Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Оцени ову тему

Колико се често причешћујете?   

81 члановâ је гласало

  1. 1. Колико се често причешћујете?

    • Једном седмично или чешће.
      11
    • Једном у две седмице.
      6
    • Једном месечно.
      5
    • Једном у два месеца.
      1
    • Више пута у току сваког од 4 год. поста.
      9
    • По једном/два пута у току сваког од 4 год. поста.
      12
    • Два пута годишње.
      2
    • Једном годишње.
      2
    • Једном у току неколико година.
      5
    • Како кад... врло променљиво.
      3
    • Не причешћујем се.
      6
    • Не причешћујем се. Шта значи причестити се?
      0
    • на свакој Светој литургији
      19


Recommended Posts

Истина о пракси честог причешћивања

У последње време почело се дискутовати о пракси честог причешћивања. Неки учесници тих дискусија сматрају да често причешћивање није само нешто допустиво, него и нешто чему би, сразмерно свом духовном узрастању, требало да стреми сваки свестан хришћанин.

Други, опет, кажу да је мирјанима и обичним монасима недопушено да се причешћују чешће него једном месечно, и да је жеља да се причешћују сваке недеље - обноваштво, па чак и да је често причешћивање монаха и мирјана - „од лукавога“, и знак духовне прелести. Аутори покушавају да нас убеде - први пут у целокупној хришћанској историји - да није недостојно приступање Тајни причешћивања Телом и Крвљу Христовим, него и сама учесталост причешћивања сама по себи „прелест“ и да долази „од лукавога“.

Постоје бар два разлога због којих бисмо могли и да се не уплићемо у ову дискусију. Као прво, број мирјана који се често причешћују веома је мали, и сви су они оцрквењени људи који имају регуларно духовно руковођење. Они су способни да и сами, уз помоћ духовника, дају трезвену и правилну процену наведених тврдњи.

Као друго, на питање о учесталости причешћивања већ је дат исцрпан одговор у чланку свештеника Данила Сисојева, „О честом причешћивању Светим Христовим Тајнама“, а и други пастири од ауторитета сасвим су се одређено изјаснили по датом питању. Тако је архимандрит Рафаил Карелин у својој последњој књизи „На камену вере“ написао: „До XVIII века, сви Свети Оци позивали су људе на учестало причешћивање, и многи од светих нашег времена настављали су, и настављају, традицију честог причешћивања - на пример, свети Јован Кронштатски, који је говорио да хришћанин, уколико је спреман за причешћивање, може да се причешћује и свакога дана. Свети Теофан Затворник је тврдио да је ретко причешћивање - неправилност, која је постепено почела да улази у црквену праксу због охладнелости хришћана... Човек пада у заблуду и прелест не због честог причешћивања - сама по себи таква мисао је већ богохулна - него због гордости или због немара према Светој Тајни, када светој чаши приступа без потребне припреме, покајања и праштања онима који су га увредили“.

Међутим, у радовима противника „прекомерно честог причешћивања“ сусреће се мноштво тврдњи о светима, као и примера из историје Цркве, који би се могли свести на следеће тезе.

Као прво, Руска црква је, наводно, све од времена свог оснивања па до средине ХХ века, једнодушно подржавала праксу ретког причешћивања мирјана - једном или три-четири пута годишње, и да је због тога, наводно, ретко причешћивање „исконска 900-годишња руска традиција“.

Као друго, Руска црква је ту праксу преузела из православне Византије, где је, наводно, пракса честог причешћивања верујућих ишчезла још у V веку и била замењена ретким причешћивањем.

Као треће, говорећи о мноштву светих и подвижника Руске цркве, учесници дискусије помињу свете Димитрија Ростовског, Филарета Московског, Игњатија Брјанчанинова, Теофана Затворника и преподобне Серафима Саровског и Оптинске старце Леонида, Макарија, Амвросија и Варсануфија, тврдећи при том да „нико од њих не позива мирјане на прекомерно често причешћивање, него их, напротив, упозоравају да светој чаши треба да приступе након што се припреме постом и обавезном исповешћу, и без учесталости“.

Ниједна од ове три тезе не одговара стварности. И будући да не могу сви читаоци да пронађу времена и могућности да провере наведене тврдње и аргументе које ови аутори наводе, сматрао сам умесним да се свим тим позабавим у овом чланку.

Терминологија

Требало би, међутим, да најпре кажем неколико речи о новоствореном термину „прекомерно често причешћивање“. Већ и сама потреба да се измисли такав појам, показује да су идеје Православља које се њиме прикривају - нове. Осим тога, међутим, и сам овај термин одликује се неодређеношћу. На пример, човек који сматра да је довољно да се причести једном у животу, сматраће да је причешћивање једном годишње „прекомерно учестало“. Они који се причешћују једном годишње, сматраће да је причешћивање једном у три месеца „прекомерно учестало“, док ће они, који се причешћују једном у три месеца, сматрати да је „прекомерно учестало“ причешћивање једном месечно. Уопштено говорећи, полемичари избегавају да употребљавају речи „често причешћивање“ и „ретко причешћивање“, иако су Свети Оци управо њих користили. Уколико се размотре полемички чланци, може се приметити да је редовност причешћивања или „прекомерно учестала“ или „умерена“. При том је сасвим неразумљиво за шта се везује одређење „прекомерно“. Предложене градације - од једном годишње до два пута месечно - изгледају сасвим произвољно.

Све нас то уверава да је овај новостворени термин некоректан и неуспешан, због чега ћу у овом чланку наставити да користим оне термине, које су користили и Свети Оци - „ретко“ и „често“ причешћивање.

Сада нам предстоји да размотримо светоотачке цитате, које аутори наводе као потврду за своје ставове у вези са честим причешћивањем као непожељним.

Свети Димитрије Ростовски

У својству аргумената у своју корист, опоненти најпре наводе речи светог Димитрија Ростовског (+1709). „Света Црква озаконила је да се причешћујемо током сва четири поста, али је неписменима - сељацима и мирјанима који раде сопственим рукама, заповедила да се, под претњом смртног греха за непослушност и непричешћивање, неизоставно причешћују једном годишње, око Свете Пасхе, тј. током Великог поста“ (из „Одговора о вери и осталом, што је неопходно да знају хришћани“).

Поставља се, међутим, питање: где се овде може пронаћи забрана о учесталијем причешћивању? Где се говори о томе да је причешћивање чешће од четири пута годишње - непожељно? Где је позив да се „не учестава“? То се не може пронаћи ни у каквом облику. Овде се указује само на минималну норму, која је у то време била истинска „пропаганда прекомерно честог причешћивања“.

Наиме, у време светог Димитрија Ростовског многи мирјани причешћивали су се само једном у животу (а што је потицало од теорије да се Причешће, као и Крштење, може примити само једном у животу), или се нису причешћивали ниједном. То се догађало чак и у црквеној средини, о чему је светитељ писао са неверицом: „Још нас више чуди то што се многе свештеничке жене и деца никад не причешћују, а што сам дознао из следећег: свештенички синови долазе да их поставимо на место њихових отаца, и када их упитамо да ли је прошло много времена откако су се причестили, многи ми отворено кажу да се ни не сећају кад су се причестили. О, грешни свештеници, који сте немарни и према свом дому! Како могу да се брину о светој Цркви они који ни своје домаће не приводе светом Причешћу?!“

У време таквих обичаја, причешћивање „четири пута годишње“ значило је позив за често причешћивање. Међутим, да ова граница није била горња, него доња, јасно се може видети из осталих дела св. Димитрија. На пример, ако погледамо „Житија светих“ која је он саставио, приметићемо ону идеалну норму учесталости причешћивања коју је свети Димитрије предлагао руском читаоцу.

Преподобни Аполоније Египатски (IV век) „увео је у својој обитељи такво правило да монаси, који се подвизавају с њим, не окусе храну пре него што се најпре причесте Светим Христовим Тајнама. То се обично догађало свакога дана у деветом часу јутра, а затим би монаси сели за трпезу“.

Преподобни Онуфрије Велики (+390) причешћивао се сваке суботе и недеље - и то на чудесан начин. Он је приповедао: „Код мене долази анђео Господњи који доноси пречисте Христове Тајне и причешћује ме. Анђео са божанственим Причешћем није долазио само код мене, него и код осталих подвижника пустиње, који су Бога ради живели у пустињи и нису гледали људска лица“.

Сваке недеље причешћивао се преподобни Пајсије Велики (V век); у обитељи преподобног Герасима Јорданског (+475) „суботом и недељом сви су долазили у манастир, сабирали се у цркву на божанствену Литургију и причешћивали се пречистим и живототворним Христовим Тајнама“. Сваке недеље причешћивали су се и у лаври преподобног Јевтимија Великог, па стога не чуди што су се сваке недеље причешћивали и у лаври његовог ученика, преподобног Саве Освећеног (+532). Описујући житије Синајских Отаца VI века, свети Димитрије пише: „Они су имали овакав устав - свакога дана су као безмолвници (тиховатељи) седели у својим келијама, а у суботу увече, када би наступила недеља, сви су се окупљали у цркви и заједно служили свеноћно бдење, да би се ујутро, на светој Литургији, причестили Светим бесмртним Христовим Тајнама, а затим би сваки од њих поново одлазио у своју келију“.

Опоненти би могли да приговоре да се ово односи само на монахе и да се, наводно, не може применити на мирјане. Онда је, међутим, неразумљиво зашто они сами, као прво, наводе за пример мирјанима Оптинске старце који су се причешћивали најмање месечно, а као друго, зашто, упоредо с мирјанима, често причешћивање забрањују и садашњим монасима?

Међутим, највећа неодрживост оваквог приговора састоји се у чињеници да св. Димитрије Ростовски у свом монументалном делу није превидео ни питање о учесталости причешћивања мирјана. Тако сазнајемо да се свети Алексије, човек Божји (+411), иако мирјанин, „од недеље до недеље причешћивао Светим и чистим Христовим Тајнама“, да је праведна Марта Антиохијска (+551), такође обична мирјанка, „стално боравила у храму Божјем... и често се причешћивала божанственим Тајнама Тела и Крви Христове“, док се свети Теодор Сикеот (+613), будући још дечак-мирјанин, током Великог поста причешћивао свакога дана.

На ово би могли да приговоре да је то, тобоже, удео само посебних, светих мирјана и да, наводно, не би могло да буде образац за све мирјане који стреме благочашћу. У том случају, међутим, није баш сасвим јасно према коме би могли да се оријентишу савремени мирјани који теже савршенству, ако не према светим мирјанима - или би можда требало да се угледају на грешне мирјане?!

Овај приговор је, пак, неодржив и због саме чињенице да је св. Димитрије Ростовски, у житија која је приредио, укључио и два јасна светоотачка указивања на неопходност честог причешћивања чак и за обичне мирјане.

Као прво, у житију преподобног Макарија Египатског (19. јануар) наводи се случај једне жене-хришћанке, која је била изложена демонским чинима, због чега се пред људима који су је окруживали појављивала у обличју коња. Када су је одвели код преподобног Макарија, овај је „освештао воду и с молитвом је излио на доведену жену, а она је истог часа задобила свој уобичајени људски изглед; после тога је св. Макарије поучио исцељену жену да што је могуће чешће одлази у храм Божји и да се причешћује Светим Христовим Тајнама.

- То ти се догодило зато што је прошло већ пет недеља откако се ниси причестила божанственим Тајнама - рекао је преподобни“.

Као друго, у житију преподобномученика Епиктета (помен 7. јула) описује се како је један отац-официр у чину војводе, довео код преподобног своју болесну кћер. Свети се „усрдно помолио Богу и помазао одузету девојчицу освештаним јелејем. Она је истог часа оздравила и стала на своје ноге. Преподобни је тада рекао војводи:

- Љубљени! Ако хоћеш да нико у твом дому не буде болестан, онда се и ти и твоји укућани сваке недеље причешћујте божанственим Тајнама Христовог Тела и Крви, пошто претходно на доличан начин очистите своја срца“. Према томе, св. Димитрије на хагиографском материјалу управо показује колико је штетно ретко причешћивање и недвосмислено позива на често причешћивање, како монахе, тако и мирјане.      

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/991/tekst/istina-o-praksi-cestog-pricescivanja/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Истина о пракси честог причешћивања (други део)

О достојности и учесталости причешћивања

СВЕТИ ФИЛАРЕТ МОСКОВСКИ Још омиљенији аргумент противника честог причешћивања представља цитат из катихизиса св. Филарета (Дроздова, + 1867): „Древни хришћани причешћивали су се сваке недеље, док су међу садашњима само малобројни они који воде тако чист живот да су свагда спремни да приступе тако великој Тајни. Црква материнским гласом саветује онима који ревнују на побожном животу, да се исповедају пред духовним оцем и да се причешћују Телом и Крвљу Христовом четири пута годишње или свакога месеца, а свима - неизоставно бар једном годишње“.

Зачуђујуће је да опоненти управо ову реченицу сматрају аргументом против причешћивања сваке недеље! Наиме, такав закључак може да се изведе једино у случају да је површно прочитана.

Као прво, св. Филарет нигде у њој не забрањује да се причешћујемо чешће, него једном месечно.

Као друго, у овој реченици светитељ отворено признаје да у његово време, иако „малобројни“, ипак постоје хришћани који „воде тако чист живот да су свагда спремни да приступе тако великој Тајни“.

Као треће, одређујући причешћивање „сваке недеље“ као обележје „чистог живота“, светитељ самим тим недвосмислено означава причешћивање сваке недеље као идеал хришћанина - наравно, ако се сагласимо с тим да је сваки хришћанин дужан да стреми ка чистом, а не ка нечистом животу.

Као четврто, пада у очи да је св. Филарет поставио вишу границу учесталости причешћивања („једном месечно“), него што је 150 г. пре тога учинио св. Димитрије Ростовски („четири пута годишње“). Ми у томе видимо израз трајног стремљења Руске Православне Цркве да своја чеда врати чаши Христовој. Проћи ће још 100 година од времена кад је овај катихизис написан, а онда ће руски новомученици, као што су свештеномученици Алексије и Сергеј Мечеви, свештеномученик Серафим (Звездински), свештеноисповедник Атанасије (Сахаров) и други, позвати мирјане да се причешћују једном недељно, па и чешће од тога.

То се, узгред, изразило и у званичној одлуци Светог синода Руске Православне Цркве од 13. маја 1931. године, у којој се каже: „Пожељно је и прихватљиво да се православни хришћани причешћују што је могуће чешће, а напреднији међу њима и сваке недеље“.

Међутим, да се не би створио утисак да је наше разумевање става св. Филарета засновано само на тумачењу његових речи, као потврду томе навешћемо три цитата из писама овог светитеља упућених мирјанима, где се говори управо о чешћем причешћивању од причешћивања једном месечно.

„Што се тиче причешћивања Светим Тајнама и на Велики четвртак и на дан Пасхе, раније су сматрали да је ово не само прихватљиво за сваког верника, него и обавезно. Исус Христос је Онај исти и сада. Остаје само питање да ли смо ми спремни да Му се приближимо. Одговор може да нам пружи савест и духовни отац“. (Писмо од 30. марта 1828. г).

„Како може да постоји неспоразум због тога што желе да се приближе Господу? Чешће приступање трпези Господњој јесте чин вере и љубави, али ту постоји и одважност, а не могу сви да имају правилну одважност... Због тога сматрам да намеру причешћивања Светим Тајнама на Велики четвртак и на дан Пасхе треба да размотри духовни отац...“ (Писмо од 1. априла 1835. г).

Мирјани „могу понекад чешће да приступају Светим Тајнама, ако имају посебну жељу или ако је то особито потребно... садашње болесно време даје нам основан разлог да се чешће причешћујемо Светим Тајнама“ (Писмо од 28. новембра 1847. г).

Као што видимо, у полемици против честог причешћивања, позивање на цитат из катихизиса или, уопштено, на св. Филарета Московског, никако нам се не чини могућим.

Што се тиче управо ауторитета катихизиса, може се навести и оно што се тим поводом каже у „Катихизису Источно-православне цркве“ Светог Николаја Српског (+1956): „Колико би се често требало причешћивати? Најмање - четири пута годишње (током четири поста). Међутим, пожељно је да се причешћивању приступа што је могуће чешће, у зависности од спремности за Причешће“.

СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ

Као следећи светоотачки аргумент противника честог причешћивања појављују се три цитата из дела св. Игњатија Брјанчаниова. Први гласи овако: „Морамо се причешћивати, у крајњој мери, током сва четири поста, четири пута годишње. Ако, на жалост и на несрећу, житејске бриге ни то не допуштају, онда се неизоставно морамо причестити бар једном годишње“.

Овде проналазимо оно исто што и у претходним цитатима - аргументима, само изражено у још већем степену. Наводити као доказ против учесталијег причешћивања оно, о чему свети отац говори као о „крајњој мери“ ретког причешћивања, јесте нешто сасвим неумесно - посебно ако узмемо у обзир да се сам св. Игњатије, још док је био мирјанин, причешћивао сваке недеље. (Исто се односи и на речи преподобног Варнаве Гетсиманског, које наводе опоненти. Наиме, преподобни Варнава је сестрама Иверске Виксунске обитељи саветовао: „Причешћујте се током свих светих постова, а такође, уколико се нека разболи, што је могуће чешће“. Овде нема ниједне речи против честог причешћивања.)

Други цитат је преузет из писма упућеног болесној сестри Јелисавети Александровној, у којем Свети Епископ пише: „Црквена служба храни душу, а усамљеност у великој мери погодује испитивању самога себе и покајању. Због тога су се многи Свети Оци повлачили у дубоке пустиње... Саветовао бих и теби да Велики пост проведеш не излазећи из куће, са коришћу за душу и тело, и да понекад позовеш свештеника ради вршења неких најважнијих служби, а да припрему за св. Причешће и само причешћивање Светим Тајнама одложиш до Петровог поста. Није важно да се често причешћујемо, него да се суштински припремимо за причешћивање и да услед тога пожањемо велику корист. Током свог дугогодишњег живота у пустињи, света Марија Египатска се није ниједном причестила: такав њен живот био је припрема за Причешће, којега се удостојила тек пред крај живота“. (Писмо од 16. фебруара 1847. г).

У датом цитату уистину постоји савет за ређе причешћивање. Међутим, да ли је тај савет упућен свим хришћанима или некој појединачној личности и у конкретним околностима? Из наведеног текста се види да Свети Епископ саветује адресату да током читавог Великог поста не иде у храм! Зар је и то савет који се може применити на све православне? Осим тога, да ли је и наведени пример преподобне Марије Египћанке, која се за четрдесет седам година причестила само два пута, такође норма за све? С тим се неће сагласити чак ни присталице „веома ретког“ причешћивања. Зашто онда они из једне реченице, коју је навео Свети Епископ, одабирају само оно што њима одговара?

Да се пред нама не налази општа заповест, него наглашено лична препорука, још јасније указују речи са почетка овог одломка, које опоненти најчешће пропуштају да наведу: „Никако ти не саветујем да током зиме излазиш из собе. Испразна је та помисао о лишавању црквене великопосне службе која ти предлаже да одеш у цркву, и на њу не би требало да обраћаш пажњу“.

Управо се овим могу и објаснити оне речи Светог Епископа које затим следе. Он предлаже и противотров за искушење, и утеху за болесницу, за коју је опасно да излази из куће.

Разуме се да је у оним околностима, у којима се нашла његова сестра, и узимајући у обзир њено тадашње духовно стање, савет Светог Епископа био сасвим прикладан и душекористан; међутим, изводити из њега општи пропис за све здраве хришћане подједнако је немогуће као што би било немогуће и извести из овог текста опште правило о непосећивању храма током Великог поста.

О томе, да Свети Епископ не одбија могућност честог причешћивања за оне хришћане који су здрави и припремљени за ову Св. Тајну, сведоче редови које је он, за руске читаоце, написао у „Отечнику“: „Ава Аполос је говорио: ‘Монаси су дужни да се, ако је то могуће, свакодневно причешћују Светим Христовим Тајнама. Онај који се удаљује од њих, удаљује се од Бога а онај, који им често приступа, често прима у себе Христа Спаситеља. Сам Христос Спаситељ је рекао: Који једе Моје Тело и пије Моју Крв у Мени пребива и Ја у њему (Јн 6, 56)“.

Најзад, трећи цитат који наводе противници честог причешћивања уопште не погодује њиховим тврдњама: „Човек нека испитује себе (1. Кор. 11,28), нека добро осмотри самога себе пре него што приступи Светим Тајнама; ако је огрезао у греховној нечистоти, нека се удаљи од страшног Причешћа, да своје грехе не би превршио и запечатио најтежим грехом: изругивањем над Светим Тајнама Христовим и изругивањем над Самим Христом“.

Читав овај цитат говори само о онима који се причешћују у стању непокајаних смртних грехова. У њему нема ниједне речи о учесталости причешћивања. Причешћу се, међутим, недостојно може приступати и једном недељно, и једном годишње. Учесталост, сама по себи, не излаже причасника осуди, као што ни ретко причешћивање ни у ком случају не гарантује достојност причасника.

Требало би рећи да је то општа грешка опонената: они поистовећују често причешћивање са несумњиво недостојним и зато настоје да као аргументе против њега искористе оне текстове који су посвећени управо недостојном причешћивању (То се може рећи и за други аргумент који наводе - на речи преподобног Севастијана Карагандинског (+ 1966): „Приступити чаши Светих Тајни - ни у ком случају није исто што и приступити столу ради чаше супе или чаше чаја“. Као да неко од заговорника честог причешћивања говори нешто супротно од овога!).

Share this post


Link to post
Share on other sites

Осим тога, често се догађа да као свој тобожњи аргумент наводе и речи апостола: Тако који једе овај хлеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив Телу и Крви Господњој; али човек нека испитује себе и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тела Господњега (1. Кор. 11, 27-29).

Ни апостолске речи, међутим, не говоре, о осуди честог причешћивања, нити је наговештавају: уопштено, апостол не говори о томе, него о стању у којем човек приступа Светој Тајни. Приписивати његовим речима значај аргумента утолико је апсурдније, уколико су се у апостолским временима хришћани причешћивали Светим Тајнама управо „прекомерно често“, што признају и сами опоненти.

Апостолске речи су подједнако упућене и онима који Причешћу приступају сваке недеље, и онима који му приступају једном месечно, и онима који му приступају једном годишње - уколико, наравно, сами опоненти не сматрају да ретко причешћивање, само по себи, гарантује достојност и чистоту живота причасника (Узгред речено, Свети Оци дореволуционарне Русије су као пример оних који се недостојно причешћују наводили управо оне који се ретко причешћују - једном годишње. Тако је св. Теофан Затворник писао: ‘’Ко љуби Господа, тражи да буде причасник Светих Тајни. А ко не љуби Господа - тога нећеш дозвати у храм Божији... такав се припрема и причешћује једном годишње, али услед нужности, услед прихваћеног обичаја, да то ‘обави’... И сама мисао таквог човека о Цркви или о нечему црквеном проникнута је хладноћом’’ (‘’Созерцање и размишљање. Љубав према Богу’’). И свети Јован Кронштатски је писао: „Постоје људи који само услед нужде и неопходности приступају примању Светих Тајни једном годишње. То... није добро, јер своју хришћанску дужност као да извршавају под палицом, услед неопходности, заборављајући, тако да после Причешћа убрзо опет падају у грехе и на тај начин се удаљују од Бога и пребивају у смрти“ („Нове страшне речи“, I, Х) .).

Осим тога, Свети Оци су недвосмислено забрањивали да се ове апостолске речи тумаче као повод за ретко причешћивање. На пример, свети Кирило Александријски пише: „Ако желимо вечни живот, молићемо се да у нама буде Дародавац бесмртности, да се не удаљимо од благослова ‘тј. од Причешћа’, као што чине неки немарни. Нека нам искусни у лукавству ђаво не постави замку и мрежу у виду штетног страхопоштовања у односу на божанствену Тајну. Али, шта ми ти говориш: ‘Ево, Павле пише да онај, који недостојно једе хлеб и пије чашу Господњу, осуду себи једе и пије. Ја сам, дакле, испитавши себе, увидео да сам недостојан да се причестим’. Ја ћу ти на то одговорити: ‘А када ћеш бити достојан? Када ћеш стати пред Христа? Уколико се увек будеш плашио својих ситних сагрешења, никада нећеш престати да их чиниш и тако ћеш заувек остати непричастан спасоносној светињи“ (Свети Оци о причешћивању Светим Христовим Тајнама, в. http://www.hram-ks.ru/sv_o.shtml).

СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК

Опоненти у своју корист наводе и три цитата из писама св. Теофана Затворника (+1894). „Требало би се причешћивати током сва четири поста. Томе се може додати и причешћивање два пута током Великог и Божићног поста... Можемо се причестити још понекад, али не исувише често, да не бисмо постали равнодушни“ („Писма“, I,185)

„Што се тиче ‘учесталости’, не би требало учеставати, будући да та учесталост у значајној мери лишава страхопоштовања према овом великом делу... а под тим подразумевам припрему за св. Причешће и само причешћивање. Чини ми се да сам већ писао да је довољно да се припремимо и причестимо током свакога од четири велика поста“ („Писма“, III, 500).

„О честом причешћивању не може се рећи ништа неодобравајуће... Међутим, мера која подразумева причешћивање једном или два пута месечно је најпримеренија...’’ (Писма, V, 757).

Примећујемо да су речи „о честом причешћивању не може се рећи ништа неодобравајуће...’’ унете међу аргументе у оним радовима који су у целини посвећени томе да говоре много тога неодобравајућег о честом причешћивању!

Нажалост, често се догађа да људи, чак и противно својој вољи, издвајају поједине исказе из светитељских дела, тежећи да помоћу њих потврде своју мисао, не трудећи се при том да васпоставе контекст у којем је изречена мисао неког светог оца, а везано за питање које их интересује.

Да бисмо у нашем случају васпоставили тај контекст, допустићу себи да цитирам остале исказе св. Теофана Затворника о честом причешћивању.

„Приметићу овде да нам то, што се ретко причешћујемо, неће омогућити да видимо приметне плодове Светог Причешћа. Наложите себи да се причешћујете што је могуће чешће - и видећете утешне плодове ове Свете Тајне („Шта је духовни живот и како му се приклонити“, 41. глава)

„Често причешћивање Светим Христовим Тајнама (а могао бих да додам: што је могуће чешће) живо и делатно сједињује са Господом нови део Његовог Тела посредством Његовог пречистог Тела и Његове Крви, освештавајући га, умирујући у Себи и чинећи га неприступачним за мрачне силе“ („Пут ка спасењу“, I, 1).

„Ако не једете Тело Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи... Ко једе од овога хлеба живеће вавек“ (Јн 6; 53, 51). Ето благодатног извора очувања и укрепљења нашег духовног живота! Због тога су од самог почетка хришћанства истински ревнитељи благочашћа као прво добро постављали често причешћивање. У време апостола, оно је било свуда присутно: сви хришћани пребивају у молитви и у ломљењу хлеба, односно у причешћивању. У својој посланици упућеној у Кесарију свети Василије Велики каже да је спасоносно причешћивати се Телом и Крвљу свакога дана, а у свом житију пише: ‘Ја се причешћујем четири пута недељно’. Опште је мишљење свих светих да без причешћивања нема ни спасења и да нема напретка у животу без честог причешћивања“ („Пут ка спасењу“, III, 2).

„Онај који трага за савршенством требало би да се припрема за св. Причешће током сва четири велика поста. Тако је и записано у ‘Православном исповедању’. Уосталом, тиме се не постављају границе усрдности оних који желе да се чешће, па и стално припремају за св. Причешће, исто као што се ово не поставља ни као јарам на оне који услед својих околности нису у стању да то испуне“ (Исто).

„Добро је што сте се причестили два пута током поста! Благослови, Господе! Можете се и чешће причешћивати, као што сте и замислили. Свештеник свакога дана позива православне да се причесте, само што се нико не одазива. Ако нађете могућност да се чешће причешћујете, то неће бити лоше“ („Писма“, III, 435).

„Ви сте се већ припремали за св. Причешће. Припремите се још, и причестите се. Непрестано можете да се припремате и често да се причешћујете, како Вам дух налаже. Нека Вас Господ благослови“ („Писма“, III, 451).

„Чешће се причешћујте Светим Тајнама, како разреши духовни отац, само се свагда трудите да приступите са доличном припремом, штавише - са страхом и трепетом, да се не би догодило да, навикавши се на то, не почнете да приступате с равнодушношћу“ („Писма“, IV, 693) 

„Добро је ако се чешће причешћујете. Међутим, извршавање тога подложно је разматрању. И размотрите сваки пут, да ли је то прикладно и да ли је ваљано? Они који су изузетни свагда падају у очи - и туђи, и своји“ („Писма“, III, 523).

„Желите да се причешћујете Светим Тајнама на сваки од дванаест великих празника. Како то да изведете? Ви се издвајате из општег нивоа. А добро је, веома добро - ако се чешће причешћујете. Ту је Господ Којега тражимо. Како да поступите? Најпре можете да покушате. Ако буде добро, можете то тако увек да одредите. Нека, дакле, Бог благослови“ („Писма“, IV, 708).

„Предобро сте дело учинили што сте се причестили Светим Христовим Тајнама. Уредите да то и чешће чините“ („Писма“, V, 844).

„Добро сте учинили што сте се припремили за св. Причешће. Како је, дакле, код вас? Реткост је да се неко током овог поста припрема за св. Причешће? А код нас, у манастиру, реткост је да и једна недеља прође без великог броја одраслих причасника, а не деце, и не само богомољаца, него и житеља из околине, и обичног народа, и племића. Сада ће, уз Вашу помоћ, и код Вас почети да се припремају за св. Причешће. Наиме, ако је живот у Господу, и ако Он каже да је у Њему онај који окуша Његово Тело и Крв, како онда да се не причешћује често онај, који жели да живи? Ко Вас спречава да се потрудите да чешће приступате Тајнама? Само бесмислено празноверје. Речи „са страхом Божијим и вером приступите“ код нас су постале пука форма. Свештеник Божији позива, а нико не долази, и при том нико не примећује ништа недолично у овом неодазивању на позив Божији и на вечеру Божију“ („Писма“, В, 777).

Могли бисмо навести још сведочанстава, али постоји опасност да прекомерним обиљем цитата надмашимо обим који је допустив за чланак. Свети Теофан Затворник је дао благослов за често причешћивање или је упорно позивао на чешће причешћивање и у следећим писмима: I. 33; II. 336; III. 370; III. 422; V. 776; V. 860 и VI. 950.

И наведени цитати су, међутим, сасвим довољни да покажу да се св. Теофан Затворник према питањима честог причешћивања односио управо супротно од начина како се према њима односе поменути учесници дискусије. Током XIX века, он је био најдоследнији заговорник што је могуће чешћег причешћивања и неоспорно је указивао на њега као на идеал којем би требало да теже сви хришћани и на који је позивао и своје кореспонденте.

Свети Епископ се при том, наравно, усаглашавао са духовним стањем свакога од њих. Због тога у изузетним случајевима, које су управо и навели опоненти, он својим појединим адресатима није дао благослов за често причешћивање.

Овде не постоји никаква противуречност. Заиста, не могу сви, као што је и он сам рекао, „услед својих околности то да испуне“, због чега се ни поменути идеал „не поставља као јарам“.

Као делатни заговорник мисли о неопходности честог причешћивања који се и сам свакодневно причешћивао, свети Теофан је био добро упознат са оним околностима које би, у вези са тим, могле да представљају опасност. Из тог разлога је често упозоравао на њих. Прва опасност је - „постати равнодушан, изгубити осећање страхопоштовања пред највећом светињом, претварајући Причешће у неку редовну обавезу“. Друга опасност се крије у томе што би човек, који се често причешћује и на тај начин се издваја од осталих парохијана, могао пред њима да падне у гордост и у грех осуђивања, што би могао да постане „надмен“.

Разуме се да су и прва и друга опасност реалне и, наравно, ако човек падне у једну или у другу, за њега ће бити корисније да се ређе причешћује - са тим су сагласни и сви савремени заговорници честог причешћивања.

Онима, дакле, који су по свом духовном стању склони да падну у слична искушења, Свети Епископ препоручује да се уздрже од честог причешћивања. Међу свима, са којима се дописивао, нашле су се само две такве особе, док је било петнаесторо оних којима је јасно указивао да се чешће причешћују; при том некима, указујући на ове опасности, није забрањивао да „учеставају“, него им је указивао и на „противотров“ за равнодушност - да „свагда приступају са доличном припремом, штавише - са страхом и трепетом“.

Чињеница да су неки противници честог причешћивања међу своје присталице убројали и св. Теофана Затворника може се објаснити једино претпоставком о површном познавању његових дела. Свети епископ толико често и у толико бројним својим делима говори о потреби што је могуће учесталијег причешћивања, да би било веома тешко да се то не примети.

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/992/tekst/o-dostojnosti-i-ucestalosti-pricescivanja/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Истина о пракси честог причешћивања (3. наставак)

Припреме за Свето Причешће

Да ли је у Византији В века заиста прекинута пракса честог причешћивања? Да бисмо доказали неодрживост таквог гледишта, довољно је да погледамо оно што пишу византијски Свети Оци у познијим временима.

Сагласно уставима преподобног Теодора Студита (+826), „ако се неко не причести на дан Литургије, дужан је да наведе разлог, а ако га не наведе, онда треба до пости до увече и да начини 50 поклона... Било да је монах или мирјанин, ако се не налази под епитимијом а услед свога немара 40 дана не приступи Причешћу, мора бити на годину дана одлучен (одвојен) од Цркве (Дела преподобног оца нашег Теодора Студита у руском преводу, СПб. 1908, т. 2, с. 850, 852). Да би се стално причешћивао, сам преп. Теодор Студит је свакодневно служио св. Литургију, па чак и онда кад је био заточен.

Што се тиче свакодневног причешћивања, преподобни Симеон Нови Богослов (+1021) је писао: „Онај који не открива свакодневно тајне свога срца и ко не приноси долично покајање због онога што је починио у незнању, ко не корача свагда плачући и јадикујући и ко не брине о ономе о чему смо претходно говорили, тај је уистину недостојан (свакодневног причешћивања). Онај, пак, који све то чини и живот проводи у уздасима и сузама, веома је достојан да буде причасник божанских Тајни, и не само на празник, него и свакодневно, па чак - мада то и смело говорим - од самог почетка свог покајања и обраћања“ (Цит. по Димитрије Галкин, свештеник. Исповест и Свето Причешће).

Свети Симеон Солунски (+1428) говорио је: „Божанствена Литургија - то је служба чији је циљ свештенодејствовање над самим пресветим Телом Христовим и Његовом Крвљу, да би они, ради причешћивања, били дати свима вернима. Њен циљ се, као такве, и састоји само у причешћивању... Онај који има довољно снаге и пажње, нека такав приступа Причешћу Христовом и чешће, па чак, ако је могуће, и сваке недеље, посебно ако су то људи престарели и слаби, јер је у овом општењу - наш живот и снага“ (П. Г. Т. 150. Цолл. 460 Б.).

На тај начин, јасно је да се пракса честог причешћивања свагда и у све векове сачувала у Цркви, а не само у апостолским и првим хришћанским временима, као што покушавају да нас убеде неки од учесника дискусије о честом причешћивању.

Наравно, не смемо падати у другу крајност и тврдити да су се тобоже сви православни хришћани у Византији и у Русији причешћивали сваке недеље. Опоненти су заиста у праву када кажу да је у Русији, у древним временима, постојала пракса ретког причешћивања мирјана. И не само у Русији, него и у Византији. Посредством житија преподобномученика Епиктета, до нас су, још из предвизантијских времена, из ИИИ века, дошли подаци о хришћанима који су се ретко причешћивали. Пракса ретког причешћивања веома је стара, подједнако као и пракса ретког посећивања храма или ретког општења са Богом посредством молитве, само што се то некада није именовало неутралном речју „пракса“, него конкретнијим речима као што су „лењост“, „духовна слабост“ и сличним.

ПРЕПОДОБНИ ЈОВАН КАСИЈАН

У вези с таквом „праксом“, још је у В веку преподобни Јован Касијан (+435) писао: „Не би требало да се клонимо Причешћа Господњег зато што себе сматрамо грешницима. Напротив, требало би да му још више и са већом жељом приступамо ради исцелења душе и очишћења духа, али са таквим смирењем духа и вером, да бисмо, сматрајући себе недостојнима примања такве благодати, још више желели исцелење за наше ране. Са смирењем срца, по којем верујемо и исповедамо да се никада не можемо достојно приближити Светим Тајнама, сваке недеље примаћемо их ради исцелења наших болести, уместо да, гордећи се испразним убеђењем верујемо да смо, после годину дана, достојни да их примимо“ (Списи преподобног оца Касијана Римљанина, М., 1882, с. 605).

У познијим временима, преподобни Никодим Светогорац (+1809) и свети Макарије Коринтски (+1805) написали су посебно дело против идеологије и „праксе прекомерно ретког причешћивања“ - Душекорисна књига о непрестаном причешћивању Светим Христовом Тајнама. У њој је сабрано мноштво изрека великих древних светитеља о користи од честог причешћивања и ту је, између осталог, речено: „Ах, браћо моја, ако бисмо бар једном духовним очима своје душе видели каквих се узвишених и великих добара лишавамо зато што се не причешћујемо непрестано, тада бисмо, наравно, уложили све своје снаге да се припремимо и причестимо, ако би било могуће, и свакога дана“.

ДУШЕКОРИСНА КЊИГА

У дискусији противника честог причешћивања чула се и тврдња о томе да наводно „основу ове књиге чини трактат католичког писца Мигела де Молина (1640-1696)“. Да бисмо ово разјаснили, обратио сам се преводиоцу књиге на руски језик, игуману Симеону (Гагатику) из ахтирског Свето-Тројицког манастира. Сматрам да је неопходно да наведем његов исцрпни одговор:

„Мигел де Молинос (а не Молино) издао је 1673. г. у Риму Кратки трактат о свакодневном причешћивању. Д. Стиернон у речничком пасусу посвећеном преподобном Никодиму (у католичком Речнику духовности...) једноставно указује на постојање таквог трактата, говорећи да питање о томе да ли је он на неки начин везан за Душекорисну књигу... захтева дубље проучавање и описује саму Душекорисну књигу... као оригинално дело светих Макарија и Никодима, иако су за полазиште имали књигу Неофита Кавсокаливијског, издату 1777. године. Међутим, И. Читерио, најбољи савремени истраживач стваралаштва преподобног Никодима Светогорца, иако долази са Запада, урадио је значајну упоредну анализу Духовних вежби и Невидљиве битке у њиховој италијанској и Никодимовој верзији, при чему уопште не помиње Молиносов трактат када говори о Душекорисној књизи... Овај Трактат је - савет за често причешћивање, а Неофитова књига - нешто сасвим друго: дијалектички конструисано побијање тезе противника честог причешћивања, тезе која је изложена управо у Грчкој, управо на Светој Гори и управо у Неофитово време! Књига се ослања на канонско право и светоотачке списе и, уопштено, ни по чему није слична књизи Шпанца-квијетисте, док Душекорисна књига - поготово не личи на њу. Напомињем и то да ни преподобни Никодим, ни свети Макарије, нису читали ни на италијанском, ни на шпанском језику, и да су западне књиге у њиховој преради - увек новогрчке верзије, које је свети Макарије проналазио у билблиотеци на Патмосу, док Молиносове књиге на новогрчком, колико је мени познато, не постоје. У сваком случају, на питање: ‘Да ли је Молиносов трактат био основа за Душекорисну књигу’, са научне тачке гледишта требало би одлучно одговорити: не.

Овоме бих желео да додам да свети Никодим и Макарије у датој књизи мало тога говоре сами од себе; Душекорисна књига је превасходно антологија светоотачких текстова о причешћивању. Ова књига је истински цонсенсус патрум по датом питању. Православац се не може колебати у погледу тога коме ће веровати - Светим Оцима или једноставно оцима (или, пак, мирјанима). Уколико ти оци (или мирјани) противурече Светим Оцима (и то у ономе у чему су они сасвим сагласни), на чему онда заснивају своје мишљење? Само на једном - на вери у сопствену исправност. Шта ће одабрати православац, коме да верује - светима или самоуверенима? Мислим да је то реторичко питање“.

У својству једнога од аргумената против честог причешћивања противници истичу и то да, при таквом причешћивању, трпи скраћења оно што чини њихову представу о припремама за Св. Причешће а које се, према њиховом мишљењу, састоје у томе што ћемо постити током читаве недеље, прочитати мноштво канона и акатиста, исповедити се и присуствовати вечерњем богослужењу уочи дана када се причешћујемо.

О овом приговору већ је доста тога речено у поменутом чланку свештеника Данила Сисојева, али бих желео нешто да додам и то управо на основу онога, што су о томе писали руски светитељи.

У Катихизису који је саставио Св. митрополит Филарет (Дроздов), а који представља символичну књигу Руске Православне цркве, разматра се и питање о припреми за Св. Причешће, али при том није указано нити на обавезних недељу дана поста, нити на обавезан обим текстова које ћемо прочитати уочи самог причешћивања.

„Сваки који жели да приступи тајни Св. Причешћа дужан је да испита (открије) пред Богом своју савест и да је очисти покајањем због грехова, чему помажу пост и молитва“.

Као што се види из ових речи, главна и једина припрема душе православног хришћанина пред причешћивање Светим Тајнама састоји се у покајању, док су пост и молитва средства која ће душу довести у то стање, а не нешто што је само по себи довољно. Нажалост, у време разматрања питања о припреми за Св. Причешће, често се јавља осећање да се средства мешају са циљем. У ствари, чак ни савесно испуњење свих наведених захтева - читања канона и акатиста, једнонедељног поста и осталог - само по себи уопште не гарантује да ће после тога човек аутоматски постати достојан причешћивања. Напротив, Свети Оци указују да скраћење или промена средстава у припреми за Св. Причешће уопште не значе да човек аутоматски постаје неко ко се „причећује на осуду“.

Услед тога, главна припрема уопште се не састоји у читању одређеног броја текстова или у томе што ћемо на недељу дана из својих оброка избацити јела припремљена са месом, млеком или јајима. Ево шта преподобни Амвросије Оптински каже о истинским захтевима припреме за Св. Причешће:

„Ако се с вером неосуђено причешћујемо Тајном Крви и Тела Христових, онда све замке наших душевних непријатеља, који нам досађују, остају неделотворне и узалудне. Неосуђено се причешћујемо онда, кад овој Тајни приступамо, као прво, са искреним и скрушеним покајањем и исповедањем својих грехова, као и са чврстом решеношћу да им се више не враћамо; као друго, ако приступамо без злопамћења, помиривши се у срцу са свима који су нас ожалостили“ (Писма монасима, 20).

Навешћемо и друге исказе светитеља Руске Православне Цркве везане за ово питање.

Преподобни Серафим Саровски овако је говорио свом ученику који није одлучио да се причести, јер није испунио сва наведена правила за припрему: „Чак и ако бисмо океан напунили својим сузама, ни тада не бисмо могли да се одужимо Господу за оно што Он бесплатно излива на нас, хранећи нас Својим пречистим Телом и Крвљу, који нас перу, очишћују, оживотворавају и васкрсавају. Према томе, приступи без сумње и не збуњуј се, само веруј да су то истинити Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа, који нам се дају ради исцелења свих наших грехова“ („Радости моја“, 2).

Свети Теофан Затворник: „Свето Причешће не пројављује своју силу због наше достојности, него услед доброте Божије. Спремност за достојно причешћивање - састоји се у исповедању грехова, са тврдом решеношћу да не поклекнемо пред грехом и да не пропустимо да учинимо ниједно добро за које нам се укаже прилика“ (Писма, И, 189).

„Ви можете да се причестите. Садашњи недостатак поста надокнадите тиме што ћете постити касније, а превасходно унутрашњим осећањима скрушености и чежње за Господом“ (Писма, ИВ. 662).

„Увек можемо да се причестимо кад нам је савест чиста и мирна. И Господ свагда милостиво прима такве, када Му приступају“ (Писма В. 829).

Преподобни Макарије Оптински: „Тражи од Њега помоћ да поништи непријатељске замке, а удаљити себе током дужег времена од причешћивања живототворним Тајнама, веома је штетно. Макар три дана припреми се са смирењем и Бог ће можда дати мир, а где је смирење - тамо је и милост Божија (Писма, 212).

Праведни Јован Кронштатски: „Неки полажу све своје благостање и исправност пред Богом у читање прописаних молитава, не обраћајући пажњу на спремност срца за Бога, на своје унутрашње поправљање. Тако, на пример, многи читају правило пред Св. Причешће. Међутим, најпре би требало обратити пажњу на поправљање и спремност срца за примање Светих Тајни; ако ти је, по милости Божијој, срце право у утроби твојој, ако је спремно да сусретне Женика, нека је слава Богу, чак и ако ниси успео да прочиташ све молитве. Царство Божије није у речи, него у сили (1. Кор. 4; 20). Добро је ако смо у свему послушни Мајци Цркви, али са разборитошћу, и ако је могуће да се прими дуготрајна молитва - нека буде примљена. Међутим, не могу сви примити речи ове (в. Мт. 19; 11); ако је дуготрајна молитва неспојива с плаховитошћу духа, онда је боље сатворити кратку, али усрдну молитву. Сети се да је цариника оправдала једна реч, изговорена од усрдног срца. Бог не гледа на мноштво речи, него на расположење срца. Најважнији су - жива вера и топлина покајања због грехова“ („Мој живот у Христу“, ИИ; 10).

Све то, наравно, не значи да пост и молитва као средства нису потребни. Не, они су добри и у оним минималним размерама које је Црква установила: евхаристијски пост од поноћи и последовање за Св. Причешће, док за поједине људе могу бити корисни и у максималним варијантама које постоје у народу, када се на оне захтеве, на које указује Црква, додају и различити канони и акатисти, а такође и вишедневни пост. Све то би требало да одреди сам хришћанин, под руковођењем свог духовника.

Сасвим је сигурно да би као добру и корисну требало прихватити традицију Руске цркве о обавезном исповедању пред Св. Причешће и да би требало настојати да се она и сачува; оне компликације, које изазива њена реализација у многољудним парохијама, не би требало посматрати као повод за укидање тако корисне традиције, него као повод да се пронађе решење за њено оптимално извршење.

Такође желим да напоменем да свештеник нема право да одлучи (одвоји) човека од Светог Причешћа на основу тога што му се чини да се он причешћује „исувише често“. Свештеник који тако поступа чини канонски прекршај. Нигде у канонима Цркве не постоји забрана за често причешћивање, као што не постоји ни указивање на то да не би требало допустити да приступе Причешћу они, који желе да се причешћују чешће него два пута месечно. Због тога свештеници, који се одваже на такав поступак, подлежу дејству доленаведених канона.

Правило светог Григорија, епископа акраганског, гласи: „Свим епископима и свештеницима забрањује се да било кога одлуче од Св. Причешћа све дотле, док не буде откривена кривица због које црквена правила налажу да човек буде одлучен од њега. Ако неко, не узимајући то у обзир, одлучи некога од Св. Причешћа, тај који је неправедно одлучио нека буде одлучен од стране епископа којем се потчињава, и то на онолико година, на колико епископ сматра да је потребно“.

То исто каже и св. Василије Велики: „Епископ или свештеник који било кога одлучи од Св. Причешћа без одређеног разлога, нека сам буде лишен Св. Причешћа онолико времена, колико одлучи епископ којем је потчињен“.

О нужности очувања ових канона сведоче и светитељи Руске Православне цркве, а посебно свети Јосиф Волоцки, који у 12. глави свог „Просветитеља“ и наводи поменуте цитате.

На основу свега што је претходно изложено, требало би признати да изјаве о томе да се Руска Православна црква наводно свагда придржавала искључиво праксе ретког причешћивања мирјана и монаха, да је, тобоже, у Византији још од В века ишчезла пракса честог причешћивања мирјана и, најзад, да су руски светитељи, наводно, иступали против честог причешћивања мирјана - не одговара стварности.

Према нашем мишљењу, наведена светоотачка сведочења више су него довољна да непристрасни читалац створи своје мишљење о томе како су заправо на питање о учесталости причешћивања гледали Свети Оци, како они древни, тако и нови.

Јуриј Максимов

Превод са руског језика:

Антонина Пантелић

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/993-994/tekst/pripreme-za-sveto-pricesce/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Митрополит пријески Калиник: О сталном причешћивању

О теми причешћивања постоји раширена заблуда која уопште не одсликава изворни православни доживљај. Неки верују да је причешћивање дозвољено само два - три пута годишње. Такво схватање је скроз - наскроз погрешно и далеко од истине. Оно кривотвори изворни православни доживљај и озбиљно угрожава православни духовни живот. Изврће целокупно православно хришћанско учење о Светој Евхаристији и собом носи духовне опасности за вернике који се духовно подвизавају.

Шта је ту истина

Шта је истина о овој спасоносној теми причешћивања која представља основу и темељ духовног живота?

Тајна Божанске Евхаристије представља средиште живота Цркве. Савршавајући тајну Божанске Евхаристије и учествујући у њој, утеловљујемо се у мистично, духовно Тело Господње и сједињујемо се са Господом. Без свесног учествовања у тајни Божанске Евхаристије немамо духовног живота нити задобијамо спасење.

Но, свесно учествовање у Тајни Божанске Евхаристије неминовно намеће причешћивање Телом и Крвљу Господњом. Ми нисмо просто посматрачи Тајне Божанске Евхаристије, него њени учесници. Верници заједно са свештеником савршавају Тајну Свете Евхаристије, светотајински доживљавају живот Господњи, причешћују се Телом и Крвљу Христовом и тако се сједињују са Христом. Због тога се на свакој Божанској Литургији свештеник обраћа вернима и позива их на причешћивање Телом и Крвљу Христовом говорећи: „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите". Свесни и савесни верници су дужни да се одазову на овај свештеников позив. Наравно, неопходна је душевна припрема. Потребни су жива православна вера, искрено покајничко расположење, борба против греха и љубав према Христу.

Свето причешће: Извор живота

Целокупна Света Литургија својим молитвама, које не треба изговарати у себи, него верници треба да их чују, својим прозбама и химнама, припрема верне за учешће у чаши живота. Онај који није само обични посматрач, него и душом учествује у савршавању Тајне Божанске Евхаристије, задобија, прозбама и молитвама Свете Литургије, дух покајања, доживљава унутрашње умилење, иште милост Божију за своје грехе, сапутник је Господу на путу према Голготи, и душа му се освећује. Живи Господом. Са љубављу чезнући за Христом, скрушена духа прилази, причешћује се Телом и Крвљу Господњом и постаје Богоносац и Христоносац.

Тако се учешће вернога хришћанина у вршењу Тајне Божанске Евхаристије запечаћује његовим причешћивањем Телом и Крвљу Христовом.

То и јесте духовни живот. Без сталног причешћивања нема духовног живота. Божанско причешће је извор живота. Сам Господ је рекао: „Ко једе Тело моје, и пије моју Крв, има живот вечни". Божанско причешће је лек бесмртности - „да онај ко од њега једе не умре". Оно је лек јер је опроштај наших грехова и извор нашег освећења. Сједињује нас са Господом. „Ко једе моје Тело и пије моју Крв, у мени пребива и ја у њему", рекао је сам Господ.

Верници треба да се причешћују често

По правилу верници треба да се причешћују на свакој Светој Литургији. Наравно, уколико се духовно труде и живе духовним животом. Честом причешћивању учи нас најпре сам текст Свете Литургије и позив свештеника, као што смо већ поменули. Верници заједно са свештеником преклињу Господа при сваком причешћивању: „и удостој нас да се неосуђено причестимо Твојим непорочним и животворним тајнама... на отпуштење грехова, на заједницу Светога Духа."

Постоје и сведочанства из праксе и живота Цркве и из беседа Светих Отаца одакле се јасно види неопходност честог причешћивања. Дела Апостолска нас уверавају да су први хришћани „били постојани у апостолском учењу, у заједници, у ломљењу хлеба (тј. причешћивању) и у молитвама."

Дакле, центар живота првих хришћана била је проповед Апостола и учествовање у Светој Тајни Божанске Евхаристије.

Девети апостолски канон јасно говори о честом причешћивању: „Све верне који улазе (у Цркву) и слушају Свето Писмо, али не остају и за време молитве и Светог причешћивања, треба одлучити као оне који изазивају беспоредак у Цркви." Дакле, по овом канону од Цркве се одсецају они који се не причешћују на свакој Литургији.

И Свети Василије Велики је по овом питању категоричан. Он каже: „Причешћивати се и узимати Христово Свето Тело и Свету Крв свакога дана очигледно је добро и корисно, јер Он сам јасно каже: 'Онај који једе Тело моје и пије моју Крв, има живот вечни.' Јер, ко сумња у то да учествовати непрестано у животу није ништа друго до вишеструко живети? Ми се, дакако, причешћујемо четири пута седмично: недељом, средом, петком и суботом, али и другим данима ако је празник неког од светих."

Овај велики Отац Цркве нас обавештава да су се хришћани у његово доба причешћивали најмање четири пута седмично. А од новијих Отаца Цркве, Свети Никодим Светогорац, у свом делу о сталном причешћивању пише: „Причешћивање Светим Тајнама свих верника и ради свих њих, подразумева се и не бива тек ради свештенодејствовања Пресветог Тела и Крви Христове, него да се свим вернима ово Причешће разда, те је потпуно намењено свима ради њиховог причешћивања.

А Свети патријарх Григорије Пети у својој енциклици о сталном причешћивању, коју је објавио 1819. год., пише: „Нипошто се не забрањује стално причешћивање, нити се захтева да прође период од четрдесет дана да би се хришћанин поново причестио, као што су то неки мислили."

Све ово потврђује и Литургија пређеосвећених дарова

Надаље, Литургија Пређеосвећених Дарова сама од себе громогласно потврђује праксу Цркве о сталном причешћивању. Литургија Пређеосвећених Дарова служи само тој сврси. Пошто се за време Велике Четрдесетнице, због тужног карактера овог периода црквене године, не служи Божанска Литургија која иначе има васкрсни карактер, Црква је створила такозвану Литургију Пређеосвећених Дарова, која је у суштини чин причешћивања, да би верни могли да се причешћују и током седмице. Дакле, не само суботом и недељом, када је дозвољено савршавање Свете Литургије у правом смислу те речи, него и средом и петком, раније освећеним хлебом живота.

Ово је чиста, православна и кристално јасна истина о сталном причешћивању.

Припрема за причешће пречистим тајнама

Припрема за често причешћивање претпоставља, наравно, целокупан живот хришћанина. Није то припрема од само неколико дана. Прави хришћанин је дужан да увек живи са вољом Божијом као својим водичем. Компас његовог живота је реч Божија, онако како је изражава Свето Писмо и тумачи Православна Хришћанска Црква. Верни хришћанин проучава реч Божију, да би увек знао шта је Божија воља, и настоји да свој живот увек усклади са њом. И његове речи, и његова дела, и његове мисли, треба да се надахњују православним хришћанским учењем о животу. Треба да промишља православне хришћанске догме, да верује у њих, и да настоји да живи православно хришћански. Православна вера је и тачно правило вере у Бога, и тачно правило живота и делања.

Хришћански живот је живот напора и труда да се живи истина православне хришћанске вере. То је живот молитве, честог учествовања у богослужењима и светим тајнама, живот са црквеном свешћу и савешћу у напорном подвигу борбе против греха, и у аскетском труду да се у животу примењују заповести Божије. То је, дакле, живот љубави, доброте, трпељивости, уздржљивости, чистоте, самоконтроле и свакодневног освећивања.

Хришћанин који настоји да врлински живи по Богу и искрено војује у духовној борби, треба и може да се причешћује често, да би се крепио у свом духовном подвизавању и да би освећивао своју душу. Такав хришћанин има свог духовника, исповеда се с времена на време, односно кад због нечега осећа грижу савести. Њега апсолутно ништа не спречава да се причешћује често. Једино су смртни грех и непокајаност препрека човеку да се причешћује пречистим тајнама. Хришћанин који пази на свој живот и живи у трајном покајању, треба и може да се причешћује веома, веома често. Што је могуће чешће, а ако је могуће сваке недеље и на свакој Литургији.

Посебности

Да би човек могао да се причешћује пречистим тајнама те да непрестано буде сједињен са Господом, нарочито је потребно: прво , душевно стање чежње за причешћивањем Телом и Крвљу Господњом; друго, духовни живот, како смо га горе описали у грубим цртама; треће, одсуство мржње, осветољубивости и пакости према ближњима; четврто, добри односи са ближњима; не неправда према другима, него доброта и љубав према свима; пето, уздржавање од смртних грехова, живљење у духу непрестаног покајања и доживотна борба против греха, и шесто, молитвено расположење и љубав према Богу.

Не тражи се посебан пост

Онима који живе по Богу и често се причешћују, не прописује се посебан пост.

Сви су хришћани, уколико не постоје озбиљни здравствени разлози, обавезни да држе канонима одређене постове током целе године. А то су: а) пост средом и петком, дакле уздржавање од меса, рибе, млечних производа и јаја сваке среде и петка током читаве године, осим Светле седмице и седмице од Педесетнице до недеље Свих Светих, као и седмице од недеље Митара и Фарисеја до недеље Блудног Сина, када је дозвољено јести све; такође је дозвољено јести све осим меса у Сиропусној седмици; б) постови: Часни или Велики пост, Божићни пост, Пост Светих Апостола или Петровски пост и Великогоспојински пост, уколико не постоје озбиљни здравствени разлози да се не пости.

Пост је подвиг уздржања. То је велика врлина и дужност свих верних уколико им то здравље допушта. Држање поста од стране верних хришћана препушта се расуђивању њихових духовних отаца који га својој духовној деци приликом исповести због здравствених разлога могу и ублажити. Црква је човекољубива. Она увек користи такозвану икономију и има разумевања према људској слабости.

Не постоји апсолутно ниједан канон који одређује или прописује посебан пост пре Светог Причешћа. Хришћанин који, по мери својих могућности и у зависности од свог здравља, држи пост средом и петком и светим канонима предвиђене вишедневне постове које смо горе набројали, може се слободно причешћивати сваке недеље и на свакој Светој Литургији, без икаквог, апсолутно икаквог додатног поста. Први су се хришћани причешћивали пошто су претходно јели на такозваним вечерама љубави. И Господ је предао тајну Божанске Евхаристије и дао да се Његови ученици причесте усред тајне вечере. Касније је Црква, из практичних разлога, установила причешће просто на таште, односно пре икаквог јела, не тражећи да се пости у претходне дане. А у пракси Црква је увек имала и Свете Литургије служене у вечерње сате спојене са Вечерњим следећег дана, када верни могу да се причесте слободно, под условом да су се у потпуности уздржавали од хране барем шест - седам часова. Просто је обичај, због страхопоштовања према овој светој тајни, да они који се често причешћују не узимају мрсну храну већ од претходне вечери.

Веома је погрешно схватање појединих који се не причешћују на недељној Литургији, него се причешћују суботом, јер, наводно, суботом није дозвољено постити. Такав обичај и такво схватање представља заблуду и ниподаштавање Свете Литургије која се служи у недељни дан.

Горе речено не важи за немарне

Горе речено важи за хришћане који се труде да живе по Богу. За оне, међутим, који су само по имену хришћани, а живе без духовних интересовања, немарним и непажљивим животом и не чувају се од греха - за такве не важи горе речено.

Ти млаки хришћани обично се и не интересују за често причешћивање. Сматрају да је довољно да Причешћу приступе само два или три пута годишње, јер се, како то они кажу, тако ваља. Они који Причешћу приступају углавном о Божићу и о Васкрсу треба обавезно да се претходно исповеде и да посте у складу са мишљењем њиховог исповедника. Али ни млаког хришћанина ове врсте који само изјављује да је православни хришћанин, а притом нема изражена духовна интересовања, Црква, наравно, не занемарује, него и њега са нежном љубављу прихвата у загрљај. Он, међутим, не спада у живе чланове Православне Цркве. Верницима млаке вере по икономији се допушта да се причесте два - три пута годишње, и то увек после поста и исповести.

Ово је православно учење

Ово је православно учење о честом причешћивању. Ову истину громогласно потврђује и разглашава и сама Света Литургија, али и пракса и живот Цркве. Ретко причешћивање сведочи о опадању црквености и изопачавању православног хришћанског етоса. Сведочи, даље, о немарном животу, млакој хришћанској свести и савести и непознавању суштине и циља Божанске Евхаристије. Дакле, они који заговарају ретко причешћивање врше насиље над православним духовним животом, испољавају своје непознавање суштине свете тајне Евхаристије и налазе се у најжалоснијој прелести или заблуди.

Беседа, Богословски часопис, православне Епархије бачке

Књига 6, Нови Сад 2004. ,

стр. 51 - 56.

Share this post


Link to post
Share on other sites

раније сам трчао да се причестим,макар и са два-три брата или сестре...сад ми труло да се нас 3-4 причастимо а остали не тако да избегавам..на сву срећу то се дешава у градској цркви кад није пост али постоји црква у близини мог места где заиста постоји литургијска заједница..тамо се сви увек причашћују.... 0110_hahaha 0110_hahaha 0442_feel

а и ја,кад сам тамо на литургији...............................

Постављена слика

da znam engleski,ovo bi uskliknuo Gospodu posle liturgije...aj nek neko prevede ovo,a....... 0110_hahaha

Share this post


Link to post
Share on other sites

hvala...nema šta da se prašta....jeste parohijska crkva...u mom gradu...malo je bolje u poslednje vreme.....ali i dalje su česta pitanja nakon liturgije..au,ti se opet pričestio....a jedan brat od ovih koji se -češće- pričešćujemo kaže-a ti se opet nisi pričestio...u globalu,sve se svodi na to..da,da...lepo je to ali uz blagoslov duhovnika...nije li mnogo...to nije supa....i onda odemo kući... 0110_hahaha

Share this post


Link to post
Share on other sites

0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha

Genijaaaaaaaaaaaaaaaaaaaalno,majke mi..... 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0442_feel 319.gif

to je pravoslavlje...ah...sloboda.....čavez,ja sam u delirijumu i samo se plašim da neki ne misle da se zezam...ovo je srž srži.....

Share this post


Link to post
Share on other sites

Eво ја се данас нисам причестила,а потпуно сам изашла нова са Литургије. 0110_hahaha 0442_feel 0442_feelНе кажем да је делиријум радости као код Моцарта ал ко зна можда је и већи, ко ће то још измерити. 0104_cheesy joooj 0104_cheesy Па сад ајд објасните ми, како је то могуће klapklapса ваше тачке гледишта? klapklap joooj joooj

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Константин

Причешћујем се на свакој светој литургији, срећа је што сам из Београда па овде то дозвољавају, међутим чујем се са пријатељима из унутрашњости, не дају баш свуда.

Share this post


Link to post
Share on other sites

E?? ?? ?? ????? ????? ??????????,? ??????? ??? ?????? ???? ?? ?????????. :cheesy2: 0442_feel 8084.gif?? ????? ?? ?? ????????? ??????? ??? ??? ??????? ?? ?? ??? ????? ?? ? ????, ?? ?? ?? ??? ????????. 0104_cheesy :drugarstvo: 0104_cheesy ?? ??? ??? ????????? ??, ???? ?? ?? ?????? joooj?? ???? ????? ????????? joooj 0102_laugh 0102_laugh

ne bih da sudim ali nekad je psihološki doživlaj bitniji ljudima od ontološkog...taman posla da je loše i?i ako se ne pri?estiš,samo ustajanje i odlazak su podvig...ali ajd ne?u više o tome...mi svoju slobodnu volju stavljamo iznad Božje....Bog kaže-pristupite....Bog....da li se slažemo sa tim da je to Božji poziv nama.... navijanje

nisam za pri?eš?e na silu ali se ovo mora nagalsiti....

Share this post


Link to post
Share on other sites

Прочитао сам доста примера кад су људи олако приступали причешћу и лоше пролазили. Немојте погрешно да ме схватите не желим никога да плашим али очигледно није увек добро причестити се, без обзира на милост Божију. Мислим да прво треба да искрено желимо да се сјединимо са Господом.  Чињеница је да нико никад неће бити достојан причешћа али је велика разлика између онога ко се ијоле труди да буде мало мање недостојан него раније иако је свестан своје немоћи, и онога ко каже чаба да се трудим али ипак ћу се причестити милостив је Бог. То је ругање Богу. Ако је неко у суботу увече пијанчио и није могао да жртвује једну ноћ зарад сутрашње литургије питање је да ли би требало да се причести. Има разних ситуација и разних људи и не можемо све ставити у исти оквир. Поготову ако имамо смртне страсти на души а ништа не чинимо да барем покушамо да их се ослободимо. Мислим да је у том случају боље прескочити причест једне недеље па се онда малко више потрудити око своје душе па кад се помиримо са самима собом онда приступити. Или ако је неко у завади са својим ближњима како да тражи од Господа да му опрости грехе.

Не треба ни често ни ретко него кад имамо скрушено и смирено срце и савест чисту и јарку жељу да целог себе дамо Господу. Код некога је то сваки дан а код некога пар пута годишње. А што се тиче благослова духовника мислим да није неопходан али може бити користан више као савет него као дозвола или забрана, јер нема баш свако истанчану савест.  

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах


×
Свето причешће - Духовни живот наше Свете Цркве - Живе Речи Утехе