање 800. година аутокефалности Српске Православне Цркве на нивоу Епархије канадске окончано је закључним словом и благословом Његовог Преосвештенства умировљеног Епископа славонског Г. Саве, кога многи од присутних су се сећали још од његовог службовања на северноамеричком континенту. Уз помну пажњу пуне сале, Владика Сава је на српском и енглеском језику причао о кључним тренуцима за СПЦ на овом континенту. Владика се осврнуо на период након Другог светског рата, тешку поделу раскола, помирење истог, и данашње време. Особито цењено је то што је Владика Сава сам учесник свих ових историјских збивања, ступивши у Манастир Св. Саве у Либертивилу још 1956. године као искушеник.   Заблагодаривши Господу и Светом Сави сви су отишли својим домовима свесни да је овај историјски скуп велики благослов за целокупно српство у дијаспори.     Извор: Епархија канадска
    • Од Milan Nikolic,
      Поглавар Руске Православне Цркве: Не дозволимо да се у Православној Цркви појави облик папизма
       
      Утицати на једну особу далеко је лакше него на групу људи, а тај утицај може уништити читаву Цркву, каже Предстојатељ Руске Православне Цркве.
      Морамо бранити саборно устројство Васељенске Цркве и спријечити појаву квази-папизма у православљу. Патријарх московски и све Русије Кирил рекао је то 4. новембра 2019. након Божанствене литургије окупљеним вјерницима у Кремљу, саопштено је на фејсбук страници Предстојатеља.
      „Данас пролазимо кроз одређене потешкоће – пре свега у односима са Цариградом“, рекао је Светјејшији Патријарх. – Али, за разлику од Цариграда, који крши каноне и упада у простор туђе јурисдикције, пружа „аутокефалију“ онима који је не траже, инсистира на другим привилегијама које никада није имао, – наша Црква не тражи власт на свеправославном нивоу. Ми само желимо да сачувамо канонски поредак и не можемо дозволити да у православљу настане неки облик папизма, квази-папизам.
      Предстојатељ Руске Православне Цркве, нагласио је да је папизам, који не произилази ни из Божје ријечи ни из црквене традиције, такође опасан јер је много лакше утицати на једну особу него на групу људи. С тим у вези, по његовом мишљењу, „и папа и патријарх који жели постати папа, постају веома атрактивна мета снажног спољашњег утицаја на једну особу, а то може уништити цијелу Цркву“.
      „Када је формиран систем саборног устројства Цркве, свети апостоли су добро знали шта раде“, додао је. „Немогуће је да у контексту Римског Царства само једна особа буде одговорна за цијелу Цркву, јер та особа би могла бити ухапшена, могли би је наговорити да колаборира, могла би бити застрашена.“ Међутим, ове опасности нестају када се Црквом управља заједнички, саборно.“
      Патријарх Кирил нагласио је да је у наше вријеме потребно бранити саборно управљање Васељенском Црквом.
      „Не оспоравамо првенство части Цариградског Патријарха, али се не слажемо са било каквим посезањем за васељенску власт. Цариградски Патријарх, чије је сједиште у Турској, особито је веома рањив, стога преостаје само молити се да га Господ сачува од утицаја који се могу погубно одразити на живот читаве Цркве“, закључио је поглавар Руске Православне Цркве.
      Подсјетимо, Патријарх московски и све Русије Кирил уверен је да је Руска Православна Црква одговорна не само за судбину својих чеда, већ и за судбину цијелог православног свијета.
       
      Извор: spzh.news
      Превод са руског: Тијана Лекић
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...