Jump to content

Осам деценија од најмонстурознијег злочина у Глини


Препоручена порука

Осам деценија од злочина у Глини, једног од најмонструознијих и по свом карактеру најстрашнијих усташких злочина над недужним српским цивилима током Другог светског рата, навршава се ових дана.

Музеј жртава геноцида наводи у саопштењу да је у низу злочина почињених у Глини најпотреснији и најдраматичнији онај који се одиграо у цркви.

Подсећају да је након првог усташког злочина 13. маја 1941. године, Глина те прве године рата од 24. јула до 8. августа још два пута била место масовног страдања српских цивила, у оквиру шире акције убијања Срба на Банији и Кордуну.

„Први се одиграо у ноћи између 29. и 30. јула 1941. године. Највећи део страдалих из општине Топуско, допремљен је у Глину у два сточна вагона. Утврђена су 203 имена иако се сматра да их је убијено између 300 и 700”, наводе из Музеја и наглашавају да најпотпуније сведочанство о том покољу оставио преживели Љубан Једнак.

Другом злочину је, како наводе, претходило окупљање Срба у Вргинмосту 3. августа ради покрштавања, односно покатоличавања.

„Након отпуштања жена и деце, у Соколском дому остало је 1.038 мушкараца. Окупљени Срби су превезени у Глину и већина је затворена у цркву Пресвете Богородице у којој је неколико дана извршен први злочин”, наводи Музеј.

Музеј додаје да је мањи део Срба - вероватно њих 181 за које није било места у цркви одмах одвезен до Новог села у чијој су околини убијени.

Други злочин у цркви, како подсећају, био је у ноћи између 4. и 5. августа 1941. Утврђена су имена свих 1.038 тада убијених цивила.

Спомен-дом, на месту порушене цркве, подигнут је 1969. године.

Испред дома била је фигура „Мајка са дететом” Антуна Аугустинчића.

Тек је 1986. године на иницијативу СУБНОР-а Глине у истом простору формиран и Спомен-музеј, а Аугустинчићева скулптура је измештена.

Иницијатива у вези са постављањем спомен-обележја прихваћена је тек 1990. године.

Постављена је скулптура „Двери” и урађена су два мозаика у централном делу Спомен-дома, са мотивима „покрста” и страдања, док су бронзане плоче са именима 1.570 жртава постављене тек 1995. године.

Из Музеја додају да је нестанком Републике Српске Крајине 1995. године, нестало и спомен-обележје, а Спомен-дом је преименован у „Хрватски дом”, наводи Танјуг.

Извор: ПОЛИТИКА


View full Странице

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Обележена 80. годишњица усташког злочина у Глини

јул 30, 2021 | Актуелности, СПЦ

DSC_0515-1024x675.jpg

На платоу испред некадашњег Спомен дома, где се данас налази Хрватски дом, у четвртак, 29. јула 2021. године, у Глини одржан је парастос и комеморација поводом 80. годишњице усташког злочина из 1941. године, известио је Радио “Слово љубве” .

Парастос невино пострадалим жртвама служио је Његово преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим уз саслужење старешине Саборне цркве у Београду протојереја-ставрофора Петра Лукића и свештенства Епархије горњокарловачке, Митрополије загребачко-љубљанске и Епархије славонске. На парастосу је појао хор Првог београдског певачког друштва, на челу са диригентом Светланом Вилић, који је у склопу комеморације одржаo концерт и тиме одао почаст жртвама и мученицима глинским. Сви присутни су положили руже испред спомен обележја. Догађај су организовали чланови Српског народног вијећа, организација Антифашистичке лиге Републике Хрватске и представници породица пострадалих.

Епархија горњокарловачка је известила и да је прота Петар Лукић у име свих чланова хора, даривао Епископу горњокарловачком Г. Герасиму повељу као почасном члану „Првог београдског певачког друштва“.

Сабранима су се обратили саборски заступник и председник СДСС-а проф. др Милорад Пуповац, изасланик председника Републике Србије г. Веран Матић, потпредседник Владе Републике Хрватске за друштвене делатности и људска права г. Борис Милошевић, водитељица Documente – центра за суочавање с прошлошћу гђа Весна Тершелич и начелник Општине Вргинмост г. Милан Врга.

Догађају су присуствовали и потпреседница СДСС-а гђа Драгана Јецков, саборски заступник и члан СДСС-а гђа Ања Шимпрага и Његова екселенција амбасадор Босне и Херцеговине у Републици Хрватској, г.  Александар Врањеш и г. Давор Тркуља из Амбасаде Србије у Р. Хрватској, известила је Епархија горњокарловачка.

Извор: Радио Слово љубве / Епархија горњокарловачка

Фото: Епархија горњокарловачка

DSC_0499-150x150.jpg
DSC_0515-150x150.jpg
DSC_0525-150x150.jpg
 
DSC_0513-150x150.jpg
 
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Архимандрит Евсевије (Меанџија)

 

Покољ у глинској цркви

јул 30, 2021 

Прошло је пуних 80 година откад је учињен један од најстравичнијих злочина у историји човечанства када су на најсвирепији начин заклани православни Срби од стране усташа у Цркви Рођења Пресвете Богородице у Глини.

Један од главних извора о самом покољу у Глинској цркви је „Елаборат  о покољу у глинској цркви“ из 21. новембра 1944. који је доставила Окружна комисија Земаљској комисији за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Београду о чему је обавештено Председништво ЗАВНОХА. Државна Комисија је издала „Саопштење о покољу у глинској цркви“ под бројем 33. 2. марта 1945. године које је следећег дана 3. марта изашло у новинама „Борба“ и 4. марта у „Вјеснику“ под називом „Покољ Срба у глинској Цркви. .[1]

Без сумње најзначајније је сведочење Љубе Једнака о покољу у глинској цркви које је осим у писаном виду[2] сачувано и на филмској траци као документарни филм „Говорило ми је нешто да ћу остат’ жив“, по сценарију и режији Спасоја Јовановића и Мирослава Станковића тако да се може и да погледа и на You Tube као једно значајно сведочанство за све будуће генерације.[3] Такође је значајно и исказ ухваћеног усташког зликова Пенка Божидара из Глине [4]као и  признање усташе Хилимије Берберовића из Босанског Новог. [5]

Најзначајније књиге о покољима у глинској цркви су од историча Ђуре Аралице „Усташки покољ Срба у глинској цркви“ који је доступан у PDF формату на интернету[6] , затим од Драгана Чубрића и Момчила Крковића „Страдање Срба у Православној цркви у Глини и рушење споменика“[7]као и текст о покољу у глинског цркви од блажене успомене владике Атанасија Јевтића у књизи „Од Косова до Јадовна“ које је доживело девет издања до данас.[8]

У Загребу је  одржана научна конференција посвећена овом страшном догађају 2012. године на Философском факултету под називом „Што се уистину догодило у глинској православној цркви између 29/30. јула и 4/5 августа 1941. године.“ [9]

Та 1941. година била је једна од најтежих година за православне Србе на ширем подручују града Глине заједно са деловима општина Вргинмост и Топуско. Најраспостраније мишљење у српском народу је да се десио само један покољ у глинској православној цркви, што није тачно јер су се заправо десила два покоља. Покољ православних Срба десио се у два наврата, први пут је био увече 29. на 30. јул, а други је увече 4. августа на 5. август.

За време првог покоља у српској православној Цркви Рођења пресвете Богородицe у Глини ноћу 29/30. јула 1941. године старадало је 174 Србина и њихова имена су утврђена. Једини преживели Србин  из првог покоља је Никица Самарџија. [10] За време другог покоља између 4/5 августа исте 1941. године страдало је 1038 Србина и њихова имена су такође утврђена, а једини је преживео Љубо Једнак.[11]

Покољ у глинској правосланој цркви био је пажљиво испланиран и дуго припреман од стране усташа, а пре свега чувеног усташког првака Хрватске странке права у Глини и великог пријатеља Анте Павелића адвоката Мирка Пука који је постао први министар правде у Влади НДХ , а који је на збору у Крижевцима 6. јула  1941. године рекао: „Срби су дошли у наше крајеве с турским четама, као пљачкаши, као талог и смеће Балкана. Не можемо допустити да у нашој земљи владају два народа”.

Глина и њена околина спадају међу највећа губилишта Срба у Југославији у Другом светском рату. Досад је утврђено седам локација са најмање 14 колективних  гробница са више лешева убијених Срба. Усташе су у граду и срезу (котару) Глина само од јуна до почетка августа 1941. године  убиле преко 5.000 људи, претежно Срба, а око 8.000 до краја те године. На губилиштима Глине убијани су Срби из Баније и Кордуна (многи из срезова Глина и Вргинмост), који су хватани приликом масовних потера или њихових појединачних долазака у Глину, затим Срби из Срема, Славоније и Босне и Херцеговине, као и Јевреји, који су довођени на суђење у Покретни пријеки суд. Посебну тежину тих злочина чини покољ Срба у српској православној цркви, где  су у једној ноћи поубијени готово сви Срби мушкарци из Глине изнад 14 година и што су у једном дану одведени у смрт сви глински Јевреји, изузев породице трговца Кона.[12]

Блажене успомене владика Атанасије Јевтић каже да: „у овом покољу православних хришћана око храма и у самом храму Божијем, злоделу којем није равно ни Диоклецијаново убијање хришћана у Никомидијском храму (почетком 4. века), једна од првих жртава био је парох глински, Богдан Опачић, који је и живот и душу своју положио са верницима и за вернике своје, који се ипак нису одрекли вере своје православне и крста са три прста.“[13]

О самом покољу у глинској цркви који се десио увече 4/5. августа дао је исказ усташа Пенко Божидар:“ Убијање је вршено на неколико начина. Неке су затварали у православној цркви у Глини, гдје је могло стати око 1000 душа. Тада је командир одредио из наше сатније 15 људи који ће извршити клање. Прије поласка на овај посао давао им је пиће, и то неком рума, а неком љуту ракију, па кад се напију онда су их слали ножевима унутра. За вријеме клања пред црквом је била постављена стража, јер су се неки православци пењали у звонару и скакали са врха звоника у порту. Сви они који су скакали били су побијени у порти од стране стражара. Ја сам био одређен да у три маха вршим клање у цркви (…). Убијање је вршено на тај начин што смо неке ударали ножем право у срце, неке клали преко врата, а неке ударали гдје стигнемо. Ако неки Србин не би био готов од првог ударца, тога би усташе преклале ножем. За вријеме овога клања није горјело свјетло у цркви већ су били одређени нарочити војници који су у рукама држали батеријску лампу и тиме освјетљавали просторије.

Код клања Срба у глинској цркви, ја сам држао стражу. Задатак ми је био да се те ноћи нико није смео кретати по целој Глини. Ја сам у сванућу иза те ноћи пролазио крај цркве православне и видио сам огроман поток крви, који је и на улицу већ изашао. Поубијани Срби и поклани у цркви те исте ноћи одвежени су камионима мртви код глинског Новог села иза села Кихалца и тамо су у велике јаме побацани. Ти хапшеници у цркви били су толико натискани једни на друге, да се ту није могло ни разазнати поједини човек,  већ је то била нека маса од људства. У предвечерје клања у цркви, окупио нас је Видаковић логорник, саопштивши нам тај крупни задатак код ликвидирања Срба, и тако сам ја узео учешћа држећи стражу да не би хапшеници провалили цркву када виде да их се коље.“[14]

Други усташа Хилимија Берберовић је изјавио да је „клање је почињало у 22 сата увече, а трајало је до два сата (по поноћи). За све вријеме док је посљедњи Србин био жив, ове су манифестације трајале. Овако клање у цркви десило се седам до осам пута, а ја сам учествовао три пута. За вријеме клања сви смо били толико упрљани крви, да се униформа није могла очистити, већ смо је замјењивали у магацину, а касније се прала. Црква је послије сваког клања прана. Кад се клање завршило, долазили су камиони и носили лешеве.

Убијање је вршено на тај начин што смо неке ударали право у срце, неке клали преко врата, а неке ударали гдје стигнемо. Ако неки Србин не би био од првог ударца смртно погођен, тога усташе приклали ножем. За вријеме клања није горјела свјетлост у цркви, већ су били одређени специјални војници који су рукама држали батеријске електричне лампе и тиме нам освјетљивали простор. У више махова десило се да је неки Србин налетио на нас песницом, или пак да је некога ударио ногом, али је тај био одмах искасапљен. За вријеме овога клања била је у цркви велика галама. Присутни Срби викали су „Живио Краљ Петар”, „Живјела Југославија”, „Живјела Краљица Марија”, „Живјела Србија”, „Доле усташе”, „Доле Павелић”, итд. “[15]

Једини Србин који је преживо покољ Љубо Једнак изјавио је на суђењу усташком министу Андрији Артуковићу у Загребу :„Када се већ смрачило изненада смо чули пред црквом камион и у цркву су усташе ушле вичући: “Палите одмах свијеће’, упитали су нас:“ Да ли ви људи вјерујете у нашег поглавника и у нашу Независну Државу Хрватску.“ Ми смо сви одговорили да вјерујемо. На то су нам командовали: Лези, устани, лези, устани и док смо ми извршавали ову команду они су из пушака пуцали по самој цркви која је била у полумраку. Затим су нам издали наређење да се сви свучемо и да имамо остати у кошуљама и гаћама, док смо све своје ствари морали бацити у угао цркве. Послије тога смо сви морали лећи на земљу, а усташе су са чизмама ходале и газиле нас. Потом су нам наредили, да устанемо и да се лицем окренемо према зиду, а онда су они пуцали по цркви, али намјерно нису никога погодили, јер су нас тиме плашили.

Мало иза тога поново су узели преда се Перу Миљевића и питали: да ли зна што о шумњацима, када је овај одговорио да не зна, један га је усташа ухватио и на очиглед свију нас забио му нож у врат потегавши према доље тако, да му је распорио цијела прса. Миљевић се срушио мртав. На поновни позив да се јаве они који нешто о шумњацима знају, јер да ће бити пуштени кући ако кажу све што знаду, јавио се један човјек и рекао да ће рећи све. Он је рекао да су шумњаци у близини Топускога дизали у зрак бандере и дочекали један усташки ауто. Послије тога усташе су истоме наредили да стави главу на један сто који је у цркви стајао, па када је главу ставио на сто усташа му је зарезао у гркљан и наредио да пјева. Међутим, крв је из њега шикнула неколико метара надалеко, па, када није могао пјевати, ударио га је усташа кундаком по глави те му се мозак излио на стол.

Након тога почело је клање људи од реда, како смо стајали у цркви. Ухватили су једнога по једнога, повалили на стол, један је усташа клекнуо на прса, а други је узео нож и пресјецао гркљан. Нису чекали да искрвави или умре, већ су га полумртвога изнели из цркве и бацили на камион који је пред црквом стајао.“[16]

Сва та језива сведочанства о једном о најстрашних злочина у историји хришћанства као и човечанства, а поготово о страдању српског православног народа на просторима Баније и Кордуна само су била наставак свих језивих прогона православних хришћана која су трајала од доласка српског народа на те просторе још од XV века за које каже владика Атанасије Јевтић, да Банија од Петриње до Глине, подсећа на питому Шумадију, само што је Банија по страдањима већа и славнија, док за Свете глинске мученике каже да они нису издали своју православну веру и да несумњиво спадају у Свете мученике вере Христове и Цркве православне.“[17]

Након 80 година од страшног злочина над српским православним народом у православној Цркви Рођења Пресвете Богородице у Глини остаје да наш нараштај и сви будући нараштаји православних Срба никада не забораве тај страшан покољ над православним Србима, Новомученицима глинским, који сада стоје пред престолом Божијим славећи Свету Тројицу и молећи се за род људски да се покаје и врати на пут побожности и честитости.

Архимандрит Евсевије Меанџија

Фото: Википедија

[1] “Покољ Срба у глинској цркви”, Борба, Београд, год. X, бр. 55, 3. март 1945, str. 3 i бр. 56, 4. март 1945, str. 3; “Pokolj Srba u glinskoj crkvi”, Vjesnik, Zagreb, god. V, br. 39, 4. lipnja 1945, str. 3 i br. 40, 6. lipnja 1945, str. 3  https://hrcak.srce.hr/file/323097

[2] Епископ Атанасије, Од Косова до Јадовна, путни записи јеромонаха Атанасија Јевтића, (осмо допуњено издање) , стр. 443, Врњци-Требиње, 2007

[3] https://www.youtube.com/watch?v=Kt8uYds65YE

[4]  HR-DASK-765-1, Zbirka sudskih predmeta političkih procesa 1945. – 1951., kutija 19, KZP 91/48, Zapisnik o saslušanju okrivljenoga Penko Božidara, sastavljen u uredu Kotarskog javnog tužioštva u Glini, 16. IV. 1948.

[5] Архив Св. Синода СПЦ, Син. Бр. 1060/237/1947, Прилог 1, стр. 46-48

[6]https://www.muzejgenocida.rs/images/izdanja/Aralica, Djuro, Ustaski pokolji Srba u glinskoj crkvi.pdf

[7] https://jadovno.com/stradanje-srba-u-pravoslavnoj-crkvi-u-glini-i-rusenje-spomenika/

[8] Епископ Атанасије, Од Косова до Јадовна, путни записи јеромонаха Атанасија Јевтића, (осмо допуњено издање), „На путу ка Јадовном: кроз Јасеновац, Банију и Кордун, стр.407.416, Врњци-Требиње, 2007

[9]https://jadovno.com/arhiva/tl_files/ug_jadovno/img/otadzbinski_rat/Glinski_kolokvij_informacije.pdf, https://jadovno.com/arhiva/tl_files/ug_jadovno/img/otadzbinski_rat/Glinski_kolokvij_sudionici.pdf,

[10] Ђуро Аралица ,Усташки покољи Срба у Глинској Цркви,69

[11] Ђуро Аралица ,Усташки покољи Срба у Глинској Цркви,246

[12] Ђуро Аралица ,Усташки покољи Срба у Глинској Цркви,26

[13] Епископ Атанасије, Од Косова до Јадовна,стр. 412

[14] HR-DASK-765-1, Zbirka sudskih predmeta političkih procesa 1945. – 1951., kutija 19, KZP 91/48, Zapisnik o saslušanju okrivljenoga Penko Božidara, sastavljen u uredu Kotarskog javnog tužioštva u Glini, 16. IV. 1948.

[15] ФРАГМЕНТИ ИЗЈАВЕ ХИЛМИЈЕ БЕРБЕРОВИЋА,КОЉАЧА СРБА У ГЛИНСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ,Историјски архив Београда УГБ IV ИВ-146/32)

 

[16] Стенографски записник са суђења против усташког министра Андрије Артуковића. стр. 48—61— АЈ, дос. бр. 1268; Сведочење Љубана Једнака, сина Василија, родом из Горњег Селишта, општина Глина са сталним боравком у Глини, деветог дана главне расправе, 24. априла 1986. у Окружном суду у Загребу,

[17] Епископ Атанасије, Од Косова до Јадовна,стр.409-413

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Мислим да је ово први пут да се парастос служи на самом месту страдања у Глини? 

Свакако је подстрек  за све који имају жељу да иду на ходочашће по нашим западним светињама.

Од срушеног храма чини ми се да је остала сачувана само часна трпеза која се чува у новој цркви у Глини.

На гробљу у Глини, можда 5-10 минута вожње од самог места страдања се налази гробница где почивају Свети Глински Мученици.

Иначе, на споменику на гробљу, јасно пише да су усташе починиле злочин у служби фашистичких окупатора над Србима, не могу да цитирам али јасно пише за разлику од већине споменика на сличним гробницама.

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Тог јутра га је пробудила запара и врелина последњег августовског дана које као да су се стопиле са немиром у његовом срцу, чијег се узрока није сјећао. Устао је из кревета и обавио јутарњу хигијену. Затим је сјео на двосјед и узео даљински управљач у руке. Међутим, унутарњи глас му је говорио да нипошто не укључује телевизор. Скувао је кафу и одлучио да је попије на тераси. Кроз старе, зарђале шипке балконске ограде примијетио је да је на Цетињу тога дана било необично мирно. На оближњој улици готово да није било ни пролазника, ни аутомобила. Тек након десетак минута проведених на балкону, спазио је сјенку човјека, који се непрестано кретао по некаквом замишљеном кругу. Убрзо је схватио да је тај човјек, заправо, његов побратим. Истовремено је почео да се присјећа претходне вечери и полако открива узроке свог и побратимовог немира. Цијелу ноћ је, са зебњом у срцу пратио телевизијску емисију у којој су извјештавали о резултатима избора који су се тога дана одвијали у Црној Гори. Када је и коначно схватио какав ће бити њихов крајњи исход, спорим и тешким кораком се упутио ка ладици, у којој је држао љекове. Из кутије је узео таблету бромазепана и убрзо је помијешао са неколико чашица домаће лозе. Како су пролазили минути и часови, тако је и немир почео да ишчезава из његовог ума и срца. Намјесто њега, почела се јављати нова нада која је проистицала из увјерења да нова власт неће трајати дуго, те да ће се патриоте врло брзо вратити и све ће бити као и прије. Након тога је заспао чврстим сном. Сада, док на тераси посматра побратимово кружно кретање, схвата да га је немир опет у потпуности оковао и обузео. Одлучио је да сиђе у двориште и склони побратима са августовског сунца које га је немилосрдно пекло. Обуо је своје љетње папуче и стрчао низ степенице. Низ већ увелико поцрвењело побратимово лице сливале су се крупне грашке зноја. Ухватио га је за руку и прије него што је успио да било шта изусти, зачуо је од њега следеће ријечи: "Знаш ли да је на Цетињу листу "За будућност Црне Горе" гласало 887 особа? У нашем граду има 887 таквих људи!Можеш ли то уопште и замислити"? Умјесто синтагме "такви људи", побратим је, заправо, хтио да изговори неке много теже формулације и квалификације, али сада када је потпуно јасно да баш ту у његовој околини живи 887 тих њему потпуно нејасних особа, такво нешто не би имало смисла.
      Побратимове ријечи су га у потпуности следиле. Нада која је тињала негдје при самом дну рањеног срца, у потпуности се изгубила. Убрзо је и сам начинио сопствени замишњени круг и почео да хода по њему. Како се ближило подне и хлад испред зграде почео да се повлачи, два круга, побратимов и његов, су се стопила у један заједнички. Читав дан су тако провели, непогријешивом прецизношћу газећи његове замишњене линије и размишљајући о том чудном и неочекиваном броју, за који им се чинило да је обесмислио све њихове наде и сва животна убјеђења. Док су ходали, нису проговорили нити једну једину ријеч, јер круг са ријечју не може имати ништа заједничко. Односно, било која изговорена ријеч би круг у потпуности обесмислила. Ријечи које су, нешто мало прије поноћи, прекинуле њихово кружење биле су, заправо, позиви њихових укућана и осталих станара зграде, да напокон престану са кружним кретањем и пођу кући. Међутим, са кретањем нису престали све док нису достигли одређени број кругова. Тај број је био осам стотина осамдесет и седам...
       
       
       
       
       
      (Есеј је литерарна обрада истинитог догађаја)

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Тог јутра га је пробудила запара и врелина последњег августовског дана које као да су се стопиле са немиром у његовом срцу, чијег се узрока није сјећао. Устао је из кревета и обавио јутарњу хигијену. Затим је сјео на двосјед и узео даљински управљач у руке. Међутим, унутарњи глас му је говорио да нипошто не укључује телевизор. Скувао је кафу и одлучио да је попије на тераси. Кроз старе, зарђале шипке балконске ограде примијетио је да је на Цетињу тога дана било необично мирно. На оближњој улици готово да није било ни пролазника, ни аутомобила. Тек након десетак минута проведених на балкону, спазио је сјенку човјека, који се непрестано кретао по некаквом замишљеном кругу. Убрзо је схватио да је тај човјек, заправо, његов побратим. Истовремено је почео да се присјећа претходне вечери и полако открива узроке свог и побратимовог немира. Цијелу ноћ је, са зебњом у срцу пратио телевизијску емисију у којој су извјештавали о резултатима избора који су се тога дана одвијали у Црној Гори. Када је и коначно схватио какав ће бити њихов крајњи исход, спорим и тешким кораком се упутио ка ладици, у којој је држао љекове. Из кутије је узео таблету бромазепана и убрзо је помијешао са неколико чашица домаће лозе. Како су пролазили минути и часови, тако је и немир почео да ишчезава из његовог ума и срца. Намјесто њега, почела се јављати нова нада која је проистицала из увјерења да нова власт неће трајати дуго, те да ће се патриоте врло брзо вратити и све ће бити као и прије. Након тога је заспао чврстим сном. Сада, док на тераси посматра побратимово кружно кретање, схвата да га је немир опет у потпуности оковао и обузео. Одлучио је да сиђе у двориште и склони побратима са августовског сунца које га је немилосрдно пекло. Обуо је своје љетње папуче и стрчао низ степенице. Низ већ увелико поцрвењело побратимово лице сливале су се крупне грашке зноја. Ухватио га је за руку и прије него што је успио да било шта изусти, зачуо је од њега следеће ријечи: "Знаш ли да је на Цетињу листу "За будућност Црне Горе" гласало 887 особа? У нашем граду има 887 таквих људи!Можеш ли то уопште и замислити"? Умјесто синтагме "такви људи", побратим је, заправо, хтио да изговори неке много теже формулације и квалификације, али сада када је потпуно јасно да баш ту у његовој околини живи 887 тих њему потпуно нејасних особа, такво нешто не би имало смисла.
      Побратимове ријечи су га у потпуности следиле. Нада која је тињала негдје при самом дну рањеног срца, у потпуности се изгубила. Убрзо је и сам начинио сопствени замишњени круг и почео да хода по њему. Како се ближило подне и хлад испред зграде почео да се повлачи, два круга, побратимов и његов, су се стопила у један заједнички. Читав дан су тако провели, непогријешивом прецизношћу газећи његове замишњене линије и размишљајући о том чудном и неочекиваном броју, за који им се чинило да је обесмислио све њихове наде и сва животна убјеђења. Док су ходали, нису проговорили нити једну једину ријеч, јер круг са ријечју не може имати ништа заједничко. Односно, било која изговорена ријеч би круг у потпуности обесмислила. Ријечи које су, нешто мало прије поноћи, прекинуле њихово кружење биле су, заправо, позиви њихових укућана и осталих станара зграде, да напокон престану са кружним кретањем и пођу кући. Међутим, са кретањем нису престали све док нису достигли одређени број кругова. Тај број је био осам стотина осамдесет и седам...
       
       
       
       
       
      (Есеј је литерарна обрада истинитог догађаја)
    • Од Дејан,
      Музеј жртава геноцида наводи у саопштењу да је у низу злочина почињених у Глини најпотреснији и најдраматичнији онај који се одиграо у цркви.
      Подсећају да је након првог усташког злочина 13. маја 1941. године, Глина те прве године рата од 24. јула до 8. августа још два пута била место масовног страдања српских цивила, у оквиру шире акције убијања Срба на Банији и Кордуну.
      „Први се одиграо у ноћи између 29. и 30. јула 1941. године. Највећи део страдалих из општине Топуско, допремљен је у Глину у два сточна вагона. Утврђена су 203 имена иако се сматра да их је убијено између 300 и 700”, наводе из Музеја и наглашавају да најпотпуније сведочанство о том покољу оставио преживели Љубан Једнак.
      Другом злочину је, како наводе, претходило окупљање Срба у Вргинмосту 3. августа ради покрштавања, односно покатоличавања.
      „Након отпуштања жена и деце, у Соколском дому остало је 1.038 мушкараца. Окупљени Срби су превезени у Глину и већина је затворена у цркву Пресвете Богородице у којој је неколико дана извршен први злочин”, наводи Музеј.
      Музеј додаје да је мањи део Срба - вероватно њих 181 за које није било места у цркви одмах одвезен до Новог села у чијој су околини убијени.
      Други злочин у цркви, како подсећају, био је у ноћи између 4. и 5. августа 1941. Утврђена су имена свих 1.038 тада убијених цивила.
      Спомен-дом, на месту порушене цркве, подигнут је 1969. године.
      Испред дома била је фигура „Мајка са дететом” Антуна Аугустинчића.
      Тек је 1986. године на иницијативу СУБНОР-а Глине у истом простору формиран и Спомен-музеј, а Аугустинчићева скулптура је измештена.
      Иницијатива у вези са постављањем спомен-обележја прихваћена је тек 1990. године.
      Постављена је скулптура „Двери” и урађена су два мозаика у централном делу Спомен-дома, са мотивима „покрста” и страдања, док су бронзане плоче са именима 1.570 жртава постављене тек 1995. године.
      Из Музеја додају да је нестанком Републике Српске Крајине 1995. године, нестало и спомен-обележје, а Спомен-дом је преименован у „Хрватски дом”, наводи Танјуг.
      Извор: ПОЛИТИКА
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Обновљена скулптура "Сима Игуманов са сирочићима", коју су скојевци пре 70 година уништили чекићима и уклонили са Игумановљеве палате, данас је враћена на ово репрезентативно здање на Теразијама, а свечаном чину је присуствовао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Фотографије које можете да видите у Галерији испод, сачинио је за Радио Слово љубве г. Владимир Костић.
      Повезана вест: 
      Матица српска: Данас се у Београду, на зграду Задужбине „Симе Андрејевића Игуманова Призренца“ враћа скулптура „Сима Игуманов и сирочићи“

       
      Скулптура је сачињена у атељеу вајара Зорана Кузмановића у Смедереву. 
      Некадашња композиција, рад вајара Лојзеа Долинара, красила је угаони врх Палате Симе Игуманова од 1938. до 1950. године, када су је припадници нове власти уништили.
      Игумановљева палата подигнута је 1938. према пројекту Петра и Бранка Крстићa у стилу модернизма. На прочељу фасаде налази се натпис: „Задужбина Симе Андрејевића Игуманова Призренца”.
      Сима Игуманов, трговац, отворио је 1872. у Призрену Богословско-учитељску школу, чије је издржавање обезбедио тиме што је подигао палату на Теразијама и створио задужбину која је доносила редовне приходе. Замишљена је у модернизованој верзији српско-византијског стила. Овај објекат проглашен је за културно добро.
       
      Извор: Радио Слово љубве
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Највеће стратиште српског народа у 21. веку, концентрациони логор Јасеновац, добија свој виртуелни музеј. Реч је о порталу на коме је синтетизована историјска грађа о стравичним злочинима, али и апликацији која доноси исповести жртава на до сада на овим просторима невиђен начин. Музеј ће бити представљен изложбом у галерији “Прогрес” у Београду.

       
      Аутори музеја су теолог Дарко Николић и сценариста Богдан Шпањевић, који се успешно бави дигиталним представљањем музејских експоната у свету.
      „Портал је једна врста хрестоматије, читанке о Јасеновцу у којој смо покушали да саберемо релевантну историјску грађу и да је систематизујемо. Што се тиче апликације, иновација је приступ у коме ангажујемо гледаоца путем звука, специјалног звучног дизајна. Када се каже виртуелно, мисли се на стварност креирану путем рачунара и софтвера, музеј је условно речено виртуелан, користимо софтвер, али слике које стварамо су звучне. Веома су пажљиво дизајниране“, објашњава Шпањевић.
       
      Јасеновац – Земља живих
       
      Музеј „Јасеновац логор смрти – земља живих“ даје слику о томе шта се заправо у Јасеновцу догодило, због чега, односно, шта је претходило убијању на најсвирепији начин, али и шта се десило по престанку рата. Објашњава какав је био однос власти према стравичном злочину, какав је данас и какав би требало да буде.
      Међутим, главна вредност пројекта је нови поглед на смрт у стравичном систему логора, перспектива за коју, као теолог Николић сматра да је једина могућа – новозаветна, јер је она и темељ наше културе.
      Прича о Јасеновцу подељена је у десет великих поглавља, првих девет алудира на кругове пакла, а због последњег су се аутори и упустили у овај сложени подухват.
      „У последњем поглављу, које смо назвали „Земља живих“, заправо свему дајемо јеванђељски тон, то што се догодило посматрамо из есхатолошке перспективе Царства Божијег, када све почиње да добија другу димензију. Ти догађаји одједном се доживаљавају у потпуно новом светлу, у светлу васкршње радости. Осећа се да све то, колико год да је било страшно, почиње да има потпуно нови смисао за свакога од нас“, каже Николић.
       
      Сведочанства жртава
       
      Да би се то постигло, пред посетиоцима музеја су сведочанства жртава представљена на до сада код нас невиђен начин. Шпањевић каже да је користио низ искустава оваквих пројеката који су реализовани по свету. Суштина је у томе да посетоци оно што музеј представи доживе на што личнији начин.
      „Покушали смо да повежемо наше, са животима људи који су нестали у Јасеновцу, да пронађемо те везе и осетимо њих као људе, као личности, као непоновљиве феномене на Земљи, као што је то свако од нас. То је управо супротно перцепцији тих људи као бројева, као сумарних статистика којима калкулишемо у тој математици злочина, да ли их је било оволико или онолико. Заправо, када доживите једног човека као непоновљиви свемир који се родио на земљи, осетите њега, његов живот, његова осећања – он за вас постаје брат или сестра, он постаје неко заиста ваш“, каже овај сценариста.
      Историјски материјал пажљиво је распоређен у више целина, па тако посетиоци сајта по први пут на једном месту могу да виде и топографију логора смрти и на тај начин осете размере устачког злочина.
       
      Топографија злочина
       
      „Јако је важно да се упознамо са географијом и топографијом овог ужаса, са сваким местом страдања, али с друге стране, она није само то, то је географија светости. То је земља живих, то је за нас Света Земља. Када се упознате са њом, упознате простор светости у коме би човек могао да осети потпуно нову димензију живота, потпуно нови дух који је у стању да човека мења“, каже Николић.
      Виртуелни музеј Јасеновца биће представљем и интерактивном изложбом која ће бити отворена вечерас, 21. априла, у 19 часова у галерији „Прогрес“ у Београду.
       
      “Гвоздена књига” стигла из Јасеновца
       
      Посетиоци ће имати прилику да додирну једину скулптуру коју овај пројекат има, реч је о „Гвозденој књизи”, која је поред портала и апликације трећа компонента вирутелног музеја о страдању у НДХ.
      Неопходно је да са собом понесу мобилни телефон, јер ће, док прегледају “Гвоздену књигу”, слушати сведочанства логораша. Експонат је специјално за ову прилику допремљен из Јасеновца.
      „Не желимо да откривамо друге детаље, посетиоци ће се осетити гануто, али ће осетити и љубав према животу. Јасеновац нас учи животу, да га волимо, да љубимо једни друге, грлимо једни друге, не упућује нас да будемо загледани у смрт и мржњу. То су лекције које ми покушавамо да научимо из ужаса Јасеновца“, каже Шпањевић.
      „Ми смо се заправо бавили житијем светих. Сви јасеновачки мученици су проглашени светим, ми смо се бавили управо том темом“, додаје Николић.
      Виртуелни музеј Јасеновца има подршку Министарства културе и информисања, Музеја жртава геноцида и Епархије пакрачко – славонске, односно владике Јованa Ћулибрка који је ауторима као стручњак за питање геноцида дао оквир у коме ће прича бити испричана.
       
      Извор: Спутњик
×
×
  • Креирај ново...