Jump to content
Guest Оливера

Руска духовна реч

Rate this topic

Recommended Posts

Guest Оливера

АЛЕКСАНДАР ДВОРКИН
Професор, теолог


Постављена слика

„Црква мора да се одазове на позив за помоћ жртвама тоталитарног секташтва“

Познати теолог и специјалиста   за сектологију  професор Александар Дворкин, руководилац Информационо-консултативног центра „Св. Иринеј Лионски“ при Московској Патријаршији, посетио је Кијев. Учествовао је у емисијама на телевизијском каналу 1+1, одржао предавања на Кијевској духовној академији и дао интервју новинарима.

• Александре Леонидовичу, данас се појам “секта“ тумачи различито и апсолутно није прихваћен од секташа, изазивајући буран протест и срџбу са њихове стране. Можете ли нам  Ви дати тачну формулацију појма „секта“?

Укратко,  „секта“ је затворена религиозна група , која је у супротности са основном културнообразовном религиозном заједницом (или основним) заједницама земље или региона. Од 1993. године у нашем језику појавио се термин „тоталитарна секта“ и одмах ушао у употребу. Под тоталитарним сектама почеле су да се називају посебне аутократске (диктаторске) организације, чије вође, тежећи ка васти над својим следбеницима, прикривају своје намере под религиозним, политичким, психотерапеутским, оздрављујућим, научно потркрепљеним, културолошким и другим маскама. Важно је истаћи, да је секташка структура није религиозна организација , као што смо уобичајили да је замишљамо. Та је организација сличнија мафији или тоталитарној партији са гвозденом дисциплином и безпоговорном потчињеношћу вођи организације, који тежи ка пуној и личној власти глобалног значаја.

• Данас се чак стручњаци губе у „брзосмишљеним“ именима секта, које оне саме себи дају. Да ли се могу груписати, типологизирати и дати општу карактеристику?

То је најтеже питање, али ако оцењујемо са теолошке тачке гледишта, онда све секте можемо поделити на две групе, које ја условно називам „гностичким“ и „катарским“. Први секташ- гностик био је сам сатана, испољивши у разговору са Евом типичне начине секташког врбовања. „Гностичке“ секте обећавају знања, која када се њима овлада, могу „постати као богови“ и да се може снаћи без самог Бога. То се односи нпр. на сајентологију, „хербалајф“, мормоне, „ивановце“, теозовске, антрoпозовске, рериховске и друге групе.

„Катарске“ секте такође претендују на спасење сопственим снагама. По њиховом мишљењу, у „Цркви“ нема места за слабе и немоћне грешнике: она треба са се састоји само од чистих и јаких. Наравно „чистоћа и снага“ се схватају веома нарочито. Као по правилу, те секте имају јак апокалиптички подтекст: ми смо изабрани, само ми ћемо се спасити, само ћемо ми доживети крај света. Од чега зависи крај света – свака секта има своју варијанту. У ту групу спадају секте као што су „Христова Црква“, јеховини сведоци, разна источњачка учења, која предлажу медитативне технике и друге. Не можеш их пребројати.Тиме се све више смишљају разна имена, скривајући суштину секташког учења. Али у сваком случају треба схватити, да обе групе излазе из сатане, зато што од непријатеља људског рода, који  мрзи Цркву од почетка времена, излази свака гордост, препреденост, лаж и подела (раскол).

• Да ли је данас постоје одређени знаци и особине, по којима можемо без грешке одредити да ли је у питању секта или не?

Наравно да постоје. Данас бих издвојио следеће: секте сматрају, да они сами или њихов вођа, поседују њихову личност,  који их издваја из оквира друштва и породице и супротставља им се, а такође скривају своју праву природу и циљеве од потенцијалних или  новопреобраћених придошлица. Например, у Немачкој у лецима, који се деле школарцима,  издваја се 17 обележја тоталитарних секти. Децу бар некако упозоравају!  Тоталитарне секте прибегавају обмани, прећуткивању и насртљивој пропаганди за врбовање нових чланова, користе цензуру информација према члановима који им приступају, прибегавају различитим начинима контроле личности, психолошком притиску, застрашивању и другим облицима задржавања у тој организацији.

• Где да се обрате људи за помоћ и заштиту, ако их насилно задржавају у секти или док су за време проведено у секти претрпела њихова деца, рођаци?

Нажалост, још нема специјалних служби, који би комплексно решили проблем извођења људи из секта или рехабилитацију тих људи у свакодневном животу. У првом реду, треба се обратити правосудним органима суда у месту пребивалишта, зато што се  у деловањима секти практично увек виде повреде закона различитог степена тежине, и јавно се крше права човека. Обратите се психолозима и неуропсихијатрима. За верујуће људе главно оружје спасења мора постати искрена молива са спасење ближњих. Треба урадити све, да би човек започео активан радни и друштвени живот, зато што их у секти навикавају на активности, и све те активности треба усмерити у позитивни ток.

• Многи сматрају,  да се због раскола  у Украјинској Православној Цркви утицај секти у Украјини повећава. Да ли је то тачно?

Тачно је, раскол односи снагу здравог дела друштва. Зато што су се људи удаљили од цркве, видећи раскол у Православљу, тумаче ту појаву као слабост Православља, и због тога, бирају неповерење према Православљу. Например, Руска црква је јединствена институција , којој указује поверење знатни део – од 70%  до 80% становништва. Бојим се, да у Украјини није тако. Кад не би било раскола, тада би секти било много мање и поверење у Православну Цркву значајно би порасло.

• Налаже ли борба против секти време за обједињавање са другим културнообразовним концесијама, које традиционално и историјски подржавају знатну већину становништва Украјине?

Безусловно. Зато што не говоримо о међурелигијским споровима, него о друштвеној опасности, која произилази из деловања секти. Наша Црква подржава званични дијалог са традиционалним протестантским деноминацијама и римокатолицима. Можемо предузимати истовремени рад (разуме се не у богослужбеном смислу), имати некакве заједничке програме, сарађивати, било по питању хуманитарне помоћи унесрећенима и по линији супротстављања различитим сектама. Треба схватити, да одговорни хришћани никада неће упасти у такву секту. Например, како нису протестанти залутали, они су изворни хришћани. Наравно, они су само гране отпале од једног дрвета Васељенске Православне Цркве, али чак отпале гране чувају сличност дрвета. Због тога је сарадња са истославним деноминацијама јако корисна. Нарочито, када нас окривљују да критикујући секташе, хоћемо  певише људи да примамимо у Православну Цркву. И ту је јако важно схватити, да не само православље, него и представници других традиционалних културнообразовних концесија, такође иступају против дестуктивних  творевина  - тоталитарних секти. Мислим, да се овде може сарађивати и са разумним убеђеним атеистима.

• Имате ли каквих препорука како избећи трагове „духовних лутања“ и не потпасти под утицај „секташа“?

Прво, треба знати, да нормалан човек не упада у секту, ту упадају психички неуравнотежени људи, некакви несрећници, али нормалном човеку, који чврсто стоји на ногама, то не прети. Мада „прилику“ има свако. Проблем је у томе, што се у секту не долази. Нема човека који је ДОШАО у секту. У секту се ДОВОДИ путем преваре, помоћу сакривања информација недобронамерне рекламе. То  је зато што је овде прорадила ЛАЖ. Ако би човеку говорили истину о томе, шта га чека, у шта они заиста верују, тешко да би неко пошао туда. Задатак проповедника тоталитарних секти састоји се у томе, да довуче човека у секту, пре него он било шта сазна о организацији. Што мање он зна, то боље. За разлику од тоталитарних секти, например, у Православљу човек сазнаје прво о вери, прима учење својим срцем, што је искреније уверен у то што је сазнао, тада он може ступити у Цркву. Подли садржај учења секти зна само мали круг људи, који се налазе унаутар организације. На тај начин, човек може провести пуно година и чак десетлећа у секти а да и не зна, у шта заправо верује. Секташки врбовници користе различите врсте деловања, и обично човек упада у њихове замке у посебно стресном стању. Због тога, испољавајте трезвену неверицу и проверите добијену информацију. Не верујте у обећања најбржем добијању свакаквог блага. Верујте, да ће свако од нових ускоро постати још сиромашнији и постаће роб руководилаца секте за задовољавање њихових сопствених потреба.

• Ако се не супротставимо сектама и мирно посматрамо њихову делатност, испољавајући демократску стрпљивост, чему то, по Вашем  мишљењу, може одвести?

То ће довести до тога да ће их бити свуда. Зашто се онда борити са наркоманијом? Разумљиво, ако се не бори са наркоманијом, тада ће се све више људи упадати у наркоманију, и ситуација ће се мењати само на горе. Друга је ствар, да држава треба да се бави тоталитарним сектама, почињући са нивоа законодавне базе и опуномоћених од државе до спровођења одговарајућих мера. Само што се у нашој држави тим проблемом баве друштвене организације, а држава само испољава улогу пасивног учесника. Држава мора да поради на новим цивилизованим законима. Мора на крају да схвати да је то њен проблем, а не посебних друштвених организација.

• Дајте оцену данашње ситуације са тоталитарним сектама у Украјини и упоредите са ситуацијом у Русији.

Ситуација је тешка, као и у Русији. Али, има специфичности. Например „харизматици“ су у Украјини јачи него у Русији. Зато у Украјини нема „сајентолога“. „Јеховини сведоци“,  бројчано су исти, али то значи, да по броју становника, има их три пута више. У складу са тим, ова чињеница изазива озбиљну бојазност. Плус, говорили смо већ о томе, букти црквени раскол, што такође отежава православно сведочење. Због тога, при спољашној сличности ситуације,видим да је ситуација у Украјини много озбиљнија  и тежа. Из тога следи  да је јако важно активно супростављање сектама. Томе још треба узети у обзир неједнаку реакцију на религиозну ситуацију од стране државних служби. Например, у Русији државни службеници већ нерадо говоре, да је тај или онај закон по америчком моделу. У Украјини о томе говоре са нарочитим поносом. То такође уноси бојазност.

• Често секташи окривљују православне, да је борба против секти повезана само са тим да преобрати људе из секте у православну Цркву. Шта ви мислите о томе?

Прво, Православна Црква, за разлику од секти, служи човеку а не човек Цркви, због тога је бројчани показатељ за Цркву педесета ствар. Друго, Свети Патријарх Алексеј много пута је говорио:“ Црква је код нас одвојена од државе, али она не може бити одвојена од друштва.“ Због тога ти проблеми, који дотичу друштво, те болести, од којих болује, не могу а да не узнемиравају нашу Цркву. Црква се у овом случају одазива на тај позив хиљаде жртава тоталитарног секташтва, који данас звучи са посебном снагом. То није црквени проблем, зато што црквени људи неће запасти у секту. И због тога, покушаји културнообразовне религије у правцу борби са сектама у нашим земљама раде за то, да би помогле друштву, у коме та религија живи.

Разговарао: Александар Акулов                                                                                                                        

http://www.pravoslavye.org.ua/index.php?r_type=author&action=fullinfo&id=6219


Неки од напада на  Професора Александра Дворкина

24. 03.2005, Јекатерунбург

Његова Светст Патријарх Алексеј II oсудио је интервенцију милиције против  Професора Александра Дворкина

                                                 
Патријарх московски и целе Русије  Алексеј II  изразио је узнемиреност поводом премлаћивања познатог сектолога професора Александра Дворкина а такође и свештеника јекатеринбушке епархије Владимира Зајцева.
« Са великом узнемиреношћу чуо сам саопштење из Јекатеринбурга о извршеном насиљу против Александра Леонидовича Дворкина, професора, познатог борца против тоталитарних секти, компетентног научника и неустрашивиог проповедника. Страдали су и други људи, у овом случају и свештеник.»
«По речима оца Владимира, притвор је наредио капетан милиције у алкохолисаном стању Владимир Шевченко», – објавили су у прес-служби Патријаршије.  У акцији привођења учествовало је око 15 милиционера.
Руководилац мисионарског центра јекатеринсбушке епархије објашњава инцидент «поткупљеношћу рада милиционера од стране тоталитарне секте која се развија у том региону «Нови живот». Већина предавања Дворкина било је посвећено делатности баш те тоталитарне секте.
http://www.nr2.ru/rus/05/03/24/


Превод за Поуке.орг - Оливера Г.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

Митрополит Донски и Мариопољски Иларион

Постављена слика                                                                                                                        

„Држава мора да исправи своје грешке и успостави праведност и законитост“


Владико, дешава ли се, да се положај Украјинске Православне Цркве разилази од положаја државе?

Црква је код нас одвојена од државе атеиситичком владом и не на молбу Цркве, него насилно. Њој је било забрањено да проповеда изван зидова храма, била је лишена могућности друштвене службе. Данас се чува принцип одвајања Цркве од друштва, и то је утвђено Уставом државе. Али то не значи, да смо равнодушни према судбини и проблемима наше државе. Молимо се за власт и војску, молимо Господа да помогне влстима при избору важних решења за земљу и народ. Говоримо и излажемо позицију Цркве по најважнијим питањима.
Поводом рата у Ираку, она је изложена у изјави Блаженог Митрополита Владимира. Како би се завршио рат у Ираку, став Православне Цркве је непромењен: у том рату, погибија невиних људи не може бити оправдана.

Владико, какву би оцену дали садашњој етапи црквено-државних односа и које болне тачке је сад могуће издвојити?

Није прошло још тако много времена откад је Црква прогоњена на државном нивоу. Живи су још многи атеистички стереотипи. Да „одвајају“ Цркву сви знају, а да сарађују  са њом, уважавају њене законе (каноне), није нико научио. Најболнији проблем, по мом мишљењу, у црквено-државним односима је раскол, који прави мноштво проблема. Чини ми се да је државна власт дужна нешто да предузме. Па регистровано је у квалитету православних јерарха и свештеника толики број разноразних самозванаца, да се људима врти у глави. Тога нема ни у једној земљи. Ни у једној држави нема две, рецимо англиканске или католичке цркве.                                           Код нас се све дешава као у пословици:  “На три украјинца долазе четири хетмана.“            
*хетман- врховни војни заповедник козака (прим. прев.)                    
Трeба добро да размислимо: ко је ко? Па историја Цркве не започиње од Кравчука или Кучме. Председник, политичари, како су дошли, тако ће и отићи. А Црква ће постојати до краја света. Због тога је несврсисходно истовремено подржавати и канонску хиљадугодишњу Цркву Украјине, и раскол, који се само тим и занима, да се бори са Црквом. Нажалост, понекад органи државне власти покушавају да се умешају у унутрашња црквена посла. Тако, например, Врховна Рада је покушавала да одреди да ли је законит рад Харковског Архијерејског Сабора. Држава не треба да се меша у ту сферу. Па власт је у своје време подржала незаконите радње Филарета, и до дана данашњег, ословљава га као и друге самозванце, са„Ваша светости“, мада је он због преступа у Цркви анатемисан и законитост његове екскомуникације је призната у целом православном свету. И те државне радње су мешање у унутрашње ствари Цркве, кршење њених канона, унутрашњих црквених закона. Ми можемо такође да називамо по жељи некога „Председниче“ итд. Али, ми то не радимо, уважавајући законе наше државе. Зашто она поступа супротно? Десило се, да се Црква, којој припада велика већина верујућих Украјине, нашла у најтежем положају. Само зато, што није у мају 1992 године поступила по наредби председника Кравчука и Савета за црквене послове, која говори о томе кога треба изабрати за представника, шта и како треба да раде православни епископи. Због тога су у Црвки одабрали сва средства, успоставили су информациону блокаду, почели  енергично да региструју псеудоцрквену структуру, незаконито им предавајући наше храмове и имовину. И тих мртворођених расколничких структура, названих УАПЦ, УПЦ-КП  других, првише их је. Они именују парохије, манастире, епархије, патријархе, мисије. Рецимо, АПЦ (Украјинска Аутономна Православна Црква) објављује да има у Украјини 500 парохија, а државни Комитет  за религију даје статистику од 1000 парохија. Чини се, половина постоји само на папиру: по команди власти и политичких партија њих су нарегистровали на сваком пању, а сада нико нема права да их скине са регистрације! Иста је ситуација код филаретиста – тотална превара. Сећате се, када је пре неколико година избио скандал , да су се у новинама појавили подаци о томе, да код филатериста број манастира превазилази број монаха! Па чак и по правилима самосветих (у њих себе рачунају УАПЦ и УПЦ-КП), проглашеним још и Липивским, монаштво се признавало као „царска  измишљотина“ и протеравали су их из „цркве“. Па заштосе онда ти исте организације региструју у својству  „православних манастира“? Сећате се, како се старешина филаретског Видубецког манастира јавно у среском суду судио са својом женом због алиментације за своје једногодишње дете. Отишао је другој жени а сина је хтео да узме од претходне. Али, па такви људи , називајући себе православним монасима , дискредитују и Цркву и Православље. А држава им помаже у томе, региструјући их у организације у својству православних!  Иста таква ситуација је са лажном хијерехијом раскола. Ако неки православни архијереј мора да забрани службу немарном свештенику, тај, уместо да се поправи, бежи у раскол и кроз неко време испливава у својству расколничког епископа, митрополита или чак патријарха!  А затим држава ставља тебе са тим јучерашњим залуталим за исти сто „међуконцесионалних“ преговора, као јерархе разних грана Православља у Украјини. Зар то није апсурд? И нечег таквог нема ни у једној цивилизованој земљи. А да не би до тога дошло, држава свакако мора да поштује каноне Цркве. Најзад, држава мора да исправи своје грешке и успостави правду и законитост. Почетком 90-их уз подршку власти започели су отимање наших цркава уз помоћ револуционара. И праведност до дана данашњег није успостављена, без обзира на одлуке виших судских инстанци Украјине о враћању наших храмова и имовине, отетих од стране  револуционара и расколника . Нашли смо се у тешком положају. А за то време, стекли су се услови, неопходни за животне делатности расколника, протестаната и католика. Захваљујући томе унијати су организовали бројна друштва, која много премашују предратни ниво. Харизмати, протестанти, католици добијају помоћ из иностранства. То им даје могућност да граде дворане  царства, успостављају католичанство и поправљају храмове отете од канонске Цркве . Ми не можемо да се развијамо, зато што немамо средстава. Три западне области успоствиле су своје храмове, улепшали , уредили , спремајући се за прославу хиљадугодишњице покрштавања Русије. И одједном неочекивано, појавили су се унијати на готово, и отели силом све. Па они су дошли на готово и још , при томе, узели пуно наших свештеника. Ми чак не можемо да добијемо ни земљиште за изградњу храмова.

Недавно је кардинал унијата Гузар у својем интрвјуу дао неповољну оцену о свештеницима, који су издали Православље и прешли у унију. Шта Ви мислите о томе?

Такав однос према људима карактеристичан је за унијате.Док су им ти свештеници требали, користили су их, са њима су грабили наше цркве. Тада се новоуспостављена Унијатна Гркокатоличка Црква у Галицији састојала од 80 процената бивших православних свештеника, који су завршили црквене школе Руске Православне Цркве. Чим им постану непотребни, они их једноставно „одбацују“. А када би чврсто стајали у православљу, каква би то снага била. Тада се парламент не би мешао у унутрашње послове цркве, народни посланици не би решавали питања уместо јерарха, а ми би имали вредне поштовања духовне школе, прекрасне храмове и манастире.

Да ли ће проблеми на које сте указали решити нови Предлог закона „О слободи савести и верским организацијама“ и политику државе поводом враћања отете црквене имовине?

Очигледно, да садашњи закон не одговара интересима Цркве. Тако например, упада у очи следећи пример: парохија има статус правног лица, а епархија нема. Епархија обавезно мора да има правни статус. Зато што смо увидели да  парохија може да ради шта јој је по вољи. Тако например, парохија може једноставно да се придружи расколницима или унијатима, узевши са собом црквену имовину, а епархија никако не може да утиче на то. Такође сматрам да дипломе наших духовних школа морају бити признате од државе. Држава мора указати већу помоћ оним парохијама које имају недељне школе. Зашто је рецимо професор филозофије издржаван из буџета а професор теологије нема средстава  за живот. Исто то може се рећи и за викаријат.  Ево рецимо у Пољској, држава плаћа војним свештеницима.  Код нас се нико тим и не бави, мада они обављају велики посао у војним јединицама.То се тиче и пореског система.Зашто је Црква дужна да плати порез и од чега ће га платити? Човек је приложио неку суму новца. Па он је тај новац зарадио. Радећи, он је платио неопходне порезе.  Зашто Црква мора да их плати неколико пута?  Тако нечег нема ни у једној земљи, само код нас. Где сте видели, да се просторије храмова, опрема и свете мошти дају свештеницима у закуп, као што се данас примећује у Кијевско-Печерској Лаври. Због свега тога, закон треба дорадити. Што се тиче имовине треба споменути да у Донској епархији постоји Светогорски  манастир који има јединствену историју од XVI-ог века. Из њега су у совјетско време имовину износили таљигама. После отимачине напавили су од њега синдикално лечилиште. Ако би се зграда манастира налазила у комуналном власништву, то питање би се могло решити позитивно. Али ствар је у томе, да се тај споменик XVI-ог века налази баш у приватном власништву. При чему је већина просторија руинирана. Синдикат нам предлаже да купимо ту земљу, али траже такву своту да се нема о чему ни причати. А чак Савет Европе у својим Препорукама каже да је држава не само обавезна  да врати грађевине и имовину Цркве , него и да  их обнови или рестаурира на свој рачун. У тим случајевима, где је немогуће обновити грађевине, мора да исплати Цркви компензацију. Код нас је, као што видите, чак супротно. Просто поражава неправедност од стране државних власти. Али ако се постави питање о унијатској имовини, то овде није проблем. Довољно је се сетити како је православни саборна црква светог Јура у Љвову била незаконито отета од стране унијата!

Владико, ви сте Миттополит, како кажу, индустијског срца Украјине. Обично се сматра да су индустријски региони више склони атеизму. Одговара ли то истини?

Не мислим да је то истина.Без обзира на то што је донски басен индустријски регион, са свом увереношћу могу га назвати православним. Зато што канонска Црква овде заузима водеће место. Са развојем индустрије, овде су долазили радници који су имали различит однос прама вери. У вези са масовним насељавањем овде, долазили су и представници разних концесија. Баш због тога многи имају оформљено мишљење,  да су се у Донској области стекли повољни услови за развој атеизма и секташтва. Треба приметити да се атеизам развијао сам по себи. Да бисте постали предани радник, треба испунити све захтеве и наредбе атеистичког руководства. Хришћани су увек били лојални у тим односима , побожни. Били су заузети својим животним бригама, тако да нису имали и кад да се боре са атеизмом. Познато је, да су до револуције, при многим рударским окнима и фабрикама постојали православни храмови. И човек је пред тим, како да се спусти у окно улазио, да би запалио свећу, помолио се. У окнима , који су постојали при ЈУЗ-у (предузеће прим. прев.),  остали су православни храмови још из  тих времена. Па и у то време на снази је био закон према коме инвеститор друге исповести био у обавези да сагради у оквиру предузећа цркву за православне вернике. То значи, уствари, да је енглески протестант ЈУЗ, био обавезан да сагради православну цркву у оквиру украјинског предузећа. Тако је био саграђен  Спасо-Преображенски Храм. Предузећа, која су се појавила после 1917. године, била су више индустријска и потпадала под утицај војних атеиста.У безбожна времена, сва црквена имовина била је ликвидирана. Храмови, који су се налазили при рударским окнима, сматрали су молитвеним кућама. Цркве, које су представљале историјску драгоценост, биле су уништене. Те грађевине, од којих су остале само зидине, просто су изровали да не би биле трн у оку туристима. Остало смо ми узели.Наша епархија је основана 1945 године од суседних епархија: Јекатеринославске , Харковске, и епархије Донске  војске. Православље се уздиже. У току последњих седам година, три пута је увећана количина парохија ( сада их је 480).  Имали смо проблем са црквом у улици Кујбишева, која  је још у време владавине Кравчука, био предан Филарету. Данас, остала су нерешена само питања о предаји зграда Светогорског манастира.Осим тога, у Донској епархији нема ни једне цркве који не припада нама. Ми се трудимо да нађемо заједнички језик са државним органима и да сарађујемо по свим комплексним социјалним питањима региона.

А да ли су млади пришли Цркви? Имате ли проблем са обезбеђивањем кадрова за парохије?

Наша Црква се по питању кадрова односи веома деликатно. Пре него што нађе крст, човек мора да прође одређену школу. Многи се питају: Ако је седам година потребно да би се постао лекар, зашто се онда  за свештеника учи осам година? Одговор је једноставан. За душу је потребан деликатнији лекар него за тело. И ако лекар зна све телесне болести, онда је свештеник обавезан да зна све болести душе. Ипак се отвара много нових парохија и наравно, јавља се проблем кадрова.Јако је проблематично чекати, док наша правславна деца заврше  Богословију. Тим пре, што многи од њих, после добијања дипломе, још неко време не могу да реше проблеме везане за грађење породице. Тако данас, при нашој епархијској управи, имамо 6-8 људи са духовним образовањем, које ја не могу да рукоположим. И не могу до тада, док се не определе: да ли ће бити ожењени свештеници, да ли ће прихватити целибат или постати монаси. Ја не могу да их натерам да прихвате то или друго решење. Зато морамо да рукополажемо људе са такозваним препорукама. Али је не оправдавам ту праксу.  Код човека се још за време учења формира сопствени поглед на ствари. Само после тога, он може постати прави служитељ олтара. Када пак човек доноси препоруку од свештеника, парохије, тешко је увидети његове недостатке. У пракси сам имао случај да сам рукоположио три млада човека по препоруци. Кроз неко време постало је приметно, да њихово владање не одговара том нивоу, који треба да има свештеник. Тако, један је због нечег сугерисао себи,  да је необавезно служити вечерње богослужење. Други, неправилно схватајући догађај из Јеванђеља, када се терају трговци из храма, почео да осуђује настојнике због тога, што се у цркви продају свеће. Такође, пред примање светог звања, штићеник мора дати заклетву. Он је почео да доказује да се ничим не треба заклињати. Али ту заклетву није измислио неки архијереј, него Сабор. Такође, постоје извесни дани, када жене не треба причешћивати. То је, по његовом мишљењу, такође неправилно. Изјавио је, да се у храну може стављати крв животиња. То нам говори о томе, да не треба рукоположавати младе и неискусне. Баш на такав начин су се у своје време појавили обновљенци. Незнање и неуважавање црквених закона, недостатак искуства и схватања карактеристична за младе људе, који су сагорели у жељи да постану пастири.  То је и дар и рад. И треба да будемо јако стрпљиви одгајајући нова покољења богослужбеника, који нису видели то што је преживела Црква и у време атеистичких прогона, и 90-их година. Код нас је сад време масовне изградње цркава. Дужни смо да помогнемо свом народу у ово тешко време социјалних и економских проблема и да организујемо социјалну службу. То је јако тешко и напорно време, али за Православну Цркву других времена нема.

Разговор водио: Василиј Анисимов

Преод за Поуке.орг - Оливера Г,

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

Постављена слика
Свештеник Николај Беценко

„Помоћ  наркоману  је успостављање цркве у његовој души“

Пастирска служба међу болесницима увек тражи од свештеника посебан приступ, значи и посебну посвећеност. Тим пре, ако су то болесници  оболели од АИДС-а. Већ  више од четири године, у предграђу Кијева ради православно удружење „Четрдесет мученика Севастијских“, при Кијевском АИДС- центру. Мало, али чврсто удружење носи свој тежак крст духовне утехе наркомана и инфицираних ХИВ-ом. О тешком раду удружења причао нам је председник удружења, свештеник Николај Беценко.

Оче Николају, када су почела богослужења у вашој парохији?

Било је то 19. децембра 1999. године, на дан празновања  Светог Николе. Просторије садашње цркве користиле су се у болници као складиште. А сада се већ четири године одвија овде Литургија.

А због чега је започела ваша пастирска делатност у овом центру?

На молбу администрације болнице, 22. марта на дан Четрдесет Севастијких мученика, осветили смо инфективно одељење. Тада смо сазнали, да се овде налазе оболели од АИДС-а. Атмосфера на одељењу била је мучна, у ходницима и собама осећао се некакав задах смрти и видели смо људе без живота у очима. Тада се нама и администрацији болнице јавила идеја да овде отворимо православну цркву.Тражили смо просторију за вршење службе и доделили су нам  просторију на трећем спрату Центра, истина, са једним условом: да нико од напоље не улази овде. Хвала Богу, тај наш проблем је ускоро решен.  Од самог почетка, све своје време сам посветио разговорима са болеснима, сам сам им долазио. Касније сам схватио, да овде леже људи са потпуно различитим судбинама  и искривљеним схватањима и негативним духовним искуством  и да им је због тога Црква непозната и далека.

После тог открића, нисте одустали?

Нимало. Проблем, шта да радим у таквим ситуацијама, решавао сам помоћу Библије. У Делима читамо о томе да треба долазимо и помазујемо јелејем, и Господ ће излечити болесне. И ето, узео сам свети јелеј. Долазио у собе и питао, има ли овде неко ко верује, крштен, православан?

И како су на то реаговали пацијенти?

У почетку је било у неким случајевима чак бесног реаговања. Чак дотле, да су викали на мене: „Излази, что си дошао, зашто се мешаш !“  Например, улазим ја а човек прави себи некакаву „наркотичку“ мешавину. Наравно, он се збуњује, зато что га одвлачим. Али, затим се са њим спријатељиш, и он сам позива: „Уђите, помозите, помолите се за мене или једноставно причајте. Ломи ме, тешко ми је , ево овај процес уљем помажите.“
Током прве године, добио сам огромну храну за своју душу: одједном схватити, погледати тако изблиза повређеност људске душе, спознати сопствену повређеност. Сваки дан се зближаваш са њима , ко се сам намучио, намучио своје ближње, извршио разне преступе против Бога, против блиских, против себе...и тада долази до покајања! Са пацијентима, који ту леже по месец дана, често успостављамо добре односе. Видиш, како ти се пред очима човек приближава Богу, свету, размишља о свом животу, о Вечности, о томе, зашто је такав. А дешава се, да прођеш пут са болесником до светог Причешћа, ка првом свесном приближавању Богу, и он одједном умире, нема га више. И када опојеш тог човека , видиш, да има благо и спокојно лице , смирен је, зато што је успео да се очисти исповешћу. А ко је отишао у тај свет са неком увредом,  одуством жеље, затвореношћу, окретањем од Бога – има на лицу тежак израз.

Шта је за вас било посебно дирљиво у  понашању болесника?

То су моменти, када они причају о свом ружном понашању према родитељима: често су их поткрадали, свађали се, тукли их, и једноставно мрзели. А затим плачу, једноставно плачу. Плачу и они од шеснаест, осамнаест, четрдесет година. Свако од њих каже, шта је урадио родитељима лоше,  а они их једноставно воле , долазе овде, доносе јело, а он их је сад недостојан. И то је основни смисао нашег рада, тешко је да извлачиш смисао свог живота, ако се не мењаш, а ако тога нема, Господ ти шаље и ми се сами мењамо. Тада схватиш да мораш и сам брзо да се мењаш, да би другом могао да говориш о томе, треба и сам да идеш у том правцу и озбиљно размишљаш о смрти.

Који је главни проблем ваших штићеника?

Њима није тренутно важно да се боре са ХИВ инфекцијом (то иде само са собом), него са наркоманијом , зато што их она беспоштедно привлачи, они полако врше самоубиство. А да би се започео било какав пут ка оздрављењу,  инфицирани не смеју да буду наркомани. Када човек добија антивирусну терапију, болест се спорије развија. Јако је важно узимати лекове на време, иначе је све узалуд. А човек који се дрогира, не зна шта ће сутра бити са њим, него само мисли, где да нађе дрогу.

Колко је реално да такав човек постане стварно члан Цркве?

То је најбитније питање. Ући у цркву значи и одлазити у цркву, примати свете тајне, наћи свештеника, читати духовну литературу, бити милосрдан, тражити Христа. А у ситуацији када он само брине како да се убоде, можемо говорити само о духовној помоћи. Наркоманија је биопсиходуховносоцијална болест. У лечење се укључују лекари, психолози, Црква, зато што човек сасвим испада из социјалног, породичног, друштвеног живота. И први начин на који треба помоћи човеку је освећивање његове душе. Потребни су људи који би их довели у православно окружење.
Путовали само у Русију да разменимо искуства у различитим центрима, који се баве проблемима наркоманије. Били смо у Москви код познатог свештеника Алексија Бабурина.  Он је познати нарколог-психијатар, успоставио је породичну заједницу трезвењака. Дао нам је непроцењиву помоћ приликом консултација и методологије из те области. У Петербургу имамо такође тесну сарадњу са православном организацијом „Повратак“, коју води Дмитриј Островски. Имају различите видове помоћи и рехабилитациони центар „Воденични поток“ код Петербурга.

Дешава ли се у пракси да се дотакнете појава, које нисте могли да предвидите у вашем раду?

Да. Недавно се увећала смртност у нашем АИДС центру.  Они који су били наши први пацијенти, умрли су, мало их је остало. Зато се наш задатак одмах изменио. Он се сад састоји у томе, не само да их рехабилитујемо, него припремимо за прелазак у свет Вечности. Тада је то важније од лекова.

Сличне установе увек интересују представнике различитих секта. Имате ли „конкуренцију“?

Наравно. Ми већ знамо, да су алкохоличари и наркомани увек лак плен за разноврсне секте, зато што је најбоља акција секташа да причају о својој помоћи палим људима.  Ово је за њих била својеврсна Мека, долазили су ту, доносили литературу. Дешавало се, уђем у једну собу – једни, у другу собу – други, у трећу собу – трећи. Тада чекам да оду и тек онда улазим. Данас је, хвала Богу, све другачије.
Проблем је у томе, да сав јад тих људи, од болести наркоманије релативно скорашњи. Црквени прилаз том питању није довољно разрађен. Неопходно је некаква одлука Сабора , општецрквено осмишљање свега тога. То, наравно користе секташи, обмањују несрећне наркомане, који желе да се боду, зову их у своју секту која има рехабилитациони центар.

И колико су по том питању одмакли секташи?

Данас су широко распрострањени, у Украјини постоји више од 72  стационарна харизматска  и рехабилитационих центара, а амбуланата, колико хоћеш.

Зашто су опасни секташки религиозни центри?

У наркоманији постоји замена: наркоман почиње да пије, баца иглу и сматра да није наркоман. У ствари, остао је зависник.
По том истом принципу, али вештије, раде секташки рехабилитацини центри. Тамо се дешава прелазак из нарко зависности у психолошку зависност. Примењујући различите психотехнике, доводе наркомана у стање еуфорије, које му је познато. Религија је овде само украс. Човечији организам почиње да ствара морфине, и осећа се нормално. Ево на чему се заснива рад њихових рехабилитационих центара.

http://www.pravoslavye.org.ua/index.php?r_type=author&action=fullinfo&id=4975

 

*превод Оливера Г,

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

Постављена слика

Патријарх московски и целе Русије Алексеј II: Признање Косова води у хаос

Треба брижљиво чувати јединство Цркве Светога Саве. Оно не смe да буде подривено политичким или идеолошким поделама.

Игнорисање права Срба који своје светиње на Косову сматрају неодвојивим делом своје националне културе, истовремено сведочи и о непоштовању и игнорантном односу према европској култури у целини.

Државе које су подржале цепање Србије, тим чином су показале да им је непознат добар дeо историје европског континента, који је тесно повезан са хришћанством. Незаинтересованост за судбину православних светиња Косова - представља њихов културни суноврат, каже Његова Светост Алексеј II, патријарх московски и целе Русије. Он истиче да је ситуација око Косова показала да многи у Европи не желе да заштите духовну димензију у животу Европљана.

- Ако та тенденција преовлада, онда ће Европа бити осуђена на хаос и конфликте. Руска Православна Црква је много пута сасвим недвосмислено исказивала свој став око проблема Косова. Саопштења те врсте ми смо износили на свим међународним форумима који су нам били доступни. Чак шта више, општа позиција бројних Православних цркава, по том питању, је учврстила јединство православног света и уједињила га пред лицем такве опасности. Нажалост, наши аргументи нису били уважени. Сматрам да се излаз из постојеће ситуације налази у одустајању од језика присиле и диктата и у неопходном повратку обеју страна преговорима. Неопходно је обезбедити сва права и слободе за све житеље покрајине, тако што ће им бити обезбеђена могућност да граде своју будућност у складу са својом традицијом и својим тежњама. Мишљења сам да једино узајамно поштовање права једних од стране других може да унесе стабилан мир у регион.

Историјске околности су довеле до тога да је све до Другог светског рата Метохија припадала Црној Гори, тако да већину православног становништва Метохије представљају потомци Црногораца који су ослобађали Метохију од Турака и ту се настанили. Руководећи се уским, тренутним и изнуђеним политичким интересима, владајући кругови у Црној Гори најављују да ће признати независност Косова и Метохије. Тешко је прихватити чињеницу да наше сопствено руководство планира такав непромишљен корак ка кидању веза православних из Црне Горе са својим историјским коренима.

- У Русији се веома добро схвата какав је дубок историјски значај Косова и Метохије за Православље на Балкану и са дубоким осећањем солидарности се односимо према тим душевним ломовима православних верника у Црној Гори о којима Ви говорите. Убеђен сам да косовски проблем захтева такво решење којим би обе стране биле задовољне. Представници свих етничких заједница имају једнако право да слободно граде свој живот према својој вољи. Треба брижљиво чувати јединство Цркве Светога Саве. Оно не сме да буде подривено политичким или идеолошким поделама. Црквено јединство које своју снагу црпи у свести о припадности општој духовној традицији и јединство са духовним искуством предака у вери стоји изнад политичких различитости, па чак и изнад државних граница.

Следбеници такозване „ЦПЦ" отворено изјављују да учествују у католичким богослужењима. Код нас у Црној Гори постоје особе на високим друштвеним положајима које пропагирају идеју градње храмова са два олтара, где би могли служити и православни и католички свештеници. Многи примећују подударност између данашње верско-политичке ситуације у Црној Гори са ситуацијом и положајем Православне Цркве у Украјини. Какав је начин да се превазиђе оваква ситуација у Црној Гори?

- Сваки раскол духовно уништава народ, подривајући основе његовог духовног идентитета. То онда отвара пут развоју прозелитизма од стране других конфесија. Треба схватити да, осим што је од свог оснивача добила назив „Црногорска православна црква", та неканонска групација је таква и остала - непризната од било које Помесне Православне Цркве - расколничка организација која постоји само да би се извлачила корист из политичких подела у друштву.

Јасно је да уношење политичке стихије у црквени живот не може донети народу никакву благодат. Мишљења сам да су дужни то да знају и надлежни државни функционери. Поштовање канонских основа и принципа црквеног поретка од стране световне власти један је од најважнијих услова очувања хармоније у друштву.

На митинзима „Црногорске православне цркве" редовно учествују особе одевене у свештеничке одежде, које себе представљају као свештенике Руске, Украјинске или Бугарске Православне Цркве. То може да унесе забуну и недоумицу код честитих а заведених и неинформисаних грађана. Како објаснити тим људима духовну погубност раскола и антицрквеност таквих лажних свештеника? Како обавезати и представнике државне власти да поштују канонско устројство, одлуке и решења саборног разума Васељенске Православне Цркве?

- Људи о којима Ви говорите не могу да представљају ни православно свештенство ни православни народ земаља из којих долазе. Ти самозванци немају ниједног верника иза себе и одежда им користи само за варање и сакупљање прилога од неупућених верника. Поменули сте Бугарску. Пре неколико година државно руководство те државе је изричито наредило њиховим расколницима да себе не могу називати свештеницима Бугарске Православне Цркве нити смеју претендовати на њену имовину. Тог тренутка раскол је укинут. Сматрам да је то одличан пример како држава треба да дужно уважава унутрашње устројство Цркве. Таква одлука је послужила на добробит бугарском народу и он ју је здушно подржао, иако се то појединима ван граница земље није нимало допало. Људима треба објаснити да постоје многе политичке партије, да оне настају и гасе се а Црква Православна је - једна и она опстаје, упркос свим нападима и гоњењима у њеној историји ево већ двије хиљаде година. Данас, у дан облачни и тмурни (Јоил 2.2.) у атмосфери веома компликоване политичке ситуације, како у Црној Гори тако и на целом Балкану, ми се молимо за храбри народ братске Црне Горе, који је следујући завештавању Светог Митрополита Петра I, уек био веран љубави према њему јединоверној Русији. Наше молитве су усмерене на то да би сви православни Црне Горе чврсто сачували духовно јединство око вековно славне Митрополитске катедре у древном Цетињу.

Поједини наступи у јавности Митрополита Амфилохија изазивају код појединаца у Црној Гори подозривост и критичке односе. По њима, недовољна је активност Православне Цркве у њеној хуманитарно-просветитељској и социјалној сфери. Атеисти, са друге стране, острашћено реагују на беседе Mитрополита Амфилохија у којима разобличава пороке и мањкавости друштвеног живота у Црној Гори. Какав у Русији имају одјек реакције црквених лица на негативне појаве у друштву?

- У Русији се углавном формирала веома повољна клима у међусобним односима између Цркве, државе и друштва. Ипак, наша Црква се такође понекад сусреће са неразумевањем а врло често и са противљењем њеном раду од стране појединих државних чиновника и представника друштвених структура. Тако је крајем лета прошле године широко одјекнуло „писмо академика", у коме је низ представника науке у Русији оптужио Руску Православну Цркву за претерани утицај у појединим аферама друштвеног живота - за „клерикализацију" друштва. Временом, морамо да се суочимо и са отвореним критикама и супротним ставовима. Поједини представници државних органа и друштвених кругова пребацују Цркви да она не улаже довољно напора за решавање неких горућих друштвених проблема.

Хиљадугодишње искуство црквеног служења сведочи да су и друштво и држава увиек различито реаговали на мисију Цркве. У праскозорје хришћанства Црквено сведочење није било нимало безопасно. Без обзира на смртну опасност први Христови следбеници су отворено проповедали Истину. Сећајући се храбрости и чврстине првих хришћана не приличи нам да се узнемиравамо због неконструктивне критике и супротстављања од стране противника црквеног сведочења о висини призвања човјека, о љубави и милосрђу. Када Цркву оптужују за недовољно ангажовање на решавању друштвених проблема, ја увијек напомињем да Цркву не чине само свештенослужитељи и монаси. Ми смо отворени за подршку од стране друштва и државе чију већину чине људи који себе називају православним верницима. Уз такву помоћ Црква би могла да много више људи обухвати својом бригом и пажњом. Без обзира на могуће оцене и мишљења о њеној мисији у друштву, Црква и даље треба да настоји и отворено да сви чују - грех назове грехом, доброчинство - доброчинством, истину - истином, да предуприеди морални пад друштва, да реализује своју социјалну мисију, да се стара о очувању и учвршћењу традиционалних духовних и културних вриједности.

-У многим државама, упоредо са традиционалним конфесијама, које током многих векова постоје на њеној територији, постоје и делују новоформиране заједнице верника, секте и расколничке групе. Да ли је, по мишљењу Ваше Светости, могуће у законодавству формулисати меродавне критеријуме за прављење разлике међу њима? Савремена, секуларна држава је склона да игнорише ту разлику. Стиче се утисак да се на тај начин формирају погодни услови за притисак секти и наканонских заједница на Православну Цркву. Да ли је то тако, Ваша Светости?

- У неким државама гдје су већ много векова присутне традиционалне Цркве и верске заједнице, појављују се потпуно нове верске организације, расколничке групације и секте. Нажалост, поједине друштвене структуре веома често имају проблема око тачне идентификације ових или оних новоформираних верских организација. Ови проблеми се у разним државама различито решавају. У неким од њих - нпр. Великој Британији, Грчкој, Данској, Италији, Норвешкој, држава јавно истиче да има посебан однос према религији којој припада већина становништва. И такав приступ, сам по себи, ипак не угрожава слободу осталих вероисповести. Исто тако, веома често смо сведоци да новоформиране верске организације желе да користе принцип равноправности грађана пред законом, покушавајући да у нечему онемогуће или ограниче традиционалне религије, да оспоре постојање њихових ширих компетенција. У том случају неопходна су прецизна и сасвим разумљива правила у међусобним црквено-државним односима која би омогућила друштву а самим тим и држави, да посебно подржи оне верске заједнице које су широко присутне у овој или оној држави, укоријењене у њеној историји и култури и које позитивно утичу на живот народа. Та пракса је присутна код већине европских земаља.

Духовни савет

- Народи које је много година помагала Руска Православна Црква током свог историјског постојања често су се налазили пред лицем поделе и губитка националне културе у чијој основи лежи духовна традиција Православља.

У много наврата су православним народима покушавали да наметну туђу веру, да ослабе њихов национални дух и измене њихову свест о себи самима. Ипак, они су увек поново устајали захваљујући крепкости свога духа, без обзира на тежину искушења. Ја сам убиеђен да јединство народа који живе на Балкану и њихова приврженост светом Православљу које их обједињује, независно од развоја догађаја, социјалних и политичких симпатија, може да постане снага која се може успешно супротставити покушајима раздвајања народа који традиционално живе у миру у добросуседству.

http://www.spc.rs/

ивор: новине "Дан"

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

Постављена сликаПостављена слика

Свештеник Константин Буфејев


Одломак из књиге:"Православна веронаука и теорија еволуције"
(стр 143-)

На први поглед може се јавити недоумица зашто су ова три појма, унета у наслов, постављена заједно. Шта је блиско овим појавама које се односе на различите видове човекове делатности?

Еволуционизам је учење о постепеном развоју света од првобитног примитивног стања ка сложенијем, савршенијем и разноврснијем. Хуманизам је  поглед на свет према коме је човек врховна вредност и мерило свега, па се његова права и интереси увек следе и у свему стављају на прво место. Екуменизам је, међу појединим верујућим људима распрострањена тежња ка свесветском уједињењу постојећих религиозних конфесија, уз игнорисање догматских разлика у вероучењима.
Другим речима, еволуционизам представља одређени поглед на живу и неживу природу, с принципијелним ставом у односу на материјално или физичко порекло.
Хуманизам је у речнику руског језика С. И. Ожегова одређен као "човечност" или као "прогресиван покрет епохе Препорода, усмерен ка ослобођењу човека од идејног ропства времена феудализма".
У сваком случају, хуманизам представља поглед на човека као на душевно биће.
Екуменисти сматрају различите религиозне заједнице, које називају "црквама", друштвеним организацијама, из чега се изводи "природна" могућност црквених подела и уједињавања, њиховог новог настанка и нестанка, разгранавања. При томе треба приметити да екуменисти не посматрају "цркве" са социјалног аспекта због тога што тиме успешно одражавају истину, већ због своје ограничености и неспособности да суде о духовном. Тема о Цркви Христовој несумњиво представља духовни предмет. Екуменисти и сами то невољно потврђују када стално говоре о Богу, молитви, спасењу и другим духовним стварима.
Заједничка особина ова три појма састоји се у томе што они представљају замену за традиционалан однос хришћанина према живљњу: свету, човеку, Цркви. Сва три појма искривљују православан поглед на физичко, душевно и духовно начело које постоји у стварању. Прихватање еволуционизма, хуманизма и екуменизма доводи до одбацивања садржаја апостолске трихотомије: тело-душа-дух (1 Сол. 5, 23) и даје другачији смисао црквеном учењу, прекрајајући га у складу са безбожним законима овог века. Ова гледишта нису укорењена у библијском Откривењу, нити су освећена светоотачким Предањем.

У почетку се у Цркви исповедао библијски креационизам, то јест учење о Божијем шестодневном стварању света према Мојсијевом Петокњижју: И заврши Бог у дан шести дела своја, која учини. Сва нама позната древна хришћанска тумачења разумеју буквално дане стварања. Преподобни Јефрем Сирин пише: "Нико не треба да мисли да је шестодневно стварање алегорија; није дозвољено говорити као да је оно што је према опису створено током шест дана, створено у једном тренутку, нити као да су у овом опису представљени само називи, који или ништа не значе или значе нешто друго". У књизи "Шестоднев против еволуције"  је приказано  да jе у учењу еволуционизма овa традиционалнa црквенa представa у потпуности замењeнa паганском, према којој светом управља Еволуција као покретачка сила. У представи еволуциониста Бог није слободан и разуман Творац, Kоји је саздао свет у његовој разноврсности, већ ту функцију испуњава еволуција. Библија говори о тренутном стварању света, живота и човека: "Јер Он рече, и постаде; Он заповеди, и створи се "(Пс. 32, 9).
Еволуционисти тврде да је развој биолошких врста трајао милионе и милијарде година: "Он заповеди - и би еволуција". Библија говори о истовременом појављивању свог растиња на земљи трећег дана, затим о истом таквом појављивању све твари из воде петог дана и потом о аналогној појави копнених животиња по Речи Божијој шестог дана. Тако је о томе писао светитељ Василије Велики и у складу с њим сви Свети Оци. Еволуционизам уместо тога предлаже теорију према којој се време стварања не мери данима већ астрономским и геолошким епохама, у којима наводно дејствује Бог а у ствари, не постоји никакав Бог, Творац неба и земље, већ закони света, условљени механизмом еволуције. Ако се, као у тумачењу "теолошког еволуционисте" Т. Шардена, о Богу и поведе реч, тада је савршено јасно да се не ради о Свемогућем Сведржитељу, Који је слободно створио свет по Својој замисли и разуму, већ о неком меланхоличном малом богу-инвалиду, скретничару Велике еволуције.
За разлику од православне традиције, хуманизам посматра човека као душевно биће. Душеван човек не прима што је од Божијег Духа, јер је то за њега лудост, и не може да сазна, зато што о томе треба на духован начин расуђивати . Светоотачка антропологија утврђена је на библијској основи и своди се на то да је Адам створен по образу и обличју Божијем и да је после пада у грех, искупљен светом крвљу оваплоћеног Сина Божијег на голготском Крсту. Хуманистички поглед на свет потпуно заобилази питања о стварању човека из праха земаљског по образу Творца и о обнови наше пале греховне природе добровољном жртвом Исуса Христа. Хуманизам уопште не помиње Творца и Искупитеља. Српски богослов преподобни Јустин (Поповић) износи следећи суд о суштини европске културе: "Човеком се исцрпљује њен програм и циљ, њена средства и садржина. Хуманизам је њен главни архитекта, она је сва изграђена на софистичком принципу: човек је мера свих ствари, и то – европски човек. Он је врховни творац и давалац вредности. Истина је оно што он сматра за истину; смисао живота је оно што он сматра смислом живота; добро и зло је оно што он сматра добром и злом".
Хуманизам одбацује православно учење о узајамности Бога и човека, а смирени хришћански поглед на свет замењује дрском безбожном филозофијом у свим њеним модификацијама.
Екуменизам са православном представом о Цркви чини исто што и еволуционизам са учењем о стварању, а хуманизам - са учењем о човеку. У Православљу је сачувано апостолско учење о јединствености Цркве као Тела Христовог: Тело Његово, које је Црква (Кол. 1, 24). При томе Једини Господ јесте Једина Глава једине Своје Цркве. Екуменизам искривљује учење Цркве о самој себи, о њеном божанском пореклу, о њеном посебном положају у свету и проистиче из става да наводно постоји мноштво равноправних "цркава", које су призване да поведу конструктиван дијалог на равноправном нивоу. Такве "цркве-сестре" могу се делити и сједињавати по произвољној жељи људи који им припадају. Екуменистички поглед третира Цркву као једну од многих социјалних, националних, друштвених и сличних установа. Такво становиште очигледно занемарује православан став да Црква није човечанска већ богочовечанска установа. Она је створена силаском Светом Духа на апостоле у виду огњених језика (Дела ап. 2 ). Наше пребивање у Цркви не описује се законима овога света, и сама Црква није од овога света.
Екуменизам исповеда потпуно земаљски став о Цркви, који у корену противречи православној вери у Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву. Дело Божије замењује се човековим расуђивањем о њему.
Видимо да еволуционизам, хуманизам и екуменизам представљају три главне пројаве апостазије. У њима налази израз свако одступање од апостолског светоотачког учења: у еволуционизму – о свету као о Божијој творевини; у хуманизму – о човеку као посебној творевини, сазданој по лику и наличју  Божијем; у екуменизму - о Цркви као новој богочовечанској творевини. Све ове три духовне појаве, свака у својој области, пркосе Богу, покушавају да Га укину, униже, боре се с Њим.
У сва три случаја значење Бога унижава се тако да Творац у представама људи постаје потпуно непотребан. Ова три погледа на свет садрже не просто јерес, већ више од јереси. Овде се дешава не неко одређено извртање богооткривене Истине, већ њено директно одрицање. По свом заједничком својству тоталног богоборства - еволуционизам, хуманизам и екуменизам су блиски, сродни и слични.
Немогуће је навести неке друге пројаве отвореног антихристовог духа које се могу упоредити са ова три учења. Преподобни Варсанофије  Оптински с правом је назвао еволуционизам "зверињом филозофијом", али се при томе његов став у једнакој мери односи на екуменизам и хуманизам. Суд светитеља Феофана Затворника о хуманизму као о "безбожном учењу" у пуној мери дозвољава да се исто каже за еволуционизам и екуменизам. Израз преподобног Јустина (Поповића) о екуменизму као о "јереси над јересима", такође се с правом може упутити на адресу како хуманизма тако и еволуционизма.
Пошто сва три учења, свако у својој области, понижавају значење Бога, сва три се и у свеукупности и свако посебно могу назвати новим аријанством. Аријанство, побеђено на I Васељенском Сабору у Никеји, тврди да Бог Отац није раван по части и није јединосуштан Сину по природи, већ је бесконачно далеко удаљен од Њега. Ново аријанство, синтеза еволуционистичко-хуманистичко-екуменистичког псеудохришћанства, тврди да Бог није непосредни Творац ни Васељене, ни човека , ни Цркве .
Еволуционисти лишавају себе части да се назову непосредном Божијом творевином. За њих ништа од постојећег на Небу и на земљи није непосредно дело руку Божијих, већ представља производ бесконачне еволуције. По логици новог аријанства, за творца или у крајњој мери треба признати Еволуцију, која је "створила" све видљиве и невидљиве форме живота, укључујући и Човека Разумног заједно са његовим социјалним, у том смислу и црквеним, структурама. Такво учење у корену је супротно православној вери.
Заједно с тим треба признати и свеукупну хармонију у становиштима еволуционизма, хуманизма и екуменизма, у њиховом својеврсном тројединству. Они се међусобно допуњују и оснажују. Човек, који прихвати једно од ових учења, логично, прихвата и друга два.
Еволуциониста верује да је свет из ничега и хаоса сам дошао у стање богатства биљних и животињских врста. А тада не постоје никакве препреке за признање да је производ еволуције и човек, који са своје стране наставља да "еволуционира".  Дошавши кроз еволуцију до свог савременог стања, природно је да човек својим сопственим егоистичким, то јест хуманистичким принципима припише највећу вредност. Прихватање филозофије хуманизма постаје неизбежно. На тај начин, из еволуционизма, упоредо са хуманизмом, проистиче и екуменизам. О томе је убедљиво писао Преподобни  архимандрит Јустин (Поповић): "У том земаљском свету "еволуције" све је природно, нема места за грех. Зато је и излишно говорити о Спаситељу и спасењу од греха. Све је на крају природно: и грех, и зло, и смрт. Јер, ако све долази до човека и даје му се кроз еволуцију, онда шта је то што треба спасавати у њему, када у њему нема ништа бесмртно и непролазно, већ је све од земље, земно, земљано, и као такво, пролазно, труло, смртно. У таквом свету "еволуције" нема места ни за Цркву, која је Тело Богочовека Христа.. У ствари, то је теологија без Бога и антропологија без човека. Ако човек није бесмртна, вечна и богочовечанска икона Божија, тада све теологије и антропологије суштински нису ништа друго до трагичне бесмислице".

Екумениста, који се залаже за идеју обједињења свих религиозних конфесија у једну духовну породицу је готов хуманиста. Ако уз то поменемо речи  Светог мученика Кипријана Картагинског: "Коме Црква није мајка, томе Бог није Отац", постаје разумљиво зашто је за њега тако природно "не инсистирати" на строгом православном разумевању библијског Шестоднева, већ исповедати еволуционистички релативизам. Тако екумениста увек тежи ка еволуционизму и хуманизму.

Хуманиста је уверен да човек, а не Бог, садржи у себи смисао и критеријуме истине. У црквеном животу он неће видети ништа осим човечанског. Тако ће природно прихватити пароле екуменизма као потпуно хумане, цивилизоване и прогресивне. Доследан хуманиста не може прихватити библијско сведочанство о стварању света за шест дана. У једној је у средишту Бог, у другој - човек. Стога, избор је ограничен: или монотеистички креационизам, или еволуционистички хуманизам". Сваки хуманиста (чак и неверујући) гаји симпатију према екуменизму у религиозној и према еволуционизму , у природно-научној и историјској области.
Питање је да ли је упутно покушати да се из ове три духовне болести издвоји једна као примарна и основна, а друге две извести из ње. У филозофском, научном и богословском смислу еволуционизам, хуманизам и екуменизам су потпуно равноправни. Када читамо код преподобног Јустина (Поповића) да се у екуменизму садржи: "Суштина свих видова хуманизма на челу са папизмом", то је тачно. Али смо истовремено спремни да признамо истинитим и обратно тврђење – да у основи сваког екуменизма лежи хуманистички приступ. Мишљење јеромонаха Серафима (Роуза) о еволуционизму сматрамо тачним: "Еволуционизам је  идеологија која је дубоко туђа православном хришћанском учењу и која обухвата такво мноштво лажних учења и ставова да би било много лакше када би то била једноставно јерес, која би се лако могла препознати и поразити. Еволуционизам је тесно сплетен са  менталитетом трулог "западног хришћанства"; он је оруђе "нове духовности" и "новог хришћанства", у коме сатана данас тежи да порази последње истинске хришћане". Еволуционизам, хуманизам и екуменизам могу се упоредити са три отровна плода с једне гране смртоносног дрвета. Ма који плод од њих да окусиш ,погинућеш.
Еванђеље приповеда да је Христос у пустињи кушан од сатане на три начина: физичким искушењем (хлебом), душевном искушењем (чудом) и духовном искушењем (предлогом да се поклони ђаволу). Сва три искушења Спаситељ је савладао као Победник, посрамивши лукавог непријатеља. Ова три иста искушења као позиције погледа на свет, као филозофско-научне и богословске концепције, предлажу се савременом човеку у виду саблажњавајућих идеја еволуционизма, хуманизма и екуменизма.
Потврда пуноважности нашег поређења може се наћи у Резолуцији о питању "Екуменистичког покрета и Православне Цркве" Московског Свеправославног Саветовања 1948. године, у којој су представници свих аутокефалних Православних Цркава једногласно изјавили: "Стварање "Екуменистичке цркве",  представљало би пад пред искушењем, које је Христос одбацио у пустињи, и ступање Цркве на пут лова људских душа у мрежу Христову нехришћанским средствима". Према томе , физички, душеван и духован пад врши онај који уместо црквеног богонадахнутог учења о свету, човеку и Цркви прихвата ова  гледишта, погубна по душу.
Заиста, еволуционизам учи да Бог није непосредни Творац све твари, већ да животињске врсте произилазе једна из друге. Према томе томе, и Човек Разумни има претке у нижим животињским врстама. Али , црквена традиција, укорењена у Божанском Откривењу не допушта богохулне мисли да су преци Адамови били мајмуни. Адам уопште није имао никакве "родитеље", већ је створен непосредно од Бога од праха земаљског: А створи Господ Бог човека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни; и поста човек душа жива (1 Мојс. 2, 7).  По логици ствари, те исте "претке" треба приписати и Господу нашем Исусу Христу . Такође би требало сматрати да је сва та даља "родбина" искупљена драгоценом крвљу Спаситеља. То је већ такво богохулство на које можемо само задрхтати од грозоте. Маска је скинута и антихристова зверска њушка види се у свој својој откривеној суштини.
Хуманизам у свом основном учењу не говори о Живоме Богу, о високом призвању човека да Му служи, датој нам части да у светом Крштењу стекнемо благодат синова Божијих. На тај начин хуманизам ставља самог човека и "општечовечанске вредности" на виши ниво. Све наше страсти, греховне склоности и пороци такође су на том нивоу. Зверски лик увек се појављује тамо где се брише божанствени лик.
Таквог карактера је и духован садржај екуменизма. Екуменисти у Цркви не виде дејство Светог Духа, већ потпуно стихијски, несавршен човеков развој, слично ројењу пчела или подели групе мајмуна при појави новог мужјака-вође . Отуда се рађа обновитељство, које тежи да реформише "болесну Цркву".
Признати заједништво учења еволуционизма, хуманизма и екуменизма у њиховом тројединству било би веома корисно за оне који су се чврсто убедили у погубност бар једне од ових антихристових искушења.
Корисно је да се подсетимо мишљења о  еволуционистима  светитеља Феофана Затворника: "Нагомилали су мноштво маштовитих претпоставки, произвели их у неоспориве истине и величају их, мислећи да ће се нешто рећи против њих. У ствари су толико плитки да против њих не треба ни говорити. Сва њихова мудровања су кула од карата; дуни, и срушиће се. Њих није потребно оповргавати већ је довољно односити се према њима као према сновима. Све је то – делиријум сна. Читајући их, ходаш међу сенкама."
Несумљиво је да православном хришћанину нипошто не приличи да сматра да је човек производ еволуције, већ да исповеда да је човек Божије створење, које носи у себи наличје и слику Творца. А када се то призна за истину, никакав безбожни хуманизам не може на задовољавајући начин да опише човека, који је дах живота примио од Самог Творца. Православни човек, васпитан на библијском креационистичком погледу на свет, никада не може постати хуманиста.
На исти начин, човек који у светлу црквеног тумачења прихвата Мојсијево сведочење о Шестодневу, прима и апостолско сведочанство о новој Божијој творевини – Цркви. А онај који је поверовао у Једину Апостолску Цркву, никада не може прихватити лаж екуменизма.
Сагласно овим ставовима Александријски Патријарх Николај VI је 1972. године изјавио: "Осуђујем екуменизам, и сматрам га не само јереси, него глобалном јереси, местом свих јереси и зловерја. Нама су добро познате антихришћанске силе које закулисно управљају екуменизмом... Екуменизам је усмерен против Православља. Он данас представља највећу опасност, заједно са нашом епохом која идолизује материјалну привезаност и задовољства".
Осуђујући екуменизам, Александријски Патријарх  га пореди са неверовањем и привезаношћу за материјално, који су претежно изражени и у принципима хуманизма и еволуционизма. За антиекуменисту је природно да буде противник хуманизма, јер познати хуманистички принцип првенства општечовечанских вредности влада у обе струје.

...Тешко да је могуће преобратити јеретике. То постаје још теже јер се они, надахнути ђаволом, у последње време све чешће скривају иза фасаде Православља -"православни еволуционисти", "православни хуманисти", "православни екуменисти". Они су опремљени моћним оружјем научних, филозофских и богословских концепција. Ни код једног од њих не постоји: вера у Божанско Откривење и чврста постојаност у светоотачкој традицији.
http://www.shestodnev.ru/PravVer/PravVer.htm

        017.jpg   Отац Јустин

http://www.shestodnev.ru/PravVer/PravVer.htm
У књизи је напоменуто да је ово Поглавље излагање на свештеника Буфејева у Москви 2002.

 

Прилагодила и превела Оливера Г.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

Постављена слика

"И тако, драги моји, ако хоћете да у вашем срцу да заискри Божија брижност и добијете љубав Христову, а са њом и све остале благодати , често приступајте Светом причешћу и тада ћете се насладити тиме што желите. Па немогуће је да неко воли Христа  и да не буде вољен од Христа, ако се непрестано причешћује Његовом Светим телом и крвљу. То је једини начин."

(Преподобни Никодим Светогорац).

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

Јеромонах Јов Гуверов


Могу ли се власници казина причестити?   Постављена слика


Игроманија  је један вид зависности, која постепено прелази у психичко растројство. Везаност ка томе представља вид наркоманије. Постепено руши не само личност, него и сам начин живота човека. Та деформација се јавља код  болесног човека у виду професионалне, финансијске и социјалне кризе (отуђење и прекид односима са блиском рођацима, друговима и познаницима). Према мишљењу нарколога, проблеми лечења игроманије су тежи, него код обичне наркоманије. Погибељна зависност играча има демонску природу. То примећују они који су имали горко искуство зависности од игре (коцкања), например Љермонтов и Достојевски и др.). Коло рулета има 38 нумерисаних оканаца : од 1-36 и два зелена 0 и 00. Ако се саберу сви бројеви од 1 до 36, добићемо број 666.

Правила Православне Цркве забрањују као погубан грех све видове хазардних игара (50 правило VI Васељенског сабора). То се односи не само на играче, него и у много већој мери  на власнике  казина. Они се обогаћују на гресима и трагедијама многих људи. Због тога, свештеници Цркве, спречавају их да дођу до највеће светиње:

“Пре свега није допуштено уопште свето причешће људима, који не показују одлучност да оставе смртни грех, например, они који воде развратан живот, преступнике у играоницама (и томе слично), убицама, крадљивцима, насилницима, женама које су убиле плод и девојака а такође лекара који су им у томе помогли, прељубника, осkрнавитљима светиња...треба их  лишити причешћа на неколико година, никако мање од годину дана, ако је њихово покајање топло и искрено."
(Митрополит Антониј Храповицки).

Ако чак власник казина дође у цркву и покаје се на исповеди, његово покајање је неважеће, докле год је он професионални напасник.
Исповест  није игра у покајање него пуно покајање у урађеном. Ако човек не остави свој грешан посао, његову лицемерну исповест Господ неће прихватити. У храм може да улази. Ипак треба напоменути, да то неће донети духовне плодове, док се не очисти и не поправи. Један је излаз, одлучно оставити ту игру.

У данашње време, игроманија је постала највећа опасност за савремене људе. Тај вид «наркоманије» је у потпуности «озакоњен». Раније се држава, не само у Русији, него готово у свим западним земљама борила са том епидемијом. А. Ф. Кони је писао:» Игра рулетом се у данашње време задржала само у Saxon les bains,  у малом кнежевству Монаку.
Имајући у виду све ово немогуће је не признати рулет као хазардну игру, а у складу са тим, забрањену.
У складу са губитком хришћанских вредности у савременом свету, игроманија добија карактер епидемије.

http://www.pravoslavie.ru/
 

 

Превела за Поуке.орг

Оливера Г.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

Постављена слика


С. С. Хоружиј

Чланци за Eнциклопедију филозофских наука


ИСИХАЗАМ

(према грчком – мир, ћутање), је древна традиција духовне практике, која у себи спаја основу православног аскетизма и која чини опширан, оригинални комплекс представе о човеку, његовим схватањима и раду. Исихазам, са његовом многовековном историјом је сложена појава. Највећи савремени истраживач исихазма отац Јован Мејендорф (1926-1992), издваја четири значења термина:

1. Најстарији смисао: усамљеничко, пустињачко монаштво (за разлику од друштвеног), које самим тим, протиче у тишини, ћутaњу;
2. Посебна  школа и техника молитве, често називана и „умним радом“, која се развила на Синају и Светој Гори, а достигла процват у XIV веку, која има у својој основи непрестано понављање молитве: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.“
3. Учење Св. Григорија Паламе (1296-1359), или паламизам. То је учење у чијем је центру концепција Божанских нестворених енергија које делују у човеку и свету.
4.Најкаснији смисао: широка појава у Русији (14. – 16. век), који обухвата све утицаје прошлости исихазма у Русији у монашком и манастирском животу, чак и у устројству државе.
У исхаизму уочљива је подела „од доле – ка горе“.
Традиција формира у почетку црте аскетске практике, а потом  школе мистичког искуства, мада је по суштини једно и друго неодвојиво.

* мистицизам (gr...tajni, tajanstven, fr.mysticisme)
(sklonost mistici, tj.verovanju u čuda i u mogućnost saznanja onoga što je tajanstveno i nedokučljivo; vera u mogućnost neposrednog sjedinjenja sa božanskim bićem i strasna težnja za postignućem toga sjedinjenja, прим. прев.)

Рана етапа (IV-V век) је бурно рађање православнног аскетизма у Египту и Палестини, време делатности његовоих стваралаца и учитеља:
(Свети Антоније Велики, Макарије Велики, Јован Златоусти, ђакон Евагриј Понтијски, Свети Нил Анкирски, Јован Касијан, Јефрем Сирин и други).
На том нивоу формирају се два типа аскетизма: монаштво друштвено и пустињачко. Касније им се придружује и трећи тип, мешовити, када монаси имају одвојена становишта, али заједничко богослужење, јединствени духовни ритам.

Исихазам се градио у оквиру другог типа али је често добијао у својој традицији и утицаје  других типова.

Првобитни елементи Традиције, дијалектика уједињења - самоће, одласка из друштва и везе са њим у љубави, примање молитви, неопходност учења и вези са тим институција духовних стараца, учитеља, савитљиво удруживање унутрашњих напора и спољашњег изграђивања.Овде можемо јасно видети цео антрополошки развој, са првенством првих.

Са почетном етапом тесно је повезан и следећи период (прибл. V-IX век), који се често назива „синајски исихазам“, мада су његови главни представници, не само синајски подвижници (Св. Јован Лествичник (VII в.),Исихије (VII-VIII в.) и Филоеј (IX-X в.) Синајски, али такође и Св. Диадох Фотијски (Северна Грчка), старци Варсануфије и Јован Газски, њихов ученик  Авва Доротеј и други. То је етапа кристализације исхаизма, строгог метода духовне практике (касније, због његове строге методичности, исхаизам су често називали «Методом»).

Стожер Традиције  постаје школа школа молитвеног рада, саздана на две основе:
сопствено стварање молитве и «пажња», контрола сазнања, која обезбеђује непрекидност молитве. То се развија као духовни процес, који има смер, изворни карактер и степенаст рад, од којих су главни:
покајање-борба са страстима-исихија-спуштање ума у срце-бестрасност-чиста молитва-огледање нествареног света-преображење и обожење.

Садржај процеса се састоји у трансформацији енергетског устројства човековог бића и као што је својствено духовним практикама, човек се овде посматра пре свега као «енергетска конфигурација», и та конфигурација, пролазећи кроз серију енергетских форми, преображава се у посебан «прекостваран» тип, када су све енергије усмерене ка Богу. Стање целокупне усмерености Богу, савршена сједињеност човечанских енергија са Божјом енергијом, благодаћу, је обожење, претварање човекове природе, достигнуто у потпуности мистичким општењем са Богом.

Следећа и најважнија етапа развоја исихазма је исихатско рађање у Византији XIV в. (пре тога , посебан утицај у Традицију уноси мистика Светог Симеона Новог богослова (949-1022), представљајући богато искуство виших степена духовног процеса).

Исихазам у овој етапи постаје централни фактор, не само у црквеној, него и у светској историји Византије. Активно рађање исихазма завршава се у XIII веку, радом Светог Григорија Кипарског, Теолипта Филаделфијског, Никифора Ујединитеља. Високоразвијеност, разрађеност исихаистичке методе у тој епохи издиже у први план више духовно састојање, укључујући и световно посматрање, и тридесетих година монах Варлам Калабриец иступа са богословском критиком тих посматрања у целости. Тако започињу «исихатске расправе», црквени конфликт се преплиће са политичком борбом и грађанским ратом и на крају долази до «свечаности Православља», саборног признања исихатског искуства и догматска поткрепљеност његових основа.

1. Исихазам је добио богословскоу заснованост према учењу Паламе, која је развила и допунила класичну патристику «богословљем енергије».
2. Исихазам је и у теорији и у пракси  (такође и учењима Паламе), експлицирао своје смернице о учешћу тела у духовном процесу, коначно се формиравши као практично учење о обожењу целог људског друштва, човекове природе као такве.
3. Исихазам је је као практика постао не само појединачна монашка методика, него и општеантрополошка стратегија. Због свега тога, стекли су се услови да се на основама исихазма изгради целокупна културна парадигма, слична западној Ренесанси, али крах Империје га је спречио у томе.

Гране исихатске традиције постоје у свим Православним земљама: Бугарској, Србији, Румунији, Грузији, али главно тежиште у послевизантијском периоду било је у Русији.
Историја руског исихазма, прошла је исте почетне етапе: активни монашки покрет услед христијанизације Русије. Руси се окрећу ка египатско-палестинском пустињачком животу. Утицај «синајског исихазма», није толики, али следећа велика етапа Московске Русије (XIV-XV век), већ је попримила и утицај «синајског исихазма» и процвата исахазма. Традиција утиче на моге области културе, црквеног и друштвеног живота.
Њој припадају Сергеј Радоњешки, Теофан Грк, Андреј Рубљов; њено пуно и чисто изражавање даје Нил Сорски (1433-1508) и  монашки покрет који је предводио.
Обрнути процес, наниже, у руском монаштву, и изван њега  почиње делатношћу Светог Паисија Величковског (1722-1794) и његових ученика и израста постепено у руски исихазам XIX-XX века.
Његовне основне црте су:  оснивање и ширење руског «Добротољубија» (фундаментални зборник исихатских текстова, допуњених, који су база за устројство православног сазнања и живота).
Грађење утицајних огњишта исихазма (Варлаам, Саров и други). Подвиг учитеља руског исихазма - Светог Тихона Задонског, Серафима Саровског, Игњатија Брјанчањинова , Теофана Затворника, а у нашем веку – Светог Силуана Атонског и његових ученика игумана Софронија (Сахарова); успостављање  нових форми  исихазма – нарочито старчества.

Нове форме су показале,  да је посебна црта руског исихазма широко развијање тенденција ка утврђивању исихазма у својству универзалне, општеантрополошке стратегије.  За разлику од древне институције стараца, наставника монаха а такође  покрета «Манастир у миру» до словенофилства, који се развија у нашем веку и у том смислу при бољшевистичким прогањањима, завршава се излазак исихазма у свет.
Богословско-филозофско схватање исихазма, започето Максимом Исповедником, а нарочито Паламом, није било продужено у Русији све до нашег века  (што је утицало на судбину руског исихазма и културе уопште).

Ипак, последњих деценија, то размишљање се повратило веома активно, при чему јасно иступа искуствена основа и богословска типологија мисли: смисао исихазма који се одвија је израз искуства Традиције. Њени носиоци су  Епископ Василије (Кривошејин) и игуман Софроније (Сахаров). Упоредо са њима, нову етапу, која се на Западу несрећно назива «неопаломизам» или «неоправославље», саздали су богослови руске дијаспоре, В.Н. Лоски, о. Георгиј Флоровски, о. Јован Мејендорф  (ученик Флоровског). Њима се прикључују делатности православних богослова Балкана и Запада: о. Димитру Станилоае (Румунија), Свети Јустин (Поповић), митрополит Амфилохије Радовић (Србија), епископ Калист Вер (Енглеска), митрополит Јован Зизјулас, Хр. Јанарас (Грчка) и други.
Они су оформили правац богословске мисли који се назива «православни енергетизам», и наставља да се развија, улази у филозофију указујући на  паралеле са антиплатонским и антиесецијалистичким правцима савремене мисли на Западу и потврђујући тезу о томе да «Исихазам садржи конструктивни одговор на изазов, бачен хришћанству новим временом».  (Мејендорф).

 

*извор странице непознат

 

         

Превела за Поуке.орг

Оливера Г.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

Блаженопочивши Патријарх Руске Православне Цркве Алексеј II  поводом проблема хомосексуализма:

Постављена слика

"Нико не може да брани мени и мојој браћи и сестрама у вери, када ми називамо грехом то, што са тако назива и у Речи Божјој"

"Црква треба да се односи са љубављу и саосећањем  према сваком човеку, у том смислу и грешнику, кога волимо, мрзећи његов грех . При томе ми, православни хришћани, не можемо да отступамо од учења која се налазе у Библији и апостолској традицији.

Сагласно том учењу, као грех се спомиње не само ова појава, него и супружанско неверство, насилне полне везе, сексуална експлоатација жена и многи други поступци, као што ми је познато из мог пастирског искуства.

Неко може сматрати другачије. И никога не треба дискриминисати због убеђења или посебности  личног живота.

Али исто је тако тачно да нико не може да натера мене или моје браћу и сестре по вери да ћутимо и када називамо грехом то, што се тако зове и у Божјој речи.

Ако се негде поведе нападна пропаганда хомосексуализма, која се одвија углавном међу омладином, имамо право да пред друштвом поставимо питање: "Размислите, шта трба подржавати на нивоу политике и права, а шта не."

Када су у Москви упорно хтели да одрже параду хомосексуализма, рекли смо да је то пропаганда и реклама греха. То је болест, мењање човекове личности. Постоје такве промене личности, као што је клептоманија, па нико то не афирмише и одобрава. Геј-парада је реклама начина живота, којег тако зову лица, која су далеко од њега."

02.10.2007.
 

Превела за Поуке.орг

Оливера Г.

Share this post


Link to post
Share on other sites

MONAŠKA SRBIJA

Jedan od ciljeva naseg putovanja u Srbiju bila je zelja da se upoznamo sa zivotom srpskih manastira. Svakako, to je tokom jedne nedelje bilo nemoguce uciniti u potpunosti, tako da nasi utisci neizbezno imaju fragmentarni i subjektivni karakter, ali smo izvesne zakonitosti ipak uspeli da primetimo.

Pre svega, u Srbiji prakticki nema gradskih manastira - sve manastirske obitelji, u pravilu, nalaze se manje ili vise udaljene od gusto naseljenih mesta. Cak je i u Beogradu zenski manastir Vavedenje - Uvodjenje Presvete Bogorodice u hram - smesten na tihom mestu, sa seoskim pejsazom, gotovo u predgradju. U njemu zivi svega deset monahinja (uzgred receno, po srpskim merilima to i nije malo). Zbog toga su se Srbi dosta iznenadili saznavsi da je nas Sretenjski manastir u samom centru grada, i da osim njega u Moskvi ima jos pet muskih i cetiri zenska manastira, ne racunajuci mnoge manastirske metohe.

Nista manje nisu bili iznenadjeni kad su culi da bratstvo naseg manastira broji oko cetrdeset monaha, posto se u Srbiji obitelj od dvadeset monaha vec smatra velikom; maksimalan broj, kako smo saznali, iznosi 30 osoba - u muskom manastiru, a 40-50 - u zenskom.

Monastvo se u Srbiji, kao i u Rusiji, jos uvek formira - ono je u osnovi mlado, kako po dobi, tako i po duhovnom opitu. No, srpski monasi se imaju na koga ugledati u podviznickom delanju - na Njegovu Svetost Patrijarha Pavla, istinskog podviznika, koji ima veliki autoritet u zemlji. Takodje, postoje i obitelji gde je unutrasnji i spoljasnji zivot veoma uzorno uredjen. Imali smo srece da u jednom od takvih manastira provedemo nekoliko dana.

S monasima iz manastira Kovilja smo se upoznali jos proslog leta u Moskvi, gde su oni doputovali da odrze seriju koncerata po pozivu bratstva Danilovskog manastira. U toku svoje posete pevali su na Sv. Liturgiji sluzenoj u Sretenjskom manastiru na nacionalni srpski praznik Vidovdan. Posle su dolazili jos nekoliko puta, a mi smo sa zadovoljstvom posecivali njihove nastupe. Sada se nase poznanstvo produzilo u njihovoj obitelji - Koviljskom manastiru.

Kovilj je pravi srpski Atos - Sveta Gora. Treba napomenuti da se uopste za srpske manastire obrascem i svojevrsnim zakonodavcem smatra svetogorski srpski manastir Hilandar, koji su osnovali Sveti Sava i njegov otac, prepodobni Simeon Mirotocivi na samom kraju XII veka. Sv. Sava Srpski je napisao i tipik za Hilandar, koji sve do danas sluzi kao osnova manastirskog ustava prakticki za sve srpske manastirske obitelji. (...)

U Kovilju se dah Svete Gore oseca osobito jasno. Tome doprinosi cinjenica da koviljsko bratstvo cesto putuje na Svetu Goru i odrzava tesne kontakte sa Svetogorcima. Na Slavu manastira Hilandara - Vavedenje, 1999. godine, njihovo pojanje je bilo snimljeno i u izdanju Hilandara objavljeno na kompakt-disku. Mnogi monasi iz manastira Kovilja dobro govore grcki (nekoliko ih zna jos i engleski i francuski; ruski razumeju, ali ne govore). Ljubav ka Svetoj Gori se u svemu pokazuje - manastirski paraklis je posvecen Svetim Ocima na Svetoj Gori prosijavsim.

Kovilj je na glasu zbog pojanja. Monasi ne pevaju na grckom, vec na crkvenoslovenskom i srpskom (zato Kovilj i mozemo nazvati Srpski Atos), ali u vizantijskoj tradiciji (to je tradicionalno pojanje srednjevekovne Srbije). Duboko shvatanje tradicije dozvoljava im da sa grckim horom antifone pevaju naizmenicno, kada za stihom na slovenskom dolazi stih na grckom, sto nas je ushicavalo jos u Moskvi.

Sa svetogorskom tradicijom povezano je i bogosluzbeno pravilo te neke liturgicke posebnosti (npr. zajednicko citanje Isusove molitve naglas), a takodje i manastirski obicaji. Tako, gosti obavezno bivaju pocasceni soljicom kafe i casicom rakije. Izmedju ostalog, taj obicaj se susrece u celoj Srbiji. Gostoprimstvo Kovilja se posebno istice, vec i time sto manastir nema kapiju - i pored toga sto je okruzen visokim, jakim zidovima i cvrstim zdanjima.

Takodje saglasno drevnim monaskim pravilima, u manastiru ne mogu nocevati zene (izuzeci se desavaju retko). Sva poslusanja ispunjavaju ili koviljski monasi ili radnici - muskarci, pa i poslusanje u kuhinji, koje po rasporedu vrse svi zitelji manastira menjajuci se svake druge nedelje, ne izostavljajuci ni svestenosluzitelje.

Sa svetogorskom tradicijom povezan je i dovoljno dug, po nasim merilima, rok iskusenickog ispita: do monasenja iskusenik u manastiru provodi ne manje od pet godina, pri cemu nosi tamnu odecu, ali bez podrasnika. Sudeci po nasim razgovorima, u Kovilju veoma cene takvu opreznost, premda taj obicaj za srpske manastire, kao ni za ruske, nije karekteristican.

Jos stroze se ovde odnose prema rukopolozenju u svestenicki cin. Na dvadeset clanova bratstva - niti jedan jerodjakon, a samo jedan jeromonah, otac Isihije, koji je dosao u manastir pre vise od deset godina. Zavrsio je Psihologijski fakultet Univerziteta u Beogradu (saznavsi za to, razumeli smo zasto se u njegovom kabinetu nalazi toliko knjiga o psihologiji, sabrana dela Lava Tolstoja, dela Dostojevskog, itd.). Medjutim, on nema pravo da ispoveda bratiju: to pravo pripada iskljucivo duhovniku i, u isto vreme, nastojatelju manastira - episkopu Porfiriju. Otac Isihije sluzi Liturgiju svakodnevno, osim ako je bolestan, ili na putu, ili na poslusanju u kuhinji. Ponekad u Kovilj salju novorukopolozene svestenike na bogosluzbenu praksu.

Svi zitelji manastira, osim zauzetih neodloznim poslusanjima, obavezni su da prisustvuju svim sluzbama, mada za njima niko narocito ne sledi - to je cin savesti svakog ponaosob. Sva bratija se pricescuje zajedno cetiri puta u toku nedelje: utorkom, cetvrtkom, subotom i nedeljom - prethodno posteci u ponedeljak, sredu i petak (u te dane poste bez ulja). Ispovedaju se, isto tako svi zajedno, episkopu Porfiriju subotom navece, a po zelji i bilo kojeg drugog dana. Zbog toga je bogosluzbeni krug takodje dovoljno naporan.

Znak za svakodnevno ustajanje, opet po svetogorskom pravilu, oglasava se u cetiri casa ujutro, a posle toga, u pola pet pocinje cin polunocnice, zatim slede jutarnja sluzba i Liturgija - sve skupa to traje priblizno tri casa. U pola devet je dorucak, posle dorucka su poslusanja. U pet casova popodne je vecernja, posle koje je vecera i malo povecerje sa citanjem naglas Isusove molitve, andjelima, arhandjelima i Presvetoj Bogorodici. Navece je slobodno vreme, koje svako moze iskoristiti po svome nahodjenju.

Pri tako strogom ritmu manastir ima dosta aktivnu proizvodnju; ovde se proizvode svece, kao i med, za koji je Kovilj nedavno dobio bronzanu medalju na sajmu u Srbiji. Proizvodi se i rakija, koja je dobila srebrnu medalju za kvalitet (u samom manastiru monasi ne piju alkohol). Ovde se uzgajaju krave, konji, kokoske, itd. Manastir ima veliki ugled u Srbiji, mada njegova istorijska uloga, po svemu sudeci, nikada nije bila tako znacajna.

Nama se iznad svega dopala atmosfera bratske ljubavi i neusiljenosti koja vlada u Kovilju i koja nas podseca na nas Sretenjski manastir u Moskvi. Zadivljujuce gostoprimstvo, blagonaklonost i otvorenost - sve je to prirodnim putem harmonizirano sa strogoscu manastirske sluzbe i dnevnim rasporedom. Rusi su retki gosti u obitelji, pa je zato zanimanje za nas bilo posebno. Svi su Srbi, kako smo se uverili za vreme naseg putovanja, sacuvali neizrecivu ljubav prema Rusiji i ruskom narodu. Mi smo sa svoje strane otkrivali nasu bracu, koja su celi svoj zivot posvetila Bogu, a pri tome ne samo Srbe; npr. u Kovilju vec dvanaest godina zivi monah Sava sa Novog Zelanda, koji je uprkos ozbiljnoj bolesti zeleo da porazgovara sa nama.

Sama priroda oko Kovilja, koji se nalazi na sredini beskrajnih polja, podseca na ruski pejzaz. Govore da leti, za vreme vecernjih setnji, veoma smetaju rojevi komaraca koji dolecu sa obliznjih mocvara. Mi smo, srecom, boravili u ovoj svetoj obitelji krajem februara, kada je lisce na drvecu tek procvalo...

Uspelo nam je da na putovanju posetimo i nekoliko fruskogorskih manastira, koji su danas, nazalost, polupusti. U Novo-hopovskoj obitelji poklonili smo se velikoj svetinji - mostima velikomucenika Teodora Tirona. Kako se ta svetinja obrela u tihom srpskom manastiru nismo mogli da saznamo, ali je radost nase posete bila uvelicana pretpraznistvom ovoga divnog velikoposnog svetitelja.

Sledeca stanica naseg putovanja bio je manastir Milesevo, upravo radi kojeg sam ja i krenuo na to putovanje. U njemu se nalaze mosti svetog kralja Vladislava. Sv. Vladislav je unuk sv. Simeona Mirotocivog, a sin Stefana Prvovencanog, iz roda sv. Save, oca i osnivaca srpske drzavne i nacionalne crkve. Kralju Vladislavu je poslo za rukom da iz Bugarske u Srbiju prenese mosti sv. Save (koji je licno ovencao carskim vencem svoga sinovca). Sv. kralj je sam posao mostima u susret s radoscu, kao prorok David ka Kovcegu Zaveta. Mosti velikog srpskog svetitelja polozene su u manastiru Milesevu, zaduzbini sv. kralja Vladislava, gde se on uskoro i sam upokojio. Tako su lezale mosti dvojice svetitelja iz iste loze vise od 300 godina, sve dok Turci s varvarskim podsmehom nisu spalili mosti Svetog Save sa nadom da ce ugasiti nacionalni duh Srba. Sada se na mestu tog zlocinskog pozarista u Beogradu podize velicanstveni hram Sv. Save, slican hramu Hrista Spasitelja u Moskvi.

Milesevo nas je stokratno nagradilo posle napornog, dugog nocnog puta u prepunom autobusu. Sada smo upoznali sasvim drugu, brdsku Srbiju - istinski Balkan. Manastir se nalazi na neopisivo lepom mestu - u podnozju planine pored uzburkane reke. A u dvoristu su gordo setali paunovi pokazujuci svoju lepotu zadivljenim Rusima.

Poklonici, u pravilu, dolaze u Milesevu iz dva razloga: ili da bi videli Belog Andjela - zadivljujucu fresku koja je postala simbolom Srbije; ili da bi se poklonili mostima osnivaca manastira sv. kralja Vladislava. Mnogi u Rusiji nose ime toga svetog kralja, koji se proslavio narocito svojom ljubavlju prema bednima, bolnima i onima koji su se odrekli ovoga sveta. Medjutim, u Srbiji se ustanovila druga tradicija: tamo svaka porodica ima svog nebeskog pokrovitelja, ciji se praznik naziva Krsnom Slavom (prenosi se s kolena na koleno po muskoj liniji) i uvek se svecano proslavlja. Imendan po nasem shvatanju Srbi uglavnom ne slave, mada im je sam naziv poznat - imendan. Uopste uzevsi, srpska imena nisu uvek povezana sa svetiteljima - ali ponekad jesu sa crkvenim praznicima (Bosko, Vajo) ponekad s dobrim zeljama (Zdravko, Radovan, Zivan), a ponekad s porodicnom tradicijom. Zato nije uvek lako objasniti zasto ruske porodice daju deci ime srpskog svetog kralja Vladislava...

U Milesevi su nas predivno docekali: nahranili, oraspolozili, darivali... To je zenski manastir, u kojem danas zivi sedam monahinja i jedan svestenik. Skoro svi su dosli iz drugih manastira: tako je igumanija Magdalina dosla iz manastira u Slavoniji (manastir Sv. Ane kod Daruvara, nap. ur.). Sada se spasava u Milesevi...

Dalje su nas cekali dugi putevi kroz planine, po neobicno lepim mestima, gde se nalazi ne mali broj kako zapustelih, tako i aktivnih manastira, koje smo uspeli da vidimo samo kroz prozor autobusa. Manastir Studenica je dobio naziv po reci koja protice uz manastir. On je nesumnjivo mogao postati prvi po znacaju manastir u zemlji, neka vrsta srpske lavre - toliko je drevna i velika istorija vezana za njega. Studenicu je u XII veku osnovao sv. Simeon - Nemanja, ujedinitelj srpskih zemalja, osnivac srpske drzavnosti. Manastir je isprva bio zamisljen kao jedan od vodecih u zemlji vec i kao zaduzbina (mesto upokojenja, gde ce se moliti za njegovu dusu) glave roda Nemanjica.

Sada se u manastiru nalaze mosti prep. Simeona Mirotocivog, njegove supruge Ane (u monastvu Anastasije) te njihovog sina Stefana Prvovencanog (u monastvu Simona). Sacuvale su se skoro sve drevne manastirske gradjevine, a takodje i cudesne freske, koje su, istina, prilicno postradale u toku mnogih vekova. No u manastiru se i sada aktivno gradi: sagradjen je, na primer, predivan konak za poklonike, gde su osigurani odlicni uslovi za boravak.

U Studenici je tridesetak monaha, pri cemu je deset iskusenika doslo bukvalno u poslednjem mesecu pre naseg dolaska - to utvrdjuje nadu da se Gospod posebno brine o obitelji. Ovde je takodje u upotrebi tipik slican hilandarskom, uz neke posebnosti. Bogomoljci iz okolnih naselja dolaze na sluzbe, osobito nedeljne i praznicne, i kad bi u Studenici usavrsili crkveno pevanje, poklonici bi verovatno dolazili neprestano.

No, silniji utisak od manastira ostavila je isposnica Svetog Save - mesto njegovog podviga u dane Velikog posta, osam kilometara od manastira, visoko u planinama, gde je Svetitelj napisao manastirski tipik. Sada tamo zivi monah Antonije iz Studenice, koji u praznicne dane prelazi tezak put od isposnice do manastira i nazad. Pravo u steni isklesana je nevelika kelija, a pored nje je izvor i mali hram velikomucenika Georgija Pobedonosca. S planina se pruza predivan pogled - priroda je potresna - ali moze se zamisliti kako ovde nocu postaje strasno, posebno u usamljenistvu.

U Studenici zive ne samo mladi iskusenici, nego i iskusni monasi - npr. arhimandrit Sava, koji se podvizava u manastiru 40 godina. Nastojatelj o. Timotej ima svega 25 godina, ali kako govori premudri Solomon, starost je ljudska mudrost i neoskvrnjeni zivot. To nam je dokazao i jedan od iskusenika, primetivsi da smo mi, savremeni monasi, kao ljudi koji ne zele da uz velike napore i brige uzgajaju drvo mandarine, da bi pili njegov sok, vec zele da jednostavno kupe sok od mandarine u prodavnici. Tacno receno! Sto se tice nastojatelja, jeromonah Timotej je studirao u Trojice-Sergijevoj lavri, a bio je, kako se ispostavilo, i u Sretenjskom manastiru. Na rastanku nam je poklonio mnostvo prelepih suvenira, i tako nas jos jednom, bez reci, ubedio u nesalomljivost srpsko-ruskog prijateljstva.

Posle Studenice smo posetili Zicu - zenski manastir, prvu srpsku Arhiepiskopiju. Ovde i sada zivi tamosnji arhijerej, vladika Stefan. Dostojno je divljenja da se u Zici u jednoj od crkava sacuvala freska imperatora mucenika Nikolaja II, freskopisana odmah posle I svetskog rata, zajedno sa likom ravnoapostolnog kneza Vladimira i prepodobnog Serafima Sarovskog. Srbi su uvek postovali cara mucenika Nikolaja i cak su se resili na takvo izobrazenje desetine godina pre zvanicne kanonizacije. Za vreme komunizma fresku su prekrili papirom, o cemu i sada svedoce tragovi koji su na njoj ostali. Sveti lik otkrili su sasvim nedavno prilikom restauracije.

Nase upoznavanje sa srpskim manastirima zavrsilo se na metohu manastira Hilandara. Osnivanje manastira Slanci, kako ga obicno nazivaju, takodje se vezuje sa blagocestivom dinastijom Nemanjica. Ovde sada zive tri jeromonaha i sest iskusenika, od kojih cetvorica studiraju na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Nekoliko godina iskusenistva u metohu - to je neophodni uslov za one koji zele da stupe u bratstvo manastira Hilandara. (...)

Najjaci utisak na putovanju ostavili su, naravno, ljudi. Srbi su vrlo druzeljubivi, otvoreni, dobronamerni, a posljednih godina i vrlo blagocestivi. Bez obzira na najteze muke koje su ih snasle, oni su sacuvali svetlo, radosno stanje duha: upravo zato u Srbiji od ruskih svetitelja verovatno najvise vole prep. Serafima Sarovskog. Porazilo nas je i uvazavanje koje Srbi imaju prema svestenstvu. Mi smo svuda putovali u mantijama i nijednom, ni u evropskom Beogradu, niti u provincijskom Prijepolju, ni u prepunom autobusu, niti u zadimljenom vozu - nigde nismo sreli ni jedan popreki pogled, a kamoli culi uvredu. Naprotiv, cesto su na ulici ljudi hteli da od nas uzmu blagoslov, misleci da smo svestenici.

Nazalost, za tako kratko vreme naseg putovanja nismo mogli da posetimo manastire Kosova, Crne Gore i drugih oblasti Srbije, gde, bez sumnje, zive pravi ispovednici, a kojima je veoma tesko u povremeno otvoreno neprijateljskom okruzenju. No, i to sto smo videli pokazalo se sasvim dovoljno da mozemo s uverenoscu reci: u crkve dolazi sve veci broj mladih ljudi, uskladjuje se puni parohijski zivot i obnavlja monaska tradicija. Neka da Bog da se osnaze i rusko-srpske veze, uzajamno obogacujuci nase nacionalne crkve neocenjivim duhovnim iskustvom, sakupljenim medju pravoslavnom bracom.

Monah Vladislav (Tomacinskij)

Постављена слика

http://www.manastir-lepavina.htnet.hr/monaskasrbija.html

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

Jeromonah Pavle Guverov

Šta raditi kada je porodica u opasnosti?

Otac Pavle govori o tome da se medu pitanjima koja postavljaju parohijani najcešce se pojavljuju ona koja su vezana za supružnicki život i na uzajamne odnose roditelja i dece, pošto su za vecinu ljudi porodicni problemi na prvom mestu. Da li je moguce da brak iporodicni život proticu bez konflikata?

Uopšteno govoreci, konflikti su neizbežna pojava u porodicnom životu. Tu su, pre svega,nepodudarnost u mišljenju, neuspeh u opštenju, nemogucnost da se uspostavi saglasnost.

To se najcešce dogada u periodu formiranja novog, supružnickog života. Zašto? Zato što novu porodicu stvaraju ljudi koji su razlicito vaspitavani i koji imaju svoje ukorenjene

navike, karaktere i razlicite predstave o tome kakva bi trebalo da bude porodica. U takvoj situaciji, svaki covek doživljava izvesni stres – od sada više nece živeti samo svoj život, nego i život druge, njemu najbliže osobe, njegove ''druge polovine''. U Svetom Pismu je o supružnicima receno: I bice dvoje jedno telo (1. Mojs. 2; 24). Ovo su reci koje bi uistinu trebalo shvatiti u tom smislu da moramo da postignemo jednodušje (jedna duša - upravoto i jeste ''jednodušje''), saradnju i uzajamno razumevanje u najrazlicitijim pitanjima.

Mora se, medutim, svim silama nastojati da se izbegnu i sprece konflikti, ali ja moram dapriznam da nikada nisam video porodicu u kojoj nije dolazilo do konflikata. Cesto se

dogada da se mladici devojka prakticno nikada ne posvadaju, da su njihovi odnosi gotovo idealni, ali da se, odmah posle vencanja, ljubav i sreca razbiju o obicne

svakodnevne stvari. Odakle to potice? U tom predbracnom periodu postoji momenat romantike i zaljubljenosti. I iz stvarnog života i iz književnosti znamo da je to period uzvišenih osecanja, kada se coveku cini kao da leti i kada on zaista zaboravlja sve na svetu. Idealizacija izabranika ili izabranice je neizbežna, i pre braka mi nismo u

mogucnosti da coveka upoznamo u stvarnom, svakodnevnom životu, cak i ako taj period,kako savetuju neki iskusni sveštenici, traje i godinu dana. Kada stvorimo tu idealnu sliku,mi stupamo u brak a da pri tom ne poznajemo uistinu ni vrline ni mane svoje ''druge polovine''. Kada ta osoba pocne da ispoljava neke svoje osobine – ona se ne menja, negoje mi jednostavno bolje upoznajemo – cesto nam se dogada da se zapitamo kako smo mogli toliko da pogrešimo! U najboljem slucaju, bivamo zbunjeni cinjenicom da se, kao prvo, ispostavilo da coveka ne možemo do kraja da upoznamo, a kao drugo, time što senaš bracni partner pre braka pokazivao boljim, nego što zapravo jeste. Iz tog razloga bi trebalo da se potrudimo da svog izabranika ili izabranicu dobro upoznamo pre braka, daprocenimo da li cemo moci da živimo sa njim ili sa njom, da li se možemo pomiriti sa ovim ili onim manama i da li ih možemo trpeti, a onda sa tom osobom ici dalje kroz život.

PRAVILNO RAZUMEVANjE LjUBAVI

Smatram da je osnova harmonicnih odnosa u braku – pravilno razumevanje ljubavi.Medju onim odredenjima ljubavi koja je dao apostol Pavle, postoji i sledece: Ljubav ne

traži svoje (1. Kor. 13; 5). Šta to znaci? U ljubavi, u porodicnom životu, ljudi najcešce traže da se prijatno osecaju. Na primer, devojci se cini da ce joj biti prijatno da živi pored odredenog coveka zato što je naocit, mudar, dobar, brižan, velikodušan. Tako se dešava do odredenog trenutka, dok objekat naše ljubavi ne pocne da se ponaša onako, kako nismo ocekivali. To nas nece uvek radovati, ali to je sasvim neizbežno. Ovo se ne odnosi samo na supružnicki život, nego na sve tipove odnosa medu ljudima. Naši voljeni, naši bližnji, pocinju da nas ogorcuju i tada se pojavljuju problemi, svade, konflikti, pa cak i razvodi. Zašto? Zato što pocinjemo da tražimo svoje. Covek biva razocaran i odjednom postaje svestan da zajednicki život nije neka ugodna šetnja i koracanje sa nekim kroz život, nego da su to uistinu zajednicka, povremeno cak i vrlo teška iskušenja. Da bismoizbegli ova gorka razocarenja, moramo nesebicno voleti svoje bližnje – moramo ih voleti upravo zbog toga što nam oni daju i samu mogucnost da volimo. Ljubav je velika sreca,snažno osecanje, koje nas cini bliskima Bogu. Gospod je Ljubav i On ljubi coveka, a covek koji svoju ljubav prema Bogu ovaplocuje u porodicnom životu se na taj nacin upodobljuje Bogu. Gospod nas voli nesebicno – a ne zato što smo Mu zahvalni! On jednostavno ne može da nas ne voli! Covek ne može da bude istinski 8084.gif ako ne voli – ne govorim ovde samo o supružnickoj ljubavi, nego i o ljubavi prema bližnjima, prema deci, rodacima. Jedan mudrac dao je sledecu definniciju ljubavi: ljubav nisu emocije, niti osecanja, kao što mnogi misle. Ljubav je covekov svestan izbor: cvrsto sam odlucio da cu te voleti bez obzira ne sve, bez obzira na sve nedace ili na životne okolnosti, bez obzira na moje loše raspoloženje, na umor, itd.

Ljubav je veoma krhko i delikatno osecanje i ona ne može da postoji bez naših napora,slicno nežnom cvetu kojem su potrebni neprestano zalivanje i nega. Kao što je govorila

sveta carica Aleksandra Fjodorovna, ''ljubavi je potreban njen nasušni hleb'' i zato je potrebno da dar ljubavi svakodnevno rasplamsavamo kako u svom srcu, tako i u srcu

voljene osobe. Prirodno je, medutim, da ljubav u odredenim periodima trpi uspone i padove. Ovde bi se osecanje ljubavi moglo uporediti sa osecanjem vere. Kao što znamo,

u duhovnom životu ne može uvek da postoji plamena revnost i istrajnost u molitvi. I tu postoje periodi hladenja, maloverja i duhovne lenjosti, ali to ne znaci da sve treba da

odbacimo i da prestanemo da odlazimo u crkvu! To znaci da bi trebalo da se prisilimo na molitvu, a Gospod ce nam podariti jošduhovnih plodova. U tim teškim vremenima za

porodicu moramo se potruditi da se setimo onoga dobroga što je bilo, da bi nam ta secanja pomogla da preživimo teško vreme. Tada cemo coveka voleti citavog svog

života. Uzgred receno, kad je u pitanju ljubav prema roditeljima, data nam je peta Božija zapovest, koja kaže da smo dužni da volimo i da poštujemo roditelje. Nije, dakle, receno da bi trebalo da volimo samo neke, dobre roditelje, roditelje koji nas uvek raduju.

Roditelji mogu da budu veoma razliciti – oni mogu da budu alkoholicari i mogu se veoma rdavo ponašati prema nama – svejedno nam je receno da ih poštujemo. Covek je

dužan da u temelje položi ovu osnovnu postavku i da na tome gradi svoje odnose i u supružnickom životu i sa roditeljima. Ljubav ne podrazumeva težnju ka svojoj sopstvenoj

udobnosti, ugodnom životu i ka tome da meni bude dobro – tek u tom slucaju postaje moguce da se izgrade harmonicni odnosi. Tada lakše možemo da nosimo bremena jedni drugima i da jedni drugima oprostimo slabosti. Tek tada naša osecanja ljubavi ne samo da se nece ugasiti, nego ce se sve više i više rasplamsavati, postajati sve dublja i omogucitida jedni u drugima otkrijemo i neke nove strane.

Dogada se da u porodicama u kojima je, kako se cinilo, sve bilo dobro i gde su muž i žena voleli jedno drugo, iznenada dode do napetosti, da cak i obicne sitnice postanu

uzrok nezadovoljstva, da se pojavi ravnodušnost jednog prema drugome. Kada ladja naše porodicne srece zaplovi u pogrešnom pravcu, moramo zapoceti od onog najvažnijeg –

moramo se moliti Bogu, moramo se moliti Presvetoj Bogorodici, moramo se moliti svetim zaštitnicima našega braka. Zašto? Bez Mene ne možete ciniti ništa (Jn 15; 5),

rekao je Gospod u Jevandelju. Takve vrednosti, kao što su ljubav i saglasnost u porodici, vrednosti koje su, posle vere u Boga, najvažnije za pravoslavnog coveka – treba tražiti od Boga. One se, medutim, moraju tražiti sa verom i nadom, kako bi nam On pomogao da

prevazidemo krize i konflikte. Gospod ce sigurno pomoci, buduci da se molimo za najvažnije hrišcanske vrline – za ljubav i za mir, pri cemu mi sami ne sedimo skrštenih

ruku, nego se trudimo da i sami nešto ucinimo u tom pravcu.

REŠAVATI SVA BOLNA PITANjA

Smatram da je jedna od najvecih nesreca u savremenim porodicama cinjenica da su se ljudi potpuno oducili od toga da jedni sa drugima razgovaraju o ozbiljnim temama. U

vecini slucajeva, ljudi pocinju da raspravljaju o ozbiljnim pitanjima i o nesporazumima tek onda, kada vecdode do krajnosti, kada pocnu da se obracaju povišenim tonom, sa

nekom razdražljivošcu i obuzeti gnevom. Jasno je da u takvom stanju ništa više ne mogu da razjasne. Neophodno je da se pravovremeno rešavaju sva bolna pitanja, da se to cini sa spokojnim tonom, bez emocija i bez uvreda, umesto da se trpeljivo cuti o tome, jer to može dovesti do gubitka ljubavi. Moraju se pronaci potrebne reci, jer ni u kom slucaju ne smemo da uvredimo drugoga, ne smemo izazvati bol bracnom drugu, moramo razgovarati bez optužbi... Ne zaboravimo da gnev i razdražljivost ubijaju ljubav.

Razume se da bi neke sitnice trebalo i pretrpeti. Vasceli brak se sastoji u tome da nosimo bremena jedni drugima (Gal. 6; 2), kako kaže apostol Pavle. Moramo da pronalazimo

neke kompromise u odnosima, a neka sitna nezadovoljstva jednostavno treba da odbacimo. To su problemi s kojima se suocava gotovo svaka porodica. Dogada se da je

svaki od supružnika sam po sebi prekrasna osoba, dobar prijatelj, osoba koja poseduje izvrsne osobine ali da, sjedinjeni u braku, ne nalaze zajednicki jezik i ne mogu da

razumeju jedno drugo. Zašto se to dogada? Zato što zaboravljaju zbog cega su se sjedinili u braku: da li zbog toga da bi se svadali i razjašnjavali ko je u pravu a ko ne, ili zbog toga da bi voleli i bili voljeni, da bi se zajedno spasavali i zajedno išli ka Bogu?

Svaki put, kada nam se javi želja da oštro iznesemo svoje mišljenje moramo se zaustaviti, moramo napraviti pauzu i odmeriti šta dobijamo kao rezultat takve svade, a šta možemo da izgubimo. Možemo, naravno, da izgubimo mnogo toga: pre svega, gubimo mir - svoj duševni mir i mir sa našima bližnjima, gubimo poštovanje koje bližnji oseca prema nama, gubimo njegovu blagonaklonost i dobro ophodenje prema nama. Šta pri tom dobijamo?

Dobijamo zadovoljenje svojih ambicija. Dobijamo osecanje da smo pobedili, ali da smo pri tom mnogo izgubili, a to što je izgubljeno ne može se lako vaspostaviti i u duši cemo

dugo nositi mucno osecanje, prazninu i stid. A bilo je dovoljno da samo malo sacekamo i da pronademo povoljan trenutak!

Kada vec dode do konflikta i kada se ljudi posvadaju, najvažnije je da nadvladamo svoju razdražljivost i uvredenost. Zašto? Zato što onda, kada se osecamo uvredenima, nismo u stanju da donesemo nijednu konstruktivnu odluku. Stari Latini su govorili: ''Jupiteru, ti se srdiš, to znaci da nisi u pravu''. Svako ispoljavanje uvredenosti i povredenog samoljublja podrazumeva stanje pomracenog uma i stanje afekta. Da bismo pravilno procenili situaciju, moramo se najpre osloboditi tog osecanja da smo uvredeni. Pored toga,

moramo imati na umu da je presazdavanje, prekaljivanje i prevaspitavanje drugog coveka– potpuno nerealna stvar. Nemoguce je da presazdamo neciji nacin razmišljanja. Zašto?

Zato što je coveku od Boga data slobodna volja, koju cak ni Sam Gospod ne može nasilno da promeni. Uzaludno cemo pokušavati da se izborimo sa necijim manama. Mi,

naravno, jednom ili dva puta možemo primorati nekoga da nešto ucini. U tamnici, iza zakljucanih vrata i okružen stražarima, covek je lišen prava i sve dok tamo sedi, covek

mora da ucini ono što mu kažu. Ovo se, medutim, ni u kom slucaju ne može primeniti na porodicni život, jer nas posle takvog ponašanja druga osoba više nikada nece voleti. Kada jednom razumemo da ne možemo da prevaspitamo drugu osobu, moracemo da promenimo svoj odnos prema njoj i da se prilagodimo novonastaloj situaciji. To ce nam

biti lakše, umesto da se bespoštedno borimo sa njegovim ili njenim nedostacima, a mi cemo razumeti da coveka moramo prihvatiti onakvog kakav jeste, moramo se potruditi da

se postavimo u njegov položaj. Cesto se dogada da nas druga osoba nenamerno povredi, jednostavno zbog toga što ona na svoj nacin vidi odredenu situaciju. Recje o tome da su muži žena – veoma razlicite osobe, i sasvim je moguce da imaju potpuno razlicita gledišta na jedan isti problem.

U hrišcanstvu postoji jedno zlatno pravilo: što hocete da cine vama ljudi, tako cinite i vi njima (Mt. 7; 2). Ovo pravilo se u potpunosti odnosi i na porodicni život. U braku smo

dužni da postupamo onako, kako bismo želeli da druga osoba postupa sa nama i pri tom moramo nastojati da razumemo drugu osobu. Želeo bih jošnešto da napomenem.

Spasavanje utopljenika delo je samog utopljenika – to znaci da mi sami moramo da se menjamo, da moramo da razumemo da se ni u jednoj sferi konflikt ne pojavljuje sam od sebe i da nikad krivicu ne snosi samo jedna osoba – cak i ako nismo neposredno krivi (a što se retko dogada), sigurno je da nismo ucinili sve da do konflikta ne dode. Cesto se,

pak, dogada da i sami nenamerno isprovociramo konflikt. Postoji jošnešto: ljudi, a posebno oni mladi, odbacuju savet da podu u susret drugome, da ucine prvi korak ka

pomirenju, jer to smatraju beskorisnim. U vecini slucajeva, medutim, to ima veoma pozitivno dejstvo – naime, covek išcekuje drugoga, išcekuje njegove zajedljivosti na koje

ce odgovoriti u istom tonu, ali ne ocekuje da mu pridemo otvorenog srca i da spokojno i dobronamerno zapocnemo da raspravljamo o spornim pitanjima. Poziv na pomirenje nije

znak slabosti, naprotiv, to je znak snage i plemenitosti covekove duše. Ne plašite se da podjete u susret, ne plašite se da pokažete otvorenost i iskrenost prema drugome – u tome mogu da vas sprece jedino vaše ambicije.

Sveštenik Pavle Gumerov

Prevod: Antonina Pantelic

preuzeto sa pravoslavlje.rs

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

IMATE REČ, "PRIJATELJU" INTERNET PRETRAŽIVAČU!

http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/615_7_1166109530.jpg&size=500

iguman Danilovog manastira Petar (Mešćerinov)

Kako se Crkva odnosi prema internetu? U molitvi postoji prozba «i ne uvedi nas u iskušenje», a na mreži su iskušenja na svakom koraku.

O paradoksima interneta u razgovoru sa dopisnikom časopisa Anom Palčevom rasudjuje rukovodilac jednog od pravoslavnih foruma, iguman Danilovog manastira Petar (Mešćerinov), koji je i upravnik Škole omladinskog služenja pri Patrijaršijskom centru za duhovni razvoj dece i omladine.

- Kako se vi odnosite prema tome što ljudi počinju da se mole pred ekranom računara? Ne odvlači ih li to od crkve – jer je jednostavnije moliti se pred monitorom i ne treba nigde da se ide ...

- Molitva je obraćanje srca k Bogu. Ako ikona koja se pojavila na ekranu predstavlja povod za to, onda u tome nema ničeg lošeg. A čovek može da se ne moli a da stoji u crkvi. Danas naprimer postoje kasete sa snimcima raznih molitvi, Psaltira. Stavio sam kasetu u magnetofon, pritisnuo dugme – i čuju se jutarnje ili večernje molitve. A da li će se ljudi pritom i sami moliti – to zavisi od njih. Internet se može razmatrati kao povod za molitvu. Ali taj povod može da se nadje u svakoj situaciji.

Slika ikone koja se pojavila na ekranu nije osvećena. Ali ja mislim da niko neće otvoriti akatist i čitati ga pred monitorom. Dovoljno razgovaram sa omladinom i nisam primetio da bi veliki broj ljudi pretpostavilo molitvu pred monitorom molitvi u crkvi. Jer internet je virtuelni prostor, i na njemu može postojati samo informaciono uputstvo za ikonu.

Ili uzmimo internet-linkove sa molbama «molimo za molitve». Neko može da sakupi stotine molitvenika, ali ti ljudi često i ne znaju za koga se mole. Medjutim to nije problem interneta. Na Zadusnice nam donose u oltar kilometarske cedulje, koje sveštenici treba da pročitaju. Mi takodje ne znamo te ljude koji su na njima zapisani. Ili na radiju «Radonjež» čujemo u svakoj emisiji: «Braćo i sestre molimo vas pomolite se» - i dalje nabrajaju imena. I kada to čuješ, misliš u sebi: «Gospode pomozi!». To je takodje povod za molitvu. Ako imamo tako strog pristup, onda mi i u crkvama treba da se molimo samo za one koje znamo.

Čini mi se da će taj internet-povod za molitvu zauzeti neku svoju nišu, ali to neće biti masovno. Posebno kod nas, s našim obrednim prihvatanjem Crkve. Ljudima će uvek biti važno da sami dodju u crkvu, celivaju ikone u njihovom «realnom» a ne virtuelnom vidu, upale sveće i napišu cedulje.

- U realnom životu internet može ćutljivca da napravi brbljivim, smirenog čoveka – strasnim itd. Zaključuje se da internet hipertrofira neke pojave u čoveku ili ga u potpunosti menja?

- Internet odražava život. Kako je rekao Eklezijast, «šta je bilo, to će i biti; i šta se radilo, to će se i raditi, i nema niućeg novog pod suncem» (Ek. 1, 9). Naprimer u savremenom društvu ima mnogo toga bludnog (sve reklame se tako prave, pogledajte kako se ljudi oblače, na kom nivou medjusobno opšte itd.) i na internetu je više od polovine sajtova – pornografija. Specifičnost interneta je u tome što on deluje direktno i zbog toga direktno odražava interesovanja u društvu. Koliko na internetu ima pravoslavnih foruma? Možda dvadesetak, i njihova posećenost nije velika. Ako je na našem sajtu pretpostavimo pet članova i tri gosta, a na bludnom – 150 članova i 1400 gostiju, znači da je takav odnos snaga i u realnom životu, i internet to odražava.

Cekicem se može zakucati ekser, ali i ubiti čovek. Isto važi i za internet. To je sredstvo. Ali sve zavisi od toga kako ga čovek koristi. Ljudski život se komplikuje. Gospod daje sve prefinjenije i raznovrsnije instrumente, koji u odredjenim situacijama postaju i opasniji. Pojavio se internet i rasvetlio mnoge specifične strane ljudske duše. To treba prihvatiti kao danost. Ne može se reći da je čovek u realnom životu pravi, a da to na internetu nije, jer je virtruelni deo ličnosti takodje deo iste osobe.

U čoveku je založeno mnogo toga. Čini mi se da je mudrost hrišćanina upravo u tome da kako kaže apostol Pavle, sve ispituje i drži se dobrog (pogl. 1 Sol. 5, 21). Kao što se kaže u Sirahovoj knjizi: «...sine moj! U životu dalje ispituj tvoju dušu i rasudjuj šta je za nju štetno, i ne daj joj to; jer nije sve korisno za sve, niti je svaka duša za sve raspoložena» (Sir. 37, 30-31). Sve duše su različite i ne odgovara svakoj duši nešto što je dobro za neku drugu. A kako saznati šta je štetno? Samo iskustvom – svojim ili tudjim.

Da, postoji internet-zavisnost. Ako je čovek na mreži ceo život to je onda loše. Ali nije internet kriv za to. Zar ćemo svima zabraniti da jedu zbog toga što neko zloupotrebljava hranu? Postoje skupi transporti pošiljaka, avioni padaju, brodovi tonu. Ali taj problem se ne rešava nekorišćenjem automobila, aviona, brodova. Tako je i ovde. Treba se boriti sa zavisnošću, a ne sa internetom.

- Zbog čega je po vašem mišljenju internet koristan, a zbog čega štetan za Crkvu?

- Kao prvo, internet je bezuslovno koristan u delu informisanja. Često sveštenonačalstvo ustanovljava jedno, a crkvena stvarnost živi potpuno drugim životom. Tipičan primer su postavke Patrijarha i Sinoda o mladostarčestvu, o duhovničkoj praksi, prihvaćeno 1998. godine. Svevremeno i neophodno, prouzrokovano kolosalnim problemima u crkvenom životu. Ali za njih niko ne zna, ljudi kao i ranije traže starce i polustarce – kao da se nije ni čuo glas sveštenonačalstva. Postavke treba javno objaviti, i obavestiti ne samo klir već i mirjane. I internet-mreža omogućava da se to uradi maksimalno jednostavno i brzo. Kao drugo postoji internet-opštenje. Iako ono ima očigledne minuse – ono je manje odgovorno, zbog toga što je u njemu manje neophodno nego u «realnosti» da se «uključuje kočnica» - ali ono je ipak važno. Dobro je kada pravoslavni ljudi opšte na internetu, na forumima. Postoje veoma besmisleni pravoslavni forumi, ali su onivredni zbog toga što omogućavaju da se vidi čime živi crkveni narod, šta je za ljude važno, šta je u njihovim glavama. Kao treće, internet je koristan još i kao skladište informacija. Postoji veliki broj udobnih i dostupnih biblioteka, u kojima se može čitati Biblija sa linkovima i komentarima.

Ali za Crkvu je apsolutno štetan grehovni deo interneta, jer Crkva naravno prihvata svet s jedne strane kao pali, a s druge strane kao – Božiji. Ta dvojnost stvara polje za jevandjelsku delatnost. Crkva ne preobražava spolja, već uvek deluje na društvo i kulturu iznutra. Tako je Crkva preobrazila paganski svet. Rim je pao ali su ostali iskonski instituti: država, porodica – monogamija je postala norma. Crkva uvek ima veoma trezven pristup prema čoveku. Čovek je sklon grehu, njegova priroda je pala priroda, i ako mu govore: «To nemoj da radiš!» on će to obavezno uraditi. Zabranama se ništa neće postići. Daleko je produktivnije iskoristiti to što mladi ljudi ionako «sede» na mreži i nekako ih vaspitavati. I zbog toga Svjatijejši Patrijarh sve vreme podvlači neophodnost korišćenja internet-tehnologija, kako bi postojali najraznovrsniji i eparhijski, i parohijski, i manastirski sajtovi. Život donosi pitanja i Crkva treba na njih da reaguje.

Veoma je važno iskustvo tih petnaest godina, koje su protekle od tada kada je Crkva prestala da zavisi od države. To iskustvo je pokazalo da je prva reakcija crkvenog čoveka, crkvene zajednice na nove stvari negativna: zabraniti, greh! Ali pritom je Crkva prinudjena da konstatuje da to nije rešenje. Crkva je bogočovečanski organizam, i Duh Sveti prosvećuje ljude iako sa velikim trudom. Sa trenjem savladjujući inerciju, Crkva mora da spozna problem i rešava ga konstruktivnije. Internet-prostor naravno nikada neće zameniti realnost. Ali prisustvo interneta u životu se širi, a posebno za mladu generaciju. Uskoro ljudi neće moći da postoje bez interneta. I zadatak Crkve je da vodi svoju prosvetiteljsku delatnost uzimajući u obzir tu činjenicu.

Tehnologije će se naravno i dalje razvjati. Ali će tradicionalizam ostati u Crkvi, a posebno u bogoslužbenoj praksi. Setite se samo: kada se pojavio internet zaboravili samo na brigu o tome da sada tobože ni knjiga neće biti. Ali ne dešava se ništa slično – postoje i knjige, i časopisi, i TV. Jedno drugom ne smeta.

Čini mi se da postoje dva pravca u crkvenoj delatnosti. Prvi je – zaštita. Kada ona izlazi iz okvira zdravog konzervatizma i postaje totalitarna, predodredjena je na propast. Drugi pravac je onaj koji je uvek istorijski postojao – jevandjelski, stvaralački smisao života. Crkva je nastala u Rimskom carstvu, preživela epohu gonjenja, potom je bila hrišćanska imperija, a onda period jeresi, pa se imperija raspala ... i Crkva je uvek uspešno izlazila iz svih tih situacija. Zašto? Zato što je ona osmislila savremenost, te istorijske uslove u koje ju je Bog postavio, i nije ih negirala. A ti koji su ih poricali našli bi se u raskolu, u jeresi. Čini mi se da crkveni ljudi treba bodro da reaguju na izazove vremena: Gospod nam daje nešto novo, i mi to treba jevandjelski da osmislimo. To je veoma interesantno.

preuzeto sa http://www.neskuch.ru/index.php?issue=37&section=9999&article=538

prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

ČUDO U SRBIJI

30. April 2009

Autor: Mitropolit Venijamin (Fedčinkov)

Mnogo puta sam pričao o ovom dogadjaju u pojedinačnim razgovorima i propovedima, a sada želim da to zapišem kako bi ostalo i drugim ljudima

Otprilike 1927-28 godine želeo sam da se sakrijem u manastiru u Srbiji. Radi toga sam se uputio u Studenicu – u manastir koji je izgradio sveti Simeon, otac svetog Save, srpskog prosvetitelja. Posle nekoliko dana odveli su me odatle u skit svetog Save, koji se nalazi devet kilometara od manastira.

To mesto je bilo neobično, usamljeno, u planini, daleko od svakog naselja, u dubokoj šumi. Noću sam često slušao neke divlje zveri, a retki putnici, koji su prelazili preko planine, nedaleko od manastira, čak su i danju ulazeći u šumu često vikali “ogo-go”, plašeći tako vukove.

Tu se nalazio i mali skit koji je po predanju izgradio sam sveti Sava. On se sastojao od male crkve, u koju je moglo da stane pet, deset ljudi. A u oltaru još i manje.

S leve strane od crkve nalazila se dvospratna drvena kućica. To su bila sva zdanja. Malo iznad u planini izbijao je ispod zemlje izvor čiste hladne vode.U tom skitu sam živeo oko pola godine sa još jednim monahom Srbinom, ocem Romanom. A pre njega se ovde skrivao stari jeromonah otac Gurij. Oba ova monaha su zasluživala da se uspomena na njih prenese i potomcima.

Rećiću najpre nešto o ovim trudbenicima.

Otac Roman je ranije bio ženjen i imao je sedmoro dece. I on i žena su bili potpuno zdravi, ali su im sva deca umrla u toku nekoliko godina. Roditelji su spontano razmišljali o tome, i došli do zaključka da nije Božija volja da i dalje žive u braku, i odlučili su da odu u manastir, ostavivši svet. Tako su i uradili. Ali da bi se ispitali da li su sposobni za bezbračni život, došli su u manastir svetog Simeona u svojstvu radnika: on kao vozač, a ona kao kuvarica.

Treba primetiti, da u srpskim manastirima poslednjih vremena, iako ih ima mnogo, ima malo monaha. Zbog toga im je bila potrebna radna snaga.

Opredelivši se za službu u manastiru, Roman i njegova žena su bili smešteni u jednu sobu, u kojoj su proživeli oko tri godine bezbračno, u celomudrenosti, kao brat i sestra. I tek posle toga su primili podvig monaštva. Žena je otišla u ženski manastir, dve stotine vrsta udaljen od ovog manastira, a on je ostao ovde.

Ne znam koliko je vremena on živeo u samom manastiru, ali sam ga ovde zatekao već u skitu svetog Save. To je bio čovek više srednjeg rasta, neobično mršav, ali krepak i kako se kaže žilav. U skitu je postojao i povrtnjak, i mali vrt, i mali vinograd, i po veličini beznačajno pšenično polje. O svemu tome je potpunu brigu vodio otac Roman. I treba primetiti da je bio veoma upadljiv po svojoj neobičnoj trudoljubivosti.

Rano ujutru smo zajedno služili malo pravilo. Posle pravila i lakog ranog doručka, on bi brzo otrčao negde na rad. A ja sam ostajao u skitu i kao stražar i kao kuvar. Uostalom, naša hrana kao i moje kulinarstvo su bili krajnje jednostavni i oskudni. Otac Roman mi je ostavljao malo krompira i pšenice. Posle sam kupovao pirinač i posan margarin.

Krompir, po savetu oca Romana, nisam čistio, pošto je krupni ostavljao za veliki Post i rano proleće, a sitni je bilo teško čistiti i nije vredelo, jer bi ga ostajalo jako malo za hranu.

Otac Roman me je doveo do izvora i pokazao kako da postupam sa krompirom. Nasuo sam vode u vedro, usuo krompir, isprao ga iz tri vode i stavio da se bari. I potom bih dodavao pšen ili rižu i tako bismo imali supu. A u mrsne dane bismo jeli i ovčiji sir.

Imao sam dosta slobodnog vremena tako da sam pisao objašnjenja praznika itd. Uveče bi se otac Roman vraćao sa rada te bismo večerali. Uoči praznika sam još pekao prosfore, i skoro mi nikad nisu uspevale jer je testo veoma loše narastalo zbog toga što u kuhinji nije bilo dovoljno toplo.

U skitu nije bilo nikakvih životinja, osim mačke sa mačetom, koji su čuvali kućicu od malih šumskih pacova. Jednom su nam predložili da uzmemo kravu iz manastira, da bi imali mleko ili možda kozu. Ali smo mi to odlučno odbili jer bi nam to donelo mnogo nepotrebnih briga. Skoro svake nedelje, a posebno na velike praznike otac Roman i ja smo odlazili na Liturgiju u manastir udaljen 9 vrsta.

Najpre smo morali da se spuštamo s planine oko četiri vrste, a potomo bismo prešavši brzu rečicu išli već ravnicom do manastira. Ta reka se zvala “Studenica” zbog veoma studene vode. Po njenom imenu je i manastir sv.Simeona koji se nalazio u blizini te rečice takodje nazvan “Studenica”.

Na jedan od tih praznika čini mi se da je bio praznik svetog Ilije (ali to sada ne znam tačno) se i desilo čudo. Ali ću o njemu pričati nešto kasnije, a sada ću vam ispričati o drugom jeromonahu koji je živeo u skitu pre oca Romana – otac Gurije. On je u to vreme imao 70 godina, ali je bio veoma krepak i mršav, malog rasta. On me je i doveo prvi put u skit kod oca Romana.

Prišavši ka pletenoj ogradi skita i pokazavši mi put ka vratima kućice, sam ju je preskačio sa neobičnom lakoćom.

Upoznavši me sa ocem Romanom, pokazao mi je i svoju bivšu sobu, gde je ranije živeo. Neobično me je iznenadila biblioteka, koja je brojala do 500 knjiga. Medju njima je bilo nekoliko retkih primeraka. Naravno sve knjige su bile religiozne sadržine. I ja sam ih čitao za vreme boravka u skitu.

Drugi put me je otac Gurije odveo do skita sa dovoljno teškim teretom. Dobio sam poštom paket koji je bio teži od 2o funti, a otac je hteo da mi olakša put iako do reke Studenice ima oko 5 vrsta. Mene je kao mladjeg bio stid što starac nosi paket a ja idem bez ičega. I zato sam mu se usput obratio s molbom:

- Oče! Dajte da ja sad ponesem paket jer je meni poslat. A pored toga biće mi to kao epitimija za moje grehe.

A otac Gurije je na to rekao:

- Ne ja ću još nositi, a o epitimiji treba više da razmislim. Ja imam toliko grehova da kada bih svoje telo razdelio na deliće, ne bi bio dovoljan broj epitimija.

I tada sam saznao zbog čega on, budući jeomonah, ne služi nikada u manastiru kao sveštenik, iako nikada nije bio osudjen od strane crkvene vlasti. Ali zbog sopstvene svesti o svojoj grehovnosti, on je sam odlučio da ne služi službe.

- Ja sam uzeo zavet, - govorio je on, - da zbog svojih greha nikada ne stavljam jerejski epitrahilj niti da dajem blagoslov.

U manastiru je ispunjavao dužnosti čteca u crkvi u toku Bogosluženja, a u trpezariji je prinosio jelo bratiji kao poslednji poslušnik. I to i ostalo je radio sa neobičnom jednostavnošću i simrenjem, - jer je tako i trebalo. I mladji monasi su se navikli da se prema njemu ponašaju zapovednički, kao stariji s mladjim. A on ne samo da tome nije pridavao značaja, već zaista nimalo nije bio ogorčen takvim odnosom ostale bratije prema njemu.

Posle jela su svi odlazili u svoje kelije, a on je bio dužan da pospremi trpezariju. Izmedju ostalog, u crkvi je čitao neobično sporo, izdvajajući svaku reč. Ovaj primer me podseća na duh starog vremena.

U toku svog dugogodišnjeg života, još nisam video primer da su se duhovna lica dobrovoljno odrekla svojih obaveza i uzvišenosti svestenosluženja, a da pritom ničim nisu podstreknuta.

Naravno on se već odavno upokojio. Carstvo mu Nebesko! Neka mu Gospod oprosti grehe zbog njegovog pokajanja …Niti je on smatrao za potrebno da priča po čemu je bio grešan, niti sam se ja osmelio da pitam. Već nam je postalo prirodno da grešimo, a pokajati se sa takvim samoukoravanjem i dubokom svešću o svojoj grehovnsoti je veoma retko delo koje zaslužuje da ga zapišem kao pouku nama samima i potomcima.

O ocu Romanu sam se još setio da je za vreme I svetskog rata sa Nemcima ratovao, odstupao na osrvtu Krf, a potom se vratio u manastir.

A sada cu ispričati i samo čudo.

Bilo je to leti verovatno početkom jula. Pošto smo otac Roman i ja na praznike išli skoro uvek iz svog skita u manastir, uradili smo tako i ovog puta. Ali neočekivano za mene, otac iguman me je zamolio da posle Liturgije odslužim moleban za kišu, jer je on sam morao toga dana da ode na manastirski posed radi nekog posla. Ja sam se naravno složio, i odmah posle Liturgije ja, otac Roman i još neki monasi smo se uputili na planinu gde su se obično služili molebani tokom suše.

Put je bio veoma naporan, pošto je planina bila veoma visoka, a uspon strm. Meni su radi olakšanja dali manastirsko magare. Ranije nikada nisam jahao magare, tako da mi je bilo veoma teško da se popnem na strmu planinu. Ali smo se ipak kroz sat vremena popeli, iako je do samog vrha bilo još pola vrste.

Trebalo je da napravimo pauzu na mestu gde je bio bunar. Smatralo se da ako u tom bunaru već nije bilo vode, znači da je suša bila velika i dugotrajna. Nad tim bunarom je odslužen moleban sa vodoosvećenjem, a osvećenu vodu bi potom ulivali u prazan bunar.

Kada smo stigli do tog mesta, tamo je bilo relativno malo naroda, ili kako su Srbi govorili seljaka. Počeli smo da oblačimo svešteničke odežde, ali zbog malo naroda odlučili smo da čekamo. Ni svo duhovništvo još nije stiglo. Da bi nekako ispunili vreme počeo sam propoved na srpskom jeziku. Moji slušaoci su pognuvši glave slušali očigledno bez neke dragovoljnosti. Shvatio sam to kao: “mi nismo došli da slušamo propoved već da se molimo za kišu”. I zato sam brzo završio svoju besedu. Ali duhovništvo još nije došlo te sam morao da čekam.

Prirodno je da su se misli u mojoj duši zaustavljale na narednom molebanu: “Zašto sam došao ovde? Ne samo radi toga da bih odslužio moleban i mirno se spustio u manastir, već da bih uradio nešto istinski korisno. Nisam došao ni radi propovedi. Svi su se ovde okupili samo sa jednom željom: da isprose od Boga milost – da orosi isušenu zemlju ili drukčije rečeno – želeli smo da se desi čudo”.

A kiše nije bilo oko mesec dana. I tog dana je nebo bilo čisto, plavo i bez oblaka. Moje misli su tekle i dalje.

“Da li zaslužujemo čudo? Možda su ovi monasi koji stoje oko mene po svom životu dostojni čuda, ne znam. A možda medju seljacima ima bogougodnih ljudi. Ili će se Gospod sažaliti na njih kao otac nad jadnom decom zbog njihove gorke potrebe i ogromnog truda. “I daće im hleb nasušni …”

Ova misao mi se učinila najrazumljivijom. Oni, ti jednostavni ljudi, zaista više od nas zaslužuju Božiju milost, i njihovo mučno ćutanje i srdačne molbe su blagougodnije Bogu, nego naše reči pa čak i molitve. Jer nije uzalud Psalmopojac rekao da Bog šalje hranu “ptićima vranim”, koji Mu u gladi vapiju.

Sam sebe nisam smatrao dostojnim očekivanog čuda: možda će Gospod pogledati ne na mene lično, već na moj episkopski čin … I odjednom se u mojoj duši pronela brza misao kao da ju je neko izgovorio savršeno jasno:

- Moli se u Ime Sina Moga!

I odmah sam se setio Spasiteljevih reči na oprostajnoj besedi sa učenicima: “Zaista, zaista vam kažem: šta god da zamolite Oca u Ime Moje, daće vam. Do sada ništa niste molili u Ime Moje: tražite i daće vam se da bi radost vaša bila potpuna” (Jn. 16, 23-24).

I tada sam zaboravio na sve prisutne i na samog sebe, počeo sam da se molim za kišu, moleći Oca Nebeskog u Ime Gospoda Isusa Hrista. Molio sam se ćutke, razume se. Za to vreme duhovništvo se popelo na planinu, kraćim ali težim putem po pravoj liniji. Stiglo je i još naroda, iako ne previše.

Počeli smo moleban. Osvetili smo vodu i ulili je po običaju u bunar. Narod je počeo da se razilazi. Duhovništvo je počelo da silazi istim putem. Nebo je i dalje bilo čisto, a samo su se ponegde kretali spori oblaci.

Seo sam na magare. Ali spuštanje niz planinu je bilo teže nego penjanje, te sam bio prinudjen da sidjem sa magareta i da ga vodim za uzde. Kroz sat vremena smo se vratili u manastir.

Na nebu nije bilo nikakve promene, čak nismo o tome ni razmišljali. Uradili smo svoju obavezu i zaboravili na to.

U trpezariji smo dobili ručak. A posle njega smo uzeli hleb iz manastira da imamo za celu nedelju, kako smo to obično radili, zamolili smo za još ovčijeg sira, natovarili smo sve to na mlado magare i krenuli da se vraćamo u skit. Bilo je već skoro šest sati. Magare je išlo ispred nas – ono je većdobro znalo taj put. Pratili smo ga ne žureći. Došli smo do Studenice – 4 vrste.

Na moje čudjenje i potpuno neprimetno, nebo se u neko vreme prekrilo sivim oblacima, koji su nam dolazili u susret. Odjednom mi je kroz glavu prošla misao: zar će nam Gospod poslati kišu i učiniti čudo! Ali sam se bojao da tome poverujem. Tako je prošlo još pola sata. Počeli smo da se penjemo uz planinu. Nebo je potamnelo. Ali magare je i dalje išlo stazom. Mrak je bio sve veći u gustoj šumi. I odjednom sam u vazduhu osetio vlagu, koja je dolazila od oblaka. Sam sebi ne verujući, rekao sam ocu Romanu:

- Oče! Miriše na kišu. Ćutljivi otac Roman je odgovorio:

- Daj Bože kišu!

Opet smo pošli dalje za magaretom. Odjednom smo u daljini čuli odjek groma. Sada nam je bilo jasno da se sa oblacima sprema oluja, a sa njom naravno i kiša. U šumi je već bilo mračno, da nismo videli ni svoje sopstvene noge. Odjednom je sevnula munja, i čuo se grom. I videli smo svoju stazu samo nekoliko stopa napred. Potom nas je tama ponovo obuhvatila, i samo je već naviknuto magare išlo odlučno ispred nas, kao vodič. Munja je sevala sve češće i češće, kao da nam je osvetljavala put. Rekao sam ocu Romanu:

- Kao da nam Gospod pali šibice na nebu i ukazuje na put.

Vazduh je postajao hladan. Prošli smo još oko tri i nešto vrste. Ovde se put razdvajao: jedan put je bio duži i išao je pravo, a drugi je išao pravo a potom je vodio strmo ka skitu. Rešili smo da idemo lakšim putem pravo. Ali magare nikako nije htelo tim putem. I morali smo da mu se povinujemo. Kada smo došli do sredine udoline, magare je odjednom krenulo naviše ka skitu. Munja je sevala i grmelo je skoro neprekidno.

Otac Roman mi je rekao:

- Vladiko, ako hoćete da ostanete suvi, trčite sami naviše, a ja ću već doći kasnije.

Tako sam i uradio. Kroz deset minuta sam došao do skita. Odjednom je prva kiša pala ali sam ja već bio van opasnosti. Kiša je padala celu noć i napojila je žednu zemlju. Kroz pet minuta je došao i otac Roman sa magaretom, ali je već bio sav mokar.

preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_3121.html

prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/583_dus.jpg&size=500

ONAJ KOJI NE POZNAJE BOGA NE MOZE POZNAVATI NI DUSU

Put od lekara-psihijatra do sveštenika.

I medicinsko osoblje i pacijenti psihijatrijske klinike dobro znaju i uvek očekuju oca Vladimira Novickog. «Kažu: «Vladimir Vladimirovič, (oni me tako zovu iz navike) dođite da odslužite i moleban», - priča baćuška. Po profesiji je psihijatar, dugo vremena je radio kao lekar, bio je direktor odeljenja. A danas je sveštenik hrama bezsrebrenika Kozme i Damjana u selu Kosmodemjansko (Moskva). Ali nije bio ni lak ni brz njegov put od lekara-psihijatra do sveštenika.

Oče Vladimire, poznato je da je psihijatrija veoma složena sfera delatnosti, koja zahteva od lekara potpunu predanost svojih snaga ne samo fizičkih, nego, što je i najvažnije i duhovnih. Čime je bio uslovljen vaš izbor profesije? Da li ste znali šta vam predstoji?

- Za mene je bilo prirodno da postanem psihijatar. Odrastao sam u porodici lekara psihijatara – to je naša porodična tradicija. Moji roditelji su lekari psihijatri. Brat – psihijatar. Deda moj – isto lekar, baka – medicinska sestra, rođak – psihijatar, sada glavni lekar. Stoga kad se postavilo pitanje vezano za izbor profesije, sumnje nije bilo. Sa jedne strane psihijatrija je bila način života naše porodice. Kući su često diskutovali –pitanja iz psihijatrije, i meni je to od detinjsktva bio blisko i interesantno. Paralelno (naporedo) je kod mene rastao interes ka duševnom, psihijatrijskom životu čoveka. Ali shvatiti psihu bez proučavanja njenih poremećaja je krajnje teško, praktično nemoguće. To je eto i unapred odredilo moj izbor.

Da li je ovo interesovanje za covekovu psihu bilo u vezi sa crkvenim životom?

Ne. Uopšte nisam rastao u pravoslavnoj tradiciji, kod nas u porodici, kao i kod mnogih drugih porodica, crkvenih, obrednih tradicija jednostavno nije bilo, i po tom pitanju u principu nismo razgovarali. Roditelji se nisu tome protivili, otac se interesovao nekim duhovnim problemima, ali meni je o tome bilo malo poznato, stoga je za mene to bio potpuno drugi svet, koji ja nisam još poznavao.

Kako je sve počelo?

Po milosti Božijoj, kada sam odmah posle studija počeo da radim kao lekar, zainteresovao sam se za klasičnu literaturu. Čitao sam dela ruskih klasika, a posebno Fjodora Dostojevskog. Njegovo stvaralaštvo je zasnovano na duhovnom opitu, tamo se mnogo govori o pravoslavnoj tradiciji. Kod mene se očito javila duhovna glad, i hteo sam nekako da se nasitim. Prirodno da su se pojavila i ozbiljnija pitanja. Najvažnije pitanje – u čemu je smisao života. I nekim delom umetnička literatura, naravno, ne u potpunosti, na ova pitanja je davala svoje indirektne odgovore. To je bilo vreme traganja, grešaka, svakako, odstupanja, nevolja koje su postepeno i priveli Bogu.

Na putu ka veri postoje određeni stupnjevi, koji vas nagone da sagledate sebe i svoj život. Koji momenti u vašem životu su bili tako značajni, da ih se sećate?

Naravno krštenje. Krstio sam se, već u zrelim godinama, sa 28 godina. To nije bilo jako svjesno: još sam se nalazio u traganju. Zato poslije krštenja nisam mogao odmah živeti pravoslavnim životom – još nisam imao takvu veru. Duhovni život svakog čoveka je tajna odnosa čoveka i Boga. Čoveka vodi veri i duhovnom životu Blagodat. Vera uvek treba s jedne strane čuda, jer je tu mešanje Božije u naš život. A sa druge strane, unutarnje borbe, kada je potrebno sam opredeliti se, donositi rešenje, napraviti izbor s kim si ti, s Bogom ili sam po sebi. I kako ti veruješ u Boga. U Hrista da li veruješ, ili je kod tebe svoje shvatanje Boga. To je veoma mučno. I tada, ako čovek ima dobro raspoloženje, uvek pomaže Gospod.

A privela me je k Bogu još i Optina pustinja. Početkom 90-ih godina, kada se tek sve obnavljalo, sasvim slučajno sam video u novinama članak o manastiru. Zainteresovao sam se, kakva je to pustinja, ta Optina, kakav manastir? Zbog čega tamo ljudi odlaze, kako i od čega tamo žive? Nisam imao ni pravoslavnih drugova, ni sveštenika sa kojim bih se mogao posavetovati, nikoga, ni knjiga nisam mnogo pročitao, ali imao sam jaku unutrašnju žeđ, nekakvu neobjašnjivu potrebu. I uz svoj strah i rizik, sam sam kupio kartu i krenuo na put u manastir. Prvi utisak prilikom dolaska u Optinu nije bio nimalo jednostavan. Iznenada sam shvatio da ovde ima nešto, našta je neophodno usredotočiti se. Potrebno je odbaciti sve suvišno, sve nepotrebno, i čak zbog nečega štetna traganja i krenuti jednim putem. Ovde sam osetio odjek onoga, što je ispunjavalo pustotu, koja je bila u duši. Tako sam počeo povremeno da dolazim ovde. Onda se pojavila potreba da boravim u Optini svaki mesec. I svaki put u meni se dešavala borba: sve navike, osobine mog načina života su me vukle unazad, i nešto novo sam otkrivao u Optini, sve više me je to privlačilo. Pravoslavlje mi je izgledalo kao prekrasan dragi kamen, neverovatan dijamant, koji se okreće na razne strane. Počeo sam da otkrivam za sebe nove zadivljujuće stvari: našao sam da postoje prekrasni verujući ljudi i drugačiji odnosi među ljudima, savršeno čista osećanja, poverenje, ljubav, ono što mi je bilo sasvim nepoznato u takvom svetu.

Onda je došla 1993. godina – ubistvo optinskih novomučenika. To se desilo praktično pred mojim očima: na Vaskrs sam bio u Optini. Kao lekar pokušao sam da im ukažem prvu medicinsku pomoć. Zajedno sam sa drugim lekarima pratio u reanimaciju Kozeljska jeromonaha Vasilija. Tertualin kaže «krv mučenika je seme Crkve», tako da se i za mene krv ovih monaha postala takva sila, koja me je podigla ka konačnom izboru. Od tog trenutka ja sam postao pravoslavan.

I još je na mene snažno uticalo poznanstvo sa protojerejem Mihailom Truhanovim. Po milosti Božijoj ja sam se sretao s njim veoma često: gotovo svake nedelje smo se okupljali kod njega zajedno sa drugim čedima. Baćuška nas je učio pravoslavnom životu, veoma mnogo pažnje je posvećivo Svetom Pismu, pričao, objašnjavao Jevanđelje. To su bile godine divnog učenja, koje se nije moglo uporediti sa učenjem u bogoslovskom univerzitetu. Baćuška nas je učio njegovim duhovnim opitom, koji je meni mnogo pomogao i kojim se ja i dan danas koristim.

Kako je vaše ocrkovljenje bilo prihvaćeno od strane kolega sa posla i drugova?

Kod većine mojih poznanika bilo je čuđenje i nedoumica. Ako se setimo da se sve to odvijalo početkom 90-ih, to mnogo objašnjava. Tada su i Crkva i pravoslavni po nečemu bili novi, oni nisu ušli u naš život na koji smo navikli. Moje kolege su meni postavili dijagnozu. Posebno ih je potresalo što se ja molim zajedno sa bolesnicima. Nama u bolnicu su dolazili sveštenici i služili molebne (molitveni kanoni sa osvećenjem vode). Ja kao verujući čovek sam pomagao, organizovao bolesnike, molio se zajedno s njima, i to je izazivalo nedoumice. To je bilo prosto neshvatljivo, kako to da se lekar-psihijatar moli zajedno sa psihički bolesnim ljudima. To je zvučalo kao dijagnoza. Posle se situacija promenila i navikli su na mene. Postepeno su sve te lažne priče prestale, i sada me čak mole da dođem. Da, sada su odnosi više lojalniji, iako ne bih mogao reći da su jako topli. Naravno, ima mnogo problema, i ne samo u psihijatriji, nego i u društvu - ono u velikom broju nije crkveno.

Ali po milosti Božijoj kod mene postoje i ostaju bliski duhovni odnosi sa direktorom odeljenja, s kojom sam mnogo godina radio, ona je crkveni čovjek i , u stvari, moja krštena kuma (krsna majka-tačan prevod, prim.prev.). I još sa jednom direktoricom odjela imam bliske duhovne odnose, gotovo rodbinske odnose.

I sada, oče, Vi nastavljate da održavate odnose sa psihijatrijskom bolnicom u kojoj ste radili?

Da, nastojim i molebane da služim, i nastavljam pomalo da radim kao lekar. Molebne služim zajedno sa sestrama milosrđa, one mi pomažu: bolesnicima donosim stvari, poslastice uz čaj, ikonice, duhovne knjige, krstiće. Upečatljivo je da kada se vrši moleban sa vodoosvećenjem, tada personal kaže, da se bolesnici nekako utišaju. U odelenju bolnice se pojavljuje takva blagodatna, mirna atmosfera. I jače bolesni nemaju nemir kao ranije. I personal postaje spokojniji. Nekako se sve umiruje na neko vrijeme. Lekari sami mole da bi sa ovim molebnima nastavili: uz njihovu pomoć može se stvarno uticati na bolesnike. Blagodat Božija, naravno , ne može a da ne deluje!

Bolesnici to isto osećeju? Kako se oni sami odnose ka molebnima?

Veoma dobro! Mogu reći iz svog iskustva, da dovode teško boleesne, gotovo defektne, sa kojim kako izgleda ni razgovarati se ne može: oni žive napola vegetirajući u životu. I kada se vrše molebni, takav je utisak, da to više nisu bolesnici – oni se preobražavaju, počinju da se mole, aktivno učestvuju. U nekih, sa jakim priznacima maloumlja, poboljšava se izgled, pojavljuje se neka radost, oni prilaze na blagoslov. Ni jednom na molebnu nije bilo slučaja, da bi bolesnici bogohulili. Čak jako bolesni, od kojih bi se teoretski takvo nešto moglo očekivati. Može biti šumno: neko prođe, neki razgovor ne po temi, ali glavno je – agresije nema! Umiruju se i uključuju se u molitvu koliko je za njih to moguće. I svi sa velikim zadovoljstvom uzimaju ikonice i duhovnu literaturu, uvek očekuju moleban – za njih je to velika radost.

Molebni, razgovori o duhovnom, propovedi, duhovna literatura – za ove ljude je zaista zrak svetlosti u tamnom carstvu njihove bolesti. Oni se za to hvataju i u tome crpe snagu za život. Stoga prema njima treba imati osećaj posebnog sastradavanja.

Verovatno su u vašoj medicinskoj i svešteničkoj praksi bili slučajevi, koji su poslužili za utvrđenje Vaše vere? Koji od njih vas je najviše potresao?

Naravno, takvih slučajeva je bilo mnogo. Posebno sam zapamtio jedan slučaj. Tad sam već bio sveštenik. Prišao mi je čovjek potpuno neobičan, složan, protivrečan. Po obrazovanju advokat, završio aspiranturu, uz to učestvovao u borbama bez pravila i stradao od žastoke zavisnosti od heroina. Koliko ga je ova ovisnost mučila, da je on živeo sa mišlju o samoubistvu i čak je nekoliko puta pokušao da završi sa sobom. Napravio je sebi predoziranje, ali je preživeo. Pokušao je da se obesi – pokidao se konopac. A to je bio konopac od padobrana, zamislite, takvo nešto prosto ne može biti! I došao je kod mene, seo i priča, da hoće da završi sa sobom i da će čim izađe obavezno to uraditi. Ja kao psihijatar shvatam da je čovek opasan za samoga sebe – treba pozvati hitnu pomoć. Ali kao sveštenik znam, da ga prevariti ne mogu, bez njegove saglasnosti ne mogu pozvati. Jedino što mi je ostalo, kao svešteniku bilo je da mu predložim da se ispovedi, iako ovaj čovek nije uopšte bio crkveni, ništa nije znao o pokajanju, i u suštini, nije bio spreman tog trenutka za pokajanje. Začudio sam se kad je odmah pristao. Počeli smo ispoved pravo u kabinetu, u kojem ja primam posetioce. Još više sam se začudio tome što se on ispovedao plameno, srdačno, tako kao da je mnogo čitao o pokajanju i o tome kako bi trebalo kajati se. Veoma tačno je navodio grehe, nije preuveličavao niti ih je preumanjivao. Posle ispovedi mu je postalo lakše i on je otišao. Sledećeg dana mladi čovek je ponovo došao, ali ja sam ga jedva prepoznao. Zdrav izgled lica, oči koje su mu sijale od sreće, rumenilo na obrazima. Došao je i kaže: «Baćuška, još o nečemu sam se htio pokajati, ali kod mene je takva radost na duši, ona me tako ispunjava, da dok sam išao, zaboravio sam!» Zar to nije upravo istinsko javljanje blagodati Božije!

Tako biva kada se uspe stupiti u poverljivi duševni kontakt sa čovekom. Toga trenutka se pojavljuje blisko opštenje među dušama lekara i bolesnika. Bezuslovno, tamo, gde je ljubav, poverenje, i u nekom stepenu smirenje druga pred drugom, tamo i jeste Hristos.

Oče Vladimire Vi se i psihijatar i sveštenik i možete objektivno oceniti da li je potrebna psihijatrija i psihijatri? Može li sva duševna i duhovna pitanja čoveka rešiti samo sveštenik?

Ako bismo mi bili anđeli, tada ne bi imali potrebu za lekovima i lekarima. Ali mi imamo telo, koje je podložno bolestima. Psihičke bolesti se takođe odražavaju na bolesti tela. Kod čoveka se pojavljuje depresija, od koje kao rezultat dolazi do narušavanja razmene tvari. Mi dajemo psihotropne preparate da bi se uspostavila razmena materija, lekarstvo je jednim delom pomoglo da se prevaziđe depresija. Naravno, lekovi ne rešavaju glavni problem, ne čine čoveka više smirenim ili da vole više Boga, ali , tim ništa manje, umiruju, skidaju nemir. Čovek je već sposoban za duhovni život i za psihološku pomoć, lečenje. Setite se Jevanđeljske priče o slepom od rođenja? Ko je kriv? On je pogrešio ili njegovi roditelji? Gospod kaže, da ni on, ni njegovi roditelji, nego radi toga, da bi se javila Slava Božija. Tako i bolesti ne bivaju samo posledica nekog konkretnog greha, nego se u svakom slučaju dopuštaju Bogom radi smirenja i radi spasenja duše. Stoga je sve dobro i na svojem mestu i lekari-psihijatri, neuropatolozi i obavezno duhovno lečenje. U Bibliji je rečeno ne podcenjujte lekare, jer je i njih stvorio Gospod.

Ako se čovek nalazi u stanju psihičkog poremećaja, kao izvod iz Vašeg opita, šta treba činiti u prvom redu da bi se njemu pomoglo? Kuda da ide: ka psihijatru ili ka svešteniku?

Kod svetitelja Filareta Moskosvkog postoje ovakve korisne reči, on kaže: ako čovek ima zatvoreno srce, tada je nepotrebno lomiti se tuda, i tada treba kucati molitvom u to srce, i ako je srce otvoreno, tada se može ući sa savetom. Stoga, ako je čovek zatvoren za opštenje, i nije mu moguće ukazati duhovnu pomoć, on se nalazi u vlasti bolesti, tada treba početi sa lečenjem, pa i sa lečenjem u bolnici, ili čak nasilnim merama, ako je čovek opasan za sebe i za one koji ga okružuju. Iako to ne znači, da ne treba govoriti – ipak treba govoriti. Treba sejati, a onda kako bude: primi čovek reč, ili ne primi, uspe li se uhvatiti za nešto, da li će biti poverenja u razgovoru – to nije izvesno, ali treba govoriti.

Kod mene ima jedna bolesna parohijanka. Poznajem je dve godine, i za to vreme postepeno ona dolazi u određeno dobro stanje. Deli svoje doživljaje na dva sveta. Jedan – realni, čovečiji, Božiji svet, u kojem je blagodat Božija, gde je radost, normalni odnosi sa rodbinom i bliskim . Drugi – svet besovski, koji deluje na nju i pokušava da izazove u njoj podozenje, strah, osećaj stranog delovanja. I ona se u tom stanju manje – više skompenzirovano i mirno nalazi, ide u hram.

U većini slučajeva se ipak može naći dodirna tačka i privesti čoveka pokajanju. Prvi veoma koristan korak pri raznim duševnim neduzima – to je korak ka pokajanju, kada se čovek budi za duhovni život, kada vidi, u čemu se on nalazi, iako bar malim delom, kada hoće iskreno da postane drugi, i da bar malo poveruje Bogu, a posle se to poverenje vremenom pojačava. Čim više vere, tu je i veća pomoć Božija. Pokajanje je uvek veoma dobro postaviti u osnovu lečenja, kao i u osnovu svakog dela. Dobro bi bilo kad bi se mi svi izgrađivali na tvrdom kamenu – Crkvi. A posle, u idealu naravno, postepeno ocrkovljivanje, koje se projavljuje i proverava po tome, kako se čovek odnosi ka tajinstvu Pričešća. To je najvažnije – stoga jer se u njemu sam Hristos sjedinjuje sa nama. Bez Pričešća nije moguće radikalno, u pravom smislu, globalno lečiti dušu.

Koristite li Vi iskustvo i znanja iz oblasti psihijatrije, neke specijalne metode u svom svešteničkom radu?

Koristim se tim iskustvom opštenja sa psihički bolesnima, koje sam stekao za vreme svoga rada kao lekar. U suštini to je životno iskustvo. I po meri tog iskustva, koliko ja shvatam, koliko sam ranije video bolesnih, opštio s njima i lečio ih, mogu približno da ocenim psihičko stanje čoveka, prognozirati njegovo moguće dalje ponašanje. To mi pomaže da psihološki korigujem i duhovno pomognem čoveku. A neke specijalne psihološke ili psihijatrijske metode ja ne primenjujem principijalno i neću da ih primenjujem. Pre svega, treba steći iskustvo trpljenja i ljubavi ka tim ljudima. Tim pre, ako ove metode u svešteničkom radu donose korist radi pomaganja čoveku, tada je to na svom mestu i sve je dobro.

Kako vi smatrate, oče, današnji način života, savremeni vid, nekako izaziva pojavu psihičkih obolenja, čini da su u porastu?

Naravno, izaziva. Savremeni način života – to je život u sve ubrzanijem tempu, to je takvo trčanje, kada ljudi pokušavaju da vanjski postignu što više i stoga nemaju mogućnosti da se okrenu unutar sebe. Tendencija ka vanjskom uspehu, bezuslovno, podhranjuje unutarnju gordost, koja po redu, predstavlja jednu osnovicu grehovnog života. S druge strane, savremeni život, to je nezdrava količina svakojake nepotrebne informacije, koja izaziva kod čoveka prenapregnutost, razne strahove, neuverenost u sebe i može isprovocirati i alkoholizam, i narkomaniju, i psihičke bolesti. Sa treće strane, može se govoriti o tendenciji i totalnom hedonizmu, stremljenju ka zadovoljstvima. Otac Anatolij Berestov kaže, da takav potrošački odnos ka životu fomira narkomanski tip karaktera, kada je čovek spreman samo na to da se naslađuje. Dobiti zadovoljstvo od svega: od čoveka, od stvari, od navika, od snažnih osećaja, od umetnosti, jela, alkohola, lekova. To bezuslovno, takođe utiče na psihičke lomove i grehovnost. Tu je prava ovisnost. Greh i psihička bolest – to je veoma blisko.

Jednom mi je došao 35. godišnji sluga Božiji, narkoman sa dužim stažem, koji nije jednom bio na lečenju. Ranije se on bavio biznisom, bio je čovek imućan i mogao je sebi da priušti skupo lečenje. Priča, koliko se puta ponovila situacija: vraća sa sa prijateljem opet iz bolnice, gledaju jedan drugoga: «I šta ćemo, idemo? Idemo...»- i opet po starom. I opet pad. «Posle, - kaže, - mislim: «I zbog čega smo mi sve to radili, zašto smo se lečili, i šta dalje?». Tako je, na kraju krajeva, sav svoj biznis izgubio i ostao praktično ni s čim. Pokušavao je da se obrati u hram, bio na službama, ali to je činio od slučaja ka slučaju. Naravno, neka pomoć i podrška su postojali, ali radikalnih promena nije bilo. Kada se on obratio meni, u njegovom glasu se mogla osetiti ironija, tako, ja sam sve isprobao, šta vi tu još možete... Rekao sam mu, da čovek ništa ne može, i ja ništa ne mogu, ali da će nama pomoći Gospod. «Veruješ li, da će Gospod pomoći tebi? Veruješ li da će Hristos tebe spasiti?» on kaže: «Da, hoću da verujem, ja verujem u to!» I mi smo odlučili s njim, da će se on svake nedelje ispovedati i pripremati ka Pričešću Hristovih Tajni. Počeo je to da radi pravilno. Mislio sam da neće dugo izdražati, da će otići na jedno, dva Pričešća, a on je dolazio i dolazio. Onda se pojavio sa ženom, veoma dobrim, inteligentnim čovekom, koja mu je u svemu pomagala, i oboje su sijali. Oboje su bili radosni! Kako se ispostavilo, na drugoj ili trećoj nedelji postalo je jasno da on više ne ovisi od narkotika. «Nestala mi je privlačnost k njima, - pričao je. -Pojavila se odvratnost, ja ne mogu voditi raniji život». Od tog trenutka sve se promenilo. On se nastavio često pričešćivati, gotovo svake nedelje dolazi u našu crkvu. Počeo je da se interesuje za posao, uredio se porodični život. Proisteklo naravno ne treba pripisivati čovečijem razumu, ili nekoj psihoterapeutskoj pomoći, i moje učešće ovde je minimalno. Ovde je, očigledno, delovala Blagodat Gospoda Našega Isusa Hrista, i čovek se preobražava pod delovanjem Svetih Hristovih Tajni.

Mislim da je glavno, unutarnje stanje. U zavisnosti od toga, na šta je orijentisan čovek: teži li on ka pobožnosti, dobru, veri, savesti ili se odnosi prema životu potrošački, trči za srećom, ugodnošću, lagodnošću – takvo je njegovo i stanje duše. Od toga se menja i psiha: ona, u skladu s tim, ili se osnažuje ili se upropašćuje. Jer je psiha čoveka postavljena tako, da bi on služio Bogu i ljudima na svojem mestu: mi u sebi imamo ikonu i lik Božiji. A ako se čovek ograđuje, nastoji da prisvoji sebi život, kao da on pripada samo njemu, i sve vidi sa potrošačke tačke gledišta, tada se psiha narušava, slama. Čovek ne može drugačije: žalostan je, loše mu je. Nema radosti. On trči za radošću, kao magarac za mrkvom privezanom pred njim, i eto, eto, okusiće je, ali je nikako ne može dohvatiti.

Tak i ovde, isto jurnjava za srećom. A sreća je samo u Bogu, samo kada je sa Bogom, sa Hristom. Kada ne beži čovek u sebe, nego kada iz sebe beži – ka Bogu, ka ljudima.

Danas se često susrećemo s tim da se pravoslavni ljudi plaše i druge plaše psiholozima. Ali postoje i pravoslavni psiholozi. Ko su oni i da li su nam potrebni?

Svakako da su potrebni! Postoji takav termin – svetootačka psihologija. I zaista, sveti oci su najbolji psiholozi, oni prekrasno znaju dušu čoveka. A ne može se znati duša, ne znajući Boga. Stoga su oni bezuslovno bili Bogopoznavaoci i dušepoznavaoci. Pravoslavni psiholog, u prvom redu, operiše znanjima svetootačke psihologije, učenjem svetih otaca, ali i opseg znanja savremene psihološke nauke aktivno koristi. Posebno se to tiče znanja o ponašanju čoveka i posebnostima njegove prijemčivosti: kako lečiti rečima, kako pomagati, koja su mu slaba mesta, kako ih ojačati i tako dalje.

Danas su veoma moderni različiti treninzi i psihološke prakse sa korištenjem autotreninga ili hipnoze. Predstavlja li ono neku opasnost za čoveka? I šta je opasnije autotrening, hipnoza ili lekovi?

Lekovi ni u kom slučaju ne mogu štetiti duši, oni mogu samo uticati na fizičko zdravlje čoveka. Hipnoza veoma rušilački deluje na volju, kod čoveka se pojavljuje zavisnost od hipnotizera, on postaje hipnotiziran, raslabljen, slabovoljan, pri tom po pravilu, u donošenju samostalnih odluka. Autotrening, naravno izaziva sujetu i gordost, čovek se oslanja na sebe i na svoje «ja». U celini, po pitanju hipnoze i autotreninga mogu se reći reči Hrista: «Bez mene ne možete činiti ništa». I jedno je i drugo bez Hrista, stoga nikakve koristi, samo šteta.

Ali postoje i ozbiljnije «zanimacije» savremenog čoveka – to je zanimanje različitom duhovnom praksom: istočnim, okultnim, sektanskim...U kakvom stanju se nalazi psiha takvih ljudi?

U psihijatriji je izdvojena cela oblast psihičkih obolenja, takozvane okultne bolesti, koje se ne pojavljuju sasvim tipično. One se odvijaju na tananijem, više duhovnom nivou. Čovek se može vanjski adaptirati, zauzimati neki socijalni položaj, imati porodicu i tako dalje, i pri tome stradati takvim psihičkim poremećajem. Sličnog tipa bolest se odvija na nivou njegovog duha. Čovek gubi slobodu, jer postoji neka onostrana, negativna, duhovna sila, koja nastoji da njime rukovodi i da polaže na njega svoja prava. Kao rezultat raznih pseudoduhdovnih, okultnih praksa besovska sila pokušava da pronađe pristup čoveku.

U mojoj svešteničkoj praksi je bio ovakav slučaj. Čovek, koji je imao posvećenje u magistra magije došao je na ispovest na Kruticko podvorje, gdje ja takođe služim i zanimam se radom sa dušama. Sećam se svog fizičkog osećaja – iznenada sam počeo da se smrzavam. On se ispoveda, govori savršeno realne stvari, govori o svojim gresima, a meni postaje zbog nečega tako hladno, da ja ne mogu ništa da mu odgovorim. Morao sam čak obući na sebe kaput, da bih se malo ugrejao. Posle ispovedi on je ubrzo prošao Čin prisajedinjenja, obavljen na Krutickom metohu i sve se promenilo. Razgovarati se s njim moglo lako: prošao je osećaj neugodnosti, koji je dolazio od tog čoveka. Sećam se, kada je on tek počeo da se ocrkovljuje, nije podnosio čitanje u crkvi akatista Kiprijanu i Justini. On je išao po crkvi kružeći i nije mogao nikako da se zaustavi: toliko silno je osjećao nemir. Vidljivo, vražiji duh ga je tako gonio, smetao, nije mu davao mira. Posle prisajedinjenja ka pravoslavlju sve je nestalo, on je postao drugi čovek.

Govorili ste o demonskoj sili a da li zaista postoji opsednutost demonima? Da li postoji strogo naučno opredeljenje za to? Jeste li se Vi kao sveštenik sa tim susretali – to je realnost, nije izmišljeno?

To, je bezuslovno, realnost. Naučne opredeljenosti nema. Kako je bes javljanje duhovno, a ne naučno, tako opredeljenja naučnog i ne može biti. Ja ne vladam dovoljnim duhovnim iskustvom da bih mogao da odredim činjenicu besnovanja, ali bili su slučajevi, kada bi došao čovek, a ti osećaš – nije taj duh. Živi on crkvenim životom i pada u neki smrtni greh, i u njemu se dešavaju takve promene, da postaje teško da se pokaje. Počinje samosažaljenje, samoopravdanje, osuđivanje drugih i tome slično. I ti osećaš, da je onaj duh krotosti, mira, radosti , koji čovek nosi u sebi iznenada nestao.

Mnogi psihički poremećaji, koji se javljaju kod psihijatrijskih bolesnika, imaju u sebi elemenat besnovanja – čiji cilj je konkretno uništenje. To nije haos, nije kakofonija misli i osećaja, nego konkretno, u celini usmereno delovanje: ili čovek čuje glasove, koji njime upravljaju, i naređuju mu da sebe ili nekoga ubije, ili bez cenzure psuju, ili ga prvo pohvaljuju, a onda ga dovode do uninija (depresije) i očajanja. U svakom slučaju traže slaba mesta čoveka i pokušavaju da igraju na ove slabosti, da bi ovladali njime sve više i više. Buncajući poremećaji, čisto bunilo, uticaj, kada čovek oseća da ga davi neka sila i nagoni ga da čini loša dela. Poslednje se posebno sreće u slučajevima dečije šizofrenije. Dete se može žaliti, da on čuje glas nekog čoveka, koji ga uči da se ponaša loše, na primer, da ga tera da krade.

Imao sam nekoliko slučajeva, kada su se bolesnici, koji su čuli glasove, koji su imali nekakve poremećaje bunila, posle ispovesti iznenada, kao izgubili snagu, padali pred analojem. Ležali neko vreme. Ne znam, može li se ovde govoriti o besnovanju, ali tim više, eto kakva je na određen način reakcija na Blagodat Božiju.

Druga pojava, koja se nikada nije jednostrano prihvatala – jurodstvo. Vi kao sveštenik i psihijatar kako možete da odredite šta je to? Psihički poremećaj ili dejstvo Blagodati Božije?

Jurodstvo – to je život u Hristu. To je smirenje, može biti tako visoko, da čovek ne postupa po prihvatljivim socijalnim normama, a radi Hrista, namerno pokazuje sebe stranim, neadekvatnim. Jurodstvo to je radi Hrista i ne treba ga mešati sa duševnim obolenjima. Jedna je stvar skrivati neke duhovne darove: dar prozorljivosti, molitvenosti, pobožnosti, čistotu srca, bojeći se pohvale, preuznošenja, bojeći se čovečije časti. Druga je stvar – čovek, koji kako kažu «nije dobar sa glavom», živi po svojem, i sve to nije oko Hrista, nego oko sebe. Preporučujem čitaocima žurnala da pogledaju film «Ostrvo». Bio sam potresen likom Petra Nikolajeviča Mamonova, bukvalno otkrio sam ga za sebe. Čovek veoma velik i natprosečan.

Postoje li i kod sveštenika problemi sa psihom? Može li sveštenik upasti u depresiju, i šta da radi u tom slučaju?

Naravno, dešava se. Sveštenici su isto tako ljudi, kao i svi ostali. Sa takvim istim nemoćima, i takvim bolestima. Bivaju depresije. Bezuslovno, dobro je kada pre rukoopoloženja ispituju: da li su bile kod sveštenika psihičke bolesti. Naravno da ne treba rukopolagati duševno bolesnog. Ali, tim više, sveštenik može bolovati, kao i svi drugi ljudi. I lečiti ga treba isto tako.

Oce, posavetujte nas, šta a radimo da bismo sačuvali duševno i duhovno zdravlje?

Da bi sačuvali psihičko zdravlje treba imati uporište. Mi imamo dva glavna uporišta – vera i savest. Živeti po savesti i živeti po veri, tad nikada nećeš pogrešiti, nikada se nećeš prevariti i nećeš se razboleti. A ako Gospod dopusti nekohttp://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/583_dus.jpg&size=500 stradanje, tada pri takvom raspoloženju se sve može nositi, i još imati korist od toga. Volite Hrista i budite sretni.

Vadim Prišepa

Jelena Kučerenko

Biografija sveštenika Vladimira Novickog

Rodio se 1963. godine u porodici lekara u gradu Himki, Moskovske obalsti. Tamo je već 1980. godine završio školu i stupio u Prvi moskovski medicinski fakultet sada Medicinska akademija. Godine 1986. je završio studije i radio kao psihijatar u Centralnoj Moskovskoj oblasnoj kliničko psihijatrijskoj bolnici. Paralelno je studirao u u internaturi po specijalnosti lekar-psihijatar. Godine 1998. je prešao u himkinsku psihjatrijsku bolnicu br. 22, gde je radio kao lekar-ordinator, a posle direktor odelenja. Te iste godine 1998. je rukopoložen u čin đakona u hramu svetih bezsrebrenika Kozme i Damjana u selu Kosmodemjansko (Moskva). Godine 2000. ga je Njegova Svetost Patrijarh Aleksije rukopoložio u sveštenika. Godine 2005. završio je vanredno bogoslovski fakultet na bogosloviji Svetog-Tihona. Služio je u hramu svetih bezsrebrenika Kozme i Damjana u selu Kosmodemjansko (Moskva), a takođe po blagoslovu sveštenika u hramu Vaskrsenja Slovuščego pri Dušebrižnom centru nazvanom u čast sv. Pravednog Jovana Kronštatskog na Krutickom patrijaršijskom metohu, gde se bavi brigom o dušama ljudi koji su stradali od okultizma i sektaštva. Oženjen je, ima troje dece.

Prevod s ruskog: Nataša Ubović

Izvor: http://www.pravmir.ru/article_2910.html

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

Може ли музика да приведе Богу?

Особеност музике састоји се у томе што су њени „поклоници“ људи различитих генерација, узраста, друштвеног положаја и вероисповести. Музика има ту способност да проникне у људско срце и да утиче на душевно стање и расположење. Она је у стању да узвиси мисли и душевне тежње и да надахне на подвиге, али може да изазове и негативна осећања као што је агресивност.

Научници нису до краја истражили како поједине музичке композиције утичу на човеков дух или, што је сасвим могуће, и на његову душу. Научници, међутим, примећују да свака музика, вршећи утицај на мождане таласе, мења и емотивно стање слушаоца и, самим тим, вољно или невољно, води га ка измењеном стању свести. У многим рехабилитационим центрима људима је, после дубоких нервних потреса, прописивано „лечење“ класичном музиком.

Лекари саветују да жене током периода бременитости слушају ову врсту музике. Једном речју, музика никога не оставља равнодушним. Може ли музика да допринесе проналажењу вере и да ли је, с друге стране, у стању да нас одвоји од ње? Какву би музику требало да слушају хришћани и која је врста музике за њих непожељна? Покушали смо да одговоримо на ова питања и да о музици коју они воле разговарамо са свештеницима и људима у чијим животима њој припада посебно место.

МОНАХИЊА МАРИЈА (БАТОВА)

(Завршила је Московски конзерваторијум 1997. г. као историчар иностране музике, у класи проф. М. А. Сапонова. Тренутно живи при цркви Васкрсења Христовог у Цириху и сарађује са циришким руском хором „Беле ноћи“, под управом Јане Васиљенко; наступа као концертни извођач, певајући стару музику.)

– У књизи Семена созерцања, Томас Мертон изговорио је једну задивљујуће истиниту ствар: уколико песник хоће да постане апостол, он најпре мора да постане песник. У противном, нико му неће поверовати. Стихови морају да буду добри, иначе ће се суштина онога о чему се говори разбити о немоћ и неталентованост. Сасвим је очигледно да никакав православни садржај, никаква хришћанска тематика, неће деловати ни у поезији, ни у музици, уколико не постоје умеће и таленат. Упоредо с тим, псотоји и друга опасност: услед префињене вештине, може да се изгуби суштина. Отац Јан Твардовски, пољски свештеник и песник, написао је следеће стихове: „Лепота је мања од добра. Лепота је мања од љубави. Лепота је мања од страдања. Не волим прекрасне стихове, и бољи су они што буде савест“. Добро сам запамтила и речи оца Александра Мења: „Ђаво почиње тамо где престаје стваралаштво“. И то је истина. Господ је Творац, а човек, који је створен према Његовом образу и подобију, призван је да ствара сразмерно својим снагама. За ђавола је стваралаштво недоступно. То значи да је наш задатак да стварамо што искреније и од свег срца. Свака неискреност ће се необично јасно испољити у уметности, она је ту веома приметна.

Све се то у потпуности односи и на музику – како у односу на вештину компоновања, тако и у односу на извођење. Начин на који уметност, па и музика, утиче на веру – заправо је дубоко индивидуална ствар. За мене лично је неприхватљива свака другоразредна, сладуњава уметност, макар била и са „побожним“ садржајем: на пример, таква музика никада не може да ми замени Баха или Шуберта, као што ни неке брошурице „о понашању у храму“ не могу да замене лично уживљавање у речи Божанствене Литургије. „Благочастиве“ новинске причице никада не могу да ми замене Толстоја или Чехова (иако је један одлучен од Цркве, док је други себе сматрао неверујућим), као што ни неки назови побожни стихови не могу да ми замене поезију Јосифа Бродског. Господ, ако Он то хоће, може да „дише“ кроз све што је наведено и уколико је дело настало искрено и од чистога срца. Понекад се, међутим, и у другоразредном, неспретном делу може сусрести неки стих који ће нас подстаћи. То, наравно, не значи да добар укус није потребан, важно је само да од њега не направимо идола. У богослужбеном појању се догађа да дође до поређења „доброг хорског“ и „простог монашког“, али зато „молитвеног“ појања. За мене то није питање о којем би требало дискутовати, али истовремено не сматрам да имам право да мислим да бих у том смислу ма кога могла да „васпитавам“. Људи су међусобно различити и некоме је потребан Тарковски, а некоме неки једноставнији филм. Неко осећа мучнину од Веделовог „Покајања“, а неко без њега не може да се моли у време Великог поста.

Уопштено, мислим да се вероучитељска функција уметности (било које) много преувеличава. Она може да помогне души или, пак, да је спречи да се нађе у стању повећане пажње и благодарности према Творцу и брижљивог састрадања према ближњем. Она може да одговори на питања, а може и да их постави само зато да би се одговор пронашао на другом месту. Овде на парадоксалан начин може да се појави чак и ефекат супротнога: одређене врсте музике толико гуше и толико су лоше, толико у њима нема Бога, да чак и против своје воље пожелите да Га потражите. И обавезно ћете Га наћи на другом месту, Он ће пружити руку.

Пре неких 20-так година на мене је веома снажан утисак оставио чланак Георгија Фјодотова „О Светом Духу у природи и култури“. Ја вероватно не бих могла да додам ништа ономе што је он већ изрекао, и могу само да поновим: постоји неколико степена човековог стваралаштва, и Свети Дух не оставља човека ни на једном од њих. Нико никога не може да примора да буде наклоњен овом или оном уметничком делу зато што на њему постоји етикета „препоручује се“ или „не препоручује се“. Ја знам само једно: постоји истинска уметност – „злато, огњем очишћено“, а постоји и оно што је преподобномученица Марија називала „чај са просфором“. Разлику између тих врста уметности старац Пајсије Светогорац упоредио је са разликом између тамјана и колоњске воде.

Један од последњих и за мене веома важних музичких утисака било је дело „Cantus у сећање на Бенџамина Бритна“ Арво Парта. То је укупно седам и по минута музике, и ја не знам за бољу савремену музику о Христу. То је оваплоћено молитвено искуство којем можете да верујете, којем уопште нису потребне речи. Арво Парт је духовно чедо архимандрита Софронија (Сахарова). Чак и у случају да никада раније нисам чула за Христа, ја бих у том делу могла да осетим Христа. То је музика дубоких емоција. Она уистину мења живот, подстиче душу да дела, поставља пред човека реалне задатке. Парта, међутим, не бисте могли да уведете у оквире неке сладуњаве побожности. Парт има посебан поглед на културу и на њено место у Хришћанству. Код њега се, у том смислу, може сусрести и оплакивање културе. Партова музика је „злато очишћено огњем“, крхки изданак који се појављује на спаљеном тлу, она је сведочанство о јединству живота и о страхопоштовању пред њим. То је музика чија је снага више од естетског уживања, макар оно било и најпобожније.

На моје приступање вери утицала је и музика. Када смо 1986. г. као студенти слушали предавања из историје музике, обрађивали смо Бахову „Пасију по Матеју“, а ја сам се крстила наредне, 1987. године. Наравно, то се превасходно догодило због тога што сам прочитала Јеванђеље, које нам је на предавањима препричавала једна изврсна професорка. Кроз поменуто музичко дело била ми је предата Бахова лична вера коју је он, са своје стране, преноси