Jump to content
Никола Ђоловић

Антропоморфизам као рак-рана на Телу Цркве - Колико болујемо ка охришћани од тога?

Rate this topic

Recommended Posts

Берђајев је имао један занимљив страх: плашио се да је његов Бог другачији од Бога других људи. Мислим да нам ова свест измиче. Мислим да се не питамо довољно.

Колико смо субјективни у том доживљају своје вере, односно, у Христа Којег исповедамо себи и другима?

Чини ми се да ми градимо Бога према својој слици уместо да градио себе према Његовом Лику. Докле год будемо градили Бога према својој личности, то ће Он све мање наликовати на Бога. Јер на Њега рефлектујемо своје жеље, тежње, страсти на крају крајева.

Бог нема постојање као наше. Има један занимљив део у Јеванђељу где се два брата споре око имања па се позивају на Христа да Он посредује. А Он проговара: "Ко ме постави судијом међу вама?". То само показује колико је домен Његовог благодатног Царства изван параметара којима ми покушавамо да Га уплетемо у неки свој лични проблем.

Не можемо ограничити некога ко је по природи неограничен само зато што смо ми сами природно ограничени. Океан не може да стане у једну капљицу воде али сунце може да пружи одсјај у тој једној капљици.

Владика Атанасије Јевтић је негде лепо говорио да је животиња човекоцентрична, док је човек богоцентрична творевина. Али, питање остаје отворено: колико ми психологизујемо Бога увлачећи Га у неки свој простор егзистенције који сам по себи није Царство Небеско а умишљамо да јесте, притом, још тај простор бранимо од других - параноидно и андроидно?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Берђајев је имао један занимљив страх: плашио се да је његов Бог другачији од Бога других људи. Мислим да нам ова свест измиче. Мислим да се не питамо довољно.

Колико смо субјективни у том доживљају своје вере, односно, у Христа Којег исповедамо себи и другима?

Чини ми се да ми градимо Бога према својој слици уместо да градио себе према Његовом Лику. Докле год будемо градили Бога према својој личности, то ће Он све мање наликовати на Бога. Јер на Њега рефлектујемо своје жеље, тежње, страсти на крају крајева.

Бог нема постојање као наше. Има један занимљив део у Јеванђељу где се два брата споре око имања па се позивају на Христа да Он посредује. А Он проговара: "Ко ме постави судијом међу вама?". То само показује колико је домен Његовог благодатног Царства изван параметара којима ми покушавамо да Га уплетемо у неки свој лични проблем.

Не можемо ограничити некога ко је по природи неограничен само зато што смо ми сами природно ограничени. Океан не може да стане у једну капљицу воде али сунце може да пружи одсјај у тој једној капљици.

Владика Атанасије Јевтић је негде лепо говорио да је животиња човекоцентрична, док је човек богоцентрична творевина. Али, питање остаје отворено: колико ми психологизујемо Бога увлачећи Га у неки свој простор егзистенције који сам по себи није Царство Небеско а умишљамо да јесте, притом, још тај простор бранимо од других - параноидно и андроидно?

Владика Атанасије Јевтић је негде лепо говорио да је животиња човекоцентрична, док је човек богоцентрична творевина

a je li lijepo rekao i koja nam je životinja najčovjekoncentričnija : krava, zec, majmun, neki gmizavac ili neka druga?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Берђајев је имао један занимљив страх: плашио се да је његов Бог другачији од Бога других људи. Мислим да нам ова свест измиче. Мислим да се не питамо довољно.

Колико смо субјективни у том доживљају своје вере, односно, у Христа Којег исповедамо себи и другима?

Чини ми се да ми градимо Бога према својој слици уместо да градио себе према Његовом Лику. Докле год будемо градили Бога према својој личности, то ће Он све мање наликовати на Бога. Јер на Њега рефлектујемо своје жеље, тежње, страсти на крају крајева.

Бог нема постојање као наше. Има један занимљив део у Јеванђељу где се два брата споре око имања па се позивају на Христа да Он посредује. А Он проговара: "Ко ме постави судијом међу вама?". То само показује колико је домен Његовог благодатног Царства изван параметара којима ми покушавамо да Га уплетемо у неки свој лични проблем.

Не можемо ограничити некога ко је по природи неограничен само зато што смо ми сами природно ограничени. Океан не може да стане у једну капљицу воде али сунце може да пружи одсјај у тој једној капљици.

Владика Атанасије Јевтић је негде лепо говорио да је животиња човекоцентрична, док је човек богоцентрична творевина. Али, питање остаје отворено: колико ми психологизујемо Бога увлачећи Га у неки свој простор егзистенције који сам по себи није Царство Небеско а умишљамо да јесте, притом, још тај простор бранимо од других - параноидно и андроидно?

Владика Атанасије Јевтић је негде лепо говорио да је животиња човекоцентрична, док је човек богоцентрична творевина

a je li lijepo rekao i koja nam je životinja najčovjekoncentričnija : krava, zec, majmun, neki gmizavac ili neka druga?

Zavisi sta je tvoj antropomorfizam u odnosu na vl. Atanasija.

Citaj izmedju redova. Relacije su izmedju Boga i coveka.

Ako te zivotinja vidi prema svom liku kao zivotinju, onda smo i mi u opasnosti da vidimo Boga prema svom liku samo kao coveka.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Берђајев је имао један занимљив страх: плашио се да је његов Бог другачији од Бога других људи. Мислим да нам ова свест измиче. Мислим да се не питамо довољно.

Колико смо субјективни у том доживљају своје вере, односно, у Христа Којег исповедамо себи и другима?

Чини ми се да ми градимо Бога према својој слици уместо да градио себе према Његовом Лику. Докле год будемо градили Бога према својој личности, то ће Он све мање наликовати на Бога. Јер на Њега рефлектујемо своје жеље, тежње, страсти на крају крајева.

Бог нема постојање као наше. Има један занимљив део у Јеванђељу где се два брата споре око имања па се позивају на Христа да Он посредује. А Он проговара: "Ко ме постави судијом међу вама?". То само показује колико је домен Његовог благодатног Царства изван параметара којима ми покушавамо да Га уплетемо у неки свој лични проблем.

Не можемо ограничити некога ко је по природи неограничен само зато што смо ми сами природно ограничени. Океан не може да стане у једну капљицу воде али сунце може да пружи одсјај у тој једној капљици.

Владика Атанасије Јевтић је негде лепо говорио да је животиња човекоцентрична, док је човек богоцентрична творевина. Али, питање остаје отворено: колико ми психологизујемо Бога увлачећи Га у неки свој простор егзистенције који сам по себи није Царство Небеско а умишљамо да јесте, притом, још тај простор бранимо од других - параноидно и андроидно?

Владика Атанасије Јевтић је негде лепо говорио да је животиња човекоцентрична, док је човек богоцентрична творевина

a je li lijepo rekao i koja nam je životinja najčovjekoncentričnija : krava, zec, majmun, neki gmizavac ili neka druga?

Zavisi sta je tvoj antropomorfizam u odnosu na vl. Atanasija.

Citaj izmedju redova. Relacije su izmedju Boga i coveka.

Ako te zivotinja vidi prema svom liku kao zivotinju, onda smo i mi u opasnosti da vidimo Boga prema svom liku samo kao coveka.

Relacije su izmedju Boga i coveka.

naveo si gore dvije relacije. ako je majmun u stanju nas da vidi kao čovjeka onda smo i mi u stanju da vidimo boga, je li to? ili da bi mi mogli da vidimo boga u njegovom  liku logično je da nas majmun treba vidjeti kao čovjeka?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Владика Атанасије Јевтић је негде лепо говорио да је животиња човекоцентрична, док је човек богоцентрична творевина

a je li lijepo rekao i koja nam je životinja najčovjekoncentričnija : krava, zec, majmun, neki gmizavac ili neka druga?

Коњу један пази!!

Смрди као јарац!

Јеси коза права!

Свињо једна!

Ау каква риба ова цура.

Голубе мој мали!

А јест брз као зец!

Хладан је као змија!

Мајмуне мајмунски како се то понашаш!

Баш је крава права!

Умиљата је као мачка!

.........................

Мислим дакле да је тешко направити избор најчовекоцентричне животиње.  maher

Шалим се мало. Чини ми се занимива ова мисао в.Атанасија. Човек је створен по обличију Божијем, и по томе је богоцентричан, јер му је смисао живота стекнути обожење. Док опет животње онда као да су по слици човечијој, јер све се оне труде да достигну очовечење хммм....да није овде кључ за смисао еволуције?  prst ka dole

Share this post


Link to post
Share on other sites

Masimo temu i rasplinjavamo se.

Akcenat nije na zivotinjama nego na ljudima.

Pitam gde smo mi u ovoj prici ako na Boga reflektujemo svoje nalicije umesto da se saobrazavamo Njegovom Liku?

Брате, да ти укратко одоговорим. Хришћани не болују од антропоморфизма. Антропоморфисти у теолошком смислу су били антички Грци рецимо.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Masimo temu i rasplinjavamo se.

Akcenat nije na zivotinjama nego na ljudima.

Pitam gde smo mi u ovoj prici ako na Boga reflektujemo svoje nalicije umesto da se saobrazavamo Njegovom Liku?

Брате, да ти укратко одоговорим. Хришћани не болују од антропоморфизма. Антропоморфисти у теолошком смислу су били антички Грци рецимо.

Знам. Упознат сам. Ти мислиш на грчку митологију. Али ако зађемо у учење једног Платона, Аристотела, Плотина, видећемо да они немају претензије да божанском бићу (како су Га они разумевали) приписују антропоморфизме. А што се тиче појаве антропоморфизма унутар Хришћанства мислим првенствено на приписивање неких људских особина Богу а да Бог нема никакве везе са тим (под особинама мислим на сва наша делања и девијантна понашања).

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мислиш ли на оно о чему говори апостол Павле у другој посланици Тимотију?

(4.3)  "Јер ће доћи вријеме кад здраве науке неће слушати,него ће по својијем жељама накупити себи учитеље,као што их уши сврбе."

(4.4) "И одвратиће уши од истине,и окренуће се гаталицама"

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мислиш ли на оно о чему говори апостол Павле у другој посланици Тимотију?

(4.3)  "Јер ће доћи вријеме кад здраве науке неће слушати,него ће по својијем жељама накупити себи учитеље,као што их уши сврбе."

(4.4) "И одвратиће уши од истине,и окренуће се гаталицама"

Донекле.

Пре мислим на свако наше настојање пале природе, макар и безазлено, да Богу приписује своје ставове и тежње, поистовећујући свој начин постојања (тиме и жеља) са Божијим начином постојања Који далеко од тих жеља стоји (види горе пример из Јеванђеља који сам навео).

Другим речима, свака наша идентификација са оним што Бог није проглашавамо као да од Бога јесте.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Masimo temu i rasplinjavamo se.

Akcenat nije na zivotinjama nego na ljudima.

Pitam gde smo mi u ovoj prici ako na Boga reflektujemo svoje nalicije umesto da se saobrazavamo Njegovom Liku?

Брате, да ти укратко одоговорим. Хришћани не болују од антропоморфизма. Антропоморфисти у теолошком смислу су били антички Грци рецимо.

Знам. Упознат сам. Ти мислиш на грчку митологију. Али ако зађемо у учење једног Платона, Аристотела, Плотина, видећемо да они немају претензије да божанском бићу (како су Га они разумевали) приписују антропоморфизме. А што се тиче појаве антропоморфизма унутар Хришћанства мислим првенствено на приписивање неких људских особина Богу а да Бог нема никакве везе са тим (под особинама мислим на сва наша делања и девијантна понашања).

Па да мислио сам на грчку религију пре платона. Платон је живео неких 300 година пре Христа, грчка митологија је настала далеко раније.

Но некаквог антропоморфизма има само код америчких протестанта. Код много њих однос са Богом је као однос са школским другом или духом из лампе. Мало молити Бога када ти не што затреба у животу, а углавном своје поступке које су ти добри оправдати Божијим благословом. Такви би онда када би има се Христос показао на земљи да проведе са њима једно поподне, они би га одвели на њима неко омиљено место на земљи да се са Њим забављају....

Но код православних тога нема, а бар и код оних који су само формално православни ја не видим ову врсту духовности. Код наших формално православних, видим много више агностизма, некаквог замагљеног односа са Богом, који је више као према неко слепој сили, него Личности Оца. Добро је познато оно наше: "Ма верујем ја има нека сила....", или "Тако је Бог хтео, и нема му било му је суђено..."

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ако ти није тешко,можеш ли да наведеш неки пример из живота.

Да ли је то оно кад кажу :"Џабе идеш у цркву и молиш се,неће ти Бог опростити,има да ти се...(ту сад доћу којекаква предсказања)"

или кад оправдавамо своје падове,као :"Божја правда је да поткрадам газду,јер ме слабо плаћа" и слично?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ако ти није тешко,можеш ли да наведеш неки пример из живота.

Да ли је то оно кад кажу :"Џабе идеш у цркву и молиш се,неће ти Бог опростити,има да ти се...(ту сад доћу којекаква предсказања)"

или кад оправдавамо своје падове,као :"Божја правда је да поткрадам газду,јер ме слабо плаћа" и слично?

Па ево сама си дала два примера. Мислим на сваки аспект који може бити погрешно протумачен.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Е,сад кад сам сигурна да сам разумела о чему се ради (не познајем добро академску терминологију,коју они који су образовани спонтано користе.На пример-антрпоморфизам,агностизам и сл.) dada,могу да,са свога становишта,одговорим на питање

Али, питање остаје отворено: колико ми психологизујемо Бога увлачећи Га у неки свој простор егзистенције који сам по себи није Царство Небеско а умишљамо да јесте, притом, још тај простор бранимо од других - параноидно и андроидно?

Бојим се да је се тај-антрпоморфизам,као вирус увукао у људе.Ослушните и друге и себе,како судимо другима,како просуђујемо о људима и околностима,и како себе обожисмо,или,бар,запослисмо као службенике  Божјег кабинета за односе са јавношћу.

Share this post


Link to post
Share on other sites

ајмо још једном да покушамо  bleh

Берђајев је имао један занимљив страх: плашио се да је његов Бог другачији од Бога других људи. Мислим да нам ова свест измиче. Мислим да се не питамо довољно.

Колико смо субјективни у том доживљају своје вере, односно, у Христа Којег исповедамо себи и другима?

Чини ми се да ми градимо Бога према својој слици уместо да градио себе према Његовом Лику. Докле год будемо градили Бога према својој личности, то ће Он све мање наликовати на Бога. Јер на Њега рефлектујемо своје жеље, тежње, страсти на крају крајева.

Бог нема постојање као наше. Има један занимљив део у Јеванђељу где се два брата споре око имања па се позивају на Христа да Он посредује. А Он проговара: "Ко ме постави судијом међу вама?". То само показује колико је домен Његовог благодатног Царства изван параметара којима ми покушавамо да Га уплетемо у неки свој лични проблем.

Не можемо ограничити некога ко је по природи неограничен само зато што смо ми сами природно ограничени. Океан не може да стане у једну капљицу воде али сунце може да пружи одсјај у тој једној капљици.

Владика Атанасије Јевтић је негде лепо говорио да је животиња човекоцентрична, док је човек богоцентрична творевина. Али, питање остаје отворено: колико ми психологизујемо Бога увлачећи Га у неки свој простор егзистенције који сам по себи није Царство Небеско а умишљамо да јесте, притом, још тај простор бранимо од других - параноидно и андроидно?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...