Jump to content

Духовни лик српског генија

Оцени ову тему


Препоручена порука

 

predavanjeuamerici.jpg

Разговор са презвитером др Оливером Суботићем, аутором књиге Тесла: Духовни лик

 

Прва књига о Николи Тесли и његовој духовности коју је написао један православни свештеник недавно је изашла из штампе. Ова књига доноси доста нових детаља о животу, раду, а поготово о убеђењима генијалног српског проналазача. Њени читаоци су у прилици да сазнају нешто више о Тесли лично. О књизи Тесла: Духовни лик, њеном настанку, али и о личности Николе Тесле, разговарамо са аутором књиге, презвитером Оливером Суботићем, главним уредником часописа Православни мисионар и парохом при храму Светог Александра Невског у Београду.

 

*Како сте дошли до идеје да напишете књигу о духовности Николе Тесле? Можете ли рећи нешто о историји настанка ове књиге која је својеврсни пионирски подухват, будући да се Теслином духовношћу до сада нико није бавио, осим узгредно и укратко?

 

— Премда ме је лик Николе Тесле привлачио још од детињства, идеју да се систематично позабавим њиме добио сам пре неколико година, пошто сам претходно упознао др Бранимира Јовановића, некадашњег управника Музеја Николе Тесле у Београду и једног од највећих познавалаца лика и дела Николе Тесле на свету. Његова ћерка Софија је долазила на часове тумачења Светог Писма које сам својевремено држао при храму Светог Вазнесења Господњег у Жаркову, где сам служио као парох у то време. Једне вечери др Јовановић се појавио заједно са својом ћерком на предавању и тако смо се први пут срели и упознали. Недуго потом ме је заинтересовао за обраду теме духовног лика Николе Тесле, у виду заједничког предавања, те сам убрзо сам почео да размишљам и о писању књиге. После предавања које сам о Теслином духовном лику одржао 22. априла 2018. године у Историјском музеју Бафала (града који је Тесла у САД првог осветлио електричном енергијом) дефинитивно сам одлучио да се систематично позабавим овом облашћу и напишем комплетну студију.

 

*Која сведочанства и која грађа су били кључни за реконструкцију духовног лика? Како сте долазили до изворних података?

 

— Књигу не бих могао написати у постојећем облику да ми Музеј Николе Тесле у Београду није отворио свој архив, за потребе истраживачког рада. Имајући у виду значај теме и чињеницу да књига није комерцијалног, већ задужбинарског карактера (о чему ће више речи бити у наставку интервјуа), управа Музеја ми је свој архив учинила доступним у електронском облику, и то без икакве накнаде, на чему сам им захвалан. То ми је омогућило да приступим једном јако важном делу примарних извора, који се односе на Теслину преписку. У почетку, мој упит је био широк и потраживао сам малтене 10% целокупне преписке, што из више разлога није било могуће остварити, те сам био принуђен да првобитни захтев смањим на одабране кореспонденте из базе података која се састоји од преко 10 хиљада кореспондената. Притом, један део преписке сам ишчитао са копије микрофилма који је педесетих година прошлог века уступљен Конгресној библиотеци САД, пошто сам успео да добијем електронску копију тог микрофилмованог материјала на увид, уз помоћ и залагање презвитера Владислава Голића, пароха у Бафалу, граду у коме Тесла ужива посебан углед.

Користио сам и неке јавно доступне базе података, попут The Tesla Collection, скениране колекције Теслиних чланака и предавања, као и чланака о Тесли који су у САД објавили његови савременици. Наравно, подразумева се да сам поред свега наведеног користио Теслину аутобиографију и аутобиографске чланке, и то у оригиналној верзији, с обзиром да је то незаобилазно штиво.

Књигу сам радио тако што сам прво кренуо да ишчитавам примарне, а потом секундарне изворе, и на основу њих покушао реконструишем Теслин лик, што је веродостојније могуће. Тек када сам тај део посла завршио, кренуо сам да детаљно ишчитавам најпознатије студије о Тесли јер нисам желео да „градим на туђем темељу“ (уп. Рим 15, 20). Са друге стране, било је неопходно да сазнања из најбољих студија итекако узмем у обзир, да бих имао неки коректив, у смислу ослонца на истраживања људи који су се Теслиним ликом темељно бавили деценијама раније, почевши од Џона О`Нила, преко Леланда Андерсона, Маргарет Чејни и Марка Сајфера, све до Бернарда Карлсона и нашег, већ поменутог, Бране Јовановића, који је и рецензент моје књиге.

 

Да ли је било препрека на путу писања књиге Тесла: Духовни лик, и која је била највећа? Да ли је с друге стране било подршке, помоћи, и на који начин се она одразила на настанак књиге?

 

— Било је доста препрека и искушења, како на личном плану, тако и у погледу самог процеса писања књиге. Највеће искушење које се десило током писања сам навео у уводном слову и тиме објаснио зашто је књига посвећена лекарима и медицинском особљу Одељењâ за интензивну и полуинтензивну негу неонатологије Универзитетске клинике у Тиршовој. Благодаран сам Господу Богу који је све тако уредио да су пожртвовани лекари те Клинике на време могли да одреагују и да од тешке бактеријске инфекције добијене током порођаја излече мог сина Николу, који се родио током писања књиге, и то управо на дан када се родио Никола Тесла.

Било је и других, мање стресних догађаја који су претили да зауставе писање књиге. Примера ради, током радова на финалном поглављу сам остао „закључан“ у Аустралији, јер је у тренутку мог боравка у тој земљи проглашена глобална пандемија изазвана новом врстом коронавируса, те су сви комерцијални летови били отказани. Некако сам успео да се вратим у Србију тек залагањем епископа аустралијско-новозеландског Г. Силуана и тадашњег српског амбасадора у Аустралији, Мирољуба Петровића. Када сам некако дошао до Београда, у обавезном једномесечном карантину сам наставио са писањем књиге.

Помоћ Господњу сам осетио и када је реч о самом процесу писања студије. Сећам се, примера ради, дана када сам сатима проучавао једну јако обимну преписку Тесле и његових америчких пријатеља, у потрази за податком који би ми помогао да разрешим једну недоумицу. Таман када сам, исцрпљен од читања неколико стотина докумената са електронске копије микрофилма, пао у искушење да одустанем од даљег ишчитавања јер се ништа ни у наговештају није појављивало као тема од мог интереса, један голуб је почео да слеће и одлеће са терасе собе у којој сам писао. Био је јако упоран и као да је желео да ми скрене пажњу на нешто. То сам осетио као Божију поруку да не одустанем олако од потраге и наставио сам даље са читањем, иако до тада ништа није указивало да ћу у тој преписци пронаћи оно што тражим. И заиста, после неколико минута, наишао сам на документ од првокласног значаја за проблематику која ме је занимала. Зато сасвим искрено кажем да без Божије помоћи не бих успео да напишем ову књигу.

Велику подршку током писања сам имао од своје супруге и деце, који су ми несебично поклонили време које је припадало њима, и зато их сматрам коауторима књиге. Подршку сам имао и од својих родитеља, пријатеља, кумова, браће свештеникâ… Особиту част, али и подршку, ми је представљала чињеница да је уводно слово књизи, на личну иницијативу, дао блаженопочивши патријарх српски Иринеј. За њега сам тек касније, пошто се упокојио, сазнао да је био љубитељ лика и дела Николе Тесле.

Што се стручне и материјалне подршке тиче, одмах после Музеја Николе Тесле (који је и коиздавач књиге), истакао бих подршку компаније Mak Trade Group, која је била материјални покровитељ штампе књиге, на иницијативу њеног власника и директора, а мог драгог пријатеља, Славка Радмиловића. Било је и доста људи који су ми помогли тако што су ми без икакве накнаде достављали материјале који су ми били потребни, знајући да је књига добротворни пројекат. Примера ради, када је реч о фотографијама, огромну стручну подршку сам добио од познатог српског уметника Рајка Каришића, који је даривао велики број својих ауторских веома квалитетних фотографија за монографију; сличну сам подршку добио од иконописца Данке Мишевић, која је специјално за књигу урадила ауторске илустрације за уводне странице сваког поглавља; слично је поступио и фотограф Зоран Буловић, велики поштовалац лика и дела Николе Тесле, који је доставио своје ауторске фотографије само са једним циљем: да то буде допринос афирмацији лика и дела генијалног проналазача. Потрудио сам се да све племените људе који су ми помогли наведем у посебном делу књиге.

 

*Коме се књига најпре обраћа, односно коме је она првенствено намењена? Да ли стручној јавности, црквеном читалаштву, млађој или старијој популацији, или некој широј публици? Какве су с друге стране реакције читалаца: да ли знате нешто о томе како је књига Тесла: Духовни лик примљена код публике?

 

— Књига је писана коришћењем научне методологије и уз прецизно навођење изворâ података (коришћен је харвардски стил референцирања), али је писана таквим стилом да је може читати шири круг читалаца. Трудио сам се да је напишем разумљивим, приповедачким стилом, а да све што се у њој наводи има научну валидност. У том погледу, она је намењена свима које сте навели у Вашем питању.

Што се тиче читалачке рефлексије, коментари који су до сада дошли до мене сведоче да је књига јако добро примљена у свим круговима, и то доста боље него што сам очекивао. Неки од позитивних јавних коментара су објављени и на званичној интернет презентацији књиге, на адреси https://www.tesla-duhovni-lik.rs/. Са друге стране, чуо сам посредно и за спорадичне негативне коментаре од људи који, по свему судећи, још увек размишљају у марксистичком кључу размишљања и који се чуде одакле то да један свештеник пише о овој теми. С обзиром на то да поменути коментари долазе од идеолошки оптерећених кругова који, притом, књигу нису ни прочитали (а могуће чак ни прегледали), на њих нисам обраћао пажњу. Критику која ће ми бити значајна тек очекујем, од људи који који припадају стручној јавности и који ће књигу пажљиво прочитати и дати конструктивна критичка запажања која ће ми помоћи да друго издање књиге побољшам.

 

Шта је, према Вашем мишљењу, било кључно за изградњу Теслине духовности? Каква је улога и место његовог оца, свештеника Милутина Тесле, и његове мати Георгине, родом из свештеничке породице Мандића? Да ли је било још људи из његовог породичног окружења који су утицали на његову духовност, и на који начин?

 

— Утицај породичног окружења на изградњу Теслиног духовног лика је важан и значајан, и њему је посвећено прво поглавље књиге. Са друге стране, тај утицај не треба ни прецењивати јер је Тесла по много чему самосвојна личност.

Поред примера врлинског живота, родољубља, делатног миротворства и здраве духовитости, отац Милутин је Николи Тесли био узор и у погледу учености. У чувеном писму девојчици Поли Фотић (ћерки Константина Фотића, амбасадора Краљевине Југославије у САД), Тесла свог оца карактерише управо као „веома ученог човека“ који је, притом, „имао одговор на свако питање“. Слично томе, можемо рећи да је дар елоквенције Тесла наследио управо од њега. Мајка Георгина-Ђука је заузимала посебно место у срцу Николе Тесле: за њу је био изразито везан и, притом, наглашавао да је своју генијалност од мајке биолошки и наследио (при чему треба имати у виду да је прву менталну стимулацију Николиног интелекта извео отац, путем разних меморијских вежби, о чему Тесла пише у својој аутобиографији). Мати му је била узор и у марљивости и трудољубивости (јако су дирљиве речи којима Тесла у својим чланцима Американцима свог времена објашњава врлине, храброст и способности мајке Георгине). Немојмо заборавити и то да га је управо мајка отргла од погубне страсти коцкања коју је развио у младости, страсти која је претила да га уништи и духовно и физички.

Посебно је потребно нагласити утицај који је на Теслу извршио мајчин брат, православни свештеник Петар, потоњи митрополит Николај Мандић. Био је то Теслин омиљени рођак. Он га помиње у проналазачком периоду у америчкој штампи и поноси се тиме што је његов ујак митрополит Српске Цркве, док у приватној преписци са Американцима Тесла објашњава да је православни хришћанин и да је то вера његовог ујака-митрополита. Притом, немојмо заборавити да га је управо ујак увео у Декартову философију још у детињству, а да је та философија, кроз теорију етра, по самим Теслиним речима била кључна за његов проналазачки приступ. Ето конкретног примера зашто не можемо разумети Теслу као проналазача ако претходно не разумемо Теслу као личност у заједници са свима онима који су га кроз живот обликовали.

 

Шта можемо знати о Теслиној религиозности? Посебно, шта можемо знати о Теслином односу према хришћанском вероучењу и о његовој црквености?

 

— Ово је једна од оних тема код којих строго морамо водити рачуна да раздвојимо чињенице од тумачењâ. Чињенице говоре да је Тесла рођен као Србин-православни хришћанин, да је током целог живота као своју вероисповест наводио православно хришћанство и да је опојан по православном хришћанском обреду. Други сет чињеница се односи на сâм Теслин израз када је реч о религијским темама. У том смислу, Тесла се афирмативно односи према хришћанству, које веома јасно и експлицитно издвајао из корпуса светских религија. Примера ради, у свом чувеном чланку под називом „Проблем повећања људске енергије“ Тесла наводи да је хришћанска религија „дубоко мудра, научна и бескрајно практична“ и да је у том погледу „у наглашеном контрасту у односу на друге религије“. Он даље наводи да су све остале религије резултат „апстрактног мишљења“, док је хришћанство непогрешиво као „резултат практичног експеримента“, указујући несумњиво на оно што православни богослови називају „духовним опитом“, односно искуственом вером.  На сличан начин је и Свето Писмо – Библију издвајао од свих других књига, поготово у етичком смислу.

Истине ради, не треба прећутати ни то да Тесла у својим чланцима помиње и хиндуистичке списе, поредећи оно што у њима пише са неким научним концептима, док поред хришћанског учења наводи како разне философске доктрине, тако и неке концепције далекоисточних религија. По свему судећи, он је интимно тежио проналажењу неке врсте универзалистичког религијског обрасца, који би укинуо разлике међу религијама. С тим у вези, занимљива је његова изјава током доделе Едисонове награде 1916. године, у којој каже да је „веома религиозан у свом срцу, мада не на уобичајен начин“. Све ово, понављам, треба узети у обзир тако што се претходно зна да Тесла себе целог живота пред јавношћу и пријатељима карактерише као хришћанина. То понекад чини и у полемикама – тако, када одговара на један провокативан текст, он уредништву часописâ The Electrical Review и The Electrical Engineer, пише да им је више пута опраштао увреде „као хришћанин и философ“.

Када је реч о Теслиној црквености, не може се рећи да је у периоду студија, а поготово у периоду проналазаштва, он живео литургијски као што је то чинио у детињству. Додуше, то је донекле разумљиво због временско-просторног контекста у коме се обрео – у Грацу, Стразбуру, Будимпешти и Паризу, а потом у Њујорку у другој половини 19. века није ни имао могућности да иде у православни храм јер их у тим местима фактички није ни било или су, евентуално, били у изградњи. Са друге стране, када на врхунцу проналазачке славе долази из Америке у Европу и посећује своју родну Лику, он тражи мир, одмор и духовну обнову управо у манастиру Гомирје, код ујака Николаја који је тада био архимандрит. Треба, такође, имати у виду и Теслин начин живота, потпуно посвећен проналасцима, због чега се у америчком периоду његов живот највећим делом сводио на лабораторију и хотелску собу.

Тесла у САД одржава везу са Српском Црквом, и то од тренутка када на амерички континент долази архимандрит Севастијан Дабовић, први српски мисионар у САД, кога и материјално помаже. Он је у контакту са Црквом био и преко потоњих црквено-школских општина које се формирају у првој половини 20. века.  Тако је при крају свог живота од стране црквено-школске општине у Гери (Индијана), приликом освећења Храма посвећеног Светом Сави, Тесла именован за кума, што му је, по личном сведочанству, била посебна част. Тај храм у епархији источно-америчкој, у реновираном облику, данас на својој фасади има медаљон са ликом Николе Тесле, управо у знак сећања на Теслино кумство.

 

Каква су Теслина гледишта у погледу философских питања? Постоје ли неки узори којима је он следовао, или школе мисли које су утицале на формирање његовог интелектуалног и духовног лика?

 

— Када је у питању философија, несумњиво је да је Декарт на њега извршио највећи утицај, и то у мери да је то утицало чак и на проналазачки приступ. Постоје и извесни утицаји философâ-емпиристâ, што је очекивано, с обзиром на оно чиме се Тесла бавио, а за шта је експеримент кључна ствар (опет, и овде је Тесла сасвим особен јер, за разлику од класичног експерименталног метода, он је већину експеримената прво изводио у глави, мислено, због чега су му рационалисти попут Декарта ипак ближи). Особито важан утицај на њега је својим делима извршио Руђер Бошковић, кога је веома поштовао и сматрао правим творцем теорије релативитета, у оном делу у коме она, по Теслином мишљењу, није била спорна. На Теслу као интелектуалца су доста утицала и књижевна дела Гетеа, Шекспира, Гогоља, Пушкина…, али и српских писаца, попут Његоша, чији је Горски вијенац слушао још у детињству, од своје мајке, која га је знала готово напамет. Са Марком Твеном, чија дела је читао у детињству, је био и одличан пријатељ.

 

Да ли су се Теслини религијски и философски ставови развијали и мењали током његовог живота, и на који начин? Које су биле кључне духовне теме које су њега занимале?

 

— Теми Теслине религиозности и философских ставова сам посветио централно поглавље своје књиге, у коме сам отпратио ову област у различитим периодима Теслиног живота, од детињства и младости, преко проналазачког периода, све до позне старости. У том смислу постоје извесне осцилације и зато је важно имати у виду временски оквир када говоримо о овој теми. Узевши у обзир претходно речено што се тиче Теслиног хришћанског доживљаја и идентитета, „прошараног“ неким далекоисточним идејама (углавном под утицајем познанства са индијским мисионаром Вивеканандом), у проналазачког периоду је осетан и утицај натуралистичких теорија његовог времена, премда не у атеистичком кључу размишљања, будући да он Творца света помиње са поштовањем. Било је ту и утицаја деизма у једном периоду живота, по чему је, донекле, био сличан Ајнштајну, са којим се, иначе, није слагао у теоријском смислу и чију је теорију релативитета излагао беспоштедној критици. Опет, у својим последњим годинама Тесла се кроз епске песме, којима је био напајан од детињства, јаче везује са православно хришћанско наслеђе. У његовој преписци тај траг јасно препознајемо, поготово када пише о борби српског народа „за идеале хришћанства“ и „за Крст Часни и слободу златну“.

У принципу, Тесла је човек кога све време највише занимају научне теме и проучавање природе, и он следствено томе готово свим другим темама приступа првенствено као проналазач. Због тога уме понекад да буде и помало противречан и да, примера ради, у једном тексту велича Творца света, а у другом пише о свемиру из типично натуралистичке позиције. Или, рецимо, да у једном тексту људску душу своди на „скуп утисака, мишљења и осећања“, а да Џ. П. Моргану неколико година раније, на Никољдан 1904. године, пише како са Светим Николом има „тихи договор“ по коме треба да се држе један другог, што су то чинили годинама, чиме јасно говори да се молитвено обраћао свом Светитељу-заштитнику (Свети Николај Мирликијски је био Теслин омиљени Светитељ), а следствено томе, и у прилог тога да верује у загробни живот душе. У том погледу се дешава да код Тесле не можемо пронаћи кохерентан приступ у неким темама, већ да, зависно од контекста, морамо да разлучимо шта је желео рећи у датом тренутку и због чега. О свему томе сам у књизи детаљно писао.

 

Познато је да су Тесла и Николај Велимировић били познаници још у време Првог светског рата. Какве природе је била њихова сарадња, и уопште њихов однос, и да ли су га одржавали и током каснијих година?

 

— Николај и Тесла су се 1916. године упознали у Њујорку, посредством професора Паје Радосављевића, Теслиног верног пријатеља који је био својеврсни „филтер“ када је реч о Србима који су хтели да дођу до генијалног проналазача. Из преписке Тесле и Радосављевића се види да је Николај (тада јеромонах) имао идеју да обједини Србе на Америчком континенту, у циљу давања подршке Србији која је војевала против далеко надмоћнијег непријатеља, Аустро-угарске империје. У том смислу, Тесла и Пупин су били незаобилазни саговорници Николају за било какву озбиљнију иницијативу. Нажалост, затегнутост односа два српска корифеја науке (а уз то и јако критичан став професора Радосављевића према Пупину) онемогућили су заједничко делање, те заједнички проглас Тесле, Пупина и Радосављевића није потписан. Но и Николај је био свестан да је Тесла био посебан човек, предан проналазаштву, и да га не треба уплитати у било какве друштвене иницијативе. Тако у једном писму Николај пише професору Радосављевићу да „жали што је покушао да уведе Теслу у ствари народне“, те да би „био грех одвраћати га од његовог посла“.

Нажалост, немамо пуно података о садржају разговорâ Тесле и Николаја. Постоје, додуше, неке анегдоте, попут оне у погледу сличности струје и силе Божије, но за то немамо никакав писани траг, само усмено предање.

 

Какав је био однос Николе Тесла према Србима, и уопштеније према његовом српском пореклу? С друге стране, како се Тесла опходио према Американцима, и према својој другој домовини — Сједињеним Државама?

 

— Однос Тесле према Србима и српству најбоље се види из његових речи, било да је реч о преписци или текстовима објављеним у америчкој штампи. Он више пута у америчким штампаним медијима наводи да је Србин, да потиче из Војне крајине, објашњава Американцима ко су Срби и где је његова родна Лика. Из свих тих текстова се види да се дичи својим пореклом и да му је стало да Американци сазнају за његов народ и за вековну борбу коју Срби воде против окупаторâ Османлија. У чувеном есеју о Јовану Јовановићу Змају, који Тесла објављује на врхунцу проналазачке славе 1894. године у часопису Century  (у коме се Змајеве песме први пут појављују на енглеском језику, и то у Теслином преводу), Никола Тесла, између осталог, пише: „Тешко да се може наћи народ који је имао тужнију судбину од Срба. Са висине некадашњег сјаја, када је српска држава обухватала готово цео северни део Балканског полуострва и велики део територије који сада припада Аустрији, српски народ је потонуо у презрено ропство, после фаталне битке 1389. године на Косову Пољу, против надмоћних азијатских хорди. Европа никада неће моћи да одужи велики дуг који дугује Србима, који су по цену сопствене слободе, задржали тај варварски прелив“. Ове Теслине речи би у наше време требало посебно апострофирати. Свом ујаку Паји Мандићу поводом поменутог текста Тесла исте године пише писмо у коме, између осталог, каже: „По успеху судим да сам тим мојим чланком више користио Српству него радом на пољу електрицитета“.

Американци Теслиног времена брзо схватају ко су Срби и какав крст носе вековима. Тако Артур Бризбејн, новинар The New York World-а , исте године када Тесла објављује есеј о Змају, у тексту посвећеном Тесли наводи да је српски народ одагнао азијску претњу од Европе и изводи следећи закључак: „И Хаксли, који умује озбиљно, и Оскар Вајлд, који је блесаст, могу сада да уживају у животу и Лондону управо зато што су се ти борци борили тако снажно“. Данас, када је Велика Британија једна од земаља које се најупорније залажу за отцепљење Косова и Метохије од Србије, ове речи америчког новинара с краја 19. века треба да побуде савест сваког честитог британског политичара.

Што се тиче Теслиног односа према Американцима и САД, он је препун поштовања. Тесла је Америци био до краја живота захвалан за све што му је пружила и омогућила. Било му је жао што није раније дошао у ту земљу и сматрао је да су САД, у технолошком смислу, хиљаду година испред остатка света. Веома се радовао када би амерички новинари примећивали његову лојалност према САД. Чињеница да је уверење о америчком држављанству држао у сефу јасно говори колико је до њега држао. Американце је јако поштовао као народ и сматрао да су веома вредни, интелигентни и способни. Иначе, Теслин омиљени председник био је Френклин Делано Рузвелт. За њега је Тесла сматрао да је дословно највећи геније који се на политичком бојишту појавио у последњих неколико векова. Овде је јако важно нагласити да је Тесла посебно желео да се Срби и Американци што боље упознају, и да буду пријатељски народи. У наше време, оптерећено бременом деведесетих година прошлог века, то је задатак кога треба да се подухвате љубитељи Теслиног лика и дела међу Србима и Американцима.

 

Ко је Никола Тесла за наше савременике? Постоје ли заблуде о духовном лику Николе Тесле, и какве?

 

— Данас о Тесли можемо чути много различитих мишљења, од оних објективно заснованих до оних који су чиста заблуда. Једно време су, рецимо, доста присутна била редукционистичка мишљења, присутна код људи који су сматрали да Теслу треба свести на његове проналаске, а да све остало једноставно занемарити (то је посебно био тренд међу српским професорима електротехнике у доба самоуправног социјализма). Но Теслу као проналазача је готово немогуће разумети уколико не разумемо његову личност, о чему сам нешто већ рекао. Насупрот томе, постојали су и данас постоје људи који идеализују Теслин лик и пренаглашавају његову духовност, у мери да сматрају да генијалног проналазача треба канонизовати. Ни тај став нема упориште у реалности јер је Тесла, начелно гледано, живео православном етиком (правда и милосрђе су код њега били особито изражени), али је имао и неких својих слабости са којима се борио, при чему је у свом изразу, поред православних, имао и хетеродоксних иступања, што свакако није одлика Светитељâ. Постоји и прилично раширена заблуда је да је Тесла био малтене непогрешив у својим разматрањима. Погрешност те тезе показује сâм Тесла, када признаје да је, примера ради, једно време сматрао да X-зраци нису штетни те да се лично излагао њима, да би стимулисао интелектуалне способности, али да је убрзо схватио своју заблуду и исправио своју грешку, која је могла бити погубна по његово здравље.

У наше време је посебно опасна појава развијања својеврсног религијског култа око Теслиног лика. У том смислу је потребно осврнути се на термин „теслијанац“, који се у јавности све чешће се користи за ентузијасте који поштују и афирмишу Теслин лик и дело у свету. Лично сам јако критички настројен према коришћењу овог термина за поменуту сврху, поготово јер га неки неодговорни појединци користе упоредо са термином „теслијанство“, тежећи да створе класичан култ личности у псеудо-религијском кључу размишљања, што је већ озбиљна духовна прелест. Било би јако лоше ако би се у Србији десило оно што се деценијама раније догодило у САД, а то је појава разних парарелигијских покрета који су дошли дотле да уче да је Тесла божанско или ванземаљско биће. Таквих појава је било чак и у Теслино време, због чега је он веома патио. Маргарет Чејни, рецимо, сматра да је Тесла управо због људи који су га још за време живота прогласили за биће пореклом са Венере намерно правио нека површна антрополошка разматрања, да би се одбранио. Да је Тесла данас међу нама, уверен сам да би се први оштро побунио против стварања псеудорелигијског култа од његове личности.

 

Књига о духовности Николе Тесле задужбинарски је пројекат. Можете ли нам рећи нешто о идејама и циљевима најпре тог пројекта, који се тиче оснивања Задужбине „Петар Мандић“, установе која афирмише лик и дело Теслиних предака, а чији сте један од оснивача, уз Вашег оца? Колико нам је познато, целокупан приход од продаје књиге Тесла: Духовни лик намењен је у корист подизања ове Задужбине?

 

— Недавно је сајт РТС-а објавио мој ауторски текст под називом „Задужбина која афирмише лик и дело Теслиних предака“. У том тексту сам, колико је то могуће сажето, представио Задужбину „Петар Мандић“, која афирмише лик и дело Теслиних предака, и којој ће бити усмерен сав приход од продаје моје књиге о Тесли. За потребе овог текста бих само цитирао седам дефинисаних стратешких циљева Задужбине, онако како су у сажетом облику наведени на званичном сајту књиге о Тесли. То су (цитирам): 1) Стипендирање младих студената техничких и других наука (првенствено оних који имају добре оцене и који су остали без једног или оба родитеља), 2) Популарисање квалитетног дијалога између религије и науке, 3) Развој школâ родитељства у Србији, 4) Подршка пројектима проучавања развоја емотивне интелигенције код деце, 5) Подизање друштвене свести у погледу уравнотеженог образовања, које подразумева како формирање моралног лика младих нараштаја, тако и стимулацију њихових интелектуалних способности, 6) Глобална афирмација најбољег што српски народ има у својој историји и традицији и 7) Развијање добросуседских односа између православних Срба и осталих балканских народа.

Уговором који сам потписао са издавачком кућом Бернар прецизно је одређено да се и ја и издавач одричемо комплетног прихода од продаје књиге у корист Задужбине. Идеја која стоји иза тога јесте да ширимо дух задужбинарства, дух који је био карактеристичан и за Теслу, својеврсног „задужбинара“ науке, који за себе ништа није стицао, већ је све радио за добробит човечанства. У том смислу, књига о Тесли је својеврсни позив да, по узору на наше славне претке, делатно радимо на пољу добробити нараштаја који долазе.

 

Планирате ли објављивање још неких публикација о Николи Тесли, и којих? Коме ће оне бити упућене, и када их можемо очекивати?

 

— Оно што је у току јесте превод књиге Тесла: Духовни лик на енглески језик, у форми која ће бити проширена и прилагођена читаоцима западног света. Сматрам да је енглеско издање још важније од српског и зато смо послу превода приступили систематично и темељно. Уз Божију помоћ, надам се да ће прва верзија превода бити готова до краја године, а да ћемо наредне године у ово доба имати и одштампану књигу на енглеском језику.

 

За Информативну службу Српске Православне Цркве

Срећко Петровић

Извор: Инфо-служба СПЦ


View full Странице

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Честитам, драга браћо и сестре, вама новог Митрополита којег смо јутрос, по промислу Божјем, Духом Светим, молитвама светих саборних отаца и молитвама свих вас, устоличили у Цетињском манастиру. Ми смо, браћо и сестре, извршили свето дело послушања Цркви, и, наравно, то значи да ништа нисмо однели и ништа нисмо, не дај Боже, украли. Напротив, извршили смо свето дело устоличења Митрополита да врши службу Христову, а то значи, пре свега, да служи Свету литургију и све оно што из ње извире и што се њој враћа. А Света литургија није ништа друго него тајна царства Божјег у историји и међу нама. Света литургија зато и почиње речима: ,,Благословено царство Оца, и Сина и Светога Духа.” То царство није од овога века, али јесте у овоме веку, да преображава овај век и да се ми, у Цркви и кроз Цркву, преображавамо у заједницу са Богом и у заједницу међу собом.

       
      Али Света литургија, одмах после увода, има молитву коју изговара ђакон, која каже: ,,У миру Господу се помолимо. За мир свега света Господу се помолимо.” И даље, реч ,,мир” се безброј пута понавља у Светој литургији. ,,Мир свима, благодат и мир Господа нашега, Исуса Христа, да буде са свима вама.” И напокон, мир као реч, али и као тајна, помиње се и на крају Литургије, као позив да у миру изиђемо са Свете литургије. Ту тајну Свете литургије, тајну мира у једном народу, у једној епархији, а овде конкретно у Митрополији црногорско-приморској, у Црној Гори, врши њен предстојатељ, у овом тренутку, Митрополит Јоаникије. Његов задатак и улога јесте управо продужени Христос, као Бог мира. Ако је игде мир потребан, а потребан је наравно свуда, непоходан и потребан је овде, на овим просторима.
      Зато, служећи Свету литургију, причешћујући и крштавајући народ Божији, Митрополит Јоаникије, то је и сам рекао у својој беседи, трудиће се, уз помоћ Божју, да отупљује оштрице, међу браћом да гради мостове, притом поштујући слободу свакога да буде оно што хоће и оно што јесте, али само, да у истој мјери, свако поштује и прихвата слободу оног другога. Ми знамо да њему неће бити лако, али он има подршку вас, браћо и сестре. Има подршку вашу, али има и подршку читаве наше Цркве. Свег православног нашег народа где год да живи, и, наравно, има подршку све браће архијереја, без трунке резерве.
      Апостол Павле, позива и њега и нас, али овде, данас важно је, позива Митрополита Јоаникија и подсећа да кад говоре против нас, благосиљамо, кад нас гоне, трпимо, када хуле на нас молимо се. И трпљење и благосиљање и молитву, желим од свег срца, Вама драги, у Христу брате и саслужитељу, и знајте да смо ми са Вама и нека буду и речи великог Његоша. На Вашем срцу, да се разведри над Црном Гором, да се разведри облак таме, да се зацели и засија љубав и разумиевање и јединство у свему ономе што је неопходно да функционишемо као чесни и цивилизовани, али на крају, и као људи који су хришћани.
      Нека је благословена Ваша служба, честитам Вам. Сигуран сам да се данас радује читава Црква православна и небеска и земаљска, али пре свега, радује се данас Свети Петар Цетињски, радује се Свети Василије Острошки, и толики број светитеља Божјих на трону митрополита цетињских, црногорско-приморских, све до вашег незаборавног, духовног оца, и нашег учитеља и оца свих овде сабраних, блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Радују се због достојног наследника, и честитог и достојног, браћо и сестре, вашег заступника пред Господом.
      Још један пут да сте сви благословени, овде сабрани, ваше породице, ваши пријатељи. Браћо и сестре, да је благословен овај предивни град, ова Богом сабрана, прелепа земља, која има све од Бога. Има уцртану Божанску мисао код себе, коју само ако препознамо, препознаћемо и Бога присутног овде. Нека је благословена ова земља, и сви житељи њени, и ево драги владико, Митрополите, поверавам Вам ово стадо, сигурни да ће те га Ви узети у своје наручје, у достојно принети Богу, сви да сте благословени и живели на многаја љета.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо и сестре, величанствени саборе, ставих неколико реченица на папир да не бих отишао у странпутицу гледајући све вас данас сада овде сабране.

      Најрадије бих све вас као и све људе Црне Горе сместио у своје срце, закључао у њега, и заједно са вама попео се на Острог и препустио се молитвама Светог Василија Острошког, да он буде тај који нам даје упутства којим путем да идемо, којим речима да општимо једни са другима; или бих се ћутке спустио у крипту у којој су смештене кости великог архипастира и васкрситеља опустошене, мртве Црне Горе, у крипту у којој се налази тело нашег и вашег блаженопочившег митрополита Амфилохија, и да тамо сви у молитви ћутке чујемо шта има да нам поручи, и ако би имао у наше име недоумице, сада их сигурно више у близини Христовој нема. Засигурно зна да су јединство, љубав Христова и мир Христов једини оквир који је природан и нормалан, здрав и исправан за животе сваког од нас појединачно али и за живот свих нас заједно.
      Ово свето место испред којег стојимо, свети храм посвећен Васкрсењу Христовом, најбоље поручује који је смисао и садржај наше вере, који је смисао и постојање Цркве у свету. Црква не постоји због тога да би решавала на пример економске, социјалне, психолошке, политичке, државне и сваке друге проблеме. Црква о којој сведочи овај храм Васкрсења у свету постоји да бисмо ми дошли у њу и да бисмо ту могли да наслутимо ону тајну за којом чезнемо, а то је живот вечни. То је смисао нашега постојања овде, у историји али и у вечности. И само када дотакнемо ту тајну, тајну Крста и Васкрсења Христовог, тада добија свој смисао и све оно претходно.
      Драга браћо и сестре, величанствени Саборе, утешен вашом вером и љубављу знам да смо сабрани у име Оца и Сина и Светога Духа. За нас је данас празник и ја вам га од свег срца, браћо и сестре, честитам. Овакви дани и овакви догађаји одавно су не само поменути него и описани у Светом Писму, у псалмима Давидовим: Ево дана који створи Господ радујмо се и веселимо се у њему!. И заиста овај дан и овај наш сусрет јесте по нашој вољи и израз је наших најдубљих жеља. Али не само наших. За ове дане и за овај догађај ми смо се молили Богу да добијемо на челу ове древне светосавске епископије достојног архијереја. И Господ је преко Сабора Архијереја Српске Православне Цркве, који се управља Духом Светим, услишио  наше молитве. Изашао је Господ у сусрет нашим молитвама и нашим жељама и ми смо за предстојатеља ове велике и важне за нашу Цркву и за читаво Православље епархије добили великог мужа, онога кога смо желели, кога смо измолили, владику Јоаникија. И ја вам на тим испуњеним молитвама и жељама и у своје лично име, али и у име пуноће Српске Православне Цркве и у име пуноће Цркве Христове, честитам.
      Велика је и силна је наша радост, али ми смо ту радост као православни хришћани спремни да поделимо са свима: са браћом римокатолицима који живе у знаку истог крста Христовог као и ми православни, затим са другом децом Авраамовом: са браћом Јеврејима и са браћом муслиманима, са којима смо исто тако испреплетани широм балканског шара, па и овде у Црној Гори. Свима њима пружамо руку братства и братску радост делимо са њима. Пружамо им не само једну руку којом се рукујемо, него ширимо обе своје руке, ширимо, браћо и сестре, своје срце и све братски грлимо и целивамо. А ако у братски загрљај зовемо њих како тек чезнемо и желимо из свег срца, из дубине своје душе, да у миру и у љубави Христовој загрлимо ону нашу браћу која су нам најближа, која су нам рођена, а која данас нас овде сабране на овом скупу или не препознају или не признају за своју браћу, и називају нас различитим погрдним именима. Ми ту нашу браћу грлимо читавим својим срцем, својом душом, читавим својим бићем и молимо се да колико год не били добре воље према нама да их Господ одобровољи, али и нас и наша срца да прошири до небеса, да у та наша срца они имају улаз, али да из њих никада немају ниједан излаз. Баш њих желимо да примимо већма него било кога другог у братски загрљај, јер ми као православни хришћани знамо да без обзира на то ко како себе доживљава и осећа, како се изражава, како себе види по свом националном убеђењу, без обзира на то коју идеологију, који политички поглед на свет има, и којој странци припада, без обзира на било које и било какве разлике, у Цркви - сви смо једно.
      Да је Црква, знамо добро, јединствени кров и простор за све нас, кров под који нас када приступимо светој чаши свештеник не пита које смо нације, ко нам је отац, ко нам је мајка, за кога гласамо, где радимо... Не, браћо и сестре, ми Христом просветљени, молитвама Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског просветљени, знамо да за Бога најмање је битно како и на који начин себе доживљавамо уколико смо Христови. Свештеник када му приступимо једино што ће нас питати јесте како вам је име. У које име смо крштени, које смо име на крштењу добили, по чему нас Бог лично препознаје.
      Да сви једно буду нису речи било кога од овога света, нису речи нас свештеника, па макар били и епископи. То су речи никог другог но до самог Господа нашег Исуса Христа да сви једно буду. а за нас хришћане речи Христове су меродавне. Оне су огледало, оне су наше мерило. Када слушамо реч Његову она ће се претворити и преточити и у наше животе. Та реч Христова поред позива на јединство у исто време је и позив на љубав и позив на мир. Ни једно, ни друго, ни треће није могуће без вере у Христа, без послушања његовим заповестима и без труда да живимо у складу са оним на шта нас Он позива. У том светлу сви људи су позвани да буду наша браћа. У том кључу, у кључу Христовом, у Његовом огледалу, ми немамо непријатеље, без обзира што помућени силама овог света, надахнути интересима себичним и пролазним неки људи, Цркву Христову па и самога Христа, а онда и нас православне хришћане, могу видети као своје непријатеље. То је њихова ствар. Бог нас неће питати шта су они нама учинили, али ће нас питати шта смо ми учинили. Да ли смо посведочили распетог и васкрслог Христа, да ли смо били спремни, баш као што је чинио блаженопочивши митрополит Амфилохије и као што је заједно са њим чинио, чини и чиниће новоизабрани митрополит Јоаникије, који су носили и носе падове и бремена и оних који слушају реч Христову и оних који не слушају реч Христову. Стога позивам и апелујем на све крштене душе у овој Епископији да стану уз овог изабраног митрополита Јоаникија.
      И као да чујем неки немушти ехо који хоће да каже он није изабран овде. А ја заједно са вама, браћо и сестре, кажем: Изабран је митрополит Јаникије легално и легитимно у складу са учењем светих канона Православне Цркве, онако како се то радило кроз сву историју од  дванаесторице апостола, па преко седамдесеторице који су изабрани после њих, до наших дана. Свима је Господ рекао: Идите и крштавајте све народе у име Оца, Сина и Светога Духа. Тако је и кроз свети Сабор Цркве наше, али кроз ваше молитве и вашу вољу, рекао и овом драгом нам изабраном Митрополиту црногорско-приморском господину Јоаникију, рекао је и њему: Иди и поучавај и крсти све људе, сав народ у овом крају, у Црној Гори у име Оца, Сина и Светога Духа, приводи их распетом и васкрслом Христу без обзира како ко гледа на себе. Никаква друга потврда није потребна до избора од законитог Сабора. Али, ако већ неко жели потврду народа у Црној Гори за избор Митрополита новог, ја вас овде сабране питам и очекујем јасан, јединствен и непоновљив гласан одговор: да ли је достојан владика Јоаникије да седне на трон Светог Петра Цетињског? Да ли је достојан? Да ли је достојан владика Јоаникије за митрополита црногорско-приморског?
      Наравно да је достојан! И то сви треба да знају!
      Ја, немојте ми замерити што ћу речи лично у првом лицу једнине, вашег новог митрополита добро познајем, пријатељи смо, али много више од тога - браћа смо. Знамо се од студентских дана, али не од студентских дана када смо студирали богословске науке заједно, него много пре тога, када смо се сабирали у студентској соби, у Студентском граду у Београду - он студент философије, а моја маленкост студент археологије, а било је ту још наше браће у истој соби који су данас свештеници. Сабирали смо се и имали смо само једну потребу, само једно питање: не - има ли Бога? - него: ко је тај Бог? Који је тај Бог који може да осмисли сваки наш тамни буџак, да осмисли наше јадне животе, да осмисли историју? Који је то Бог који нам даје све, и себе самога у љубави, али даје и вечност? А онда смо готово паралелно у исто време срели апостоле оних времена и сведоке Христове, духовну децу Светог оца Јустина. Срели смо митрополита Амфилохију, владику Атанасија и владику Иринеја и они су нам не речју својом, него собом, својим постојањем показали да постоји живи Бог, да је тај Бог дошао међу нас да се распне и да се васкрсао и да је тај живи Бог, Исус Христос Господ Наш. После једног таквог сусрета, једног разговора и предавања митрополита Амфилохија, одлучили смо да напустимо студије које смо започели и да упишемо Богословски факултет, хотећи да чујемо живу реч Божју, не слутећи да ће нас Господ слабашне и мале поставити на трон са којег треба да носимо бреме распетог, али на путу васкрсења српског православног народа.
      И ја сам стога, браћо и сестре, јемац да је ваш нови Митрополит истински човек. Он јесте Србин православни, али је пре тога, за то време и после тога - хришћанин православни. То значи да воли свој српски народ, али у Христу и кроз љубав према свом народу воли сваког човека и све народе света, јер сви су позвани да буду Христос, да буду Црква Његова. За митрополита Јоаникија, као и за његовог духовног оца, а рекох већ нашег заједничког учитеља, блаженог спомена митрополита Амфилохија, важи онај једноставан закључак апостола Павла који је и закључак свих нас: Нема више Јудеја ни Јелина, нема више роба ни слободног, нема више мушког ни женског, јер сте сви ви један човек у Христу Исусу.
      Драга браћо, вама и свим нашим сународницима и свим људима који живе на овим просторима, постављам питање: Да ли ћемо ми савременици, дозволити да се и даље кроз 21. столеће преносе бесмислени идеолошки сукоби, понављам: бесмислени идеолошки сукоби, да нам на челу стоје жигови и етикете из прошлих времена. И не само то, него да те жигове утискујемо у душе сопствене деце. Потребан нам је само Христос, потребан нам је само Христов печат у срцу, њим да се осењујемо, а онда нека свако по свему другом буде оно што хоће. Разлике су дар Божји, дате су не да би били повод за сукобе, него су дате као дарови Божји да бисмо свој посебан печат развијали како бисмо онда кроз тај печат себе даривали другима, али исто тако кроз свој посебан дар примали друге да бисмо друге собом обогаћивали и другима били обогаћени.
      Стога и ја, заједно са изабраним митрополитом Јоаникијем и свим нашим архијерејима, молим све у овим светим крајевима да не дозволе да се мржња међу браћом и несреће продужују. Не остављајмо нашој деци хипотеке ни своје, ни наших дедова. Тражимо опроштај и опростимо: ако сам те увредио опрости, а ја теби унапред праштам на свему. То је реч, то је емоција, то је вера нас православних архијереја, то је вера вас православних хришћана, то је вера и вашега новог митрополита. И на крају, нека Господ да - као што је, знам поуздано, у срцу и у души вашег новог митрополита Бог Христос увек на првом месту и онда је све у његовом животу на свом месту – да, браћо и сестре, молитвама свих светих Божјих из ове свете земље, из наше свете Цркве Православне, Господ Христос буде у вашим срцима, у вашим мислима, у вашем бићу увек на првом месту.  И онда никада нећете имати проблем да препознате шта је то што треба да буде на другом месту и шта на којем месту треба да буде: Христос Господ је почетак и крај, а све остало биће на свом месту. Благодат и мир Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Духа Светога нека буде са свима вама овде сабранима, са свим житељима овог града, са свим житељима Црне Горе, са читавим светом. Живели, нека вам је срећан празник и нека вам је срећан и благословен нови Митрополит!
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Договорене заједничке активности којима ће се у сарадњи са другим Црквама и верским заједницама обележити двадесет година од повратка верске наставе у српске школе и, што је много важније, активности које ће се спроводити у циљу коначног утемељења статуса како тог предмета тако и његових наставника. 

       
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, заједно са Преосвећеним Епископом крушевачким г. Давидом, чланом Светог Архијерејског Синода, викарним Епископом топличким г. Јеротејем и изабраним Епископом марчанским архимандритом Савом примио је 3. септембра 2021. године у Патријаршијском двору у Београду Бискупа зрењанинског Ладислава Немета, председника Међународне Бискупске конференције Светих Ћирила и Методија, и чланове конференције: Надбискупа београдског Станислава Хочевара и Бискупа суботичког Славка Вечерину.
      Саговорници су, у духу разумевања и хришћанске сарадње, расмотрили низ питања од заједничког интереса верника обеју Цркава. Посебно су анализиране околности у којима се одвија верска настава у основним и средњим школама, имајући у виду да је текућа школска година јубиларна, јер се навршава двадесет година од када је тај предмет враћен у учионице. Договорене су заједничке активности којима ће се у сарадњи две Цркве, али и са другим Црквама и верским заједницама у Србији, обележити јубилеј и, што је много важније, активности које ће се спроводити у циљу коначног утемељења статуса како предмета тако и његових наставника.     
      Са посебном пажњом представници две Цркве су разменили информације о току и проблемима везаним за реституцију од комунистичког режима одузете црквене имовине. Предвиђене су различите могућности сарадње како се реституција не би одлагала унедоглед, већ где је могуће и где закон допушта процес враћања отете имовине убрзао.   
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У новом издању емисије "Катедра" на таласима васељенског Радија Светигора, емитовано је предавање Његове Светости Архиепископа Пећког, Митрополита Београдско-карловачког и Патријарха Српског г. Порфирија, које је својевремено одржао као Митрополит загребачко-љубљански.

      На позив Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, у недељу, 13. октобра 2019. године, тадашњи Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије одржао је предавање у Саборној цркви у Зајечару. Предавање је одржано у оквиру Фестивала хришћанске културе.
      Патријарх Порфирије тада као Митрополит загребачко-љубљански говорио је на тему “Црква и време“.
       
      Извор: Радио Светигора
×
×
  • Креирај ново...