Jump to content

Прогон Православне Охридске Архиепископије у Р. Македонији

Оцени ову тему


Guest свештеник Иван

Препоручена порука

Molitve Srba niko ne čuje

Milena Marković - Mladen Stančić | 25. decembar 2013. 21:50 | Komentara: 

Sa monaštvom pravoslavne Ohridske arhiepiskopije, koje bogosluži u izgnanstvu (2). Mladi i obrazovani svedoče o nevoljama progona u kome istrajavaju

0maked%20(3)_620x0.jpg

Foto Igor Marinković

Sve je kao što biva u hramovima vere. Molitva. Ikone. Miris tamjana... Ali, ništa nije isto.

 

Monaštvo pravoslavne Ohridske arhiepiskopije bogosluži u izgnanstvu, mimo vekovnih svetinja Srpske pravoslavne crkve, pod čijom je arhiepiskopija kanonskom jurisdikcijom. Bogosluže i opstaju na imanjima dobrotvora, u makedonskim bespućima. U svakodnevnoj strepnji od novih upada policije, pretresa i privođenja, zaplene imovine i sredstava za rad.

Kao u najcrnja vremena rigidnih komunističkih režima, koji su gazili i ljudska prava i verske slobode, državno-policijski aparat ih hapsi i tamniči.

U ovom vremenu, stavljaju im lisice na ruke, trpaju ih u policijska vozila, dok to sve beleže kamere i slika ide u javnost, kako bi monasi bili što više osramoćeni.

Golgota koja traje, bez izgleda da će se u skorije vreme okončati, započela je kada su pre 11 godina ovi stradalnici pristupili kanonskom jedinstvu SPC, na koje je tada pozvao blaženopočivši patrijarh Pavle. Istupili su iz raskolničke makedonske crkve i vratili se svojoj vrhovnoj crkvi.

Prvi korak napravio je vladika Jovan (Vraniškovski), arhiepiskop ohridski, koji je u protekloj deceniji - sedam puta zatvaran! On, danas, vidno narušenog zdravlja, robija u zatvoru Idrizova, bez ijednog utemeljenog dokaza o krivici.

POKUPILI I MATIČNE KNJIGE- SVE su nam pokupili, pa i matične knjige krštenih i venčanih - svedoči igumanija Kirana. 

- Nismo mogle da završimo ni započeti ikonostas za crkvu kod Vitine, u Kosovskom Pomoravlju. Eto... narod nas je branio, ali nije uspeo i da odbrani. Osudili su nas, sve koje su hapsili, a bilo je osamnaestoro, što monaštva, što vernika, među njima i najbliža rodbina arhiepiskopa Jovana.

- Nema sumnje da je na delu savremeni progon srpske crkve u Makedoniji. Arhiepiskop Jovan je politički zatvorenik - upozoravali su, ali uzaludno, čak i makedonski političari Stojan Andov i Ljupčo Georgievski.

Mi putujemo prema Kumanovu. Na nekoliko kilometara ispred njega, idući iz Starog Nagoričana, naselje Rajkova kuća, preimenovano je u Karpoš. Pitamo ljude gde je hram episkopa pološko-kumanovskog Joakima. Ljudi ćute: zagledaju u registarske oznake našeg automobila. Tek, posle popriličnog lutanja, jedan nam je pokazao zabačeni put.

Iza visoke metalne ograde - nigde belega. Ni zvona... Ma ništa što bi odgonetnulo da je ovde sedište episkopije koja je u sastavu SPC. Samo crveni „jugić“, jedino vozilo episkopije. U skromnom, može se reći, domaćinstvu - dočekuju nas vladika Joakim i monasi.

KOME JE TEŽEGOVOREĆI o posetama arhijereja SPC i radosti zbog takvih susreta, vladika David podseća na dijalog sa Teodosijem, episkopom raško-prizrenskim. 

- Ne žalostite se, vama na Kosovu i Metohiji je teže - kazao je Teodosiju, na rastanku. 

- Ne. Vama je teže, jer stradate od iste vere - odgovorio je.

- Dobro ste došli - kaže episkop.

U jednom sobičku - paraklis. Levo je čajna kuhinjica. Hodnik. Monah iznosi tri plastična tronošca da sednemo. Na četvrtom nam poslužuje čaj.

- Tako je kako vidite - bira reči vladika srpski Joakim.

Tek posle dugog ćutanja, kazao je:

- I nesreća i nevolja naša.

Sutradan smo se uputili u Bitolj, a zatim prema vrhovima Pelistera. Planina pod injem. Putevi okovani ledom, a već je noć. Tražimo selo Niže Polje, a nigde čoveka. Totalno bespuće. Ovde je Manastir Svetog Jovana Zlatoustog. Podigao ga na imanju roditelja utamničeni arhiepiskop Jovan.

Manastir se ne vidi s puta. Pešačimo. Levo, desno, pravo... Pa opet, isto, pa opet uzbrdo. Nema svetla, ali nam je mesec saveznik, i nebo, tako blizu da pružiš ruku i zvezdu ubereš.

Konačno, pred nama manastir. U brdu, kao kakav svetionik ispod vrha Pelistera.

Monahinje su začuđene posetom. Mislile su da tražimo prenoćište. Ne, do kasno u noć smo slušali priču monahinje Magdaline o progonu.

0maked%20(2).jpg

- I crkvu smo sa arhiepiskopom sazidali. Ali su nam stigli buldožeri i srušili je. Bile smo na jutarnjoj službi. Policija je upala u paraklis i prekinula molitvu. Čudo koliko je bilo policije. Nismo imali pravo ni na jedan poziv telefonom. Nikome, ništa da javimo. Držali su nas ovde i ispitivali od sedam do tri. Posle su mene priveli, sa lisicama na rukama. Igumanija je bila bolesna, u krevetu, poštedeli su je privođenja: ali, sila Božija u nemoći se poznaje, dala nam je snagu da sve izdržimo. Molimo se da nam se episkop vrati.

Odavde, iz manastira - putokaz nas je, narednih dana doveo u Staro Lagovo kod Prilepa. Gotovo pusto selo. Pred nama je trošna stara kuća. Ambijent, na prvi pogled, kao scenografija za kakav film sa temom iz davnina. Monasima u izgnanstvu ovu kuću je za utočište monaštva i pribežište vernika darovao dobrotvor Vladimir Gajić.

Monasi prognani iz manastira Treskavac, zadužbine kralja Milutina, malčice su je obnovili, podigli drvenu kapiju pored kojih je jedini čuvar krupan beli pas, zakržljale zadnje noge.

- Nama i nije važna udobnost, važno je da je krov tu. A najvažnije da dolazi narod. Na Svetog Nikolu bilo je puno vernika - govori monah Mojsije.

0maked.jpg

Monah Mojsije (na slici levo)

Ćutimo. A šta čovek da kaže pred ovom slikom, koja reči zaustavlja u grlu.

U povratku smo na novoj adresi. Selo Markova Sušica, na 15. kilometru od Skoplja, prema ... nigde. Manastir?! Je li ovde stvarno manastir?

Makadamskim putem spuštamo se u dolinu, ali ga ne nalazimo. Vraćamo se, pa ponovo u bespuće.

Episkop Stobijski i mestobljusitelj strumički, David, kada je spoznao da se nikako ne snalazimo, poslao je po nas monahinju do takozvanog glavnog puta. Pratimo njeno vozilo do pred kapiju kuće, zavučene, kao stanište kakve retke ptice koja želi da po svaku cenu sačuva svoje gnezdo.

0maked%20(1).jpg

Episkop David i igumanija Kirana

Ni ovde ništa nije isto, a sve je unutra kao što biva u hramovima vere. Nema ni zvona. Ni krsta na kući koju su monaštvu darovali roditelji jedne od monahinja.

Traje stalna molitva. Ali, i veliki rad od koga monaštvo živi. Monahinje tkaju svilu za vladičanske odežde. Slikaju ikone. Rade mozaike. Prave sapune od mirisnog bilja. Kreme od lekovitih trava i divljeg kestena. Mlade, obrazovane, bez gorčine izdržavaju nevolje progona.

- Mi smo bile u manastiru Jankovac kod Prespanskog jezera - priča igumanija Kirana, arhitekta po obrazovanju. 

0maked%20(4).jpg

Nastajanje ikona u manastiru Sveti Marko

- U tom manastiru, u kome je služio i vladika Nikolaj, četiri i po decenije nije bilo monaštva. Mi smo ga obnovile, pridigle. I kuću i okućnicu, a onda smo otuda proterane, pa i ovde nemamo mira da se iznova kućimo.

I ovu monahinju su hapsili. Kaže, i tukli.

Episkop David, dok igumanija govori, podseća na reči apostola Pavla: „Kada sam slab, onda sam silan...“

A na spratu ovog manastira posvećenom Svetom Marku, u monaškoj radionici miruje veliko bronzano zvono.

Vladika kaže:

- Čeka bolje dane.

Sutra Majka vladike: Pustite mog Jovana

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:470360-Molitve-Srba-niko-ne-cuje

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 3.1k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Брате/сестро Златички, моменталната дискусија на оваа тема се води за правата на Србите во Македонија. Не за невините страдања на Блаженејшиот Јован. Овде се дискутира, дека Македонците во Македонија ПРИНУДНО ги асимилирале Србите, што е нормално глупост! Како што во Белград никој (присилно) не ги асимилира Македонците кои живеат таму, истото никој (присилно) не го прави ни во Македонија.

Македонскиот народ постои како народ(кога и како настанал веќе не е битно, но битно е дека постои и ќе постои сe` додека е тоа волја Божија). И да, јас цело време велам и ќе велам дека ПОА е Црква Божија, но исто така и Македонска(ако може некоја Црква да му припаѓа на некој народ). 

Mogu li znati da li pripadaš pravoj Ohridskoj arhiepiskopiji ili raskolnicima iz MPC?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Molitve Srba niko ne čuje

Milena Marković - Mladen Stančić | 25. decembar 2013. 21:50 | Komentara: 

Sa monaštvom pravoslavne Ohridske arhiepiskopije, koje bogosluži u izgnanstvu (2). Mladi i obrazovani svedoče o nevoljama progona u kome istrajavaju

 
0maked%20(3)_620x0.jpg

Foto Igor Marinković

Sve je kao što biva u hramovima vere. Molitva. Ikone. Miris tamjana... Ali, ništa nije isto.

 

Monaštvo pravoslavne Ohridske arhiepiskopije bogosluži u izgnanstvu, mimo vekovnih svetinja Srpske pravoslavne crkve, pod čijom je arhiepiskopija kanonskom jurisdikcijom. Bogosluže i opstaju na imanjima dobrotvora, u makedonskim bespućima. U svakodnevnoj strepnji od novih upada policije, pretresa i privođenja, zaplene imovine i sredstava za rad.

Kao u najcrnja vremena rigidnih komunističkih režima, koji su gazili i ljudska prava i verske slobode, državno-policijski aparat ih hapsi i tamniči.

U ovom vremenu, stavljaju im lisice na ruke, trpaju ih u policijska vozila, dok to sve beleže kamere i slika ide u javnost, kako bi monasi bili što više osramoćeni.

Golgota koja traje, bez izgleda da će se u skorije vreme okončati, započela je kada su pre 11 godina ovi stradalnici pristupili kanonskom jedinstvu SPC, na koje je tada pozvao blaženopočivši patrijarh Pavle. Istupili su iz raskolničke makedonske crkve i vratili se svojoj vrhovnoj crkvi.

Prvi korak napravio je vladika Jovan (Vraniškovski), arhiepiskop ohridski, koji je u protekloj deceniji - sedam puta zatvaran! On, danas, vidno narušenog zdravlja, robija u zatvoru Idrizova, bez ijednog utemeljenog dokaza o krivici.

POKUPILI I MATIČNE KNJIGE- SVE su nam pokupili, pa i matične knjige krštenih i venčanih - svedoči igumanija Kirana. 

- Nismo mogle da završimo ni započeti ikonostas za crkvu kod Vitine, u Kosovskom Pomoravlju. Eto... narod nas je branio, ali nije uspeo i da odbrani. Osudili su nas, sve koje su hapsili, a bilo je osamnaestoro, što monaštva, što vernika, među njima i najbliža rodbina arhiepiskopa Jovana.

- Nema sumnje da je na delu savremeni progon srpske crkve u Makedoniji. Arhiepiskop Jovan je politički zatvorenik - upozoravali su, ali uzaludno, čak i makedonski političari Stojan Andov i Ljupčo Georgievski.

Mi putujemo prema Kumanovu. Na nekoliko kilometara ispred njega, idući iz Starog Nagoričana, naselje Rajkova kuća, preimenovano je u Karpoš. Pitamo ljude gde je hram episkopa pološko-kumanovskog Joakima. Ljudi ćute: zagledaju u registarske oznake našeg automobila. Tek, posle popriličnog lutanja, jedan nam je pokazao zabačeni put.

Iza visoke metalne ograde - nigde belega. Ni zvona... Ma ništa što bi odgonetnulo da je ovde sedište episkopije koja je u sastavu SPC. Samo crveni „jugić“, jedino vozilo episkopije. U skromnom, može se reći, domaćinstvu - dočekuju nas vladika Joakim i monasi.

KOME JE TEŽEGOVOREĆI o posetama arhijereja SPC i radosti zbog takvih susreta, vladika David podseća na dijalog sa Teodosijem, episkopom raško-prizrenskim. 

- Ne žalostite se, vama na Kosovu i Metohiji je teže - kazao je Teodosiju, na rastanku. 

- Ne. Vama je teže, jer stradate od iste vere - odgovorio je.

- Dobro ste došli - kaže episkop.

U jednom sobičku - paraklis. Levo je čajna kuhinjica. Hodnik. Monah iznosi tri plastična tronošca da sednemo. Na četvrtom nam poslužuje čaj.

- Tako je kako vidite - bira reči vladika srpski Joakim.

Tek posle dugog ćutanja, kazao je:

- I nesreća i nevolja naša.

Sutradan smo se uputili u Bitolj, a zatim prema vrhovima Pelistera. Planina pod injem. Putevi okovani ledom, a već je noć. Tražimo selo Niže Polje, a nigde čoveka. Totalno bespuće. Ovde je Manastir Svetog Jovana Zlatoustog. Podigao ga na imanju roditelja utamničeni arhiepiskop Jovan.

Manastir se ne vidi s puta. Pešačimo. Levo, desno, pravo... Pa opet, isto, pa opet uzbrdo. Nema svetla, ali nam je mesec saveznik, i nebo, tako blizu da pružiš ruku i zvezdu ubereš.

Konačno, pred nama manastir. U brdu, kao kakav svetionik ispod vrha Pelistera.

Monahinje su začuđene posetom. Mislile su da tražimo prenoćište. Ne, do kasno u noć smo slušali priču monahinje Magdaline o progonu.

0maked%20(2).jpg

- I crkvu smo sa arhiepiskopom sazidali. Ali su nam stigli buldožeri i srušili je. Bile smo na jutarnjoj službi. Policija je upala u paraklis i prekinula molitvu. Čudo koliko je bilo policije. Nismo imali pravo ni na jedan poziv telefonom. Nikome, ništa da javimo. Držali su nas ovde i ispitivali od sedam do tri. Posle su mene priveli, sa lisicama na rukama. Igumanija je bila bolesna, u krevetu, poštedeli su je privođenja: ali, sila Božija u nemoći se poznaje, dala nam je snagu da sve izdržimo. Molimo se da nam se episkop vrati.

Odavde, iz manastira - putokaz nas je, narednih dana doveo u Staro Lagovo kod Prilepa. Gotovo pusto selo. Pred nama je trošna stara kuća. Ambijent, na prvi pogled, kao scenografija za kakav film sa temom iz davnina. Monasima u izgnanstvu ovu kuću je za utočište monaštva i pribežište vernika darovao dobrotvor Vladimir Gajić.

Monasi prognani iz manastira Treskavac, zadužbine kralja Milutina, malčice su je obnovili, podigli drvenu kapiju pored kojih je jedini čuvar krupan beli pas, zakržljale zadnje noge.

- Nama i nije važna udobnost, važno je da je krov tu. A najvažnije da dolazi narod. Na Svetog Nikolu bilo je puno vernika - govori monah Mojsije.

0maked.jpg

Monah Mojsije (na slici levo)

Ćutimo. A šta čovek da kaže pred ovom slikom, koja reči zaustavlja u grlu.

U povratku smo na novoj adresi. Selo Markova Sušica, na 15. kilometru od Skoplja, prema ... nigde. Manastir?! Je li ovde stvarno manastir?

Makadamskim putem spuštamo se u dolinu, ali ga ne nalazimo. Vraćamo se, pa ponovo u bespuće.

Episkop Stobijski i mestobljusitelj strumički, David, kada je spoznao da se nikako ne snalazimo, poslao je po nas monahinju do takozvanog glavnog puta. Pratimo njeno vozilo do pred kapiju kuće, zavučene, kao stanište kakve retke ptice koja želi da po svaku cenu sačuva svoje gnezdo.

0maked%20(1).jpg

Episkop David i igumanija Kirana

Ni ovde ništa nije isto, a sve je unutra kao što biva u hramovima vere. Nema ni zvona. Ni krsta na kući koju su monaštvu darovali roditelji jedne od monahinja.

Traje stalna molitva. Ali, i veliki rad od koga monaštvo živi. Monahinje tkaju svilu za vladičanske odežde. Slikaju ikone. Rade mozaike. Prave sapune od mirisnog bilja. Kreme od lekovitih trava i divljeg kestena. Mlade, obrazovane, bez gorčine izdržavaju nevolje progona.

- Mi smo bile u manastiru Jankovac kod Prespanskog jezera - priča igumanija Kirana, arhitekta po obrazovanju. 

0maked%20(4).jpg

Nastajanje ikona u manastiru Sveti Marko

- U tom manastiru, u kome je služio i vladika Nikolaj, četiri i po decenije nije bilo monaštva. Mi smo ga obnovile, pridigle. I kuću i okućnicu, a onda smo otuda proterane, pa i ovde nemamo mira da se iznova kućimo.

I ovu monahinju su hapsili. Kaže, i tukli.

Episkop David, dok igumanija govori, podseća na reči apostola Pavla: „Kada sam slab, onda sam silan...“

A na spratu ovog manastira posvećenom Svetom Marku, u monaškoj radionici miruje veliko bronzano zvono.

Vladika kaže:

- Čeka bolje dane.

Sutra Majka vladike: Pustite mog Jovana

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:470360-Molitve-Srba-niko-ne-cuje

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

 
0maked%20(3).jpg
 
 
Monaštvo pravoslavne Ohridske arhiepiskopije bogosluži u izgnanstvu, mimo vekovnih svetinja Srpske pravoslavne crkve, pod čijom je arhiepiskopija kanonskom jurisdikcijom. Bogosluže i opstaju na imanjima dobrotvora, u makedonskim bespućima. U svakodnevnoj strepnji od novih upada policije, pretresa i privođenja, zaplene imovine i sredstava za rad.

Kao u najcrnja vremena rigidnih komunističkih režima, koji su gazili i ljudska prava i verske slobode, državno-policijski aparat ih hapsi i tamniči.

U ovom vremenu, stavljaju im lisice na ruke, trpaju ih u policijska vozila, dok to sve beleže kamere i slika ide u javnost, kako bi monasi bili što više osramoćeni.

Golgota koja traje, bez izgleda da će se u skorije vreme okončati, započela je kada su pre 11 godina ovi stradalnici pristupili kanonskom jedinstvu SPC, na koje je tada pozvao blaženopočivši patrijarh Pavle. Istupili su iz raskolničke makedonske crkve i vratili se svojoj vrhovnoj crkvi.

Prvi korak napravio je vladika Jovan (Vraniškovski), arhiepiskop ohridski, koji je u protekloj deceniji - sedam puta zatvaran! On, danas, vidno narušenog zdravlja, robija u zatvoru Idrizova, bez ijednog utemeljenog dokaza o krivici.

 

POKUPILI I MATIČNE KNJIGE- SVE su nam pokupili, pa i matične knjige krštenih i venčanih - svedoči igumanija Kirana. 
- Nismo mogle da završimo ni započeti ikonostas za crkvu kod Vitine, u Kosovskom Pomoravlju. Eto... narod nas je branio, ali nije uspeo i da odbrani. Osudili su nas, sve koje su hapsili, a bilo je osamnaestoro, što monaštva, što vernika, među njima i najbliža rodbina arhiepiskopa Jovana.

 

- Nema sumnje da je na delu savremeni progon srpske crkve u Makedoniji. Arhiepiskop Jovan je politički zatvorenik - upozoravali su, ali uzaludno, čak i makedonski političari Stojan Andov i Ljupčo Georgievski.

Mi putujemo prema Kumanovu. Na nekoliko kilometara ispred njega, idući iz Starog Nagoričana, naselje Rajkova kuća, preimenovano je u Karpoš. Pitamo ljude gde je hram episkopa pološko-kumanovskog Joakima. Ljudi ćute: zagledaju u registarske oznake našeg automobila. Tek, posle popriličnog lutanja, jedan nam je pokazao zabačeni put.

Iza visoke metalne ograde - nigde belega. Ni zvona... Ma ništa što bi odgonetnulo da je ovde sedište episkopije koja je u sastavu SPC. Samo crveni „jugić“, jedino vozilo episkopije. U skromnom, može se reći, domaćinstvu - dočekuju nas vladika Joakim i monasi.

 

KOME JE TEŽEGOVOREĆI o posetama arhijereja SPC i radosti zbog takvih susreta, vladika David podseća na dijalog sa Teodosijem, episkopom raško-prizrenskim. 
- Ne žalostite se, vama na Kosovu i Metohiji je teže - kazao je Teodosiju, na rastanku. 
- Ne. Vama je teže, jer stradate od iste vere - odgovorio je.

 

- Dobro ste došli - kaže episkop.

U jednom sobičku - paraklis. Levo je čajna kuhinjica. Hodnik. Monah iznosi tri plastična tronošca da sednemo. Na četvrtom nam poslužuje čaj.

- Tako je kako vidite - bira reči vladika srpski Joakim.

Tek posle dugog ćutanja, kazao je:

- I nesreća i nevolja naša.

Sutradan smo se uputili u Bitolj, a zatim prema vrhovima Pelistera. Planina pod injem. Putevi okovani ledom, a već je noć. Tražimo selo Niže Polje, a nigde čoveka. Totalno bespuće. Ovde je Manastir Svetog Jovana Zlatoustog. Podigao ga na imanju roditelja utamničeni arhiepiskop Jovan.

Manastir se ne vidi s puta. Pešačimo. Levo, desno, pravo... Pa opet, isto, pa opet uzbrdo. Nema svetla, ali nam je mesec saveznik, i nebo, tako blizu da pružiš ruku i zvezdu ubereš.

Konačno, pred nama manastir. U brdu, kao kakav svetionik ispod vrha Pelistera.

Monahinje su začuđene posetom. Mislile su da tražimo prenoćište. Ne, do kasno u noć smo slušali priču monahinje Magdaline o progonu.

 

0maked%20(2).jpg
 

- I crkvu smo sa arhiepiskopom sazidali. Ali su nam stigli buldožeri i srušili je. Bile smo na jutarnjoj službi. Policija je upala u paraklis i prekinula molitvu. Čudo koliko je bilo policije. Nismo imali pravo ni na jedan poziv telefonom. Nikome, ništa da javimo. Držali su nas ovde i ispitivali od sedam do tri. Posle su mene priveli, sa lisicama na rukama. Igumanija je bila bolesna, u krevetu, poštedeli su je privođenja: ali, sila Božija u nemoći se poznaje, dala nam je snagu da sve izdržimo. Molimo se da nam se episkop vrati.

Odavde, iz manastira - putokaz nas je, narednih dana doveo u Staro Lagovo kod Prilepa. Gotovo pusto selo. Pred nama je trošna stara kuća. Ambijent, na prvi pogled, kao scenografija za kakav film sa temom iz davnina. Monasima u izgnanstvu ovu kuću je za utočište monaštva i pribežište vernika darovao dobrotvor Vladimir Gajić.

Monasi prognani iz manastira Treskavac, zadužbine kralja Milutina, malčice su je obnovili, podigli drvenu kapiju pored kojih je jedini čuvar krupan beli pas, zakržljale zadnje noge.

- Nama i nije važna udobnost, važno je da je krov tu. A najvažnije da dolazi narod. Na Svetog Nikolu bilo je puno vernika - govori monah Mojsije.

 

0maked.jpg

Monah Mojsije (na slici levo)

 

 

Ćutimo. A šta čovek da kaže pred ovom slikom, koja reči zaustavlja u grlu.

U povratku smo na novoj adresi. Selo Markova Sušica, na 15. kilometru od Skoplja, prema ... nigde. Manastir?! Je li ovde stvarno manastir?

Makadamskim putem spuštamo se u dolinu, ali ga ne nalazimo. Vraćamo se, pa ponovo u bespuće.

Episkop Stobijski i mestobljusitelj strumički, David, kada je spoznao da se nikako ne snalazimo, poslao je po nas monahinju do takozvanog glavnog puta. Pratimo njeno vozilo do pred kapiju kuće, zavučene, kao stanište kakve retke ptice koja želi da po svaku cenu sačuva svoje gnezdo.

 

 

0maked%20(1).jpg

Episkop David i igumanija Kirana

 

 

Ni ovde ništa nije isto, a sve je unutra kao što biva u hramovima vere. Nema ni zvona. Ni krsta na kući koju su monaštvu darovali roditelji jedne od monahinja.

Traje stalna molitva. Ali, i veliki rad od koga monaštvo živi. Monahinje tkaju svilu za vladičanske odežde. Slikaju ikone. Rade mozaike. Prave sapune od mirisnog bilja. Kreme od lekovitih trava i divljeg kestena. Mlade, obrazovane, bez gorčine izdržavaju nevolje progona.

- Mi smo bile u manastiru Jankovac kod Prespanskog jezera - priča igumanija Kirana, arhitekta po obrazovanju. 

 

 

0maked%20(4).jpg

Nastajanje ikona u manastiru Sveti Marko

 

 

- U tom manastiru, u kome je služio i vladika Nikolaj, četiri i po decenije nije bilo monaštva. Mi smo ga obnovile, pridigle. I kuću i okućnicu, a onda smo otuda proterane, pa i ovde nemamo mira da se iznova kućimo.

I ovu monahinju su hapsili. Kaže, i tukli.

Episkop David, dok igumanija govori, podseća na reči apostola Pavla: „Kada sam slab, onda sam silan...“

A na spratu ovog manastira posvećenom Svetom Marku, u monaškoj radionici miruje veliko bronzano zvono.

Vladika kaže:

- Čeka bolje dane.

ИЗВОР: http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:470360-Molitve-Srba-niko-ne-cuje

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Triler jedne velike borbe protiv Svetoga Duha sa jedne i silina koja ostavlja bez reči samoga Svetoga Duha sa druge strane.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Наслов овоме чланку мени је сасвим глуп! (Садржај није, да не будем погрешно схваќен)

1. Ја верујем да молитве монаха и монахиње ПОА, чује Бог

2. Мада није битно, они ни су Србе (бар не све).

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Novinarka je potpuno preterala sa "srpstvom" ... Na granici je dobrog ukusa ...

Pa ovakvog srpstva ni u Srbiji nema..

niti bilo gde na svetu ..

Sve je to moglo bez srbovanja ... i bila bi i potpunija Istina .. 

 ali ajde  de ... 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Svaka čast za onog koji se potrudio i koji je uradio ovu reportažu, jer dobro je sa terena da se vidi i da se zapiše i ispriča u kakvim (NE)prilikama živi kanonska Crkva i del njenog monaštva na teritoriji Makedonije. E sada tu je žalosno što i pored nadam se svake dobre namere, sam naslov i sam tekst sasvim promašen time što su monasi i verniciPOA nazvani srbima. Pa tamo ne da nema srba, tamo su večina nacionalno neopterečeni. Pustimo nacije, imamo Hrista koji strada u Crkvi

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Svaka čast za onog koji se potrudio i koji je uradio ovu reportažu, jer dobro je sa terena da se vidi i da se zapiše i ispriča u kakvim (NE)prilikama živi kanonska Crkva i del njenog monaštva na teritoriji Makedonije. E sada tu je žalosno što i pored nadam se svake dobre namere, sam naslov i sam tekst sasvim promašen time što su monasi i verniciPOA nazvani srbima. Pa tamo ne da nema srba, tamo su večina nacionalno neopterečeni. Pustimo nacije, imamo Hrista koji strada u Crkvi

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ово је први пут да се спомиње да Владика Јован има српске корене,како сведочи његова мајка. Летос кад сам био у Охриду толико сам желео желео да присуствујем литургији ПОА али нажалост тих дана се није служила литургија па сам само посећивао узурпиране манастире.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ово је први пут да се спомиње да Владика Јован има српске корене,како сведочи његова мајка. Летос кад сам био у Охриду толико сам желео желео да присуствујем литургији ПОА али нажалост тих дана се није служила литургија па сам само посећивао узурпиране манастире.

Јас мислам дека тоа со потеклото на Блаженејшиот Јован нема врска и дека се измислици на новинарите. Бидејќи тој е по потекло од влашкото (цинцаро-грчко) село Мали Влај, Струшко. Татко му, Царство му небесно, се вика Аргир. Тој никогаш не се изјаснил за Србин. А трагедијата да биде најголема, г-ѓа Галена, предавала македонски јазик. ;) 

Во Охрид за жал нема свештеници на ПОА. Повремено (многу ретко) таму служи еден скопски свештеник. 

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У понедељак 30. августа када наша света Црква молитвено прославља свете мученике Мирона и Патрокла, Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског Г. Порфирија, служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Василија Острошког на Бежанијској коси. Епископу Јеротеју саслуживало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке. После светог евхаристијског сабрања у парохијском дому организовано је годишње сабрање вероучитељâ и катихетâ Архиепископије бeoградско-карловачке.
      Извор: Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Са радошћу се одазивајући позиву Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је упутио своје викаре, Преосвећеног Епископа ремезијанског г. Стефана и Преосвећеног Епископа топличког г. Јеротеја, да 27. и 28. јула 2021. године у Кијеву представљају Српску Патријаршију на свечаној прослави 1033. годишњице Крштења Русије и дану када Православна Црква прославља Светог равноапостолног великог кнеза Владимира.

       
      Прославa овог великог празника ће започети 27. јула традиционалним чином благодарења на Владимирској гори у Кијеву којим ће началствовати Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије. У подножју споменика Светом равноапостолоном кнези Владимиру биће изложене чудотворне иконе Пресвете Богородице: Почајевска, Свјатагорска, Касперовска и Зимненска, затим икона Равноапостолног кнеза Владимира са честицом његових светих моштију, као и многе велике светиње из свих крајева Украјине.
      Потом ће, од споменика Светом кнезу Владимиру на Владимирској гори, верни народ, предвођен митрополитом Онуфријем, архијерејима, свештенством и монаштвом, у великој литији отићи до Светоуспенске Кијево-печерске лавре где ће бити служено свеноћно бденије.
      Сутрадан, 28. јула, на сам дан празника, митрополит Онуфрије ће служити свету Литургију на тргу испред Успенске Cаборне цркве. Истог дана у подне звона ће се огласити у свим црквама и манастирима Украјинске Православне Цркве.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Најсветији патријарх српски Порфирије честитао је председавајућем Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије митрополиту волоколамском Илариону 55. рођендан.

       
      Ваше Високопреосвештенство,
      Драги наш брате у Христу и саслужитељу, 
      Са радошћу Вам честитам Дан рођења, којим сте, пре свега, донели радост вашим родитељима, а затим и свима нама, који су у Вама видели следбеника архипастира, који својом жртвеном и ватреном службом доводите све људе на спасоносни пут Крштења у име Оца и Сина и Светог Духа (Мт.,28,19), и евхаристијског сједињења са Исусом Христом, Сином Божијим. 
      Радујући се Вашем рођендану, молимо се Господу нашем Исусу Христу, нека Вам Он подари духовну и телесну снагу у Вашој христољубивој и човекољубивој архипастирској мисији. 
      Високопреосвећени Владико, на многаја и блага љета!
       
      С љубављу у Христу Господу, 
      Архиепископ пећки, 
      Митрополит београдско-карловачки,
      Патријарх српски Порфирије

      Извор: Мospat.ru
    • Од Поуке.орг инфо,
      Древни антички Лихнидос, што у преводу са грчког значи Бело језеро, или данашњи словенски назив - Охридско језеро (језеро о хриди), се налази у држави Македонији на територији коју насељава наш братски и комшијски народ Македонци. Читав тај простор је регија од посебно великог историјског значаја, одакле је захваљујући св. Клименту и св. Науму, и њиховим ученицима, потекла велика христијанизација балканских Словена а касније и Свете Русије. Благодарећи њима и њиховим духовним оцима св. Кирилу и св. Методију, Словени су још у деветом и десетом веку једним делом христијанизовани, а словенска племена су добила и своја словенска писма - глагољицу и ћирилицу. 
      Охрид је својеврсни балкански Јерусалим и то не само по мноштву измешаних култура, вера и обичаја, већ пре свега по светим словенским просветитељима који су као у неком новом Јордану или у некој новој Галилеји, крстили прве веће групе балканских Словена. 
      У Охриду је и данас пуно прелепог белила, особене светлости и несвакидашње чистоте. Човек који није обишао Охрид и Македонију, тешко може схватити велики значај тог простора за духовну судбину свих Словена. Када дођете у Охрид осећате се као да сте дошли кући јер сви ми Словени смо на неки начин духовно зачети и духовно рођени негде у благодатним дубинама Цркве Охрида и Охридске регије.
      У Охриду је све некако древно и прастаро али уједно ново и увек актуелно. И ваздух који удишете је посебан. И светиње које целивате су тако особене и важне за све Словене. Па кад вас још и на сред улице вама непознати људи поздрављају и траже вам благослов, то само сведочи о љубави македонског народа према Цркви и свештеницима Христове Лађе Спасења. А када вам још са искреним осмехом и кажу: "Драго нам је оче да сте из нама братске Србије", онда вам се срце испуни милином и радошћу. Тек тада схватите да су сви расколи и свакојаки политички неспоразуми само привремена појава. Да ће љубав Христова све то ускоро надвладати јер љубав је непобедива. Да се Срби и Македонци поштују и воле на благодатним фреквенцијама којих често ни сами нису свесни. То је тај древни хришћански Балкан, отворен, искрен, незлобив и јединствен.
      Па када се вас Бог још удостоји и да у Нижепољу покрај Битоља саслужујете на Светој Литургији мученику и исповеднику наших дана, Архиепископу Охридском и Митрополиту Скопском Г. Јовану, и када се преко 120 ходочасника из Србије на тако светом месту причести Светим Тајнама Христовим, онда се на све излије огромни и неописиви мир и преобиље благодати Господње.
      Ваљало је зато и вредело посетити Охрид и Македонију, и упознати себе саме у неким скривеним наслагама древне хришћанске прошлости. Сусрести се са браћом и сестрама у Христу. Загрлити се са онима који су нам најближи рођаци и гостољубиви домаћини Охрида и Македоније. Само у том непосредном контакту и искреној хришћанској љубави, у којој потпуно и искрено поштујемо различите националне, језичке и културне идентитете једни других, осетићемо сви заједно, да смо били и остали најближи сродници. И по крви балканској а пре свега по љубави Христовој. 
      Архимандрит Петар (Драгојловић)
       









    • Од Поуке.орг - инфо,
      Редакција званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе „Православни мисионарˮ упутила је у мајско-јунском, 379. броју благодарност свим медијским делатницима са којима остварује сарадњу. Текст благодарности доносимо у целости: 

       
      Имајући у виду значај ове мисионарско-медијске сарадње, редакција Православног мисионара најсрдачније благодари свим медијским делатницима Српске Православне Цркве, на сарадњи и сатрудништву у овом богоугодном делу које већ овде и сада рађа дивне и благословене плодове.
      Посебну благодарност упућујемо следећим црквеним медијима које сматрамо за своје конкретне и редовне сараднике: радио станицама: Беседа, Епархије бачке; Светигора, Митрополије црногорско-приморске; Слово љубе, Архиепископије београдско-карловачке; Глас, Епархије нишке; Источник, Епархије ваљевске, Српски Сион, Епархије сремске.
      Благодарност упућујемо и Телевизији Храм, Архиепископије београдско- карловачке, у чијем програму се чује глас и мисионарска реч нашег часописа, коју у име редакције Православног мисионара најчешће упућује катихета Бранислав Илић, члан Редакције задужен за односе са медијима.
      Нека би Господ дао снаге свим делатницима на пољу црквене мисије, да у овом богоугодном, равноапостолном и са-литургијском делу напредују из славе у славу, из силе у силу, изграђујући себе и све оне који примају њихову реч, у меру раста висине Христове (Еф 4, 13).
×
×
  • Креирај ново...