Jump to content

Епископ Сергије у интервјуу за "Курир": Србима данас Србија служи за понос!

Оцени ову тему


Препоручена порука

 

DSC4834-1024x683.jpg

Епископ бихаћко-петровачки Сергије један је од малобројних у српској цркви који је спреман да у јавности говори о свим темама – од верских питања па све до политичких прилика. Тако је и у интервјуу за Курир отворено рекао да политичке елите у Босни и Херцеговини служе као експоненти сила које земљи не желе добро и додао да постоје и неки који би на овим просторима поново да креирају неприлике… Истакао је и да Србија видно напредује с председником Александром Вучићем, којем, како каже, поједини не могу да опросте то што је Србија стала на своје ноге и што се подигла из блата самосажаљења. Говорећи о косовском проблему, наш саговорник истиче да Космет никада неће бити изгубљен ако га се сами не одрекнемо.

 

 

*Ви нам из прве руке можете рећи како у БиХ функционише суживот три народа – српског, бошњачког и хрватског. 

– Људи сарађују једни с другима, живе једни крај других, друже се и на том микроплану, осим спорадичних и све ријеђих инцидената, заиста нема проблема. Међутим, непрестана политизација свега и свачега, подстрекивана углавном изван Босне и Херцеговине, уноси немир међу људе, а онда се из страха, али и због осјећаја сигурности, људи окрећу ка својој етничкој групи. То је матрица по којој ова земља функционише већ више од тридесет година. Док год политичке елите служе као експоненти сила које овој земљи не желе стабилност и мир, дотле ће и међунационални односи бити на искушењима. Дакле, да је све до грађана, чини ми се, овој би земљи ишло много боље, али када се оствари било какав напредак, медији и елите подигну тензије, што се, свакако, одрази на обичан народ, па као посљедицу имамо неповјерење, страх и осјећај угрожености једних од других. Из тог зачараног круга, нажалост, још увијек нисмо успјели искорачити. 

*Отворено сте недавно упозорили да је „некоме, очигледно, досадио мир и напредак“, па би да „распакује Дејтон, да поново отвори старе ране, да убије и оно мало наде које имају овдашњи Срби, Хрвати и Бошњаци“. На кога сте мислили? 

– Мислио сам на оне исте који су прије тридесет година свесрдно подстакли крвави распад Југославије, на оне који су грађанима својих земаља понудили прогрес, а нама рат, крв и године сиромаштва. Такви се још нису одмакли од мјеста сопственог злочина, већ би да и даље креирају неприлике на овим просторима. Кад они који представљају сва три народа схвате да смо најближи једни другима, да једни о другима овисимо, да дијелимо исто парче земље, да говоримо истим језиком, тада ће и наша будућност бити извјеснија, мирнија, стабилнија. Још од античког доба имамо изреку дивиде ет импера (Завади, па владај), која је у овој земљи потврђена небројено пута, а док год нас други завађају, то је знак да се још нисмо политички освјестили. 

*Колико је, према вашем мишљењу, страни фактор присутан као неко ко на Балкану вуче конце у позадини? 

– У посљедња два вијека Босна и Херцеговина је подручје на којем се одмјеравају снаге великих сила. Од Турске царевине и Хабзбуршке монархије па све до наших дана ово подручје је мјесто сретања три монотеистичке религије: православља, римокатоличанства и ислама; овдје се у пуном смислу срећу Срби са Хрватима, Хрвати са Бошњацима, Бошњаци са Србима; овдје је назападнија тачка словенског православља, али је и ширење ислама на запад стало баш у Босни, а у значајнијој мјери и римокатоличанство на словенском југу није продрло источније од Босне. Овдје се западни свијет сусретао са истоком, југ са сјевером, Србија са Хрватском, ислам са хришћанством. Ово говорим како бих предочио сву геополитичку сложеност ове дивне земље која сваком припада, а која заправо није ничија, јер се њоме и њеним народима манипулише вијековима, због чега се Босни и Херцеговини свјесно не допушта да живи као и све друге земље. Та жеља за вјечним протекционизмом негативно се рефлектује на односе међу народима и док је год иностраних душебрижника, Бошњаци, Срби и Хрвати неће бити у стању преузети одговорност за ову земљу, за све њене народе и грађане. Да се разумијемо, нико од страних протектора није дошао у Босну због Босне, већ искључиво због интереса оних којима до Босне истински није стало. 

*Такође, осврнули сте се на нападе на српског председника Александра Вучића рекавши да „док год њега распињу, знам да нам је добро кренуло, да нам иде, да смо ту где јесмо“, те да је „Вучићево распеће – наше васкрсење“… 

– Хтио то неко признати или не, Александар Вучић је државник великог формата, а то се најбоље види по томе што је Србију подигао из блата самосажаљења. Наратив безнађа замијенио је наративом успјеха, градећи по Србији мостове, ауто-путеве, фабрике, отварајући хиљаде радних мјеста у којима раде они који су до јуче хтјели напустити своју земљу у потрази за послом. Захваљујући предсједнику Вучићу коначно смо завршили Храм Светог Саве, а ми, Срби ван Србије, напокон се осјећамо као они које Србија заиста доживљава као своје, као род рођени. За непуну деценију предсједник Вучић урадио је оно што генерације његових претходника нису, јер им је од Србије и српског народа био важнији лични и партијски интерес. Због тога предсједника Вучића нападају они који Србији не желе добро, а ми их лако препознајемо управо по томе што га нападају јер не могу гледати како се Србија гради и развија, како расте њен утицај и снага у међународним оквирима. Свим Србима, ма гдје били, Србија данас служи за понос, иако се њен велики напредак тек очекује ако се настави овим путем. Због тога је важно да будемо уз оне који нам добро доносе, да личну сујету и партијске интересе ставимо у други план како би наша матица Србија, након деценија посртања, што брже ишла магистралом напретка. О томе колико је политика предсједника Вучића оснажила Србе ван Србије и Републике Српске, сувишно је и говорити, али је гријех прећутати. Управо због таквог односа, на који смо чекали вијековима, предсједник Вучић имаће нашу неизмјерну захвалност, јер је подигао љествицу националне одговорности тако што је, између осталог, погледао и помогао своје сународнике од којих су сви били дигли руке. 

*Реакције на ту вашу изјаву о Вучићу биле су подељене… 

– У народу постоји мишљење да ће нам браћа опрости све осим успјеха. Они што предсједнику Вучићу не могу опростити то што је Србија стала на своје ноге, мени су замјерили јер сам истину изнио на видјело, јер нисам прећутао све оно добро што нам је учинио, бринући о нама заборављенима, остављенима и препуштенима себи самима. Ако прећутимо добра дјела, онда чинимо велику неправду, а ја сам између истине и неправде изабрао истину. И опет бих, и опет ћу. Зато је важно да мјеримо мјером истине, да изађемо из партијских ровова, да не судимо на основу предрасуда, да видимо оно што заиста јесте. Родитељи никада не виде како им дјеца расту, јер су им свакодневно пред очима, али они који их посјећу на свака три мјесеца у стању су да виде њихов стварни напредак. Кад год долазим у Србију, видим напредак, онај истински, стварни, и то ми даје осјећај задовољства и поноса, јер моја Србија, земља у којој сам рођен и одрастао, коначно личи на све друге развијене земље. Ако бих то прећутао, гријех бих велики учинио, али „није српски ћутати“. 

*Да ли су – и колико – зацелиле српске ране из 20. века, од Првог светског рата, Јасеновца, па до НАТО бомбардовања 1999. и свега што се овде дешавало деведесетих? 

– Познато је да на Балкану ране не зацјељују, јер се непрестано позлеђују. Због тога нас боле и раздиру, призивајући ново зло. О страдалним временима, којих је овдје било у изобиљу, није постигнут историјски консензус, па зато изнова проживљавамо прошлост, бројимо мртве и отварамо старе ране. Овдје српска суза није једнако вриједна као сузе других, а свака српска жртва је безначајна у односу на жртве других народа. То је више него јасно, јер је негдје одређено да Срби морају носити етикету кривца, да морају испаштати за зло које нису починили, да би се тиме умирила савјест стварних криваца за зло балканских ратова. Ми жртве из свог народа знамо, позната су нам њихова имена и жртва коју су поднијели у име свих нас. Зато их памтимо, у историји и у молитвама, у предању и у сјећањима. Исто тако, сјећамо се и жртава из других народа, са једном једином жељом – да се зло више не понавља, да опростимо једни другима и да једни са другима наставимо свој историјски ход. 

*Да ли сте оптимиста о питању решавања косовског проблема? 

– Да би се неки проблем ријешио, потребан је договор, а договора нема без компромиса. С албанске стране не видимо жељу за компромисом, а док год је тако, рјешење није на помолу. Ипак, мишљења сам да се албанске политичке позиције диктирају далеко од Приштине, па је српска преговарачка позиција утолико тежа јер није познат стварни преговарач, већ представник самозване државе Косово као својеврсни опуномоћени представник. Све је то велика политичка једначина са много непознатих, али док год сваки Србин Косово носи у души, као дио сопственог духовно-националног идентитета, за нас Косово и Метохија никада неће бити изгубљени, јер је изгубљено само оно чега се сами одрекнемо. 

*Црква је пре тачно пола године добила новог патријарха. Колико сте задовољни радом патријарха Порфирија? – 

Мислим да је цјелисходније поставити питање: колико је патријарх Порфирије задовољан нама? Ово говорим јер знам каквог смо духовника добили за поглавара Српске православне цркве. Мислим да ће његов избор и његова патријарашка дјелатност мијењати набоље свакога од нас, јер је најбољи међу нама изабран да нас води. Ученици се увијек угледају на свог учитеља, па ћемо, ако будемо имали хришћанског смирења и духовне мудрости, угледати се на свог патријарха да бисмо и сами постајали бољи, из дана у дан, из мјесеца у мјесец. То и јесте смисао духовног живота, угледати се на оне који се угледају на Христа. 

*Какав је ваш став када је реч о вакцинацији против коронавируса? 

– Човјек је биће које тежи ка слободи и свако од нас треба да одлучује у своје име, да чини оно што мисли да је добро за њега и за заједницу којој припада. Много је дезинформација и полуистина пласирано у затровани медијски простор, па је савремени човјек збуњен мноштвом противрјечних тврдњи. Ипак, потребно је филтрирати информације које долазе до нас, уочити разлику између истинских стручњака и самозваних душебрижника. Када то учинимо, знаћемо шта нам је чинити.

Извор: Епархија бихаћко-петровачка


View full Странице

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј одликован је, у среду, 20. октобра 2021. године, у Владичанском двору у Новом Саду, Крстом Вожда Ђорђа Стратимировића.

       
      Високо одликовање Преосвећеном владици Иринеју за самопрегорно служење Богу и Српској Православној Цркви и њеном народу широм српских земаља и расејања, као и за пожртвовано истрајавање на вредностима светосавске духовности и идејама свесрпског јединства, а особито у знак признања за показану верност и значајан допринос на делу сведочења вредности и очувања традиција Српске Војводине, уручио је, у име породице Пл. Стратимировића, као и у име Центра за развој Шајкашке и Организационог одбора за повратак посмртних остатака вожда Ђорђа Стратимировића, професор др Иван Стратимировић. Ово признање је успостављено поводом свечаности преноса и сахране посмртних остатака вожда Ђорђа Стратимировића у порти манастира Ваведења Пресвете Богородице у Сремским Карловцима.
      Захваљујући на високом одликовању, Епископ бачки др Иринеј је истакао: „Сва признања која ми једни другима одајемо су нешто чиме се ми припремамо за вечни живот; припремамо се за оно признање које једино заслужује нашу потпуну радост и захвалност. То је да нас Бог препозна и призна као Своје у Христу, Духом Светим. То је смисао нашег живота. Личности и подвизи, као што је личност и подвиг вожда Ђорђа Стратимировића, јесу лекција и поука које никада не застаревају. Он је био војник, официр, јунак, војсковођа, али је на свом пољу ишао и борио се до краја. Зато је он један од оних без којих никада не би било Српске Војводине нити наше народне и црквене слободе. Ми можемо увек имати једни од других надахнуће и подстицај. Наша визија је увек она коју је наш народни песнички геније овековечио у идеји Косовског Завета, који се своди на Светосавски Завет, а Светосавски Завет није друго до Нови Завет Господа Исуса Христа у практичној историјској примени и искуству нашег народа као једног од хришћанских народа. То је оно што песник каже: да је само Царство небеско вечно и довека, а земаљско за малена. На нама је да сви радимо на томе да се та свест што брже и што више враћа у наш народ.ˮ
      Професор др Иван Стратимировић је, у име породице, изразио захвалност Епископу бачком др Иринеју, рекавши: „Ваше Високопреосвештенство, желим да захвалим Вама, Вашим сарадницима и Српској Православној Цркви што у овим тешким и смутним временима мудрошћу водите правим путем овај народ тамо где треба да идемо.ˮ
      Свечаном чину у Владичанском двору присуствовали су: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин, др Стефан Стратимировић, г. Данијел Кулачин, председник Центра за развој Шајкашке, г. Александар Ђурђев, председник Организационог одбора за повратак вожда Ђорђа Стратимировића у отаџбину, и Горан Миленковић, члан Организационог одбора за повратак посмртних остатака вожда Ђорђа Стратимировића.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У уторак, 19. октобра 2021. године, на празник Светог апостола Томе, Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион началствовао је светом Литургијом у манастиру Буково. Епископу су саслуживали архимандрит Козма, протосинђел Симеон, архиђакон Илија и јерођакон Марко. Славски колач и кољиво принео је отац Симеон који Светог Тому прославља као своју крсну славу.

       
      Честитајући оцу Симеону славу владика Иларион му је пожелео да се, водећи се примером свог небеског заштитника, учи превазилажењу свих људских слабости, да монашким трудовима гради себи пут спасења а да спасавајући своју душу доприноси спасењу људи око себе.
      Тумачећи свето Јеванђеље Епископ тимочки је објаснио да није довољно само декларативно веровати, неопходно је најпре веровати у Бога и Творца нашег, потом да је Исус Христос син Божји који је живео у људском телу у одређеном историјском тренутку, и да верујући у име Његово ми имамо живот вечни. Владика напомиње да верујући у Бога ми верујемо у постојање другачијег невидљивог света који има сопствене законе и који треба да заслужимо у овом видљивом и пролазном свету.
       
      Извор: Епархија тимочка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Припадници Речне флотиле, 17. октобра текуће године, прославили су храмовну славу, Светог праведног кнеза Стефана Штиљановића у касарни „Aлександар Берић“ у Новом Саду. Свету архијерејску Литургију у војном храму служио је Епископ мохачки г. Дамаскин, уз саслужење војног свештенства Војске Србије и новосадског свештенства. После прочитаног јеванђелског зачала, Преосвећени владика Дамаскин се присутнима обратио пригодном беседом.

      Саборно и окупљени уз дарове принете у славу и част светитеља, литију је предводио командант Речне флотиле капетан бојног брода Љубиша Марковић, уз припаднике јединице и многобројне госте у новосадској касарни „Александар Берић“, популарној међу Новосађанима као касарна „Морнарица“. Посебан печат који је обележио прославу храмовне славе било је освећење звона дарованих од добротворâ и пријатељâ Речне флотиле, изливених у ливници породице Кременовић, под геслом: „Нек’ речни токови веселе град Божји, освештао је насеље Своје Вишњи. Господ над војскама је са нама.“ Током прославе свечано је откривен постамент, посвећен подвижничкој борби за слободу и част отаџбине, у виду информативне плоче на којој су приказани фотографија речног монитора „Драва“ у пловидби, портрет и део писма поручника бојног брода прве класе Александра Берића, упућеног породици 6. априла 1941. године, у истоименој касарни. У току литије одслужен је помен на гробљу совјетских морнара пострадалих приликом ослобађања Југославије крајем Другог светског рата и сахрањених у кругу касарне, чија су гробна места обновљена непосредно пред прославу храмовне славе. Мермерним плочама поплочано је пет гробних места и постављено спомен-обележје „Непотопиви прамац“, озидано у облику прамца брода, симбола заједништва руских матроса и српских бродараца у вечној пловидби за слободу са реке. Храм Светог Стефана Штиљановића је освештао Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј, уз саслужење тадашњег Епископа војног владике Јована и новосадског свештенства, на Васкршњи уторак, 18. априла 2017. године. Захваљујући вештим рукама фрескописаца Горана Јанићијевића и Миодрага Милутиновића са Академије за фрескопис и консервацију Српске Православне Цркве осликава се унутрашњост цркве. Недавно је постављен и полијелеј израђен у облику кормиларског точка, опточен чаурама граната бродских топова са војних пловила Речне флотиле. Кум храмовне славе, поручник фрегате Владимир Матијевић, даривао је икону светог Николаја Мирликијског Чудотворца, која је литијски пронета кроз касарну заједно са покретном капелом Шајкашког батаљона из 1785. године, с обзиром на то да Речна флотила баштини традицију славних Шајкаша.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У недељу 17. октобра 2021. године Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Епископу су саслуживали протонамесник Зоран Голубовић, јереји Новак Бојанић и Марко Радосављевић и ђакон Вук Јовановић.

       
      Сабраним верницима отац Марко је тумачио прочитани јеванђелски одељак. Говорећи о истрајности у вери и молитви жене Хананејке, отац Марко је истакао важност молитве у свакодневном животу сваког хришћанина који тежи врлинском животу и задобијању Царства небеског.
      Након Литургије, владика Иларион је подсетио верни народ да је важно молити се и за друге, јер молећи се за друге ми се молимо и за себе саме. Такође, владика је напоменуо да треба да будемо свесни да нисмо ништа бољи од оних који су још увек ван Цркве већ да треба да се помолимо да и они чују призив Господњи.
       
      Извор: Епархија тимочка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Жена Хананејка показала је изузетно смирење. Молитва треба да буде стање цјелокупног живота, како онда када Господ одговара на наше молитве, тако и онда када то наизглед не чини, рекао је владика Сава у Загребу.
      У Катедралном храму Преображења Господњег у Загребу, у недјељу 17. октобра, Божанствену литургију служио је Епископ марчански Сава, викар патријарха српског. Владика је, по благослову Његове Светости, који је и Администратор Епархије загребачко-љубљанске, рукоположио ђакона Стефана Максимовића у свештени чин презвитера. Епископу марчанском саслуживали су протосинђел Нектарије (Ђурић) и братство Саборне цркве. Појао је хор храма под вођством Иване Србљан.
      Владика Сава бесједио је након прочитаног јеванђељског одломка (Мт. 15, 21-28) у ком апостол Матеј говори о Христовом преласку из Јудеје у земљу Хананску и сусрету са женом Хананејком. Тада је Христу пришла једна припадница многобожачког хананског народа и обратила му се ријечима: Помилуј ме, Господе, Сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво. Епископ Сава рекао је да је она тим чином показала да, упркос томе што је припадница многобожачког народа, посједује сјеме искрене и праве вјере у једнога Бога и вјеру да јој једино Он може помоћи.
      „На њене ријечи: помилуј ме, Господе, Господ не одговара ни ријечи. Међутим, она не престаје. Не одустаје од своје молитве јер не чује ријечи Господње и непрестано призива Господа до те мјере да његови ученици и апостоли прилазе њему и кажу: Господе, отпусти је јер иде и виче за нама. А он каже: Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева“, казао је владика. Жена, чувши да је Господ послан народу ком она не припада, не одустаје од своје молитве, већ, приступивши Христу, поклања му се говорећи: Господе помози ми. Хананејка је својим мољењем показала упорност у молитви, чврстину вјере, али и топлину молитве. Владика је истакао да се жена коју спомиње јеванђелист није молила Господу да јој да нешто, већ да је помилује. Господ јој је потом упутио ријечи: није добро узети хљеб од дјеце и бацити псима.
      Епископ марчански казао je да је однос Господа према тој жени био такав не да би је одбацио, већ да би извукао из ње примјер вјере и упорности за оне који су били са њим. ”У том моменту она није погођена, она се не осјећа одбаченом што не припада изабраном народу коме је Господ дошао. У њој не дјејствује егоизам. Она не окреће леђа Господу који је наизглед одбацује и не обраћа пажњу на њу, него каже: Да, Господе, није добро узети хљеб са трпезе и бацити псима, али и пси једу од мрва што падају са трпеза господара њихових. Дакле, овом реченицом она исповиједа да не тражи оно што јој припада или што припада можда неком другом, већ тражи само мрвице милости Господње. Тражи да Господ, макар мало, обрати пажњу на њу и на оне којима није послан, што у суштини и јесте послање Христово. Тим својим поступком она нам показује изузетно смирење”. Владика је навео ријечи светог Јована Лествичника: немој рећи да ниси ништа стекао ако у молитви проводиш доста времена, а не видиш никаквога плода. Добитак је већ то што се молиш. Какво би ти веће благо и требало него да се припијаш уз Господа и живиш непрестано у јединству са Њим, и истакао да Господ жели да покаже да молитва треба да буде стање цјелокупног живота, како онда када Господ одговара на наше молитве, тако и онда када то наизглед не чини.
      По отпусту Божанствене литургије, окупљеном сабрању владика Сава пренио је поздраве Његове Светости патријарха Порфирија и пожелио да новорукоположеном оцу Стефану свештеничка служба буде на спасење и изградњу Цркве као Тијела Христовог.
       
      Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
×
×
  • Креирај ново...