Jump to content

Регион Латинске Америке постаје све нестабилнији

Оцени ову тему


Препоручена порука

Рајко Петровић, истраживач–сарадник са Института за европске студије, говорио је данас о расту нестабилности у Латинској Америци.

Куба, Хаити, Никарагва, Бразил, Колумбија, Перу, Мексико, Аргентина, Венецуела...

,,Повлачење САД из Авганистана и Сирије, можда чак и из Европе у неком наредном периоду, доноси додатне тешкоће Латинској Америци, јер САД ће тамо фокусирати сву своју пажњу''.

https://youtu.be/czj8YqcvK-I?t=3568

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије опростио се поруком на свом Инстаграм налогу од Црне Горе, коју је напустио после свечаности у Подгорици након устоличења Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, захваливши свима, али и изразивши жаљење због оних који су на било који начин повређени. Патријархову поруку преносимо у целини:

       
      „Растајем се, надам се не за дуго, са овом благословеном земљом и народом, са двоструким осећањима. Срећан сам веома јер смо извршили дело Цркве, устоличили митрополита по вољи Цркве и народа ове епископије, народа који дубински воли Светосавску Цркву.
      Али сам и више него тужан, чак ужаснут чињеницом да су у видокругу били неки људи који су тај чин љубави према свима намеравали да спрече снајперском пушком. Захваљујем свима, жалим све који су на било који начин повређени и молим их за опроштај. Молим се Господу за ову земљу, за овај народ и за све људе, и молим њих да се моле за мене, јер су они ближи Богу“, написао је Патријарх Порфирије.
       
      Извор: Инстаграм porfirije_patrijarh
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 29. августа 2021. године свету архијерејску Литургију у цркви Светог Симеона Мироточовог на Новом Београду.
      Повезана вест:
      Патријарх Порфирије: Тужан сам због Црне Горе

       
      -Нисам до сада ни једну реч рекао на оно што се збива у Црној Гори. Заиста смо веома тужни и препознајемо савремени механизам замена теза где некога унапред прогласите црним, где га прогласите провокатором, креатором свих могућих проблема и онда себи створите легитимно право да га спутавате да он води путевима своје слободе која је истовремено и љубав. Наиме, за једну нормалну, природну ствар по којој Црква функционише, а то је устоличење једног Епископа, а у конкретном случају вековима су се православни митрополити устоличавали на Цетињу, неко је прогласио да то не треба тако да буде, иако ми сада немамо друго решење јер спроводимо оно што је природно и нормално, а бивамо дефинисани као 'неко ко нешто на силу намеће' и као 'неко ко не разуме ситуацију' и као 'неко ко провоцира'. То је као кад би вам неко рекао: `Ви не можете да дишете ваздух јер тај ваздух не припада вама!` А ви без дисања не можете, јер је то природна и нормална ствар. Устоличење и све што Црква чини јесте увек у духу речи Христових, у духу онога што се темељи на вери и на молитви, у духу смирења и у духу љубави. Црква дејствује и дела увек и искључиво из Јеванђеља. По својој природи она није ту да решава било какве политичке неспоразуме, није ту чак ни да утиче на њих, а камоли да доноси политичке одлуке, рекао је патријарх Порфирије.
      -Црква није ту да се бави државним питањима. Црква је тело Христово, а то значи заједница свих оних који су крштени у име Оца, Сина и Светога Духа. Тело Христово у којој по речима апостола Павла 'нема Грка и Јеврејина'. Нека свако буде оно што по својој савести хоће, нека припада ком хоће народу и нека устројава свој живот на најбољи могући начин, али ако је Христов и ако слуша реч Христову, онда ће увек бити сведок мира, рекао је патријарх Порфирије и истакао да устоличење митрополита Јоаникија треба да буде утемељено на вери, молитви, љубави и на непрестаном подсећању себе да нам реч Христова мора бити меродавна. Ако јесте имаћемо мир у души, а ако није бићемо у најмању руку узнемирени", рекао је патријарх Порфирије.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ бачки Иринеј: „Пресвета Богородица није била плен гроба и труљења него се заиста преселила, преставила се, прешла – као Мати Живота – Самоме Личностном Животу, своме Сину, Господу своме и нашем, Ономе Кога је она била удостојена да роди, као најчистије и најсветије створење у роду људскоме. Она, као што у Рођењу Сина свога није изгубила девственост, тако ни у смрти није напустила живот и овај наш свет него је и даље жива као Мати Живота.”

       
      Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј началствовао је на празник Успења Пресвете Богородице, у суботу, 15/28. августа 2021. године, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду. Преосвећеном владици Иринеју су саслуживали свештеници и ђакони Епархије бачке.
      После прочитаног јеванђелског зачала, Епископ бачки Иринеј је беседио о значају празника Успенија Пресвете Богородице. „Није нимало необично, у складу са вером свете Цркве Божје и са нашом вером православном, да главни празник било којега светога, посебно и пре свега Пресвете Богородице, јесте празник њеног или његовог упокојења, а не празник рођења. Данас славимо упокојење Пресвете Богородице, телесну смрт њену, а њено рођење је тек други по значају њен празник. Успеније је на нашем данашњем језику уснуће. Богородица није била плен гроба и труљења, како каже црквени песник, него се заиста преселила, преставила се, прешла – као Мати Живота – Самоме Личностном Животу, своме Сину, Господу своме и нашем, Ономе Кога је она била удостојена да роди, као најчистије и најсветије створење у роду људскоме. Она, као што каже црквени песник, у свему је изузетак, у свему је чудо и чудесна: у девствености рађа не на природан начин него на један чудесни, натприродни начин – силаском Духа Светога на њу. Она спаја у себи оно што је у обичном људском искуству неспојиво – и материнство и девичанство. Исто тако, и њена смрт је сасвим друкчија него упокојење обичних, смртних људи. Она, као што у Рођењу Сина свога није изгубила девственост, тако ни у смрти није напустила живот и овај наш свет него је и даље жива као Мати Живота. Пресвета Богородица је била подложна природним законима, иако најчистија и насјветија у људскоме роду, па тиме и старењу и упокојењу. Али, у исто време – као облагодаћена свим својим бићем, освећена, обожена, најчистија и најсветија – она превазилази све те датости и законитости створене природе, по речи Господњој да где Бог хоће, ту се надилази и превазилази поредак природе, ту постаје поредак Јеванђеља, слободе и благодати Духа Светога. То је, дакле, с једне стране, упокојење, с друге стране, прослављење и тела и душе, целе личности Пресвете Богородице”, истакао је Епископ бачки. Преосвећени владика Иринеј је сабраном верном народу честитао празник, уз молитвену жељу да Пресвета Богородица буде свагда са нама и међу нама својом материнском љубављу и непрекидном молитвом за нас, „јер, кроз њену молитву, Бог дарује све синовима и кћерима Своје Цркве”.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У недељу 8. августа Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије у поподневним часовима посетио је Епархију тимочку и храм Светог великомученика Георгија Победоносца у Кладову. Патријарха Порфирија дочекао је Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион, свештенство Епархије тимочке и мноштво верног народа.

      Том приликом служен је свечани чин доксологије којим је началствовао игуман манастира Буково архимандрит Козма у молитвеном присуству Преосвећене Господе Епископа нишког Арсенија, буеносајреског и јужноцентралноамеричког Кирила, далматинског Никодима и изабраног Епископа марчанског Саве.
      У свом захвалном слову после доксoлогије је изразио захвалност Патријарху Порфирију на посети, што је у првој години патријарашког служења донeо патријарашки благослов у тимочку епархију и град Кладово. Епископ Иларион заблагодарио је и лично на све тренутке које је Патријарх одвајао, време када је доносио радости, утехе и док је био Митрополит загребачко-љубљански. Додао је да је захвалан на свој подршци српском народу ма где год се налaзио. Истакао је да је Патријарх Порфирије пример како се може живети јеванђељски у 21. веку.
      Патријарх се захвалио на речима љубави и добродошлице, и све је израз љубави што је речено. Патријарх је истакао радост што је у могућности да дође и посети Епархију тимочку. Срећан је што је могао да дође у Кладово, истакао да је Господ тај који треба да нам буде пример. И као што Дунав не раздваја, тако и Црква на овом простору све спаја, још од доба Византије и одувек је постојала вера хришћанска и вера православна.
      После свечаног чина доксологије Патријарх Порфирије је освештао новосаграђени парохијски дом у порти цркве.
           
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 4. августа 2021. године у земунском насељу Бусије после помена Србима пострадалим у злочиначкој акцији хрватске војске и полиције „Олуја“
       
      У име Оца и Сина и Светога Духа,
      Сабрали смо се овде у име Божје, драга браћо и сестре, да се помолимо васкрслом Господу Исусу Христу да у своје наручје прими све наше рођаке, суседе, суграђане, невино пострадале страшних авустовских дана 1995. године; и не само тада, него и пре тога: од Задарске кристалне ноћи, преко страдања у Медаку и личким селима; до Пакраца и западнославонских села. Све невино побијене у градовима и селима, по улица и њивама, у кућама и становима. Сабрали смо се да се молитвено сетимо небивалог по размерама на европским просторима насилног егзодуса нашег народа са подручја Далмације, Баније, Кордуна, Лике и западне Славоније. Све је то камичак у мозаику наших новијих страдања и распећа, заједно са Јадовном, Јастребарским, Млаком, Глином и Јасеновцем, стравичним логором смрти из којег су последњих неколико преживелих данас са нама, чијим се страдањима до земље клањамо, целивајући њихове стопе. Са нама је мистично и Свети мученик Вукашин јасеновачки из Клепаца чије потресне речи: „Само ти дијете ради свој посао“ – упућене монструму, лишеном сваког људског лика, јесу пример парадоксалног тријумфа праведне жртве над злом, као и пројава људском уму непојмљиве Божије логике, која се открива као тајна крста и васкрсења. Зато је, имајући искуство правде и љубави Божије, блаженопочивши патријарх Герман на том месту могао рећи: „Не смемо заборавити, али морамо опростити“.
      Као митрополит загребачко љубљански, много пута сам био у Далмацији, и заволео ту кршну, шкрту, али и благословену земљу. Мало где ми је небо било тако близу као тамо. Упознао сам и заволео  њене људе као своју браћу, православне честите Србе, али и многе добре Хрвате, који су вековима на тим просторима упућени једни на друге, заједно живели, међусобно се обогаћивали, чак постајали сродници, али имали и неспоразуме и сукобе, и исто тако проналазили начине да заједно иду даље. Сигуран сам да многи међу вама и поред бола и патње коју носите због пострадалих ближњих, због сећања на остављене домове и огњишта ипак делите моје искуство. Зато се питам: ко је добитник вашим прогоном? Остала је само пуста, празна, необрађена земља. Зло је уписало себи још један добитак, човек је поражен, а Бог који хоће мир међу људима још једном је изневерен, и то како!
      Сабрали смо се данас да гласно кажемо да не заборављамо оне крајеве у којима смо се мајчиним млеком хранили, и то не само ми, него и наши преци, који су се вековима рађали у Далмацији, на Кордуну, у Лици, Банији, Славонији, по градовима и селима читаве данашње Хрватске. И даље у срцу чувамо немањићке далматинске манастире из 13. и 14. века, и друге светиње, у којима се, долазећи са свих страна света, окупљамо, као и градове и села које су подизали наши преци; не заборављамо у песмама опеване ускоке који су бранили ту земљу и све који су у војној граници штитили Европу од Турака. Памтимо Петра Прерадовића, Владана Десницу, Николу Теслу, Милутина Миланковића и сваког уметника, научника, философа, који су доприносили култури не само српског народа, већ и хрватског и свих народа света. Знам да сте овде свили ново гнездо, али да сте срцем и душом у вашој Далмацији и другим крајевима.
      Молећи се данас за пострадале, за наше ближње, не желимо да, злоупотребљавајући жртве, продубљујемо спиралу сукоба, нити да водимо ратове комеморативним политикама сећања, а још мање да уђемо у матрицу запомагања и паралишемо себе затварањем у трајно, беспомоћно и безизлазно стање жртве. Наратив жртве, као једини могући, не може бити покретач и извор надахнућа. Пре је трајна мука и пакао. Ви, овде  у Бусијама, подигли сте куће, школу, свети храм, велику амбуланту, гајите децу за још бољи и срећнији живот, упркос свему, гледате ка будућности са надом и оптимизмом; узор сте свима који су били принуђени да напусте родну груду, па и другима који имају мање проблеме од вас, како да се и они издигну и наставе живот пуним плућима. Наш народ је толико пута, баш кроз страдање и жртву, освајао искуство слободе и васкрсења, досежући максималне границе људског и хришћанског постојања на земљи. Као хришћани знамо да је свака невина жртва у Христу, већ сада и овде део славе и тријумфа. Крст Христов је par excellence жртва, као што је и Његово васкрсење par excellence победа. У тој жртви и победи налазимо наду у коначну правду Божију, чак и кад правда људска затаји. Апостол Павле од најранијих времена сведочи да за разлику од оних који траже знаке и мудрост ми хришћани „проповедамо Христа распетог“ „силу и премудрост Божију“, који је једнима саблазан, а другима лудост. Коначни суд не припада нама, него Божијој праведној љубави. У светлу Христових речи – „Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“ – треба разумети одакле је, у страшноме болу и патњи, црпео снагу и спокој Вукашин из Клепаца, као и толики страдалници из нашег рода.
      Вером у љубав Христову, молитвом и јеванђелским животом и ми кроз крст и страдање можемо надрасти себе и обновити се као Богу мили људи који знају ко су и шта су, поштују и негују своје, и с поштовањем се опходе према другом и другачијем. Када смо верни Богу и Цркви Његовој, онда ћемо и поред свих тешкоћа дати све од себе у изградњи мира. У таквом подухвату, озареном небеском правдом, у којој ће се исправљење историјских неправди решити мерилима која нису појмљива нашем уму, али која ће свакоме дати по делима његовим. Нису нам потребни самозвани миротворци као посредници, јер су они често вођени нама непознатим интересима. Под плаштом миротворства они нам неретко намећу формуле наших неспоразума са другима, као језичке, семантичке и мислене логоре, у које нас онда принудно смештају и заувек дефинишу. На тај начин, не само да не помажу већ стварају веће поларизације и непремостиве јазове. Нама је суштински потребан распети и васкрсли Христос, мир и правда Његова, то је једини језик којим ћемо заиста проговорити тако да нас сви чују и који ће нас заиста умирити.  
      За тај мир се молимо данас. Памтимо пострадале ближње, али не злопамтимо! Освета и мржња умртвљују онога ко је опседнут њима. Стога, док у молитви помињемо наше страдале родитеље, браћу, сестре, чељад, митраљирану на Петровачкој цести и другде, упутимо макар једну мисао Господу да у своја недра прихвати и загрли и друге невине, у трагичном рату страдале, без обзира којој вери и народу припадају. Бог не броји чијих је жртава више, а чијих је мање, пред Њим су све жртве исте, звале се оне Јован, Јозо или Јусуф. И када се у молитви сећамо страдалих суседа, Хрвата католика, Бошњака Бошњака муслимана, обрадоваће се, тамо на небу, и наши ближњи, јер ће видети да смо озарени Христом разумели трагику историјских сукоба. На то нас обавезује сам Христос, који је у вечно вредном низу блаженстава на Гори, као лествама које узводе на небеса, одмах иза онога ”блажени гладни и жедни правде” додао ”блажени милостиви, јер ће бити помиловани”. И потом, блажени су, браћо и сестре, миротворци, јер ће се заиста показати као синови Божији. Не престати гладовати и жеднети за правдом Божијом, а бити милостив и миротворив – е, то је јеванђелски пут задат свим хришћанима, а дубоко верујем, и свим људима. Зато се молимо да на његовом остварењу више не буде промашаја.
      Молим се, носећи вас све у срцу да својом вером, надом и љубављу будемо већи од почињеног зла које нас је све понизило, те без осветничких мисли, препуштајући се правди Божијој, чувамо чисто сећање на наше недужне жртве, лечимо рањене душе, градимо поверење и разумевање међу појединцима и народима и тако јеванђелским путем постављамо чврсте темеље бољој и праведнијој будућности за сваког појединца и сваки народ.
      Данас учинисмо помен свим пострадалима, који је, међутим и опомена и позив да се свим силама супротставимо сваком прогону и погрому било кога и било где!
      Вјечнаја памјат свој нашој браћи и сестрам пострадалим у војној операцији Олуја!
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...