Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Guest свештеник Иван

Границе медицине и хришћанска антропологија- о. Александар Михаиловић

Оцени ову тему

Recommended Posts

Guest свештеник Иван

Због обима текста и фуснота и појашњења, текст смо претворили у ПДФ документ који можете преузети на адреси:

https://www.pouke.org/library.php?cid=79&id=892&do=view  

Овде на теми је само део текста нашег сарадника оца Александра Михаиловића, православног богослова

Свештеник Александар Михаиловић

ГРАНИЦЕ МЕДИЦИНЕ И

ХРИШЋАНСКА АНТРОПОЛОГИЈА

УВОД

Плодан дијалог између медицине (биологије, молекуларне биологије, биохемије, генетичког инжењеринга...) и теологије још није у потпуности остварен. Обе се развијају на један самозатворен, самодовољан и искључив начин, не учествујући једна у другој. Карактеришу их незаинтересованост, обострано маргинализовање, понекад презир.

Медицина, стиче се утисак, као да не жели ишта да потражи у теологији - савет, мишљење или тумачење темељних животних категорија. Занемаримо овде спорадичне додире које остварују појединци, лекари и научници који су у личном животу верници, као и обичајно-обредне односе између Цркве и понеке медицинске установе. Упркос томе, менталитет једних и других мало се променио.

Захваљујући веку просветитељства,1 теологија и наука живе у радикалној дихотомији, о чему је већ писано.

Медицинска пак наука и њени теоријски закључци не допуштају „уплив" теолошких тумачења егзистенцијалија које су им заједничке, као што су живот, здр вље, болест, смрт и генерално човек, као целовити лични идентитет. Са друге стране, због ускогрудости понеких „теолога", не доводе се у везу актуелни резултати медицинских истраживања (о структури „материјала" од којег је Бог створио човека) са богословским интересовањима. Штавише, обострани стваралачки допринос темељним сагледавањима унапред се искључује.

Не можемо порећи да је данашња доминантна цивилизација евро-америчка, те да светом управљају наука и технологија које га обликују, стварајући нове вредности и културу. Паралелно са тим стоји неоспорна чињеница да су у темељу Европе положене хришћанске вредности.2 Наука је, што је опште место, рођена из теологије, а први универзитети формирани су у склопу манастира (Кембриџ, Оксфорд...).3 Црква је некада стварала културу, нове вредности, етос и менталитет, док је медицина у својим почецима била у спрези са њом, будући да су обе имале и имају за предмет својих интересовања - човека. Данас, међутим, Црква мање утиче на културу и ретко говори језиком нашег времена, док се још ређе обраћа човеку садашњице, као да жели понекад све да врати на старо. Време је иреверзибилно, форма и стил прошлих, минулих векова не могу се оживети, што опет не значи да не треба учити од претходника, већ само да је апсурдан сваки покушај рестаурације прошлости. Теологија и актуелни научни живот, поготово у Србiји, дијаметрално су раздвојени. Довољно је погледати часописе, књиге или билтене са факултета и института природно-медицинских наука и одмах запазити одсуство наших теолога и Цркве који су потпуно маргинализовани. Теолошки став о животу, здрављу, болести, смрти или о ентитетима које изучавају биохемија, генетика и молекуларна биологија, не узима се за озбиљно, нити је битан као изразитељ васељенске Истине о свету и човеку.

Тумачење јеванђелског стиха да Црква „није од овога света" (Јн 8,28) изродило је нову крајност. Њу можемо наћи у понеким црквеним књигама, часописима, уџбеницима или чути са амвона, трибина, на ТВ емисијама и од „званичника" из Цркве. Она је страна етосу црквеног Предања јер затвара његове двери управо оном човеку којег су обликовале актуелне и доминантне снаге данашње цивилизације - наука и технологија. Та крајност огледа се у конфесионализму4 који доминира српском црквено-културном позорницом, затим у културном конзервативизму, у анахроности, архаичности, негативном традиционализму, опскурантизму, гносимахији, сувом морализму, клерикализму или пијетистичком лаицизму, етнофилетизму, аутокефализму, ксенофобији, апологетичности, полемичком маниру, антизападњаштву, у обредности и ритуализму, копистичком стилу у свим видовима уметности, бирократском институционализму или псеудомонашком аскетизму, као и у још многим другим „измима" потпуно супротним целовитом и синтетичком етосу православне Цркве.5 Уколико се говори о темама попут клонирања, трансплантације органа, генетике, биотехнологије, биоетике, екологије, еутаназије и сл., само ретко6 се заоби- лазе уско етички приступи и тумачења. Наука, природно, реагује на моралистички дискурс, те потпуно одбацује било какву теолошку интерпретацију уз старо гесло - „Silete theologi in munere alieno" („Ућутите теолози у стварима које вас се не тичу"). Чују се чак мишљења унутар Цркве како „Црква нема обавезу, нити одговорност (подвукао А. М.) да трчи у корак са науком...",7 што би било сасвим довољно једном природњаку, медицинском научнику, да током својих озбиљних истраживања, рецимо о трансплантацији генетског материјала, мирно одбаци овакво „учење" теологије, док са истинским није ни упознат, јер „сценом" понекад доминирају приступи медицинским проблемима без икаквог или веома ретког освр- та на онтолошко тумачење егзистенцијалних појмова које због јуридичко-етичке „теолошке" херменеутике не може доћи до изражаја.

Медицина тако не упознаје и не усваја теологију, не размењује са њом мишљење, не гради плодан стваралачки дијалог, затвара се и завршава унутар граница своје самоизолованости, сводећи саму себе на врхунску аналгетику. Одговорност због таквог стања је на оним члановима Цркве који шире конфесионалистички (Цркви потпуно туђ) менталитет приликом свог писменог или усменог обраћања свету, јавности, култури и науци (укључујући медицину). Уколико се, међутим, удубимо у православно Предање, уочићемо да је Црква космичка реалност која преображава и покрива све аспекте постојања, укл.учује у себе човека и творевину, упућујући их крајњој, коначној Истини - Есхатону, где је превазиђена смрт и обновљена твар у свој њеној целокупности. Црква као разгранати сабор многих служби и харизми има лекаре и научнике који су јој, са својим знањем, даровима и снособностима, потребни ради изграђивања црквеног Тела, те је њихово стручно мишљење добродошло, јер доприноси повезивању теологије са актуелном стварношћу. На тај начин се међузависно и холистички повезују Бог, човек и свет, што значи да је одговорна да води дијалог са медицином и дужна да иде у корак са савременим достигнућима биолошке науке, тим ире што је човек тачка у којој се обе поклапају и додирују.

Овај вид стварности никако јој није стран, јер теологија изражава икуменски дух свеобухватне Истине у коју треба да саувиру све гране науке, повезујући се међу собом на један целовит начин. Свака самоизолација, ускогрудост, искључивост и идеолошка нетрпељивост према „нетеолошком" свету, сужава димензију васељенскости, спречавајући Цркву у остваривању Њене мисије и задатка.8

Правилно коришћење резултага модерних медицинских истраживања о човеку доприноси обогаћењу богословља, које са своје стране подстиче теоријски рад и практичну терапеутику, у смислу њиховог отварања и давања одговора.9

Да ли онда у овом случају теологија и Црква имају икакву могућност интервенције, али не у смислу постморталне алтернативе, већ у смислу онтолошког преструктурирања самих темеља медицине, есхатологизујући њихов суштински садржај? На ово питање покушаћемо да одговоримо у наредним поглављима.

                             

АНТРОПОЛОШКИ ПРОБЛЕМИ

Проблем број један сваког човека и сваког живог бића је смрт. Смрт представља завршетак болести, можемо рећи и здравља, тих основних „области" медицинских истраживања. Болест је наговештај и увод у смрт, што медицина већ вековима мање или више успешно али накратко превазилази и одлаже, померајући своје границе. Циљ је умањење бола,10 чиме се она своди на аналгетику. За медицину су болест, старење и смрт гранична подручја која се не могу превазићи, те представљају последњу реч о човеку, којима се он истовремено одређује и нихилизује. За теологију важи супротно: човек се одређује есхатолошком перспективом, која је кључ свих антрополошких проблема почев од болести (лат. morbus), преко старења (лат. senescentia) и закључно све до смрти (лат. mors).....

                         

1. БОЛЕСТ

2. СТАРЕЊЕ И СМРТ

ЕСХАТОЛОШКА ОНТОЛОГИЈА КАО ТЕМЕЉ МЕДИЦИНЕ

1. ПОРЕКЛО СМРТИ

2. ПРЕВЛАДАВАЊЕ СМРТИ

                                 

ЗАКЉУЧАК

По питању личности и њеног коначног одређења, видели смо, теологија има шта да предложи медицини. Пре свега, слажу се у констатацији да човек поседује природу која болује и умире. Међутим, ово би били закључци изведени након посматрања човека као изопштене индивидуе и пре свега на основу биологије. У овој тачки медицина се зауставља.

Теолошки став је да човек коначно задобија свој лик и идентитет из учествовања у есхатолошком Догађају, који га карактерише, одређује и оформљује, дајући му истинску онтологију, тако да још није завршен, нити га можемо идентификовати на основу садашњег или прошлог стања. Он (човек) јесте такав али не само такав и не може се свести искључиво на природу. Ако није, оно му је макар назначено као Imago Dei, да постане онај који у себи садржи и изграђен је од многих који представљају саставни и органски део његовог идентитета. Стога, извор човековог бића, његове вечне онтологије јесте, али и тек треба да постане Христос, Који је заједница многих. Ово значи да човек не може више да живи као појединац без заједнице са другим људима. Тек у сапостојању изграђује се као саодносна личност, саборно биће, онтолошко - органски повезано са Христом, другим људима и природом. На тај начин биологија задобија ново постојање чији је узрок не више природна законитост већ лична, слободна воља.

Смртност човека и природе може бити превазиђена тек након љубавне иницијативе од стране Васкрслог Христа. Његова љубав је толико јака да због ње процеси смрти унутар психофизичког склопа (који су наслеђени падом) не могу доћи до изражаја и актуализације, превазилазе се и престају разарајуће да делују. Ова љубавна иницијатива простире се и на природу чији је човек изразитељ. Зато кажемо да је Христос једини извор живота.

Почетак остваривања истинитог постојања је Крштење као слободан улазак у Евхаристију, тј. у јединство са Христом.30 Наиме, уколико човек жели да постане личност, потребно је да отпочне нови живот остваривањем јединства са Црквом, што је потпуно супротно од природног рођења, које почиње неслободно и деобом.

Човека тако не одређују више ни тело, ни болест, нити смрт, већ слобода као узрок његовог идентитета, али слобода за Другог (Христа) Који је неодељив од Евхаристије као заједнице многих.

Сигурно да се овом огледу може приговорити због неоргиналности, уколико се следовање Предању и Оцима тако назива. Замисао је била да се успостави спона са тзв. „нетеолошким" светом, што значи да је овај текст њима упућен. Многа питања само су паушално дотакнута, са жељом да се изађе из „црквене порте" и обрати још некоме ко се бави човеком. Готово је увредљив став да Црква живи ван актуелних збивања, те да интересовање за реалног, од крви и меса човека, препушта некоме другом, док Сама стреми „духовним и вантелесним" сферама.Управо обратно, Вантелесни и Духовни Бог изабрао је да постане и остане баш такав, реалан, конкретан човек, од крви и меса, прошавши кроз искуство смрти и оставивши Себе као њеног Васкрслог Победитеља. Ово је зато сасвим довољан разлог да се медицини, која се од свих људских знања и вештина највише бави крвљу, месом и смрћу реалног, јадног човека, укаже на есхатолошку перспективу вечног, незастаривог века, што је и била изворна намера нашег скромног огледа.

Share this post


Link to post
Share on other sites

ево још једног текста на основу којег бисмо могли да стваралачки осмислимо везу између Теологије и медицине... У питању је је разговор са проф. др Здравком Пеном: Вештачка оплодња и хришћански етос.

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1027-1028/tekst/vestacka-oplodnja-i-hriscanski-etos/print/lat

Share this post


Link to post
Share on other sites

Dva pristupa biotehnologiji koja bitni razlikuju od ovih opisanih u teksu koji je Nikola postavio. Okretanjem

ka ovim metodama bi potpuno zaobisli gorepomenunta iskusenja. Oni bi doneli sa sobom nova iskusenja

samo sto za razliku od ovih gore opisanih telogija bi mnogo lakse i efikasnije mogla da odgovori na njih posto

su to gotovo cisto drusetveno politicki problemi.

Deepak Singh - Small Medicine & Nanotechnology and Biology

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

×
×
  • Create New...