Jump to content

Мухарем Баздуљ - Новак Ђоковић: Бити Србин

Оцени ову тему


Препоручена порука

НАЈБОЉИ ОД НАС

Новак Ђоковић: Бити Србин

Пише: МУХАРЕМ БАЗДУЉ

Недеља, 11. јул 2021, 17:55 -> 18:59

Он је вратио понос једној оклеветаној култури и једном упропаштеном језику. Сам.

w_57028162%20(1).jpg
 

Има ваљда и десетак година како се вирално ширила она досетка да смак света мора да је близу пошто је најбољи репер на планети - белац, а најбољи голфер - црнац.

Новак Ђоковић је и тада био међу бољим савременим тенисерима, али тешко да је ико - осим можда њега самог - веровао да ће постати најбољи свих времена. А то је толико велико достигнуће да се од њега не може правити досетка, мада је много веће чудо да један Србин буде најбољи светски тенисер свих времена, него да у једном историјском тренутку белац буде најбољи светски репер, а црнац најбољи голфер. Штоно кажу, прва ствар је дијахронијска, а друга синхронијска.

Али има и још нешто: више је Новак Ђоковић Србин, него што је Еминем белац, а Тајгер Вудс црнац. Не мислим, наравно, да постоји „српство", „белство" и „црнство" као неки апстрактни квалитет који ова или она особа има у овом или оном проценту. Мислим на начин на који је сваки од њих глобално перципиран кроз припадност колективитету. Много је више Ђоковићу „фактурисано" то што је Србин, него овој двојици што је први белац, а други црнац; на известан начин је платио и већу цену.  

Вимблдон 2021.
Вимблдон 2021.

Новак Ђоковић се родио у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, почео је тренирати тенис у Савезној Републици Југославији, започео професионалну каријеру у бојама Државне заједнице Србија и Црна Гора, али је постао велики играч играјући под заставом Републике Србије. У време док је постојала било каква Југославија, српство и југословенство често су функционисали као синоними. Наоко парадоксално, у том смислу су сличан став имали искрени Југословени из Србије и заклети антијугословени из остатка Југославије као и из иностранства, углавном са немачког говорног подручја. За прве је то била посве природна верност практично консензуалном избору српске елите с почетка двадесетог века, за друге пак шифра о, из њихове перспективе, непоправљиво хегемонистичкој природи целокупног југословенског пројекта.

Међутим, кад је свака Југославија престала да постоји, наоко још парадоксалније, обе ове групације су одустале од поменуте синонимизације: за бивше искрене српске Југословене, Југославија је постала име за највећу и најпогубнију српску заблуду, док је за бивше антијугословене од Љубљане и Загреба до Франкфурта и Минхена, Југославија одједном постала леп сан који није имао шанси да се заиста оствари. Стога је у међународној пропаганди, крајем осамдесетих и почетком деведесетих, југословенство била тек злокобна маска за погубни српски национализам, док је тридесетак година касније постало лирска кантилена за утопију којој опет Срби нису дали да се оствари. Српство као српство пак је у оба случаја носило негативну ауру, али касније чак и више него пре, ако ништа друго, а оно јер више није имало конкуренцију.  

Негде крајем пролећа 1992, кад је српство као такво већ почело стицати статус који један новинар скоро свакодневно назива „црном легендом", песника Стевана Тонтића је један његов дугогодишњи колега и пријатељ упитао шта то уопште значи бити Србин, уписујући у ту именицу максимум негативног капацитета; бити Србин за њега је у том тренутку било горе него бити злочинац. Све се то збива у опкољеном Сарајеву. Тонтић је одговорио антологијским есејом „Бити Србин" објављеним на једином месту и у једино време у којима то тада има смисла.

Већ скоро петнаест година, Новак Ђоковић сваком својом победом практично одговара на исто питање. Медијске провокације, на први поглед ирационално навијање против њега, анализе тобоже базиране на статистици које потцењују његове резултате у поређењу с Федереровим или Надаловим, све је то последица заставе под којом игра. А он је истовремено редак пример шампиона који заиста личи на своју земљу и свој народ. Свако ко је живео у западној Европи или Скандинавији или барем тамо боравио туристички иоле дужи период, има то искуство када у маси, искључиво по стасу и цртама лица, препозна „нашег човека". Новак Ђоковић у том смислу изгледа као стереотипни Динарац, као неки лик из „Горског вијенца" или „Старца Вујадина".

Истовремено, он никад, ниједним својим потезом нити исказом, није заступао идеју да „бити Србин" представља неку вредност само по себи. Чувена је она његова реченица да су Срби и Хрвати мање-више иста ствар. Кад је у време поплава нашем народу делио хуманитарну помоћ, није правио ни етничку ни географску селекцију. Он само, што рече један мудар и добар човек у једној давној полемици, не налази потребу да мења личну карту.

4365006017226839011741201228448171442800

Крлежа је говорио како су му Достојевског омрзнули људи који су се у њега заклињали. Да бисте заволели Ђоковића, довољно је видети ко су људи који га мрзе и клевећу. Било да се изнервирано испсује, било да похвали доктора Несторовића или Семира Османагића, било да се изгрли са Ханком Палдум, наћи ће се каква квазиелитистичка будала да га извређа.

Као играч, он је истовремено савршен пример балканског менталитета и сасвим небалканске менталне и сваке друге дисциплине. Један наш песник је за Балканце рекао да су „северни јужњаци, јужни северњаци, западњаци истока и источњаци запада". Све је то и Новак Ђоковић, само је и више од тога.

Он је вратио понос једној оклеветаној култури и једном упропаштеном језику. Замислите српску историју од 2006. године, потпуно исту каква је и била, само да нема Новака. Има озбиљних људи који тврде да је Немачку као земљу и као друштво спасила светска фудбалска титула из 1954. Без икакве друге паралеле, оно што су за Немачку урадили Турек, Посипал, Либрих, Колмејер, Екел, Мај, Ран, Морлок, Отмар Валтер, Фриц Валтер и Ханс Шафер, на челу са Сепом Хербергером, за Србију је сам самцит, са своје две руке и десет прстију, урадио Новак Ђоковић.

Бог га поживео. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Најбољи тенисер света Новак Ђоковић„Хтео сам да као Србин пореметим планове неким западњацима – мислим да сам успео“© SPUTNIK 

Новак Ђоковић, најбољи тенисер света, на Вимблдону је освојио своју 20. Гренд слем титулу, а након победе над Матеом Беретинијем у финалу осврнуо се на част коју осећа при представљању Србије где год да игра.

Трећи вимблдонски пехар заредом подигао је Новак у недељу по подне, шести укупни на лондонској трави. Уједно се изједначио са Рафаелом Надалом и Роџером Федерером као рекордерима по броју Гренд слем титула, и најавио да се овде неће зауставити.

Сам Федерер му је одмах након финала честитао на успеху, а ни тениске легенде попут Матса Виландера, Џона Мекинроа и Тима Хенмана нису остале без речи хвале за овај успех достојан најбољег тенисера свих времена.


Новак се у изјави за Јавни сервис Србије осврнуо на своје тениске почетке, навео да је увек гладан трофеја, али и да му је велика част што представља малу Србију у свету.

„За мене представљати Србију у свету као спортиста није оптерећење, напротив. Ја сам желео да се докажем у глобалном спорту, који је спорт западног света углавном. Хтео сам баш у таквом спорту некако да, као Србин из мале земље, дођем и пореметим планове неким западњацима. Мислим да сам успео у томе. Част ми је да могу да будем у позицији да носим грб и заставу где год да играм“, рекао је Ђоковић.
На питање шта би рекао четворогодишњем Новаку који тек узима рекет у руке, Ђоковић је рекао да би га саветовао да верује у своје снове, јер ће се остварити.

„Вимблдон је увек за мене био турнир из снова. Са четири године сам се први пут упознао са тенисом. Мислим да сам прво вимблдонско финале гледао '92 године, Сампрас је играо. Ту ми је он постао инспирација као играч, али и овај турнир. Снови су се остварили 2011. године – да будем број 1 на свету и да освојим Вимблдон први пут, да окусим вимблдонску траву, да се вратим за Србију и прославим са својим народом. То је било незаборавно искуство, које се доживи једном у животу", рекао је Новак и захвалио се свима на подршци.


Ђоковић је истакао да се овим успехом неће зауставити те да је увек „гладан“ трофеја.

„Најважнији разлог зашто се још увек бавим професионално тенисом је што имам нове циљеве и што желим да исписујем нове странице историје овог спорта. Обожавам тенис, играм и са својим сином, пријатељима, браћом. Али, да би био на врхунском нивоу мораш да имаш највише циљеве – Гренд слемови, број 1 на свету, репрезентација Дејвис куп. То је оно што ме покреће, што у мени изазива најлепшу емоцију као спортисте. Идемо даље“, поручио је Ђоковић из Лондона.

Новак је имао савет за млађе генерације, које су тек на путу да пронађу себе.

„Савет је да пронађу нешто што им изазива лептириће у стомаку. Да ли је у питању спорт, наука, медицина, штагод. Нешто што их чини срећним. На крају крајева, све се своди на то како се ти осећаш. И кад се при крају живота осврнеш то је све што остаје, како си провео живот. Да ли си имао мало или пуно тих тренутака када си се осећао срећно, задовољно, лепо, испуњено“, закључио је најбољи тенисер света.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Након премијерног приказивања документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења", у дан свечаног отварања шестог Фестивала хришћанске културе одржана је трибина о наведеном филму аутора катихете Бранислава Илића. У свом излагању  Његово Преосвештенство Епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички г. Давид, говорио је о филму који сведочи да теологија налази своје место и у једном оваквом филму. 

      Овај филм је пун знакова благодати и живо сведочи да православна теологија и уметност, у овом случају филмска уметност, нису два одвојена ентитета. И теологија и филм могу бити начини сагледавања и артикулисања заједнице, могу да побољшају постојеће перцепције и да омогуће свежа искуства, навео је у свом излагању владика Давид. 
      Филм о којем говоримо јесте теологија која је жива, пластична, кинематографска и јасно показује да кинематографија јесте и још више може да постане теолошка радионица. Христос се оваплоћује и на филском екрану, а православна теологија се може изразити и иконама кинематографије, која актуализује њен живототворни дух, нагласио је Епископ стобијски Давид. 
      На крају свог надахнутог и надасве поучног излагања, Епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички г. Давид изнео је закључак у погледу свог осврта на филм аутора катихете Бранислава Илића: Филм "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења", нам сведочи о аутентичном сусрету човека са Богом и са другима, и успешно изражава сотириолошку онтологију кинематографског посланства.
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У недељу 8. августа Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије у поподневним часовима посетио је Епархију тимочку и храм Светог великомученика Георгија Победоносца у Кладову. Патријарха Порфирија дочекао је Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион, свештенство Епархије тимочке и мноштво верног народа.

      Том приликом служен је свечани чин доксологије којим је началствовао игуман манастира Буково архимандрит Козма у молитвеном присуству Преосвећене Господе Епископа нишког Арсенија, буеносајреског и јужноцентралноамеричког Кирила, далматинског Никодима и изабраног Епископа марчанског Саве.
      У свом захвалном слову после доксoлогије је изразио захвалност Патријарху Порфирију на посети, што је у првој години патријарашког служења донeо патријарашки благослов у тимочку епархију и град Кладово. Епископ Иларион заблагодарио је и лично на све тренутке које је Патријарх одвајао, време када је доносио радости, утехе и док је био Митрополит загребачко-љубљански. Додао је да је захвалан на свој подршци српском народу ма где год се налaзио. Истакао је да је Патријарх Порфирије пример како се може живети јеванђељски у 21. веку.
      Патријарх се захвалио на речима љубави и добродошлице, и све је израз љубави што је речено. Патријарх је истакао радост што је у могућности да дође и посети Епархију тимочку. Срећан је што је могао да дође у Кладово, истакао да је Господ тај који треба да нам буде пример. И као што Дунав не раздваја, тако и Црква на овом простору све спаја, још од доба Византије и одувек је постојала вера хришћанска и вера православна.
      После свечаног чина доксологије Патријарх Порфирије је освештао новосаграђени парохијски дом у порти цркве.
           
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На дан Светога пророка Илије, 02. августа 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је Свету архијерејску Литургију у Угљешу чији мештани славе храмовну славу.

       
      Епископу Херувиму саслуживали су протојереји-ставрофори Владо Кљајић и Михајло Марјанац, свештеници у пензији, протојереј Ђорђе Ковачевић, архијерејски намесник барањски и ђакон Војислав Николић, ђакон при дворској капели Светог првомученика и архиђакона Стефана у Даљу.
      У својој архипастирској беседи Епископ се обратио сабраном народу:
      -У име Оца и Сина и Светога Духа!
      Часни Оци, драги народе нека је свима благословен данашњи дан Светога пророка Илије. Прославили смо данас кроз Свету Литургију дивнога светитеља, светитеља Цркве Божије који је био чврст у вери и своме подвигу, чврст у молитви и велики пред Господом. То је оно што треба красити свакога од нас. Требамо бити чврсти у својој вери, да будемо испуњени љубављу, да изграђујемо мир и слогу. На све то нас позива и Свети пророк Илија, да изграђујући веру изграђујемо себе, своје биће и припремамо се за Царство Небеско. Идемо ка вечним добрима која су суштина нашега живота и припрема за други Христов долазак. Овде је предукус тога, Света Литургија је пуноћа свега, али свакако да у Царству Небеском је другачија димензија живота.
      У Царству ћемо бити непрестано у љубави и милости Божијој, близу Господа, грејаћемо се том љубављу којом Он греје целокупну творевину без обзира на палост и на њену грешност.
      Овај свети храм у Угљешу, драга браћо и сестре, подсећа нас управо на тајну љубави и жељу овога народа да изгради ову велику светињу. За услове у којима овде живимо ово је заиста велика светиња, велики храм Божији. Неко каже мали, али није. Можемо градити велике храмове, али узалуд ако нам је празно срце, ако љубави немамо и храм је празан. Овај храм је данас испуњен народом, испуњен је благодаћу народа Божијега. Зато се и зидају храмови, зато се подижу света места, да би се сабирао и узносио молитве Господу.
      Овај храм, драга браћо и сестре нас подсећа на ту тајну. На тајну јединства народа овога места, на његову жељу да има своју богомољу да би могли приносити Свету Литургију и Жртву од свих и за све. То је оно што нас као народ утврђује, оно што нас као народ штити и што нас припрема за тајну вечнога живота.
      Радујем се што сам данас заједно са вама, што могу да поделим радост данашњега дана. Увек се радујем када долазим овде, када видим да сви напредујемо заједно, да храм све лепше и лепше изгледа. Видим да су почели и завршни радови и ако Бог да ускоро ће бити и освећење овога светога храма, на понос овога места, на понос наше епархије и васколиког српског рода на овим просторима. Увек говоре да је велика љубав народа који гради храм, то је пред Господом велики народ, носи велики крст. Тако је и са овим храмом драга браћо и сестре. Када га осветимо, васкрсава за живот вечни и добија своју пуноћу. Свима онима који су се трудили, који су овде улагали свој труд да храм овако изгледа, нека и њима Господ да на првом месту здравља и љубави, нека изграђују слогу и мир као што су то чинили и до сада јер је то оно што нас као народ штити на овим просторима.
      Ако се сви поделимо онда нема благослова, нема ту јединства, нема слоге и нема оваквих дела која данас видимо, попут овог светога храма. Подела разара храм Божији, она га дели и одводи у једну другу димензију, а то је димензија пропасти и ништавила. Уколико смо сложни, уколико смо у љубави храм добија своју пуноћу, добија свој саборни карактер какав треба да има и какав нас је штитио кроз све векове и све историјске околности у којима смо били као и народ и као и нација.
      Црква Божија је увек била ту да крепи и снажи и утврђује наш народ у нашој православној вери.
      Нека би Господ дао да се сви крепимо вером Светога пророка Илије, да нам вера буде чврста и јака, да будемо велики пред Господом, а подвиг нашега живота да буде усмерен управо у духу подвига Светога пророка Илије. Еда би и ми осетили пуноћу љубави Божије, пуноћу тајне вечнога живота да би се удостојили видети лице Божије.
      Нека би Господ дао да то тако и буде и нека свима буде срећна сеоска слава овде у Угљешу, да се ако Бог да и следеће године овде видимо у радости у весељу јер тако је то по вољи Божијој.
      Живели, срећни и благословени били!
       
      Извор: Епархија осечкопољска и барањска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Говорећи о Црној Гори и спорном Закону о слободи вјероисповијести, Његова светост Патријарх српски г. Порфирије рекао је у ексклузивном првом интервјуу за хрватске медије након устоличења, да Српска православна црква није имала ни политичке циљеве, нити намјере, без обзира на то што се могу извести политичке консеквенце по бившу цроногрску Владу и садашњег предсједника Мила Ђукановића.

       
      – Оног тренутка кад се дошло до црвене линије и када је држава донела закон који треба одузети све оно што је Црква вековима стекла, није било другог решења него да се дигне глас Цркве против такве одлуке. Али, тај глас Цркве се дигао и претворио у литије – рекао је Патријарх Порфирије за Хрватску радио-телевизију.
      Српски патријарх истиче да су и политички проблеми и трзавице које су у Црној Гори постојале, заправо потпуно елиминисане и претворене у молитвени ход који је на крају резултирао законом који апсолутно признаје црквену имовину.
      Његова светост Патријарх српски Порфирије изјавио је да Јасеновац, као и свако друго мјесто страдања, мора бити ослобођено политизације.
      – Нажалост, суочени смо са чињеницом да то не бива тако. Политизација таквих мјеста је злоупотреба оних који су једанпут недужно изгубили своје животе и та политизација има за циљ добит само малих група и појединаца – казао је Патријарх Порфирије.
      Патријарх српски је за Хрватску радио-телевизију рекао да су „исписани“ из сваког народа злочинци који су чинили злочине, попут оних у Јасеновцу.
      – Ти људи не припадају ниједном народу – појаснио је Свјатјеши Патријарх Порфирије.
      Говорећи о поступку канонизације контроверзног загребачког надбискупа Алојзија Степинца, Патријарх Порфирије каже да има писма која је Степинац упућивао папи Пију Дванаестом и у којима се могу наћи мјеста која су „дубоко проблематична“.
      Патријарх Порфирије истиче да је блаженопочивши Патријарх Иринеј изразио недоумице у вези са канонизацијом Степинца, након чега је формирана комисија, чији је рад био веома плодотворан.
      – Имали смо плодан рад у тој комисији. Нажалост, свака страна је остала на својим позицијама – рекао је Његова светост Патријарх српски г. Порфирије.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Guest о. Агапије
×
×
  • Креирај ново...