Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

Guest Оливера

Оно што сам приметила код при читању коментара ђакона Курајева је да црквена лица сматрају то радосним догађајем, као и сам Курајев, док му верници пребацују.

Наслов је: "Радостан догађај у животу Српске Цркве".

"То је свет човек...Зато је за њега смрт - добитак...Српска Црква је добила још једног заступника на небу...временом ће овај дан постати празничан у календару СПЦ..."

Share this post


Link to post
Share on other sites

Смиреност је дакле, браћо и сестре, мајка свију еванђелских врлина, јер се Бог гордима противи, а смиреним даје благодат. Онај коме се Бог противи, јер се уствари тај грешник противи Богу, тај не може имати никакву благодат, никакав напредак ни у чему. Он ће задобити вечну пропаст, ако се не покаје. Смиреност је дакле темељ и основа свију еванђелских врлина. То не значи бити пасиван, није то мртвило духовно. Напротив, смиреност захтева једну огромну снагу да у себи савладамо гордост, онај грех који је анђела претворио у ђавола. И ту смиреност имала је Света Богородица, и оне одлике које су Њу удостојиле да буде мајка Сина Божијега то су ево, те духовне одлике, духовне вредности које је Она, уз помоћ благодати Божије, али лично остварила. Зато Свети Јован Златоусти опомиње родитеље хришћане на ту важност, да се труде да у својим кћерима и синовима те вредности развију. "Ти се", вели, "трудиш да својој кћери спремиш богате дарове, да је оденеш у свилу и кадифу, да је украсиш златним украсима, а погледај Ону која је изабрана да буде мајка Сина Божијега!" "Сва лепота кћери цареве је унутра", вели пророк Давид (Псл. 45, 13). У томе се треба трудити: да кћи и син ту лепоту унутрашњу задобију и да је одржавају. То да буде основна и главна дужност родитеља, мајки особито! Не значи, дабоме, да се родитељи не брину и за материјалне потребе своје деце, да им припреме могућност да могу самостално да живот почну и да га воде. Али изнад свега је: да се труде да својим животом и својом вером православном допринесу да та деца задобију ове врлине унутрашње, почевши са смиреношћу па редом до љубави која је свеза савршенства, најсавршенија од свих врлина.

Патријарх Српски Павле

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Жељко,
      Боже мили на свему ти хвала
      и на дану овоме недељноме
      кад се служе свете летурђије
      по свој земљи с истока на запад.
      Службу служе божји свештеници
      саслужује православни народ,
      смртни људи који су на земљи
      служе службу у својим црквама
      Бога моле за своје спасење
      и прилазе светоме путиру
      све по реду од деце до старца
      причешћем се ваздижу на небо.
      Са неба се анђели спуштају
      на сав верни народ православни
      сваком носе од Господа даре
      благодати многе изобилно
      на све душе грешне и честите.
      На небеској светој литургији
      Господ седи на својем престолу,
      Лицем својим небо обасјава.
      С десна му је Света Богомајка,
      Огрнута звезданом порфиром,
      Свети Сава жезал придржава,
      А народа ни броја се не зна,
      Више га је но на небу звезда.
      Измешани Свеци с Анђелима.
      Када прође време од причешћа
      благи Христос позва светог Саву
      па говори светитељу Сави:
      "Чедо моје Немањићу Саво,
      радост ћу ти данас учинити
      нову радост у новоме веку.
      Прибројаћу твоме српском стаду
      свету душу патријарха Павла
      кротку душу смиренога раба
      слугу мога старог патријарха.
      Ти ћеш Саво отићи пред њега
      са свим збором српских светитеља
      и са мноштвом мојијех ангела
      и са светим апостолом Павлом."
      Свети Сава учини поклоне
      и са хором небеских ангела
      и са збором српских светитеља
      винуше се право у Србију
      и стадоше пред старог патрију.
      Стари Павле српски патријарше
      по причешћу очи затворио
      само на трен, па их отворио
      кад погледа има шта да види
      пред њим стоји светитељу Саво
      са свим збором српских светитеља
      и са хором многијех ангела
      сузе му се слише низ образе
      а лице му засија од среће
      те говори светитељу Сави:
      "Свети Саво небески ангеле
      зар због мене убогог да дођеш?"
      Свети Сава обриса му сузе
      целива се трипут с патријархом
      и одоше у небесно царство
      те стадоше пред Господа Христа
      док трајаше света литургија
      у Небесном Царству Христовоме
      дадоше му небеске одежде
      ангели га свети обукоше
      и предстаде пред часну трпезу
      свети српски патријарше Павле
      са светијем Јован Златоустим
      и са њима три стотине владика
      и три иљаде часних свештеника
      Свештеника Божјих угодника.
      Кад се Света Литургија сврши,
      сви приђоше светом патријарху
      с целивом га радо дочекаше
      и у Царство Божије примише.
    • Од Ромејац,
      ПИСМО ИЗ СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ ДРЖАВА, ЗАМИРОТОЧИЛА ФОТОГРАФИЈА БЛАЖЕНОПОЧИВШЕГ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА
       
       
       
      Помаже Бог, оче Гаврило и драга братијо манастира Лепавина! Христос васкрсе! Ваистину Васкрсе! Зовем се А. ДЈ. и Божијом милошћу сам чтец у цркви (подаци познати уредништву) у држави Орегон у Северној Америци. Пре свега бих желео да се од срца захвалим оцу Гаврилу и целој братији на њиховим молитвама и што су ми даровали књигу „Чуда Пресвете Богородице Лепавинске“, као и Њену икону.
       
      Сада ћу вам испричати једно чудо Божије које се десило у мојој кући. Пролазили смо кроз нека искушења те сам замолио оца Гаврила да ми пошаље икону Пресвете Чудотворне Мајке Лепавинске. Он је то срдачно урадио, као и увек, желећи свима да помогне. Добивши икону молио сам се над њом да ме то искушење, које је било веома опасно, прође. Молећи се Пресветој Мајци Лепавинској и уз помоћ молитава оца Гаврила и свештеника М. то искушење је, хвала Богу, прошло.
       
      Затим, можда седам дана после тога, када сам одлучио да очистим кућу и бацим све непотребне ствари, приметио сам да је портрет патријарха Павла промироточио. Тај портет сам непосредно по упокојењу патријарха, којег сам иначе веома волео и поштовао, испринтао са компјутера и урамио. Држао сам га у соби испод икона. Једном сам мајци рекао да бих желео да заменим тај портрет за неки у боји, пошто је тај црно-бели. Она се није сложила са тим, рекавши: „Нека, немој да га склањаш, нека стоји“. Тако сам и урадио. Затим, као што рекох, чистећи собу можда пре две седмице приметио сам да су из патријарховог портрета изашле капље мира.
       

       
      Било их је неколико на дну портрета и још неколико испод патријархових очију на лицу, тј. једна се слила из ока и зауставила на сред лица. Видевши то, одмах сам обавестио свог надлежног свештеника оца Н., који ми је рекао да портрет донесем у цркву. Донео сам у цркву и отац Н. је прво погледао а затим целивао и рекао да портрет ставим  одмах до икона на почетку цркве, да би и други видели то чудо Божије и прилазили са страхопоштовањем нашем блаженопочившем патријарху. 
       
      Слава Богу. Патријарх је одувек мирио браћу и због тога га многи сматрају апостолом мира. Такође је живео јеванђелским животом и увек напомињао да будемо људи. И заиста, када се патријарх родио сви су се радовали а он сам је плакао, а сада нам је свима жао што је отишао, али патријарх се радује и својим чудима од Господа нашега Исуса Христа показује да нас није напустио и да је заувек са нама.
       

       
      Помените ме, браћо, грешног у молитвама својим.
       
      Чтец А. Дј. дана Господњег 23. маја 2013. године
       
       
      Извор
    • Guest
      Од Guest,
      Потписан протокол о сарадњи Српске Православне Цркве и Народне библиотеке Србије
      6. Септембар 2012 - 12:13
      Потписивању документа присуствовали су г. Братислав Петковић, министар културе и информисања у Влади Републике Србије, и г. Зоран Недељковић, управник Библиотеке Патријаршије српске. Први резултат Протокола биће почетак обраде личне библиотеке блаженопочившег Патријарха српског Павла, која се чува у манастиру Раковица у Београду.

      Извор
    • Од Небитан Лик,
      Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ
      новембар-децембар/2009
      Nomen est omen
      „Будимо људи...“
      Патријарх српски Павле
      Древна латинска пословица каже Nomen est omen. Име је знак, знамење. Име није просто симбол који служи да се у говору раздвајају и разазнају предмети који се именују; оно у себи крије истину онога што именује. Име указује смисао постојања именованог, име и именовани се поистовећују. Отуда је именовани достојан свога имена само онда када свој покрет, своје животно делање усмерава ка смислу који је уткан у његово име.
      „Будимо људи“, речи су нашег покојног Патријарха Павла. Ове његове речи су најчешће и најрадије цитиране. Но, шта значи порука „Будимо људи“? Заиста, многи тако говоре. Још нико није чуо поруку „Будимо нељуди“. Сви желе да буду људи, али ипак постоје нељуди. Како то? Чине ли то људи нешто насупрот својој вољи, те желећи да буду људи, ипак бивају нељуди? Или, пак, искрено желе да буду људи али им је скривена тајна човека, те у незнању бивају нељуди? Знају ли људи шта уопште значи бити човек и каквом то циљу треба да нас усмери позив „Будимо људи“? Управо разоткривање тајне коју крије створења које се именује човеком, даје одговор на ово питање. Бити човек значи бити достојан онога што то име значи. Зато је мало правих позива „Будимо људи“, који воде ка томе да човек заиста буде човек; зато јер истински позив „Будимо људи“ значи позив на остварење властитог назначења, позив на досезање достојанства имена – човек.
      Покојни српски Патријарх је, живећи своју веру, показао ту истиниту антропологију, истину коју казује величанствено име – човек. Шта у себи крије то име? Реч „човек“ (старословенси „человјек“), етимолошки гледано, казује да је човек биће окренуто ка вечности, ка будућем веку („чело“ + „вјек“ = „чело“, „глава“ + „вечност“). Сличну овој етимологији казује и грчка реч „антхропос“ (човек). Овде етимологија говори да је човек онај који свој поглед управља ка горе, ка висини, у коју не само да гледа већ је и схвата, разумева, созерцава. Дакле, човек је биће које гледа навише, у вечност. Тамо окреће своје чело, своју главу - ка будућем веку где види смисао свог постојања и назначења. То је мудрост која је уткана у само човеково име. Човеку ваља да буде достојан имена које носи – ваља му да позна истиниту мудрост, истинити смисао свог постојања.
      Nomen est omen. Зато, „Будимо људи“ не значи свести своје деловање на рационални морал као норму и меру истинитог, правог делања. Да је тако многи би позиви „Будимо људи“ били истинити, те, због своје многобројности и учесталости, не би ни били вредни помена. Шта више, Патријархов позив „Будимо људи“ често искључује робовање рационалном моралу и рационалној правди. Ако је идеал истинитог човека да следи рационалне норме морала и правде, како би онда било могуће остваривати еванђеоске норме – љубљење непријатеља, безусловно праштање и човекољубље, благосиљање оних који куну? Како, када рационални морал и рационална правда захтевају да се свакоме да оно што заслужује? Како онда дати и хаљину ономе ко тражи да отме кошуљу и како уделити просјаку милостињу – дати свима њима оно што не заслужују, а остати праведан? Но, ово је морал и ово је правда која се налази и види очима и умом обореним ка доле, ка смртном и пролазном, ка лажном. Такве по-нижене очи, очи које гледају у ниско уместо у високо и такав по-нижени ум, ум који мисли о ниском уместо о високом не могу да појме Патријархово узвраћање бомбонама, благим речима или ћутањем на нељудске каменице, псовке и увреде. „Не узвраћајмо на туђе зло, злом у себи“, саветује наш Патријарх. А правда људска није ништа друго до немоћ праштања и огањ који тиња у души жедној освете. Свака је људска правда парадокс. Будући да је њено начело да свакоме да оно што заслужује, нужно ће и злима давати зло. Зато су људској правди лудост еванђеоски идеали. „Будимо људи“, значи одрекнимо се удобности људске мудрости и прихватимо лудост Еванђеља. То је позив да одбацимо лакоћу праведног осуђивања а да прихватимо тескобу праштања – да на камен одговарамо хлебом или, као Патријарх, бомбонама. За такво делање потребно је управити главу, чело и поглед ка горе – потребно је бити антхропос – человјек – човек.
      „Будимо људи“ значи – узмимо на себе крст свој. Крст је човекова реалност у овој „долини плача“. Будући да је своје очи и своје надање окренуо ка горе, човек је као странац у земљи туђој. Он је онај који смисао свог постојања не остварује овде, као многи. Он стрпљиво чека оно будуће, оно што му је обећано. Тамо је и његова правда, и његова срећа, и његово радовање, и његов смех, и његова храна, и његово пиће. Тамо је смисао свега чему се нада и зашто постоји. Зато је на овој, садашњој земљи истинити човек као сенка. Он је тих, повучен и готово неприметан. Не радује се храни од које се гладни нити пићу од којег се жедни. Зато му је пост животни сапутник – једе да би живећи чекао, а не живи да би јео. За смех нема разлога у „долини плача“, али ни очајању места нема јер човека греје нада у обећано. Зато његово лице пребива негде између радости и туге. Не смеје се, већ се благо осмехује. Строг према себи а благ према другима. Чува друге од себе, са вером да о себи не треба да брине, јер ће њега сачувати Бог. Оно што верује то и говори. А оно што говори то и чини. То је биће које гледа у вечност, у висине, очекујући Долазак свог најдражег Госта. Човек је биће загледано у Бога. Човек је пријатељ Божији. Зато је човек, човек само са челом окренутим ка вечности, само са погледом који созерцава висине, који познаје Бога. Човек је човек само када је окренут ка Богочовеку. Nomen est omen: човек – человјек – антхропос. Будимо људи!
      „Будимо људи“ значи покажимо Бога, покажимо Царство Божије унутра у себи. То значи „будимо светлост свету“, „со земљи“. „Када се човек роди сви се радују а он једини плаче. Треба живети тако да када човек умре сви плачу, а само се он радује.“ Тихи и верни пријатељ Божији, Патријарх Павле, управо је овако и живео. Заиста, напуштајући овај привремени живот он се једини радовао а сви остали, окупљени око његовог одра, су плакали. Он се радовао јер се сусрео са Оним у Кога је његов поглед био усмерен – са Богочовеком. Плакали су сви, јер одлази неко ко им је заиста био „светлост“ и „со“. Показујући истинитог човека у себи, Патријарх је показао и истинитог Бога. Људи који су плакали око његовог одра, управо су то и видели у читавом његовом еванђеоском животу. Они нису видели само једног од многих моралних и честитих људи. Много је таквих било и биће, а да их се нико више и не сећа. Људи су у Патријарху Павлу видели много више од смртног морала и честитости – видеше људи Бога живљеног, исповеданог и показаног. Бога распетог али и Бога васкрслог. Зато њихове сузе нису биле сузе неутешних очајника. То су биле тихе и достојанствене сузе које уједињују многе око једног. Тако се и Српска Црква показа као верна икона Царства Божијег. Мноштво народа окупљеног око пријатеља Божијег, око Патријарха, заиста је личило на царско, Христово сабрање – на Царство Небеско виђено очима светог апостола Јована Богослова:
      „Потом видјех, и гле, мноштво народа којег не може нико избројати, од свакога племена и рода и народа и језика, стајаше пред престолом и пред Јагњетом, обучено у хаљине бијеле, и палме у рукама њиховим...“ (Отк 7, 9).
      Многи се чудише што то сабрање прође мирно и достојанствено. Том миру и достојанствености нису били потребни никаква репресивна правда и никакви закони који присиљавају на мир. Људи беху мирни и достојанствени јер своје главе окренуше ка висинама, ка Богочовеку Христу, Кога препознаше у свом Патријарху. Окренувши главу ка горе, сваки човек на том сабрању поста достојан свога имена – човек, человјек, антхропос. Људи додирнуше истину свога постојања, отуда и мир и достојанство на њиховом сабрању.
      Nomen est omen. Дакле, „Будимо људи...“
      Александар Милојков

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...