Jump to content

Прогон Православне Охридске Архиепископије у Р. Македонији

Оцени ову тему


Guest свештеник Иван

Препоручена порука

Текст на страници Дојче Веле (DW).

 

 

МПЦ- жртва на нарушените и разнишани односи во православието

 

МПЦ– ОА нема покана за средбата кај патријархот Вартоломеј пред Сеправославниот собор догодина. Мали се шансите тоа да се случи, велат соговорниците на ДВ. Причина е непризнатата афтокефалност од СПЦ и црквите сестри.

 

0,,16792683_303,00.jpg

 

За деветти март патријархот Вартоломеј во Цариград закажа подготвителен состанок со поглаварите на сите канонски православни цркви. Македонската православна црква и останатите непризнати сестрнски цркви во светот соборот до година го очекуваат со нетрпение бидејќи реално е на него конечно да биде решено кој и на каков начин ќе го дава предлогот за афтокефалност на црквите, вклучително и на МПЦ? Владиката Тимотеј и портпарол на Синодот на МПЦ нема сознание дали во Синодот досега стигнала покана за средбата кај патријархот Вартоломеј, но вели дека има време и дека Синодот на МПЦ ОА ќе заседавал на 20 февруари, па дури тогаш работата ќе била појасна. „Не верувам и не очекувам да добиеме покана за состанокот во Цариград. Таму ќе бидат само легално признатите православни цркви, а МПЦ ОА не е меѓу нив “, вели господин Тимотеј. Од МПЦ потврдија дека немаат покана за подготвителниот состанок во Цариград, но доколку бидат поканети сигурно би отишле. Професорот од Православниот богословски факултет од Скопје отец Стефан Санџакоски, кажува: „Искрено,силно ќе ме зачуди ако не сме поканети барем во својство на набљудувач на состанокот. Барем најмалку толку.“

 

0,,17342818_404,00.jpg

Владиката Тимотеј и портпарол на Синодот на МПЦ

 

Во Шамбези – Швајцарија во 2009. немаше консензус околу начинот за давање автономија и афтокефалност на црквите. По Цариградската средба и посебно идниот Собор би требало да се стави точка на проблемот, велат добрите познавачи на состојбите во православниот свет.

МПЦ-ОА нема да го смени календарот

Најавите дека во Цариград ќе се разговара и за промена на календарот во МПЦ се примаат резервирано. Портпаролот Тимотеј вели: „МПЦ не размислува за промена на календарот“. Сличен е ставот и на професорот Санџакоски: „МПЦ не треба по секоја цена да го менува животот што внесува мир, ред и поредок во животот на православните христијани во Македонија. Апсолутно сум календарот којшто е во примена да остане и натаму.“

Патот до признавањето на МПЦ–ОА се поизвесно води преку СПЦ

За отец Санџакоски свикувањето на Сеправославната конференција како подготовка за идниот Васеленски Собор на црквата се случува во еден историски период од животот на црквата кој како сенка го следат бројни противречности и конфликтни состојби и низа проблеми од теолошки, историски и секаков друг карактер. „За да се води дијалогот со другите, ние православните мораме најпрво да воспоставиме дијалог помеѓу нас. Досега тој дијалог е симболичен. Помеѓу одредени помесни православни цркви односите се безмалку сериозно нарушени, студени и рамнодушни“ смета Санџакоски. Еден од недефинираните патишта до призната самостојност на МПЦ од останатиот православен свет, според отец Санцакоски води преку СПЦ: „Предлогот вообичаено ќе го даде мајката – црква во овој случај СПЦ која официјално во православниот свет ужива третман на мајка – црква. Таа е таа што би предложила афтокефален статус , а сите останати помесни православни цркви тој предлог би требало да го прифатат.“ Владиката Тимотеј вели: „Одамна е јасно дека признавањето на МПЦ ОА треба да стигне преку СПЦ . За жал во изместениот ред СПЦ е мајка, а МПЦ – ќерка црква. Дури и СПЦ да се согласи потписот на афтокефалноста ќе треба да го стави Цариградската патријаршија.“

Барањето слобода за Вранишкоски е одолговлекување на спорот

Канонската разврска често се врзува со ослободувањето на затворениот Јован Вранишкоски, архиепископ на Православната охридска архиепископија која според сајтот на СПЦ има автономен статус ,а за МПЦ Јован и неговата црква се расколници. Барањето за ослободување на Вранишкоски од затвор е само маневра и купување време на СПЦ која неговото расколништво го дигна до небеса, сметаат во МПЦ .

 

0,,15649613_404,00.jpg

Професорот од Православниот богословски факултет од Скопје отец Стефан Санџакоски

 

„Јас сум против казнени мерки од тој тип за кој било човек. Гревот на кој било човек кон црквата Божја не може да се решава со таков вид на санкции. Гревот сам посебе е доволна санкција за оној што го прави. Мојот личен став во случајот за кој говориме е небитен. Но како човек и теолог сметам дека со затвори не се решаваат тие работи. Тој човек треба да биде ослободен , особено зато што православниот народ во Македонија не го препознава како свој водач. А тоа што тој може да го направи како поткопување на здравото ткиво на МПЦ во Македонија е незнатно. И без него такви загуби се случуваат. Ослободувајќи го тој човек од затвор ќе се ослободиме од лошиот имиџ што си го наметнавме затворајќи го во затвор и покрај тоа што официјалните црковни структури на МПЦ одбиваат да признаат каква било врска со тоа. Оставаме неверојатно лоша претстава за себеси во очите на светот кој не осудува“, вели отец Санџакоски. Јавноста коментира: Условно Македонија и да го ослободи Вранишкоски и црквата да добие афтокефалност – што потоа? „ Што и да кажам ќе биде хипотеза. Со канонската разврска на нашето црковно прашање проблемот со Православната Охридска архиепископија сам од себе ќе отпадне . Ќе се случи една голема интеграција на православните во Македонија коишто ќе бидат сите до еден ставени под јурисдикција на архиепископот којшто и сега управува со нашата помесна црква,“ смета Санџакоски. Сепак извори од МПЦ за ДВ велат дека последната порака на врвот на СПЦ наводно е друга: „Прво побарајте автономија, а потоа ќе разговараме за афтокефалност на МПЦ – ОА“

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 3.1k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

 

Оваа анализа го пренасочува вниманието на небитни и протоколарни работи и се изведуваат заклучоци кои дел од јавноста во земјава ги посакува, а не се реални. На пример: Кој би одбил молба на запалениот манастир Трескавец да му се подарат книги?  Зоран Бојаровски

АРХИЕПИСКОПИЈА ОХРИДСКА И МИТРОПОЛИЈА СКОПСКА Протокол бр. 268 од 01 Октомври 2009

До

Неговото Високопреподобие

Игуманот во раскол на манастирот Св. Јован Бигорски

г. Партениј

Манастир Св. Јован Бигорски

 

Ваше Високопреподобие,

Ако сега е момент да се изјасниме кога во животот сме биле повозбудени, тогаш кога власта на Црвенковски ни ја рушеше манастирската црква, или сега кога го видовме пепелот од изгорените конаци на Бигорскиот манастир, со голема тага би рекле: сега. Неизмерна е болката пред очи да го гледаш рушењето од страна на една безбожна власт на црквата што си почнал од темел да ја градиш. Но, уште поголема е таа болка кога знаеш дека дури ниту таа безбожна власт не би била толку безбожна, и не би се осмелила да руши цркви со осветен камен темелник од дури четворица канонски Епископи, ако на тоа не ја навела една „побожна” схизматичка црква. И сè до денес во прагот на нашата издржливост беше врежана таа горна граница. Ниту затворот во кој нè ставија „многупобожните” епископи на МПЦ, ниту прогонството каде нè испрати нивната злоба и завист, а кадешто и сега се наоѓаме и од каде ви пишуваме, не врежаа поголема болка во нашето срце од онаа кога ни беше рушена црквата. Но, кога видовме дека после пожарот што го зафати Бигорскиот манастир од манастирските конаци останаа само ѕидовите, сфативме дека прагот на издржливост на болката можел уште да ни се растегнува, дека во срцето можело да ни собере уште чемер, дека трпението можело да ни издржи и поголем крст.

Тешко ги раѓаме зборовите во оваа болка, не зашто не го разбравме зборот на пламенот, не зашто не ја сфативме пораката на настанот, не зашто не ја слушнавме приказната на каменот што ни огнот не можеше да го проголта. Тешко ги раѓаме зборовите зашто сега со нив треба да Ве погалиме, а тие да не престанат да бидат двосекол меч на вистината, да ви ја зацелиме раната со лек, а сепак тој да не се покаже дека е љут и горчлив како правдата, да ви ја разблажиме болката на срцето, а сепак тоа да не е лицемерство со лажна надеж.

Жалиме за конаците што изгореа, но повеќе жалиме за тоа што Вие останавте без кров над главата. Не е далечно минато денот кога и ние заради злоба човечка останавме без кров над главата, без столче под нозете, без денар во раката. Затоа се радуваме што државата која нас нè гонеше, и сеуште нè гони, Вас барем нема да Ве остави под отворено небо, со празен стомак и без најнеопходната заштита. Се радуваме што Вие барем нема да почувствувате како е откако ќе останеш без кров да останеш и без сострадалност од ближните, откако ќе бидеш истеран од дома, да ти ја запалат уште и колибата во која си се скрил од невремето. Затоа, во овој момент, без разлика на расколот кој нè прави далечни во верата, ви нудиме братска помош во сè она што сметате дека можеме да ви помогнеме.

Не би требало да се возбудувате на гласовите на ненависникот што кружат наоколу дека црквата што Господ сам си ја чувал не изгорела, а изгореле само конаците што ги чувале монасите. Тоа се злобни досетки во незгодно време, Господ не е осветник туку Отец, Тој не е рушител туку створител, не е садист туку милосрден сострадалник. Не може Господ да се радува што на некои им ја рушат црквата или ги затвораат заради верата, па дури и да се најголеми грешници, како што не може заради освета да им го пали конакот на оние што се одлучиле нему да му служат. Но, тоа што Бог не ни се осветува не ја намалува одговорноста за нашиот грев. Зашто не веруваме дека ќе најдете некој искусен во духовноста што ќе ви рече дека не е вистинито она што го пишува во Евангелието за човекот што градел куќа на песок (Мт. 7,24-27). Оној што гради куќа на песок треба да знае дека ризикот оти нема да дојде подземна вода, и дека нема да ги сруши темелите на куќата е премногу голем во однос на загубата што може да се случи ако куќата се сруши. Вистина може куќата изградена на песок да изгледа многу поубаво од онаа на камен, да биде со воодушевувачки димензии и висок надворешен сјај, да оддава стабилност и да предизвикува стравопочит, а да се сруши како да е од картон во моментот кога ќе надојдат подземните води. Куќата пак, што е на камен може да изгледа скромно, со скромни пропорции и сосем просечен изглед, да има навален оџак и накривен кров, но да издржи потрес каков што само малку градби можат да издржат.

Високопреподобни отче, Вие добро знаете дека манастирот со кој управувате бил изграден од канонска Црква, на темели на постара црква која припаѓала на Охридската Архиепископија. За жал, со неканонски постапки манастирот е узурпиран од расколниците во Р. Македонија. Тоа прави и во овие многу тешки моменти за Вашето братство да немате соодветна поткрепа и сострадание од другите Православни Цркви. Но, ние, како територијално најблизу до Вас не можеме и не сакаме да останеме слепи во оваа трагедија, и глуви за Вашите потреби. Затоа уште еднаш го повторуваме она што сметаме дека не бара повторувања и самото по себе се подразбира, Ви нудиме помош од оној вид во кој Ви е потребна, но без да примиме одговор од Вас за Вашите потреби за наша помош, нема да дејствуваме, за да не нè сметаат за дрски и наметливи.

Молејќи се Бог, кој го умудрил Соломона и ги просветлува Христијаните, да Ве умудри и просветли во овој критичен момент за Вас и Вашето братство, Ве поздравуваме во Христа Исуса.

АРХИЕПИСКОП И МИТРОПОЛИТ

+Охридски и Скопски Јован

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Зоран Бојаровски: Кој би одбил молба на запалениот манастир Трескавец да му се подарат книги?

 

Одговор: „За жал, со неканонски постапки манастирот е узурпиран од расколниците во Р. Македонија. Тоа прави и во овие многу тешки моменти за Вашето братство да немате соодветна поткрепа и сострадание од другите Православни Цркви.“ ....така беше со Бигорски или сега тоа не важи за Трескавец?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Зоран Бојаровски: Кој би одбил молба на запалениот манастир Трескавец да му се подарат книги?

 

Одговор: „За жал, со неканонски постапки манастирот е узурпиран од расколниците во Р. Македонија. Тоа прави и во овие многу тешки моменти за Вашето братство да немате соодветна поткрепа и сострадание од другите Православни Цркви.“ ....така беше со Бигорски или сега тоа не важи за Трескавец?

 

Мене ми е сосема јасно што сакаше да кажиш со ова твое ''споредување на неспоредливото''...

 

Ама за да те сфатат и останатите од овој форум, би било подобро да бидиш поконкретен.

А јас еве ти велам, дека ова што го имаш напишано, никако нема врска со вистината.

Се работи за твое превртување на нештата, и тоа не е ни малку чудно, бидејки таквите работи се твоето секојдневие во средината од која настапуваш.  

Околности не се исти, ниту пак личностите кои ги имаш ''испреповрзано'' во овие твои споредувања ... така да во ова се гледа само твојата лична желба да истраиш во она во што се самиот наоѓаш а то е за твојата , ама и за мојата жал, .. најдолна невистина .

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Зоран Бојаровски: Кој би одбил молба на запалениот манастир Трескавец да му се подарат книги?

 

Одговор: „За жал, со неканонски постапки манастирот е узурпиран од расколниците во Р. Македонија. Тоа прави и во овие многу тешки моменти за Вашето братство да немате соодветна поткрепа и сострадание од другите Православни Цркви.“ ....така беше со Бигорски или сега тоа не важи за Трескавец?

 

Климе, Климе... цедиш комарца...

Обрати пажњу на речи патријарха Кирила да би решење канонског питања било од велике користи за прави и чврсти идентитет македонског народа. Овако, градећи свој античко-расколнички идентитет, македонци ризикују много. Ризикују све - и Цркву и државу.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Климе, Климе... цедиш комарца...

Обрати пажњу на речи патријарха Кирила да би решење канонског питања било од велике користи за прави и чврсти идентитет македонског народа. Овако, градећи свој античко-расколнички идентитет, македонци ризикују много. Ризикују све - и Цркву и државу.

 

Ма и држава а и ''своја'' Црква су ту мање значајни од ризика да изгубе и оно мало идентите који НИКО али баш НИКО не може да оспори.

.. Овако .. сами ће га оспорити и допринети да исти ишчезне.. па ће уместо некакве аутокефалије добрано допринети својој аутодеструкцију.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Opet i opet u miru Gospodu se pomolimo! Gospodi pomiluj!

Meni stvarno nije jasno kakav je taj inat? Kome odgovara sve to? Šta je cilj svemu tome?

Ajde molim te Klime odgovori mi, prosvetli me.

Bili državnici sto puta u razne patrijaršije, a bili i raskolnički episkopi svuda, po celoj ekumeni i svi i svugde dobiju maltene isti odgovor. Odgovor koji je sažet u rečima patrijarha moskovskog Kirila. Idite bratski razgovarajte sa Crkvom u srbiji i rešite svoj kanonski status. Kratko i jasno, Nema tu nikakvih novih vetrova, stara jadra, politika i partija.... Jasno ko suza. Šta ti tu smeta Treskavec ili Bigorski. reče ti malopre Perezvon, ne traži dlaku u jajetu.

Pa ljudi Božji jeli Normalno da je Crkva u punoći, u zajdenici, Crkva? Ako jeste, onda kako se neko naziva Crkva izvan te zajednice? Znači rešenje problema je posočeno, prisutno i živo. Nažalost prvojerarh kanonske Crkve, preko koje se dolazi do rešenja, je evo po stoti put nepravedno utamničen i to baš na inicijativu raskolničke jerarhije.

Rešenje je u Crkvi. Crkva je i u makedoniji. Nažalost je raspeta, gonjena, mala i sažeta,ali brate Crkva je i svi je vide i prepoznaju, jer je u zajednici. Pustite ljude neka dišu, prestanite da trujete svoj narod, prestanite da hapstite i zatvarate ljudi. Pa ako je od Boga svi če videti, a ako li nije onda če propasti. Ali budite ljudi, budite muški i odradite več jednom do kraja. A ako ne možete, onda opet budite muški i kažite na glas da ne možete, ili da nečete ili šta ja znam. Kažite, neka ljudi znaju i neka se spasava ko kako može. Nemoj da bude vi ne ulazite a i ljudima ne date. Greota je a i nije jevanđelski. Ajde Klime( n.t.e.) molim te kaži mi.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Evo još jedan vrh vrhova, ili dno ambisa, koji otkrivaju "profesionalni novinari" u makedonji. Žao mo je što je tim ljudima profesija da osmišljaju što večih budalaštine, koji se koriste za duhovno pomračenje naroda. Čovek dok ne pročita vakve idijotizme, ne može da veruje šta sve je sposobna raskolnička badna , koja u zagrljaju sa vlastima, obmanjuje ljude i drži ih u jadno stanje. Greota i za sve one koji sebe drže u "stanje molitvenosti i što većeg nezanimanja, jer oni nisu deo te bande, oni imaju ljubavi za sve, molese za nih, ali "u nedostatku adekvatne ljubavi iz kanonske Crkve" oni čekaju da se vreme ispuni i da Crkva shvati da su oni nepravedno izolirani u nepriznatom stanju. Užas! A za sve t o vreme: progon zatvaranja,maltretiranja... arhiepiskop u zatvoru više od DVE godina, bez pravo na posetu i na izlaz, bez pravo da služi liturgiju ili bar da mu donesu sveto Pričešče... Episkopi i monasi,igimanije i verni narod prvedeni sa lisice na rukama, i sve to pred kamere za da vide oni koji se mole i oni koji pomišljaju da je mpc raskolnička banda. I sve to sa ljubavlju koja je tako prisutna u sve ove molitvenike.
A evo i linka, pa prosudite sami http://republika.mk/?p=204312tkrivaju

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Владика Амфилохие за „Слободен печат“: Никој од МПЦ не бара да стане српска или грчка црква, туку од расколот да се врати во канонска состојба

 

amf.jpg

 

Православната српска црква е целосно отворена за вистински братски дијалог за канонско решавање на статусот на Црквата во Македонија, но без насилство и каква било политичка принуда. Од државните органи на Македонија очекуваме тоа да го покажат и на дело – со запирање на прогонот и што поитно ослободување на архиепископот охридски Јован, затворен поради верноста на единството на Православната црква, вели владиката Амфилохие, во ексклузивното интервју за „Слободен печат“.

 

Владиката Амфилохие е втор по ранг во хиерархијата на СПЦ, веднаш по српскиот патријарх. Тој е претседател на комисијата задолжена за преговори со Македонската православна црква.

 

- На сите им е познато дека Српската црква, и покрај тие и други проблеми, ѝ дала автономија на МПЦ (1959); ѝ ракоположила, што е суштинско за признавањето на една црква, епископат; дури и патријархот Герман се потпишуваше „српски и македонски“, до самоволното прогласување на „автокефалноста“ (1967). Така, од епископите на МПЦ никој не бара да се вратат во српската, грчката, бугарската  црква, туку само да се вратат од расколот во канонска состојба, за да може црквата потоа да предложи канонски пат за целосна независност на МПЦ – вели контроверзниот владика во интервјуто за утрешното издание на „Слободен печат“.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Нико од МПЦ не захтијева да постане Српска или Грчка Црква, већ да се из раскола врати у канонско стање

 

mitropolit-amfilohije.jpg

 

ИНТЕРВЈУ: АМФИЛОФИЈЕ, АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ, МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

НИКО ОД МПЦ НЕ ЗАХТИЈЕВА ДА ПОСТАНЕ СРПСКА ИЛИ ГРЧКА ЦРКВА, ВЕЋ ДА СЕ ИЗ РАСКОЛА ВРАТИ У КАНОНСКО СТАЊЕ

Православна Црква Српска потпуно отворена за истински братски дијалог канонског рјешења статуса Цркве у Македонији, али без насиља и било какве политичке принуде. Очекујемо од државних органа Македоније да то покажу и на дјелу – престанком прогона и што хитнијим ослобађањем Архиепископа охридског Јована, утамниченог због вјерности јединству Православне Цркве, каже владика Амфилохије у екслузивном интервјуу за дневни лист „Слободен печат“.

Бранко Героски

Владика Амфилохије, архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски Српске православне цркве, је други по рангу међу епископима у хијерархији СПЦ, одмах након патријарха српског. Његова каријера је импресивна. Бави се и теологијом, есејистиком и преводилаштвом. Његови политички ставови годинама изазивају контроверзе у јавности. Између осталог, замјера му се тврди клерикализам и великорспки национализам. С друге стране, он је предсједник комисије задужене за преговоре са Македонском православном црквом.

Овај интервју договорили смо посредством заједничког пријатеља. То нас, наравно, не чини пријатељима, али нас обавезује да о односима између двије цркве разговарамо отворено и без предрасуда. Циљ нам је боље разумијети позицију и аргументе СПЦ у овом, како неки кажу, преломном тренутку, због иницијативе поглавара Руске православне цркве, за коју се, бар у Скопљу, вјерује да може окончати овај дугогодишњи спор.

l Поштовани владико, не тако давно узбуркали сте јавност жестоким противљенем стварању црногорске православне цркве, али и независности Црне Горе. Знам да је неупутно упоређивати стање у Црној Гори и у Македонији, али Ваш „досије“ изазива нелагодност код људи који процењују каква је особа која ће у следећим годинама пресудно утицати на преговоре измегју СПЦ и МПЦ. Зато морам на почетку поставити кључно питање – да ли српска црква и Ви лично прихватате чињеницу да су Македонци посебан народ, који жели да има своју цркву, као што је имају српски, бугарски, руски и остали народи у православном свету?

- Улога Христове Цркве, од њеног оснивања до данас, и до краја свијета и вијека, није да ствара нације – народе, него да од свих народа (нација) земаљских ствара један народ Божји ”род изабрани, народ свети, народ задобијен да објави врлине Онога (=Христа) који нас дозва из таме на чудесну свјетлост своју” (1Петр. 2, 9). Бог је ”створио од једне крви сваки народ човјечанства да станује по свему лицу земаљскоме… да траже Господа…” (ДАп. 17, 26-27).

Међу тим народима, данас постоји и народ који себе сматра и назива македонским. То је чињеница коју Православна Црква Српска, а и ја лично, прихвата и признаје, као што Црква признаје и поштује све друге земаљске народе. При томе, улога Цркве никад није била да обоготвори или се поистовјети са било којим народом (па ни са оним првим изабраним јеврејским народом), него да ”иде и научи све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа” (Мт. 28, 19), преображавајући и обједињујући људе и народе. Зато, национална припадност никад није била својство Цркве, па отуда ми православни не вјерујемо у грчку, руску, српску, бугарску, македонску или неку другу Цркву која добија такве називе по већини својих вјерника, припадника једне нације, или по географском простору, него вјерујемо: ”у једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву”Христову. То је и био разлог што су све древне Цркве носиле име и назив, не по нацији, него по граду или мјесту гдје је било главно сједиште Епископа (Архиепископа, Митрополита) једне помјесне (аутокефалне, аутономне) Цркве: Јерусалимска, Антиохијска, Константинопољска, Охридска, Пећка, Кијевска, Московска итд. Тек у новије вријеме, првјенствено код словенских народа, у временима буђења појединих нација и стварања њихових држава, неке Цркве су почеле да се зову по нацијама. Све дотле док тај назив не постане својство Цркве, него означава већински народ који јој припада, или географски назив, по држави, историјском имену простора и сл., он може бити и јесте прихватљив. Међутим, из поистовјећења нације са Црквом, нарочито у 19. вијеку, створила се и родила у Православљу опасност духовне болести ”етнофилетизма” (1872) назване, с правом, јересју, ”опасним змијинским отровом”.

lНије ли тим, како кажете, „змијским отровом“, отровано и православље у 20. веку? Дали сте спремни прихватити истину да православни Македонци не виде ваљаних разлога да опет крену у српску, грчку или у бугарску цркву, као што су то чинили у прошлости?

- Да нација и држава, и поред тих и таквих опасности, ипак нису за Православље постали битни фактор и коначни предуслов за стварање аутокефалних Цркава свједочи чињеница да, на примјер, један народ – грчки, има четири аутокефалне Цркве (Цариградска, Јерусалимска, Александријска, Атинска), а једна помјесна Црква, на примјер Руска – има петнаест нација које јој припадају са разним државама. При томе, и друге помјесне Цркве (Српска и др.), без обзира на њихов национални назив, имају у себи и друге народности, којима поштују народност и раширене су по многим државама. Црква која је призвана да буде фактор јединства свих народа, смије ли постати јабука раздора и мржње међу народима? Смије ли Црква бити прћија и слушкиња било које нације или државе, поготово у нашем времену кад нације постају све мање хришћанске, а државе све секуларизованије?

Отуда, питам и себе и друге: Са свим поштовањем према македонском народу и независној македонској држави, да ли наша Пећка Патријаршија, у времену када и сама преиспитује канонску оправданост свог новијег назива (назив СПЦ је добила 1931.г. доношењем тадашњег Устава), може и смије прихватити, тако лако, без сагласности осталих Православних Цркава, независност, аутокефалност једног свог канонског дијела, поистовјећујући славну Охридску Архиепископију, која никад није била омеђена границама једне нације или једне државе (бивала је и византијско-грчка и бугарска и српска, а и сада на њеном простору македонски је само већински народ, али не и једини), са једном нацијом и државом под најновијим називом Македонска Православна Црква? И то под називом који је, свима је то познато, управо јабука раздора, како међу државама, тако и међу сусједним народима!

Познато је свима да је Српска Црква и поред тих и других проблема дала аутономију МПЦ (1959); рукоположила јој, што је суштинско за признање једне Цркве, епископат; чак се и Патријарх Герман потписивао ”српски и македонски”, до самовољног проглашења ”аутокефалности” (1967). Тако, од епископа МПЦ нико не тражи да се врате у српску, грчку, бугарску Цркву – него само да се врате из раскола у канонско стање, да би онда Црква могла да предложи канонски пут за пуну независност МПЦ.

КОЈА ЈЕ ЦРКВА “МАЈКА”, А КОЈА “ЋЕРКА“?

l Како сте и сами рекли, МПЦ је 1959. године добила аутономни статус од стране СПЦ, па су митрополит Доситеј и епископ Наум били рукоположени од стране српског патријарха. Била је то политичка, а не канонска одлука СПЦ – колико је мени познато, томос о томе не постоји. Осам година касније, опет стицајем политичких околности, црква у Македонији се одриче српског патријарха и проглашава аутокефалност. Чак и под претпоставком да је МПЦ тада стварно учинила канонски преступ, не схватам упорност којом пуне четири деценије СПЦ инсистира на „окајање“ тог „греха“ и на враћање македонске у окриљу српске цркве, те понављање поступка изнова. Зар је то стварно неопходно? Шта то спречава СПЦ да једноставно прихвати стање какво сада јесте и позове МПЦ у канонско јединство?

- Томос о аутономији из 1959. године, заиста не постоји јер је у то вријеме још увијек Томосе и за аутономију и за аутокефалију издавала Цариградска Патријаршија. Најновијим свеправославним одлукама у Шамбезију, томос аутономије издаје ”мајка Црква” (у овом случају Пећка – Београдска Патријаршија), обавјештавајући о томе Цариград и све остале Православне Цркве. Аутономни статус МПЦ из 1959. јесте био остварен под притиском ондашње безбожне македонске и југословенске власти, али је он био и канонски, одлуком Светог архијерејског сабора и рукоположењем Епископâ, и тиме омогућењем да се Црква у Македонији канонски и законски организује. Оно што је од ње тражено ових скоро 50 година јесте повратак из раскола у канонско стање да би онда наша Црква могла предузети мјере за добијање аутокефалије, прихваћене од свих Православних Цркава на челу са Цариградском Патријаршијом.

Надам се да ће једном постати свима у Македонији јасно: Православна Црква Српска не даје и не може дати аутокефалију; она једино може предложити Цариграду и свим Православним Црквама коначно добијање аутокефалности, али тек онда када се МПЦ врати у канонски положај. Архиепископ Стефан и сви епископи МПЦ то добро знају, о томе смо не једном са њима разговарали. То су им потврдили у разговорима, како Цариградски, тако и Московски Патријарх (овај последњи и при недавном разговору са г. Ивановим, предсједником Републике Македоније). То је, уосталом, била и основа Нишког споразума. Намјесто да крену тим јединим канонским путем, они се, нажалост, упорно држе свог самопроглашеног статуса ”аутокефалности”, остајући у расколу, ван пуноће Православне Цркве, сагласно ономе што им каза ✝Сава, епископ шумадијски, при сусрету у манастиру Св. Наума: ”Ево ти ништа, држи га чврсто.”

l Мени се, поштовани владико, као лаику, чини да СПЦ пренаглашава питање „старијег“, односно то да у раздобљу осамостаљивања МПЦ, српска црква има статус „цркве мајке“. Све важније православне цркве су постале аутокефалне тек у XX веку. Шта су те разлике у поређењу са сазнањем да се на простору данашње Македоније црковни живот одвија столећима? Има ли, рецимо, смисла градити велику причу, како што то раде неки код нас, на темељу историјске чињенице да је Охридска архипископија старија од Пећке патријаршије?

- У праву сте, Охридска Архиепископија је старија од Пећке Патријаршије. Она води поријекло од Јустинијане Приме (6. вијек); њен канонски простор је све до 1219.г. покривао и епархије тада основане Жичке Архиепископије, односно Пећке Патријаршије. Охридска Архиепископија је поново преузела епископије Пећке Патријаршије њеним првим неканонским и насилним укидањем (1459) све до прве обнове Пећке Патријаршије (1557). Тада су под јурисдикцију Пећке Патријаршије потпале не само њене, него и бројне епархије, како данашње Охридске Архиепископије (МПЦ), тако и некадашње Трновске Патријаршије (данашње БПЦ). Укинуте су обје, скоро заједно (1776/7) да би Пећка Патријаршија била обновљена Патријарашким Томосом (1920/22), укључујући и епархије Цариградске Патријаршије у данашњој Републици Македонији, као и данашње епархије рашко-призренску и дабробосанску и др.

Ко је ту ”мајка”, а ко ”ћерка”? Обје су бивале и једно и друго. Уствари, ако већ тај језик (одавно превазиђени) употребљавамо: обје су ”ћерке” Цариградске Патријаршије! Оно што је овдје битно, није уствари то, него од свих признати канонски поредак и простор сваке од њих двије у одређеним временским интервалима: сагласно том канонском свеправославно признатом поретку и устројству ево већ скоро 100 година епархије дијела историјске Охридске Архиепископије у областима данашње Републике Македоније припадају поново Пећкој Патријаршији, односно Православној Цркви Српској. Све те историјске мијене и промјене јурисдикције и једне и друге потврђују при томе нешто што је изузетно важно: национални и државни фактор постао је први пут у историји ове Цркве одлучујући у захтјеву формирања и обнављања Охридске Архиепископије под именом МПЦ (тек 1959). Јер национално (па и државно) она је покривала кроз вијекове и данашњеГрке и Бугаре и Србе и Влахе и Арбанасе (као и Пећка Патријаршија), као, наравно и данашње Македонце. Зато није случајан и њен канонски и еклисиолошки најисправнији назив: Православна Охридска Архиепископија.

АУТИЗАМ И САМОДОВОЉСТВО РАСКОЛА

l Чувеним Нишким договором из 2002 године, којег су се, истини за вољу, македонски потписници касније практично одрекли, било је договорено да СПЦ „призна“ македонску цркву под називом „Охридска архиепископија“ али да она задржи своје име МПЦ за, ако се тако може рећи, „унутрашњу употребу“. Недавно је руски патријарх Кирил поновио тај исти предлог, који је у високим круговима у МПЦ, на свеопшто изненађење, дочекан са еуфоричним одобравањем. Није ли то, заправо, оно на што инсистира српска црква – МПЦ се враћа у окриље СПЦ, тиме „окајава“ свој „грех“, а српска црква онда издаје Охридској архиепископији томос о аутокефалности? Или није све баш тако једноставно?

- Да је Синод МПЦ остао при свом прихватању Нишког споразума (њиме је практично Охридска Архиепископија – МПЦ добила ”самосвојност”) не би дошло до оснивања Православне Охридске Архиепископије на челу са сада утамниченим Архиепископом Јованом, дотадашњим чланом тог истог Синода, прихватившем Споразум и јединство са Пећком Патријаршијом. Уз то, сигурно је, тиме би дала могућност Православној Цркви Српској да испуни своје обећање и покрене питање, преко Васељенске Патријаршије, стицања аутокефалности Охридске Архиепископије сагласношћу свих помјесних Цркава, искључиво мериторних за тај чин, путем на који указује и сам Московски Патријарх Кирило. Намјесто тога, Синод МПЦ је подлегао политичком притиску и партијско-идеолошком изборном набоју у Македонији оног тренутка, покренуо и подржао прогон Архиепископа Јована, Епископâ, свештенства и монаштва Православне Охридске Архиепископије, једине канонски и свеправославно признате у Македонији… Тиме је стање Цркве у Македонији постало још сложеније и безизлазније.

Жао ми је, али сам дужан да то кажем: садашња виша јерархија МПЦ показује се недораслом да се одговорно и самостално суочи са овим црквеним проблемом; и даље препушта, као и њени претходници, да јој политичари и идеолози намећу своја рјешења, доводећи је у ћорсокак. При томе, она за све оптужује Српску Цркву, аутистички затворена у самодовољност свога раскола, одбијајући да прихвати испружену братску руку и позив на једини могући, вјековним искуством провјерени канонски пут остваривања јединства Цркве и црквеног самосталног достојанства древне Охридске Архиепископије, кроз њено органско укључивање у пуноћу православне васељене.

l Има мишлења да се за МПЦ уопште не исплати преговарати, јер СПЦ ни под којим условом није спремна македонској цркви „поклонити“ аутоекафалност, већ само аутономију. Да ли је то тачно? Да ли СПЦ има амбиције да бира епископе македонске цркве и да дугорочно диктира црковни живот у Македонији?

- Из горе реченог, потпуно је јасно да је Православна Црква Српска потпуно отворена за истински братски дијалог канонског рјешења статуса Цркве у Македонији, али без насиља и било какве политичке принуде. На дијалог међу Црквама, као једини прави пут, без мијешања политике и политичара, управо што ме је подсјетио један од најумнијих садашњих првака македонског политичког живота: човјек који вјерује и који зна шта је Црква и колико је поразно било какво мијешање спољних фактора, посебно политичко-идеолошких, у њен поредак и живот. Очекујемо од државних органа Македоније да то покажу и на дјелу – престанком прогона и што хитнијим ослобађањем Архиепископа охридског Јована, утамниченог због вјерности јединству Православне Цркве.

СМИЈЕ ЛИ ИМЕ БИТИ ЈАБУКА РАЗДОРА?

l Општи је утисак да у подтексту спора између СПЦ и МПЦ стоји питање имена македонске цркве и македонске нације, наиме питање које намећу грчка држава и Грчка православна црква. Није ли ово ипак више политички неголи канонски конфликт?

- Што се тиче назива Цркве, и сами сте примјетили у Нишком споразуму – то је било свакоме јасно од самог почетка (1959) – да нашој Патријаршији, иако са безброј разлога настоји на васпостављању древног назива Охридске Архиепископије, не смета и употреба назива МПЦ. Међутим, имајући у виду остварење жељеног циља – пуне самосталности Цркве у Македонији, кроз њено признање од свих Православних Цркава, враћамо се већ постављеном питању: Црква која је призвана да буде фактор јединства свих народа, смије ли бити јабука раздора и мржње међу народима, макар то било и именом?! За човјека коме је Црква и остварење њене мисије у сваком народу појединачно и у свим народима заједно од прворазредног значаја – одговор је јасан.

l Под претпоставком да СПЦ и МПЦ договоре канонско окончање спора, остаје питање статуса Православне охридске архиепископије владике Јована, коју македонске власти не признају и прогоне. Познато је да СПЦ захтева хитно пуштање владике Јована из затвора и ја, наравно, сматрам да је тај захтев сасвим оправдан и разуман. Али, проблем остаје – може ли се десити да Македонија заправо добије две цркве, обе „охридске“, или ће српска црква ипак инсистирати да се обе уједине?

- Свима је познато да је до обнове дијалога и истинског рјешења црквеног питања у Македонији немогуће доћи без ослобађања из затвора Архиепископа охридског Јована. Иначе, канонска Охридска Архиепископија није створена да буде паралелна Црква и јерархија у Македонији, некаква ”српска” архиепископија, још мање да буде сметња за остварење јединства, већ мост узајамног помирења и канонског постизања пуне самосталности Охридске Архиепископије – МПЦ. Да је уједињење православне јерархије у Македонији вапијућа потреба и могућност потврђује не тако давно превазилажење раскола и уједињење јерархије у Православној Цркви Бугарској., васпостављање јединства Московске Патријаршије и Руске Заграничне Цркве, превазилажење америчког раскола у Православној Цркви Српској итд.

l У неким медијима у Македонији главна тема протеклих дана био је наводни сукоб између Руске православне цркве и Цариградске патријаршије, који, како кажу, слаби позицију СПЦ у односу на МПЦ. Шта је од свега тога истина?

- Цариградска и Московска Патријаршија, као и остале Православне Цркве, одговорно се припремају за Велики Сабор Православне Цркве. У том циљу одржава се почетком марта сабрање свих првојерараха аутокефалних Православних Цркава, на коме учествује и Патријарх Иринеј са својим сарадницима.

l Сасвим на крају овог разговора, поштовани владико, реците нам шта је следеће на релацији Београд – Скопље? До када ће преговори бити замрзнути? Ко је сада на потезу?

- Увјерен сам да би што хитније ослобађање Архиепископа Јована било свесрдно поздрављено у Цариграду од Патријараха и представника свих Православних Цркава и да би то помогло стварању позитивне климе на овој конференцији у односу на МПЦ и тиме постало предуслов истинског и правог братског дијалога.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Зачуди ме овај човек !!??

 

 

Skoplje kao Hitlerov Berlin?

 

 

- Skoplje se ne može porediti ni sa jednim gradom 21. veka zato što takvih projekata nema nigde u svetu, ali se može uporediti sa jednim gradom iz prošlosti, a to je Berlin 30-ih godina. Ja proučavam ideologiju nacizma, doktrinu Hitlera koja je unakazila Nemačku. On je pravio nacističku Nemačku preko svog arhitekte Špera. Vaša vlast je na tom tragu - rekao je Maković, koji je u Skoplju učestvovao u debati "Spomenici i politika: da li je "Skoplje 2014" kulturni ili politički projekat".

 

Znak opasne bolesti

Da se živi u jednom virtualnom svetu, to je znak bolesti, to je znak duboke psihičke poremećenosti. Ako vi živite u fantaziji, a odbijate da priznate činjenice i realnost, onda je to stvarno zabrinjavajuće, rekao je Maković.

 

 

Zgranut i užasnut onim što je video u Skoplju, on je rekao da nema ni govora o nekakvoj kulturi, umetnosti, niti estetici. - To je politički projekat zasnovan na velikoj laži, to je politički kič koji pokazuje samovolju vlasti.

 


Ne štedeći oštre reči kritike, Maković je primetio i niz drugih nelogičnosti u vladinom projektu "Skoplje 2014'. - Kakve veze ima car Samuil i Justinijan, Goce Delčev i druga gospoda na konju? A onda tu je Aleksandar Makedonski u sredini, a sa strane Filip Makedonski, to je tek pravi užas - primetio je Maković.


Za njega je nelogična opsednutost makedonskih vlasti sa barokom.
- Nikada barok nije bio supstanca za pravoslavnu sredinu. Barok je proizvod kontrareformacije, dakle to je direktno jedan politički projekat - rekao je Maković i ocenio da je projekat "Skoplje 2014" posledica "euforije pojačanog nacionalizma koji je prerastao u histeriju". 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...

Порука са Сабрања Предстојатељâ Православних Цркава

12. Март 2014 - 9:00

 

synaxis2014_031014mala.jpg

Сабрање Предстојатељâ Православних Цркава
(Фанар, 6. – 9. март 2014.)

П О Р У К А

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Ми, милошћу Божјом предстојатељи најсветијих аутокефалних Православних Цркава, православним верницима широм света, нашој хришћанској браћи и сестрама у свету и сваком човеку добре воље: благослов вам од Бога и поздрав љубави и мира!

„Благодаримо Богу свагда за све вас, помињући вас у молитвама својим, сећајући се непрестано вашег дела вере, и труда љубави, и постојане наде у Господа нашега Исуса Христа” (I Сол. 1, 2 – 3).

1. Сабравши се, благодаћу Сведоброга Бога, на позив Архиепископа Константиновога Града и Васељенског Патријарха Вартоломеја, у Фанару, од 6. до 9. марта 2014. године, у братској љубави смо размотрили питања која данас заокупљају нашу најветију Цркву. Саборно служећи свету Литургију и саслужујући Господу у свечасном патријарашком храму Светога Георгија у ову славну и великоимениту Недељу Православља, упућујемо вам реч љубави, мира и утехе.

Наша Једна, Света, Саборна и Апостолска Православна Црква, пребивајући у свету, и сама доживљава изазове сваке епохе. Верна Свештеном Предању, Црква Христова води трајни дијалог са сваком епохом, састрадава људима и дели са њима њихове муке и невоље. „Исус Христос је исти јуче и данас и у векове” (Јевр. 13, 8).

Искушења и изазови историје особито су снажни у наше дане, те ми, православни хришћани, не можемо стајати по страни или бити равнодушни према њима. Из тог разлога смо једнодушно сабрани (ср. Дела ап. 2, 1) како бисмо се мислима и осећањима удубили у искушења и проблеме са којима се данас суочава човечанство. „Споља борбе, изнутра страховања” (IIКор. 7, 5) – ове Апостолове речи важе и данас.

2. Посматрајући људску патњу широм света, изражавамо своја састрадална осећања пред мучеништвом и своје дивљење пред сведочењем вере хришћанâ на Блиском Истоку, у Африци и у другим деловима света. На уму нам је њихово двојако мучеништво – једно за своју веру, а друго за очување свог историјског односа са људима других верских уверења. Подижемо оптужујући глас против немирâ и нестабилности који наводе хришћане на нежељену одлуку да напусте земљу у којој се родио Господ наш Исус Христос и одакле се Јеванђеље раширило по васцеломе свету.

Саосећамо са свим жртвама трагедије у Сирији. Осуђујемо сваки облик тероризма и верске мржње. Отмица митрополитâ Павла и Јована, других свештенослужитеља и монахињâ из манастира Свете Текле у Маалули остаје отворена рана и ми тражимо њихово неодложно ослобађање.

Упућујемо апел свима умешанима у сукоб да сместа обуставе војне операције, ослободе заробљенике и успоставе мир у региону путем преговорâ. Хришћани Блиског Истока јесу квасац мира. Мир за све људе значи такође мир за хришћане. Подржавамо Антиохијску Патријаршију у њеном духовном и хуманитарном служењу, као и у њеним напорима да дође до обнове разореног региона и повратка избеглица.

3. Усрдно се молимо за благополучан ток и исход преговорâ о миру и за молитвено помирење ради изласка из кризе која и даље траје у Украјини. Осуђујемо претње којима се најављује насилно заузимање светих манастира и храмова и молимо се за обраћење наше браће која се данас налазе изван заједнице са светом Црквом.

4. Светска економска криза представља основну претњу правди и миру и на локалном и на глобалном нивоу. Њене последице су очигледне у свим слојевима друштва, где се запажа одсуство духовних вредности као што су достојанство личности, братска солидарност и правдољубивост. Узроци ове кризе нису често економски него су и духовно-моралне природе. Насупрот саображавању планетарним идолима моћи, похлепе и хедонизма, ми истичемо своју мисију да радимо на преображају света примењујући начела правде, мира и љубави.

Услед егоизма и злоупотребе власти многи људи потцењују свештени карактер људске личности и равнодушно одбијају да разазнају лице Божје у оним најмањима међу нашом браћом и сестрама (ср. Мат. 25, 40 и 45), а многи остају равнодушни и пред феноменом сиромаштва, патње и насиља што муче човечанство.

5. Црква је позвана да артикулише своју пророчку реч. Изражавамо своју искрену забринутост због локалних и глобалних тенденција које обезвређују и разједају начела вере, достојанство људске личности, институцију брака и дар стварања.

Наглашавамо неоспориви свештени карактер човечјег живота, од зачећа до физичке смрти. Признајемо брак као заједницу мушкарца и жене која одсликава јединство Христа и Цркве Његове. Наше је послање да очувамо животну средину као они који одговорно управљају њоме, а не као њени власници. У овом периоду Свете и Велике Четрдесетнице желимо да подстакнемо наше свештенство и верни народ да покажу дух покајања и да живе у чистоти срца, смирењу и праштању, сведочећи у друштву о свагда актуелном учењу Господа нашег Исуса Христа.

6. Ово Сабрање предстојатељâ представља за нас благословену прилику да кроз општење и сарадњу поново потврдимо своје јединство. Потврђујемо своју приврженост начелу саборности или синодалности као начелу од врхунског значаја за јединство Цркве. Пажљиво ослушкујемо глас светог Јована Златоуста, архиепископа константинопољског, који каже да „име Цркве није име поделе него име јединства и сагласја”. Наша срца су окренута ка одавно очекиваном Светом и Великом Сабору Православне Цркве како бисмо посведочили њено јединство, као и њену одговорност за савремени свет и њену љубав према њему.

Учесници Сабрања су сагласни да треба интензивирати рад на припреми Сабора. Специјална Међуправославна комисија почеће да ради на томе од септембра 2014. године, а свој посао ће привести крају до свете Пасхе – Васкрса – 2015. године. Уследиће, у првој половини 2015.  године, Предсаборска свеправославна конференција. Све одлуке, како на самом Сабору тако и у његовим припремним етапама, доносиће се консензусом. Свети и Велики Сабор Православне Цркве сазваће Васељенски Патријарх у Константинопољу (Цариграду) 2016. године, уколико не искрсне нешто непредвиђено. Сабором ће председавати Васељенски Патријарх. Његова браћа, предстојатељи осталих Православних аутокефалних Цркава, седеће са његове десне и леве стране.

7. Са јединством Цркве нераскидиво је повезана њена мисионарска делатност. Црква не живи за себе него је дужна да сведочи и да дарове Божје дели са онима који су близу и са онима који су далеко. Учествујући у божанственој Евхаристији и молећи се за васељену, призвани смо да и после свете Литургије наставимо Литургију и да са читавим човечанством поделимо дарове истине и љубави, сагласно последњој заповести Господњој и обећању Његовом: „Идите и научите све народе... И ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века” (Мат. 28, 19 – 20).

8. Живимо у свету у којем мултикултуралност и плурализам представљају неизбежну стварност, подложну сталним променама. Свесни смо чињенице да ниједно питање нашега времена не може бити размотрено или решено ван глобалног контекста, као и чињенице да било каква поларизација између локалног и глобалног на крају доводи до искривљавања православног начина мишљења.

Стога смо одлучни – и тада, штавише, када смо суочени са несугласицама, издвајањима и поделама – да објављујемо поруку Православља. Признајемо да је дијалог увек бољи од сукоба. Одустајање и изолација никада нису добар избор. Поново потврђујемо своју обавезу да водимо дијалог са другим – са другим људима и са другим културама, као и са другим хришћанима и са људима другачијих верских убеђења.

9. Упркос наведеним изазовима, проповедамо Јеванђеље – Благу Вест – Бога „Који тако заволе свет” да се „настани међу нама”. На тај начин ми православни остајемо људи пуни наде. Упркос тешкоћама, ипак се усуђујемо да полажемо своју наду на Бога „Који јесте, Који беше и Који долази”, Који јеСведржитељ (Откр. 1, 8). Стога и памтимо да последња реч – реч радости, љубави и живота – припада Њему, Којему приличи свака слава, част и поклоњење у векове векова. Амин.

У Фанару, 9. марта 2014.

+ Константинопољски Вартоломеј

+ Александријски Теодор II

+ Јерусалимски Теофил

+ Московски Кирил

+ Српски Иринеј

+ Румунски Данило

+ Бугарски Неофит

+ Грузијски Илија

+ Кипарски Хризостом

+ Атински Јероним

+ Варшавски Сава

+ Тиране Анастасије

 

Превео епископ бачки Иринеј

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Са радошћу се одазивајући позиву Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је упутио своје викаре, Преосвећеног Епископа ремезијанског г. Стефана и Преосвећеног Епископа топличког г. Јеротеја, да 27. и 28. јула 2021. године у Кијеву представљају Српску Патријаршију на свечаној прослави 1033. годишњице Крштења Русије и дану када Православна Црква прославља Светог равноапостолног великог кнеза Владимира.

       
      Прославa овог великог празника ће започети 27. јула традиционалним чином благодарења на Владимирској гори у Кијеву којим ће началствовати Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије. У подножју споменика Светом равноапостолоном кнези Владимиру биће изложене чудотворне иконе Пресвете Богородице: Почајевска, Свјатагорска, Касперовска и Зимненска, затим икона Равноапостолног кнеза Владимира са честицом његових светих моштију, као и многе велике светиње из свих крајева Украјине.
      Потом ће, од споменика Светом кнезу Владимиру на Владимирској гори, верни народ, предвођен митрополитом Онуфријем, архијерејима, свештенством и монаштвом, у великој литији отићи до Светоуспенске Кијево-печерске лавре где ће бити служено свеноћно бденије.
      Сутрадан, 28. јула, на сам дан празника, митрополит Онуфрије ће служити свету Литургију на тргу испред Успенске Cаборне цркве. Истог дана у подне звона ће се огласити у свим црквама и манастирима Украјинске Православне Цркве.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Најсветији патријарх српски Порфирије честитао је председавајућем Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије митрополиту волоколамском Илариону 55. рођендан.

       
      Ваше Високопреосвештенство,
      Драги наш брате у Христу и саслужитељу, 
      Са радошћу Вам честитам Дан рођења, којим сте, пре свега, донели радост вашим родитељима, а затим и свима нама, који су у Вама видели следбеника архипастира, који својом жртвеном и ватреном службом доводите све људе на спасоносни пут Крштења у име Оца и Сина и Светог Духа (Мт.,28,19), и евхаристијског сједињења са Исусом Христом, Сином Божијим. 
      Радујући се Вашем рођендану, молимо се Господу нашем Исусу Христу, нека Вам Он подари духовну и телесну снагу у Вашој христољубивој и човекољубивој архипастирској мисији. 
      Високопреосвећени Владико, на многаја и блага љета!
       
      С љубављу у Христу Господу, 
      Архиепископ пећки, 
      Митрополит београдско-карловачки,
      Патријарх српски Порфирије

      Извор: Мospat.ru
    • Од Поуке.орг инфо,
      Древни антички Лихнидос, што у преводу са грчког значи Бело језеро, или данашњи словенски назив - Охридско језеро (језеро о хриди), се налази у држави Македонији на територији коју насељава наш братски и комшијски народ Македонци. Читав тај простор је регија од посебно великог историјског значаја, одакле је захваљујући св. Клименту и св. Науму, и њиховим ученицима, потекла велика христијанизација балканских Словена а касније и Свете Русије. Благодарећи њима и њиховим духовним оцима св. Кирилу и св. Методију, Словени су још у деветом и десетом веку једним делом христијанизовани, а словенска племена су добила и своја словенска писма - глагољицу и ћирилицу. 
      Охрид је својеврсни балкански Јерусалим и то не само по мноштву измешаних култура, вера и обичаја, већ пре свега по светим словенским просветитељима који су као у неком новом Јордану или у некој новој Галилеји, крстили прве веће групе балканских Словена. 
      У Охриду је и данас пуно прелепог белила, особене светлости и несвакидашње чистоте. Човек који није обишао Охрид и Македонију, тешко може схватити велики значај тог простора за духовну судбину свих Словена. Када дођете у Охрид осећате се као да сте дошли кући јер сви ми Словени смо на неки начин духовно зачети и духовно рођени негде у благодатним дубинама Цркве Охрида и Охридске регије.
      У Охриду је све некако древно и прастаро али уједно ново и увек актуелно. И ваздух који удишете је посебан. И светиње које целивате су тако особене и важне за све Словене. Па кад вас још и на сред улице вама непознати људи поздрављају и траже вам благослов, то само сведочи о љубави македонског народа према Цркви и свештеницима Христове Лађе Спасења. А када вам још са искреним осмехом и кажу: "Драго нам је оче да сте из нама братске Србије", онда вам се срце испуни милином и радошћу. Тек тада схватите да су сви расколи и свакојаки политички неспоразуми само привремена појава. Да ће љубав Христова све то ускоро надвладати јер љубав је непобедива. Да се Срби и Македонци поштују и воле на благодатним фреквенцијама којих често ни сами нису свесни. То је тај древни хришћански Балкан, отворен, искрен, незлобив и јединствен.
      Па када се вас Бог још удостоји и да у Нижепољу покрај Битоља саслужујете на Светој Литургији мученику и исповеднику наших дана, Архиепископу Охридском и Митрополиту Скопском Г. Јовану, и када се преко 120 ходочасника из Србије на тако светом месту причести Светим Тајнама Христовим, онда се на све излије огромни и неописиви мир и преобиље благодати Господње.
      Ваљало је зато и вредело посетити Охрид и Македонију, и упознати себе саме у неким скривеним наслагама древне хришћанске прошлости. Сусрести се са браћом и сестрама у Христу. Загрлити се са онима који су нам најближи рођаци и гостољубиви домаћини Охрида и Македоније. Само у том непосредном контакту и искреној хришћанској љубави, у којој потпуно и искрено поштујемо различите националне, језичке и културне идентитете једни других, осетићемо сви заједно, да смо били и остали најближи сродници. И по крви балканској а пре свега по љубави Христовој. 
      Архимандрит Петар (Драгојловић)
       









    • Од Поуке.орг - инфо,
      Редакција званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе „Православни мисионарˮ упутила је у мајско-јунском, 379. броју благодарност свим медијским делатницима са којима остварује сарадњу. Текст благодарности доносимо у целости: 

       
      Имајући у виду значај ове мисионарско-медијске сарадње, редакција Православног мисионара најсрдачније благодари свим медијским делатницима Српске Православне Цркве, на сарадњи и сатрудништву у овом богоугодном делу које већ овде и сада рађа дивне и благословене плодове.
      Посебну благодарност упућујемо следећим црквеним медијима које сматрамо за своје конкретне и редовне сараднике: радио станицама: Беседа, Епархије бачке; Светигора, Митрополије црногорско-приморске; Слово љубе, Архиепископије београдско-карловачке; Глас, Епархије нишке; Источник, Епархије ваљевске, Српски Сион, Епархије сремске.
      Благодарност упућујемо и Телевизији Храм, Архиепископије београдско- карловачке, у чијем програму се чује глас и мисионарска реч нашег часописа, коју у име редакције Православног мисионара најчешће упућује катихета Бранислав Илић, члан Редакције задужен за односе са медијима.
      Нека би Господ дао снаге свим делатницима на пољу црквене мисије, да у овом богоугодном, равноапостолном и са-литургијском делу напредују из славе у славу, из силе у силу, изграђујући себе и све оне који примају њихову реч, у меру раста висине Христове (Еф 4, 13).
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Министарка културе Маја Гојковић: Очување културног наслеђа заједнички циљ

       
      Потпредседница Владе Републике Србије и министарка културе и информисања Маја Гојковић обавестила је данас Његову Светост Патријарха српског Порфирија да су на радном састанку прихваћене сугестије и предлози које је Српска Православна Црква упутила на Нацрт закона о културном наслеђу, а у циљу побољшања и унапређења текста Нацрта закона.
      Гојковић је у писму патријарху нагласила да се текст на који су достављене примедбе и сугестије не налази у фази Предлога закона, те тиме ни у поступку усвајања пред Владом Републике Србије, нити пред Народном скупштином.
      Потпредседница Владе је указала да је Радна група у оквиру Министарства културе и информисања тек сада, након одржане четири панел дискусије у оквиру јавне расправе, која је трајала од 6. до 28. маја, у фази разматрања бројних предлога од стране шире јавности, а у циљу побољшања текста будућег Предлога закона.
      Гојковић је навела да је заједнички циљ очување културног наслеђа, а посебна пажња и заједнички труд и залагање усмерени су на заштиту културног наслеђа које се налази на територији наше Аутономне покрајине Косова и Метохије, које је свакодневно изложено нападима и уништавању.
      Гојковић је изразила уверење да ћемо и у будућности, као и сада, путем чврсте сарадње доћи до најбољих решења за будући Предлог закона о културном наслеђу, који ће након усвајања предлога и сугестија допринети свеукупној заштити културног наслеђа Републике Србије и бити још један корак у заједничким залагањима државе и Српске Православне Цркве да сачувамо културно наслеђе наше државе и народа за будуће генерације.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...