Jump to content

„Pod vlašću talibana, biti žena je jednako smrti, one dišu, ali su mrtve"

Оцени ову тему


Препоручена порука

                   image_2021-08-21_111325.png.f80a4e6bcebe435c8c4262bb2d7b308c.png

 

ekst sadrži uznemirujuće detalje. Puno ime sagovornice poznato je redakciji BBC-ja na srpskom.

Avganistanka Hatidže B. živi već sedam godina u Turskoj, gde je došla da studira.

U Istanbulu je sa mužem i sinom, ali je duboko uznemirena najnovijim događajima u njenoj zemlji.

Posebno je plaši sudbina sestara, kao i svih žena koje su ostale u Avganistanu.

„Pod vlašću talibana u Avganistanu, biti žena ili devojčica je jednako smrti.

„Da li ste nekad videli smrt? One dišu, ali su mrtve. Nemaju prava ni na šta", kaže Hatidže za BBC na srpskom.

Talibani, predstavnici radikalnog muslimanskog političkog pokreta, posle dve decenije su ponovo preuzeli vlast u Avganistanu, osvojivši i prestonicu Kabul.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

„Žene će imati prava koje im obezbeđuje šerijatsko pravo", rekao je portparol talibana u prvoj konferenciji za novinare od preuzimanja vlasti.

Dodao je da će aktivno biti uključene u društvo, ali nije izneo više detalja.

„Mi ćemo biti srećni i one će biti srećne", rekao je.

Odrastanje pod vlašću talibana

Ipak, 29-godišnja Hatidže nije nimalo optimistična.

Ona je pristala da za BBC na srpskom ispriča priču o strahotama koje je doživela odrastajući kao devojčica tokom vlasti talibana 1990-ih godina.

Prvih 10 godina opisuje kao „zastrašujuće".

Iz detinjstva nosi teške uspomene koje je prate tokom celog života.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

'Tog dana nisam stradala, ali sam umirala svakog sledećeg'

Jednog dana, kada sam imala oko sedam godina, nestalo je vode, pa sam pokrivena otišla do česme, koja je od naše mahale (naselja) udaljena 15-20 minuta.

Ljudi, njih oko 70-80, čekali su u redu da uzmu vodu sa jedine česme. Stala sam i ja u red.

Odjednom je došao kamion talibana, ti zastrašujući i divlji ljudi.

Svi su imali velika oružja i bez treptaja oka pucali su na sve.

Zašto su pucali i ubili sve te ljude - nisam razumela.

Kasnije sam saznala da je u toj grupi bilo onih čija su politička uverenja bila suprotna njihovim, te da su ih zato ubili, ali u tom trenutku su svi ti ljudi umrli na moje oči.

Krvi je bilo na sve strane.

Evo i sad dok pričam o tome tresem se, plašim se i sada kao tada.

Ljudi su umrli, svi.

Za nekima su ostala deca, dozivala su roditelje.

Ja sam, dečije nesvesna, gazeći preko tih leševa došla do česme i uzela vodu.

Tako sva u krvi, vratila sam se kući, bila sam mala i niska, pa metak nije stigao do mene.

Tog dana nisam stradala, ali sam umirala svakogsledećeg.

Nikad mi nije ta slika isparila iz glave.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Detinjstvo bez škole i igračaka

Hadidža u Avganistanu, domovini koju opisuje kao rajsku baštu

AUTOR FOTOGRAFIJE,PRIVATNA ARHIVA

 
Potpis ispod fotografije,

Hatidže u Avganistanu, domovini koju opisuje kao rajsku baštu

Hatidže i njena braća i sestre su detinjstvo proveli „veoma strašno, u tami".

Sada shvata da nije ni znala šta je detinjstvo, niti je mogla to da zna.

„Samo sam u ogledalu, gledajući se, pričala sebi, eto to ti je detinjstvo.

„Nismo znali šta su igračke, a kamoli detinjstvo", govori ona.

Nije znala ni šta su obrazovanje, vrtić ili osnovna škola.

„Hvala bogu da je moj otac obrazovan čovek, pa nas je u kući učio da pišemo i čitamo.

„I to je bilo zabranjeno, ali ipak nas je učio", dodaje.

„Nismo imali para za hleb, ali je otac krišom donosio kući papir i olovke.

Talibani su otišli kada je imala deset godina i tad je prvi put kročila u školu.

„Tada smo videli šta je život, obrazovali se i počeli da živimo.

„Sad, 20 godina, nakon tih crnih dana, opet se sve vraća na staro i to je pretužno", kaže ona.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Kako je živeti pod talibanima

Talibani su na vlast došli ubrzo pošto se Hatidže rodila 1992, i vodili Avganistan sve do ofanzive zapadnih sila 2001, posle napada na Ameriku 11. septembra.

Hatidže strahuje da će žene ponovo biti potčinjene i „plaćati za sve".

„U ovoj situaciji se možda i neće mnogo promeniti život muškaraca, i u ovom trenutku imate nebrojeno mnogo muškaraca u Avganistanu, koje ova situacija raduje i kojima ide u korist.

„Sada ti muškarci mogu da ožene ženu koju požele, i sa tim prljavim mislima i četiri žene mogu da žene", upozorava.

Međutim, za žene nema više ljudskih i ženskih prava, niti zakona koji bi stali u njihovu odbranu, strahuje Hatidže.

„Sve je trenutno u crnilu".

Najviše se plaši za sestru koja je udovica, i ima ćerku od 10 godina.

„Biti žena je teško u celom svetu, ali u Avganistanu je to sad nemoguće.

„Mnogo sam zabrinuta za žene, devojčice koje će, umesto da uče i budu obrazovane, sad postati supruge talibana", kaže Hatidže.

„One ne smeju same nigde da izađu. Tamo više nema života za tebe bez muškarca".

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Talibanski pokret ili studenti počeli su da jačaju ranih 1990-ih.

Obećali su da će se boriti protiv korupcije i poboljšati bezbednost Avganistanaca, suočenih sa posledicama dugogodišnjeg destruktivnog građanskog rata.

Kao i danas, talibani, sunitski muslimani, i tad su se zalagali za uvođenje Šarije - strogog islamskog zakona.

Kad su došli na vlast sredinom 1990-ih uveli su stroge islamske kazne - poput kamenovanja i bičevanja ili javnih pogubljenja osuđenih ubica i preljubnika.

Kazna za krađu bila je odsecanje udova.

Od muškaraca se zahtevalo da puštaju bradu, a žene su morale da nose burku, veo koji pokriva lice i telo.

Talibani su zabranili televiziju, muziku i bioskop i nisu odobravali školovanje devojčica starijih od deset godina.

Presentational grey line

Žene će sada, strahuje Hatidže, gledati „svet samo kroz maleni pravougaonik".

„Znate li šta je burka? Burka je kao neka vreća, koja ima mali prorez za gledanje kroz nju i namenjena je ženama.

„Ne znam da li ste probali, ili da li je neko tu probao, ali ja jesam".

Nosila ju je kao desetogodišnja devojčica i kaže da je „veoma bolno".

„Majka mi je sa 10 godina uzela burku, da bih izlazila napolje. I ja sam hodajući padala, jer nisam videla put.

„Bila sam dete, malo dete od 10 godina", kaže

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Burka

AUTOR FOTOGRAFIJE,PRIVATNA ARHIVA

 
Potpis ispod fotografije,

Kroz burku žene imaju smo pravougaonik da gledaju svet, opisuje Hatidže

Žali i prijatelje koji su razvedeni.

„Imali su slobodan život, ali ga više neće imati. Ko zna šta će im raditi i kakva će im biti budućnost.

„Talibani ih mogu i kamenovati, to im nije strano. Sigurno ste videli ili čuli takve stvari", dodaje.

Kaže da misli na sve koje zna, kako će i šta će raditi.

„Kidam se zbog njih, srce mi gori, psihički nisam dobro.

„To traje otkad su talibani krenuli da preuzimaju zemlju, imam košmare kad god zaspim, budim se, ne mogu da zaspim, mnogo sam loše, svi smo loše."

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Gledalaje smrti u oči

Jednog dana su rekli da u naše naselje dolazi racija.

Bila sam baš mala, oko pet godina, nisam ni znala šta znači racija.

Došli su i u našu kuću, u kojoj smo bili otac, majka, starija sestra, dva starija brata i dve mlađe sestre - one su spavale, a nas velike su probudili.

Sećam se detalja - oružje upereno u nas.

I taman kad su krenuli da nas ubijaju, nešto se desilo, ne znam šta, neki poziv, i samo su otišli.

Uzeli su sve što smo imali, ono malo para i zlata što su roditelji sačuvali.

Vezali su ocu ruke i pred sam pucanj su nam se smejali u lice, ali su posle jednog poziva samo otišli i mi smo preživeli.

Ali sam doživela taj trenutak i taj strah od smrti. Osetila sam smrt i videla šta je i koliko je zastrašujuće.

Oni su divljaci koji ne prezaju ni od čega. Ne znam ni u koji religiju veruju.

Kažu da veruju u islam, ali u islamu nema tako nečeg.

Presentational grey line

Čim su preuzeli vlast, talibani su proglasili opštu amnestiju za sve državne zvaničnike i pozvali ih da se vrate na posao.

Upućen je i poziv ženama da im se pridruže u novoj vladi.

„Oni šalju poruke u svetske medije da žene nisu u obavezi da nose burku, da je dovoljan muslimanski hidžab kako bi izašle na ulicu, ali je situacija unutar zemlje potpuno drugačija", tvrdi na osnovu vesti koje dobija od prijatelja.

„Pokušavaju sebe da predstave na lep način, ali to nije realno stanje", kaže ona.

Uverena je da će žene biti primoravane „na mnoge stvari", ne samo na burku - posebno udovice, poput njene sestre.

„Ne znam šta će im sve doći glave, ali najgore je to što udovice nemaju prava na život.

„Mora da ima nekog muškarca pored sebe, možda je na silu udaju za talibana. Možda joj na silu udaju i ćerku od 10 godina. To je vrlo bolno", dodaje.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

'Crna budućnost puna neizvesnosti'

Kada su talibani ušli u grad u kojem živi njena porodica, Hatidže je sestra u suzama zvala i molila da je spasi.

„Rekla je da ne želi da živi takav život, ali je bilo mnogo kasno, ništa ne mogu da uradim za nju.

„Očekujemo zastrašujuće stvari, kakav će biti kraj niko ne zna", kaže Hatidže.

To što je ona na bezbednom u Turskoj, ne znači joj mnogo kad su joj u Avganistanu ostali bližnji.

„Svi moji su tamo, moj narod je tamo, svi.

„Mnogo se plašim, od tog divljaštva u kojem se nalaze, gde su ljudska prava, ne znam".

„Kažu - talibani su se promenili. Kako su se to promenili? Dvadeset godina ratuju u planinama, gde su mogli da se promene?

„Da su se promenili bar bi im se spoljašnji izgled malo izmenio. Ali su i dalje divljaci, strašni ljudi", tvrdi Hatidže.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Pre sedam godina doselila se u Tursku na master i doktorske studije u Istanbulu.

Nameravala je da se, po završetku školovanja, vrati u domovinu, ali se dolaskom talibana na vlast sve promenilo.

„Ja sam u Turskoj, ali cela moja porodica, prijatelji, poznanici i svi moji ljudi su u Avganistanu i žive u crnilu u zemlji u kojoj nema nikakve budućnosti.

„Nisu bezbedni i to nas sve mnogo brine. Niko ne može da izađe iz kuće, svi su obavijeni strahom, jer ih čeka crna budućnost puna neizvesnosti", kaže ona.

Članovi njene porodice, kaže, i ranije su razmišljali da napuste zemlju, ali to ni za koga nije laka odluka.

A sad je već i kasno.

Poslednji put porodicu je videla kad je 2020. godine išla u Avganistan da radi istraživanja za fakultet.

„Tad sam ih poslednji put videla. Dobro je da sam išla", kaže.

Uverena je da više neće videti domovinu, što je čini posebno tužnom.

„Sve je nekako čudno i dosad smo održavali kontakte, ali koliko ćemo u budućnosti biti u mogućnosti da komuniciramo, nisam sigurna", navodi.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Avganistan - rajska bašta

Moja zemlja je kao rajska bašta.

Zbog loše pozicije u kojoj se nalazi, u centru središnje Azije, i što je protočna tačka za sve okolne zemlje, mi gorimo i plaćamo cenu geografske pozicije.

Nas je uništilo i podzemno bogatstvo jer svi žele parče tog bogatstva.

Iako su dosta toga uzeli, ima mnogo stvari koje još nisu osvojili u mojoj zemlji.

Sve to, ali i činjenica da je to zemlja koja datira iz daleke prošlosti, mogu biti razlog zbog kojeg se sve ovo dešava.

Moja zemlja je mnogo lepa, u zelenilu.

Pre 20 godina smo se borili i podneli ljudske žrtve kako bismo se spojili sa slobodom. Sada taj dvadesetogodišnji trud i izgrađen kapital je uništen.

Za nedelju dana su prodali zemlju, napustili je i pobegli.

I opet sve pada na narod, žene i devojčice. To mnogo boli.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Avganistan nije uvek bio pod kontrolom ekstremista ili radikalnih islamista.

Tokom 1950-ih godina, kada je premijer Avganistana bio general Muhamed Daud, uvedene su društvene reforme.

Jedna od najupečatljivijih bila je ukidanje purde - običaja da se žena skriva od očiju javnosti.

Daud je podneo ostavku 1963.

Talibani nikada zapravo nisu otišli.

Tokom protekle dve decenije su bili u defanzivi, ali to stanje nije potrajalo.

Na kraju 2014, najkrvavije godine u Avganistanu od 2001, međunarodne snage - oklevajući da ostanu u Avganistanu na neodređeno vreme - završile su borbenu misiju, prepuštajući avganistanskoj vojsci da se bori protiv talibana.

Ali to je dalo zamah talibanima dok su zauzimali sve više teritorija.

BBC je 2018. godine procenio da su talibani bili otvoreno aktivni na 70 odsto teritorije Avganistana.

Avganistan ima ogromne rezerve nafte, gasa, bakra, kobalta, zlata i litijuma.

Pored toga, raspolaže značajnim mineralnim resursima.

Godine 2010. avganistansko ministarstvo rudarstva procenilo je vrednost tih rezervi na skoro bilijardu dolara.

Talibani zarađuju delimično njihovom eksploatacijom, ali i kontrolišu tržište opijuma - od koje se pravi heroin.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

`Žena koja sve pre drugih vidi`

Na arapskom Hatidže (Khadija) znači - osoba koja je prevremeno rođena, rano probuđena, ona koja sve pre drugih vidi, koja je bistrog uma. Tako se zvala i prva žena proroka Muhameda.

„Mnogo volim svoje ime.

„Otac mi ga je dao upravo zbog tog značenja i uvek ga s ponosom nosim", kaže ona.

Iako ne živi u Avganistanu, ni boravak u Turskoj nije jednostavan.

Završila je studije turskog jezika i književnosti.

„Završili su nam se ispiti i vreme je da se vratimo, ali gde?", pita se ona.

Hatidže moli svet da ne okreće glavu od Avganistana i da ne ćute, posebno oni koji se bore za prava žena.

„Svet je mali, sad se preko društvenih mreža sve može videti, kako mogu da ćute?

„Očekivala sam da će ceo svet ustati na noge, posebno žene, ali nikog nije briga", govori rezignirano.

„Gde su Ujedinjene nacije, prava žena, ljudska prava, kako sve može ovako da se ostavi i zaboravi."

I dalje veruje da zajedničkom akcijom može nešto da se promeni i da se pomogne devojčicama i ženama u Avganistanu.

„Svi kad bi se digli na noge nešto bi moglo da se uradi, da pokrenu nešto, zato molim sve da ne ćute", zaključuje Hatidže.

Kritikuje i medije i međunarodnu zajednicu što ne rade ništa da bi se sprečilo da se jezive scene ponove.

„Mnogo je lako pričati iz sigurne zemlje i udobne fotelje, ali je mnogo teško to preživeti.

„Samo oni koji žive tamo i koji su preživeli strahote znaju kako je", kaže Hatidže.

 

https://www.bbc.com/serbian/lat/svet-58242874

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ako je tako, zašto se narod ne brani? Avganistan broji četrdeset miliona stanovnika. Talibana je svega osamdeset hiljadu. Važi pravilo: U vremenu mira vojska broji 1 % stanovništva, a 10 % u ratu, dakle generalna mobilizacija. 1 % od 40 miliona su 400.000 vojnika, u vremenu mira; dok bi jedna generalna mobilizacija imala vojsku od četiri miliona!

80.000 talibana na 40 miliona Avganistanaca, to su prilično 15.000 kod nas Srba. Da li bi mogli mi Srbi da se obranimo 15.000 manijaka (u opankama i sandalama), još više da imamo Sjedinjene Američke Države i ceo NATO iza sebe?

Ili Avganci možda i nisu toliko protiv talibana...?

Nije da branim talibane, i ne sumnam da nisu radikalni. Ali ovde daleko da su jedini. I znam dosta ljude koji bi rekli da oni predstavljaju idealni Islam. Mislim, talibani barem slušaju muziku... Vehabije zabranjuju i muziku. Ali vehabije su saveznici zapada i grade najviše građevine na svetu:

https://en.wikipedia.org/wiki/Saudi_Binladin_Group

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Meso varimo satima, a šta s dešava u digestivnom traktu kada odmah posle njega pojedemo voće.
      Pojedine vrste mesa naš organizam vari satima, a ako posle nekog parčeta svinjetine, kojem je potrebno pet sati da se svari, pojedemo breskvu, nastaje pravi karambol u stomaku. Voće će čekati da želudac prvo svari meso, a u međuvremenu će početi da fermentiše ili truli, pa će se neki svečani ručak možda završiti neprijatnim osećajem težine u stomaku ili gasovima. Stručnjaci, stoga, podvlače da je bitan redosled unošenja hrane, većina saveta ide u pravcu da se voće, na primer, jede između obroka.
      Varenje započinje prvim zalogajem u ustima
      Većina ljudi, dok jede, samo delimično sažvaće hranu i najčešće je samo proguta. Ovakvo jelo na brzinu, takođe nekada može biti pravi atak na naš stomak, kojem je u tom slučaju potrebno više vremena da svari hranu. Varenje hrane, zapravo počinje prvim zalogajem u ustima. Tokom tog procesa pljuvačne žlezde pomažu da se hrana smekša i da nekada i najtvrđe jelo prođe kroz grkljan.
      Kako izgleda proces varenja hrane
      Kada se probije niz jednjak, hrana dospeva do donjeg sfinktera jednjaka, mišića koji se opušta omogućujući hrani da pređe u stomak. Stomačni mišići tada počinju hranu da mešaju sa digestivnim sokovima, dok žlezde smeštene u sluznici želuca proizvode enzime i želudačnu kiselinu koje pomažu da se hrana dalje razgrađuje.
      Tako razgrađena hrana, potom prolazi kroz tanko i debelo crevo. U tankom crevu svareni hranljivi sastojci i voda se apsorbuju u krvotok, a u debelom crevu tečni otpad se transformiše u stolicu koja se premešta u rektum. Rektum, na donjem kraju debelog creva, čuva stolicu dok se ne istisne tokom procesa pražnjenja creva.
    • Од Драгана Милошевић,
      U Berlinu je u četvrtak svečano položen kamen temeljac za ekumenski objekat pod nazivom „House of One“ koji će pod istim krovom smestiti crkvu, džamiju i sinagogu.
      „House of One u sebi sadrži zahtevni teološki zadatak: bez rezervi primiti drugačije duhovne perspektive. To je mesto otvorenosti i tolerancije“, rekao je predsednik Bundestaga Volfgang Šojble prilikom polaganja kamena temeljca u istorijskom centru Berlina.
      Šojble je istakao potrebu dijaloga među religijama a to se, kako je rekao, pokazalo i kroz antisemitske ispade tokom antiizraelskih protesta poslednjih nedelja.
      „Mi tome nažalost svedočimo i u Nemačkoj. Najnoviji antisemitski ispad kao posledica eskalacija nasilja na Bliskom istoku, zloupotrebljavaju veru u političke svrhe“, zaključio je Šojble.
      Projekat House of One nastao je na inicijativu predstavnika triju vera, hrišćanske, jevrejske i muslimanske.
      Jedan od inicijatora, protestantski sveštenik Gregor Hohberg ističe važnost simbolike gradnje ove jedinstvene ustanove upravo na ovom istorijski značajnom mestu u centru Berlina gde je stajala crkva Sv. Petra, sagrađena u 13. veku i koja je nakon teških oštećenja tokom borbi za Berlin u Drugom svetskom ratu srušena tokom DDR-a.
      „Na najstarijoj lokaciji Berlina, tamo gde je stajala njegova prva crkva, želimo zajednički da pogledamo ka budućnosti. Na temelju stare crkve gradimo jednu potpuno novu zgradu – The House of One. To će biti kuća molitve i učenja u kojoj žive tri vere: sinagoga, crkva i džamija, sve pod istim krovom“, rekao je Hohberg.
       
      izvor
    • Од JESSY,
      „Mogu da živim u bilo kom delu sveta, ali ću uvek ostati Jugoslovenka. Ne zanima me da li zvanično moja domovina, od Vardara pa do Triglava, ne nosi to lepo ime Južnih Slovena. Ja ga nosim u sebi i svim svojim bićem strastveno sam posvećena ljudima i idejama u koje verujem. Smešite se? Eh, da, možda je ovo odgovor na vaše pitanje kako bih opisala sebe“.       
      Ovako je u jednom intervjuu u prvoj deceniji 2000-ih govorila Merima Isaković.
      Ne više glumica već odavno klinička psihološkinja i univerzitetska profesorka koja je ovaj deo svoje karijere izgradila na dalekom Novom Zelandu.
      Tamo je pobegla od užasa i ratova devedesetih da odbrani svoje i pravo svog sina na mešovito poreklo koje je tih decenija postalo nepoželjna činjenica u zemlji koju je i po odlasku smatrala svojom.
      Oglasila bi se prelepa nekadašnja glumica s vremena na vreme u medijima te zemlje da ispriča još nešto o svojoj sudbini, o tome šta radi i kako razmišlja o svemu što se dogodilo, ali to nije bilo često.
      Odjeknula je kao bomba njena ispovest Nedeljniku da je i ona kao vrlo mlada bila među žrtvama svog kolege Branislava Lečića.
      I oni koji su još uvek dovodili u pitanje optužbe njene mlađe koleginice Danijele Štajndfeld na račun Lečića gotovo jednoglasno ponavljaju: „E, sad već verujemo…“
      A Merima, koja je po sopstvenoj priči svojevremeno oprostila nasilniku kada je od nje zatražio oproštaj, progovorila je sada, 40 godina posle, jer mu je i tada rekla da će, ako čuje da je to ponovio, sve ispričati. I kada je čula za Danijelenin slučaj, to je i uradila.
       
    • Од Danijela,
      Branka Veselinović Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs "Ta reč za mene ne postoji. Da sam htela dom, odavno bih otišla. Ali ne. Glasno vičem ne. Šta ću ja tamo? Radije bih umrla nego ušla tamo, a zna se koliko sam vesela i koliko volim život. Moj život tada ne bi imao smisla, a ova kuća je moj smisao. Radije ću biti sama za Božić i rođendan nego tamo sa dosta ljudi. Recimo, nedavno sam pala niz stepenice i povredila nogu, nisam videla stepenik. Dobro je, nije tako strašno. Neko ima mnogo manje godina, pa ne zna da kaže ni kako se zove. Ljudi mi kažu: "Branka, imate 100 godina i nije Vam ništa". Ja kažem "Nije mi ništa", govori najstarija živa glumica, Branka Veselinović, tokom naše posete u njenom domu.
      Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs Branka Veselinovič, najstarija živa srpska glumica, sa njene 102 pune godine srećna dočekuje božićne praznike. Iako živi sama u centru Beograda, ona nikad nije sama. Do smrti njenog supruga božićna trpeza uvek je bila puna srpske tradicionalne hrane, a poslednjih godina na njenom stolu obavezna je nes kafa, voda, slatkiši i papiri na kojima svakodnevno crta i boji. Ekipa Nova.rs posetila je glumicu u njenom skromnom domu, gde nas je veličanstveno dočekala.
      Branka Veselinović Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs “Dobro mi došli. Sve dok mi je vas, dok je ljudi koji prelaze ovaj prag, ja ću se smejati i živeti. Nažalost, ja nisam mama, ali nisam sama. Uvek u radosti dobrim ljudima se molim i dozvolite da vas sve volim. Neću da kažem da nisam srećna, a možda i spretna. Vaš dolazak je veličanstven i želim da me slikate, da vam lepo ispoziram. Zašto se ne bih slikala? Čast mi je kad me zovu telefonom i traže da me slikaju. Čekamo Božić. Obožavam taj praznik. Nekada sam ga proslavljala i puno spremala hrane, a sada mi donesu i mirna sam. Praznik, kao i svaki drug, obeležavam za ovim stolom, ut televizor i slike. Išla sam davno i u Dom penzionera na igranke”, rekla je Branka, a potom predstavila ženu Zoricu Pavlović iz službe za pomoći u kući koja je svakodnevno obilazi.
      Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs “Ovoj lepoj gospođi ljubim ruke svakog dana. Bez nje ništa ne bih mogla. Tako me lepo čuva i brine o meni, daje mi lekove, kuva kafu, donosi hranu… Kad ona ode, ja opet nisam sama. Fizički jesam, ali psihički nisam, Tu su moji crteži. Stalno slikam i poklanjam. Nikada ih nisam prodala. Evo, i Vama ću jedan naslikati pa vi okačite u kujnu ili špajz. Radite sa tim šta god želite, ali od srca želim da Vam poklonim”, rekla je Branka.
      Branka Veselinović Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs Uprkos tome što se glumica sve manje kreće i da je pitanje dokle će samostalni moći da ustaje i leže u krevet, ona ne želi da ide u dom. Čim joj se spomene ta ustanova, u stanju je da izbaci gosta iz kuće i više ga nikada ne primi nazad.
      Branka Veselinović Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs “Ta reč za mene ne postoji. Da sam htela dom, odavno bih otišla. Ali ne. Glasno vičem ne. Šta ću ja tamo? Radije bih umrla nego ušla tamo, a zna se koliko sam vesela i koliko volim život. Moj život tada ne bi imao smisla, a ova kuća je moj smisao. Radije ću biti sama za Božić i rođendan nego tamo sa dosta ljudi. Recimo, nedavno sam pala niz stepenice i povredila nogu, nisam videla stepenik. Dobro je, nije tako strašno. Neko ima mnogo manje godina, pa ne zna da kaže ni kako se zove. Ljudi mi kažu: “Branka, imate 100 godina i nije Vam ništa”. Ja kažem “Nije mi ništa”, kaže Branka i otkriva recept dugog življenja.
      “Nikada nisam pila i pušila, koristim neke pomadice za lice i tako to. Trudila sam se da se ne nerviram i stalno sam se smejala. Ja ne znam da govorim normalno. Deda mi je bio učitelj, pradeda pop i naučena sam da pričam kroz stihove. Ceo život mi se svodio na stihove. Nekada sebe pitam “Zašto stih”, a ja kažem: “Zato što Branka svoju radost života nikom dati neće pa mise čini kad pričam kao da berem cveće”. Kad ostanem sama pišem i za stihove dišem jer je moje lice stalno veselo”, kazala je glumica.
      Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs Branka ističe da mnogi misle da je preminula pre nekoliko godina, pa su je u pozorištima prozvali pokojnicom.
      “Ljudima su moje godine neshvatljive. Neki čak misle da sam odavno umrla, pa kad me vide pomisle da sam duh (smeh). Jednom sam bila u pozorištu i naišla na bračni par. Žena je rekla: “Vidi ovu ženu, baš lični na pokojnu glumicu Branku Veselinović”. On je cimnuo za ruku, a ja im kažem: “Ja sam Branka, nisam umrla”. Bilo je dosta sličnih situacija, na kraju su me prozvali umrlom (smeh), Ali, evo Branke pred Vama, živa i zdrava. Rođendan mi je 16 septembra, napuniću 103 godine, osećam to”, završava Branka.
      Rođena je 16. septembra 1918. u Starom Bečeju kao šesto dete prevodioca i bibliotekara Aleksandra Ćosića i učiteljice Jovanke Monašević. Odrastala je u Novom Sadu, a već u 17. godini upisala je glumačku školu u Beogradu. Tokom rata igrala je u Narodnom pozorištu, a posle oslobođenja u tek osnovanom Jugoslovenskom dramskom. Upravo tu je, zahvaljujući provodadžisanju Mire Stupice, potonje kume, upoznala svog Mladena Mlađu Veselinovića, glumca i prevodioca, koji je joj je bio verni životni i umetnički saputnik do pre osam godina kada je, kako ona kaže, otišao “gore kod Boge”.
       
      Branka Veselinović: Sama za Božić - bolje nego starački dom - NOVA portal
      NOVA.RS  
×
×
  • Креирај ново...