Jump to content

Свештеник Бранко Репаја: Не псуј, православни Србине!

Оцени ову тему


Препоручена порука

  • ,,Ми смо и заслужили да живимо у мраку. Ја не знам који народ више псује сунце од нас! Те сунце жарко, сунце крваво, сунце калаисано. Уз сунце, псујемо још и Бога и лебац и мајку. Чему може да се нада народ коме су обичне псовке Бог, сунце, лебац и мајка?“    (глумац Бора Тодоровић 1929-2014)

 

Када би Унеско озваничио категорију заштите нематеријалних и некултурних супротности од добара, која би сваки народ могао аутентично да брани као своја, па ма колико била рђава, за Србина би на првом мјесту то дефинитивно била псовка.

Псовка је саставни дио сваког језика, само се подводи под изразе на неком простом нивоу културе. Кад је српски језик у питању, могу се подвести под категорију “жаргонизама”. А псовке ћемо сусрести и у литератури (код Ћосића, у дијалозима Антонија Исаковића, у текстовима проф. Слободана Антонића, обично су то код њега цитати, али их наводи у сваком случају), тако да је, просто речено, псовка конвенционалан начин изражавања. Ипак, када је српски народ у питању, изван конвенционалних категорија, феномен псовке је много комплекснији!

Јер, псује се све, свагда, независно од прилике, ситуације, не гледајући моменат, саму псовку, карактер, тежину и сам главни субјекат исте, од стране иницијатора предиката. Иако је ове скарадне вербалне девијације, неминовно међ Србадијом одвајкада било, aмеричка кинематографија и послијератна транзиција, која је на мале екране донијела врелину београдског асфалта и међуетничко кључање на свим пољима, у великој мјери су утицали на то да вокабулар Срба буде преплављен псовкама, од оних најпростијих ( у смислу језичке једноставности) до оних народски окарактерисаних као најсочније.

И наравно, није псовка ембрион нас Срба, псују и други народи, свако сходно сопственом просторном и културолошком контексту, али је Србину псовка постала огледало духа, у складу са јужњачким темпераментом, онако срдачно, варирајући у форми само од тога, да ли је у питању Лика, Динара, Мањача, Козара, Романија, Семберија, Војводина, Београд, Шумадија, Херцеговина итд.

Псовка је погрда, која не само да ружи онога коме је упућена, већ и онога ко је изговара. Њено етимолошко значење и коријен кад се у нашем језику јавља, заправо симболизује начин обраћања некоме као псу, али у најпогрднијем могућем облику.   

Међутим, и када се у неком формалном смислу прибјегне селекцији псовки и анализи истих, ма како ово парадоксално звучало, постаје евидентно да у посебну групу спадају оне, које подривају саме фундаменте човјековог живота, његове личности, његове улоге у овом свијету и односа које гради и на које је упућен. Псовке у којима се помињу родитељи, дјеца, небо, сунце, хљеб-лебац-колач, недјеља, живот, дан, крв, заправо и јесу негација човјековог назначења и његовог Богом установљеног превасходства.

Па ипак, псовка у којој се помиње сам Бог, Творац и Сведржитељ свега горе поменутог, заправо је човјеков лични аутошовинизам, удар на сопство, смисао, почетак и циљ. Бог нас је назначио да умом рађамо, рукама стварамо, језиком благосиљамо. Даром говора, човјек је предодређен да славослови, богослови и уопште слови језиком, као даром саме Ријечи (Логоса Божијег). Управо Он нам се открио, јавио и пројавио Бога као заједницу Оца, Сина и Духа Светога, како би човјек могао славословити даром  Самог Дародавца.

Не улазећи у анализе псовке на неком макроплану рода људског, овај феномен је свакако предмет анализе на микроплану рода српског и вјере светосавске. Шта ли се десило са Србином, да од тежака и војака, који без Бога није ишао ни преко прага, негдје у мраку вјере и кризе идентитета, благослов и славословље замјени празнословљем и бацањем проклетства превасходно на себе и ближњега свога (јер то управо и јесте аналогија псовке у Старом Завјету).

Покренуо сам ово питање на часовима вјеронауке међу средњошколцима, на начин да смо заједно анализирали значење заповијести Божије која гласи: ,,Не узимај узалуд имена Господа Бога Својега“. Облици скрнављења ове заповијести су многобројни. Од заклињања лажног именом Божијим, преко призивања Бога трговачком логиком, па до уметања Бога у садржаје аудиовизуелне и назови хумористичне али не и духовите (текстови, карикатуре, вицеви и сл). Па ипак, ништа се од тога не може поредити са псовком. Недавно сам на рођењу дјетета имао прилику чути класичну фразу и дневну дозу српске здравице: Да нам Бог поживи (име дјетета), ајде људи попијте, Бог вас…!

Српска земља је крвљу натопљена на сваком кутку отаџбине ове, да би се макар због тих мученика, за вјеру и отачаство пострадалих, име Божије требало призивати и молитву за благослов покољењима приносити. Ипак, свједоци смо како је умјесто благослова, Бог често и пречесто предмет псовке. (О другим јужнословенским народима не би полемисао, поготово о ,,синовима тисућљетне културе“ којима екстремизам није стран, историја свједочи о томе, пошто се исти диче псовкама у којима се помињу чавли Исусовог крижа и јуха од Његових костију).

Србину је Бог у невољи потребан, али Га и псује кад се у невољи налази. Србину је Бог потребан кад игра Србија или Ђоковић; ,,Помози Боже“ али Га и псује кад лопта/лоптица заврше у ауту/голауту. И низ ових или сличних ситуација је поприлично дугачак, потврђујући неоспорну чињеницу, да смо ми народ контрадикције. Сваким се то даном изнова нечим поткријепи, а вјерујем да је већина мојих колега доживјела ситуацију као и сам. Они који опсују у близини свештеника, обично се правдају ријечима: извини попе, навика! А подводити све под навику, ништа је друго него  начин да се камуфлира елементарни простаклук!

Са надом да ће то трајати све до момента док се не освјестимо, сложимо, умножимо, а прије свега тога обожимо, дијелим размишљања о овој теми из свакидашњег живота. Тај процес је дуготрајан и изискује времена. Али почиње малим стварима. На примјер, имам свједочанство једног доброг пријатеља, који ће потврдити да је уз пар сугестија, схватио како је много љепше рећи: Бог те видио или благословио, од онога што је ономад правдао ријечима. Не мислим ја брате тако, него ето случајно!

Аутор: Свештеник Бранко Репаја из Бањалучке епархије

 

PATMOS.RS

,,Ми смо и заслужили да живимо у мраку. Ја не знам који народ више псује сунце од нас! Те сунце жарко, сунце крваво, сунце калаисано. Уз сунце псујемо још и Бога и лебац и...
 

View full Странице

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Ромејац,
      Код Новог Места купљено је имање за изградњу првог православног манастира у Словенији. Манастир ће бити посвећен Рођењу Пресвете Богородице, објавио је на свом званичном Инстаграм налогу Његова светост Патријарх српски г. Порфирије.
      “Наша срећа је огромна. Код Новог Места смо купили имање за први православни манастир у Словенији. Посвећујем га Рођењу Пресвете Богородице. Дивни пејзажи, дивне монахиње, дивни људи… Благослов за пријатељску Словенију”, написао је Патријарх Порфирије.
      Извор
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Код Новог Места купљено је имање за изградњу првог православног манастира у Словенији. Манастир ће бити посвећен Рођењу Пресвете Богородице, објавио је на свом званичном Инстаграм налогу Његова светост Патријарх српски г. Порфирије.

       
      “Наша срећа је огромна. Код Новог Места смо купили имање за први православни манастир у Словенији. Посвећујем га Рођењу Пресвете Богородице. Дивни пејзажи, дивне монахиње, дивни људи… Благослов за пријатељску Словенију”, написао је Патријарх Порфирије.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      -Пошто су наши људи не само нашли добар посао, него се и комфорно скућили у Словенији, свештеници морају да се старају о чувању њиховог идентитета - језика, јер многи и међусобно говоре словеначки, и наравно вере православне. Стефан и Анастасија, са којима се дружим од када сам изабран за митрополита, данас су у Љубљани пожелели да се са мном сликају. Они немају такав проблем. Знају да им је име Православни, а презиме Хришћанин, поручио је патријарх Порфирије преко свог Инстаграм налога.
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије предводио је 19. августа 2021. године, после свете архијерејске Литургије, свечану литију поводом славе града Добоја.
      Пошто је освештао славске дарове испред зграде Градске управе, патријарх Порфирије је благословио окупљени верни народ и произнео беседу у којој је истакао: -Сви смо радосни што славимо Преображење Господње и нема већег повода да се окупимо, јер је само Преображење слава Божја, али и слава људског рода, слава сваког човека. У том празнику је много садржаја и смисла за наше постојање, али пре свега откривање воље Божје да свакога дана будемо бољи људи.
      Патријарх је истакао да је неизмерно радостан што је прву посету Републици Српској и Босни и Херцеговини учинио управо у поносном и часном граду Добоју: -Знамо да је наше име Хришћанин, а презиме Православни. Србин, православни хришћанин - то је наш пун идентитет. Вера је оно што нас чини да јесмо једно, вера је оно на чему градимо међусобно поверење, вера је оно што нас чини да знамо да нас Бог воли, што нас чини да знамо да Бог јесте, али управо зато што Бог јесте да јесмо и ми. Вера православна је обликовала од Светога Саве до данас наш народ и његов идентитет, идентитет који има Христов печат, идентитет који се пројављује кроз живот по Јеванђељу, и зато чињеница да јесмо православни хришћани јесте позив на велику одговорност. Дата нам је пуноћа истине и вере у Бога, али и позив да том истином живимо по свим правилима Јеванђеља.
      -Нека свако буде оно што јесте. Нека се свако моли Богу на свој начин, али свако да поштује онога другога. Ми имамо вековно искуство заједничког живота и  нису нама потребни издалека, најчешће самозвани, миротворци. Не кажем да их нема и искрених, али има их који не разумеју наш концепт живота, наше односе, наш идентитет, али има и оних који имају своје интересе са којима се наши интереси не поклапају. Интереси наши јесу да свако буде оно што јесте: ако је православни хришћанин Србин - да то буде и јесте, ако је Бошњак муслиман или Хрват католик - да то јесте и остане, али и да ми - имајући искуство заједничког живота, међусобног поштовања, искуство комшија, искуство родбинских преплитања, заједничке економије, културолошких међусобних утицаја - предупредимо сваког да нам намеће своје концепте и начине живота и мирења. Да, можда понекад јесте потребан медијатор и посредник, али не и онај који је искључив и који нас смешта у своје контексте - семантичке логоре, измишљајући дефиниције за једне да би први били против других, а сутра ће дефиниције за друге да би ови били против првих, јер, наравно, да не будемо оно што јесмо и да се не слажемо једни са другима, истакао је патријарх Порфирије.
      -Ја ћу се молити за мир међу свим људима, а посебно на овим просторима и у целом региону, и учинићу све што је до мене, заједно са својом браћом архијерејима, да ми будемо оно што јесмо, да своје име и презиме српско, Православни Хришаћнин, не само са поносом носимо као амблем, већ да га сведочимо својим животом и врлинама. Апелијем на такозване елите, а најпре на колеге, на браћу верске лидере, на Реиса и Кардинала, да заједно све учинимо пре свега вером у Бога и молитвом, а онда и свим другим из перспективе вере и љубави, да нам у животу буде мир, мир у души, мир у породици, у граду овом, у Републици Српској и Босни и Херцеговни. И апелујем на силе овога света да знају да никоме сила није дата сама од себе него од Бога и да у најмању руку поштују правила која су сами поставили овде, јер тиме ће показати да су веродостојни и да желе да буду медијатори а не они који намећу те семанатичке логоре и калупе у које не само да нећемо него и кад бисмо хтели не можемо да се сместимо, поручио је патријарх Порфирије.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      „Свака Помесна Православна Црква може да се суочи са црквеним расколом који се догодио у Украјини, али ако се ситуација правилно реши, осталима ће убудуће бити лакше“, каже владика Стефан, јерарх Српске Православне Цркве.

       
      У интервјуу за украјинску телевизију Перший козацький, владика Стефан је истакао да ситуација у којој се налази Украјинска Православна Црква утиче на читав православни свет.
      „Раскол је најгора ствар која се може догодити у Цркви (...) Ако се ситуација овде, у Кијеву, реши исправно, на добар начин (а како то остварити сада не знамо, али се надамо да ће Сам Господ помоћи), онда ће и осталим Помесним Црквама бити лакше. Ако се то не догоди, биће велики проблем у православном свету, који није постојао 20 векова“, нагласио је српски јерарх.
      „Мислим да је Господ удостојио украјински православни свет тога да сада баш он мора да одговори како треба сачувати Православни свет“, рекао је епископ ремезијански Стефан.
       
      Извор: Сектор за информисање ОСЦП-а
×
×
  • Креирај ново...