Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

PD

Тражење смисла живота...Трпљење и узрастање...Вера, нада, љубав...

Оцени ову тему

Recommended Posts

Да ли себи постављамо питање и налазимо одговор шта је смисао нашег или било чијег живота?

Ово питање ми паде на памет након гледања последњег (трећег) дела емисије о нашем Светом патријарху и када је он рекао да шта год да је радио као патријарх и као човек увек је мислио како ће изићи пред Господа.

Share this post


Link to post
Share on other sites

мени је смисао живота изгарање, радост, Васкрс, свето причешће, leitmotif  0442_feel

Share this post


Link to post
Share on other sites

Смисао живота је љубав  1405_love

Љубите се међусобно и све остало ћете испунити...

Ако не из срца онда због Закона Божијег...

А ако икада достигнем такву смиреност, да увек и у свакој ситуацији немире и неправде прихватам с радошћу и  из руке Божије, да у срцу не таложим гнев већ молитву,знаћу да сам близу..

А до тог часа борба са самом собом  0442_feel

"Љубав! Колико ли то име мора да покрије! Од најнежније нежности пути до најудљеније побуне духа,од најпростије породичне жеље до самртне потресености,од обневиделог жара до борбе Јаковљеве са анђелом."

Ерих Марија Ремарк

Share this post


Link to post
Share on other sites

Komadić ogledala...

Постављена слика

Kada je profesor završio s' predavanjem, upitao je iz navike:

''Ima li pitanja?'' Nije očekivao nikakvo pitanje. Zato je bio veoma iznenađen, kada ga je jedan od studenata upitao:

''Profesore, u čemu je smisao života?''

Neki od studenata koji su već bili izlazili samo su se podrugljivo podsmehnuli na pitanje svog kolege i nastavili svojim putem. Zatečen, profesor je dugo vremena posmatrao studenta, pitajući se je li pitanje bilo ozbiljno ili samo neka šala. Na kraju je uvideo da je student ipak ozbiljno postavio pitanje pa mu reče:

''Odgovoriću vam''.

Gurnuo je ruku u džep i izvukao novčanik iz kog je izvadio komadić ogledala veličine novčića... I započeo svoju priču:

Bio sam dečak u vreme u rata. Jednog dana sam na ulici ugledao bezbroj komadića ogledala koje je neko razbio. Kako nisam imao igračke uzeo sam jedan od tih komadića da se poigram.

Uskoro sam shvatio da mogu sunčevu svetlost usmeriti u neka mesta i ćoškove u koje Sunce nikad nije moglo da dopre: duboke jame, tamna prostorija na severnoj strani zgrada, itd.

Kad sam odrastao shvatio sam da to nije bila samo igra već i metafora onoga što bih mogao činiti u životu. Jer i ja sam delić jednog ogledala koje ne poznajem u potpunosti, i svoj njegovoj veličini.

Ali s' onim što imam i što mislim da jesam, mogu bar malo svetla, istine, razumevanja, dobrote i nežnosti uneti u tamne i skrivene kutke ljudskih srca, i možda promeniti nešto u čoveku čije je srce mračno.

Ako i drugi ljudi to primete i shvate, možda se potrude da učine isto - unesu svetlo, tamo gde ga nema.

Eto u tome je za mene smisao života i zbog toga još uvijek čuvam komadić ogledala, jer mi je svojom igrom svetlosti pokazalo put.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Nista sto se dogadja u nasem bitisanju ne bi trebalo da postane plen rasplinjavanja I otudjenja od Carstva Nebeskog, no plod naseg pokusaja da svaki momenat uvrstimo I preobrazimo u blagodat gornjeg ozarenja. Samo se tako moze osmisliti I oboziti ova nazadna I ovosvetska niskomudrost. Mi moramo da prodjemo kroz ovaj svet gornjim svetom. Ne jedan bez drugog, no u sinergiji jednog sa drugim. To ne znaci poistovecenje svakog istorijskog zla sa ontoloskom projavom blagodati, vec susret Boga sa nama I Njegov ulazak u nas identitet. Samo se tako moze razumeti ono Hristovo da svet ne prima Svetog Duha. Jer svet ga prima ali ga ne prima svako srce. Odsustvo vere stvara defektni moralizam. Kada covek okusi od energija Duha Svetoga, zlo mu vise ne postaje problem I preokupacija egzistencije, pa cak ni verskog opredeljenja. Njemu je tada sve Carstvo Nebesko i eshatoloski vidik jer u Eshatonu nece biti zla. Zato on I sada sve vidi kao dobro od Boga pripravljeno. A tamo gde se projavljuje zlo, ne vidi njegov trijumf, jer sozercavajuci eshaton vidi konacnost svih stvari. Svaki dan I svaki tren se pokazuju kao mogucnost da kroz nase Liturgijsko saucestvovanje postanu nesto drugo u odnosu sa blagodacu koja nam je data. Da sami primivsi Duha isti Duh svetu predamo kroz sebe. Ne jer Bog ima potrebu za tim – iako nije bestrastan kako bi originalno rekao Origen – nego jer je to potrebno nasim zivotima. Bog moze I bez nas uciniti  svet savrsenim ali nece to nasilno da ucini bez nase saradjujuce volje. Nasa dobrovoljnost u tom procesu, ne samo da podelimo svetu ono sto smo sami primili, nego da mi prvi nenametljivo zivimo tu visnju stvarnost, Bogu je bogougodna. I opet, nas akt zar je nesto veliko I intrigantno ako previdimo da nas je On zavoleo prvi? Pre naseg rodjenja nas je pozeleo da postojimo za Njega I On za nas. Ili, zar je nasa dobrovoljnost nesto veliko ako previdimo da nas Njegova blagodat cini takvima? I Njegova blagodat bogoceznjivim? Sta li ima da nismo primili? Jer sva nasa dela samo su prirodna posledica Njegovog delovanja u zajednici sa nama. Mozda to I jeste ono apostolsko da Bog cini u nama da zelimo dobro. Trebali bi malo da se umorimo od razglabanja o zlu I da se opustimo u reanimirajucoj blagodati gornjeg prizvanja. To ne znaci ignoranciju zla nego ne pridavati vecu vrednost onome sto Eshaton nije. Po plodovima njihovim poznacete ih, kaze Hristos. Ako smo, dakle, opitovali od blagodati po tome cemo I sebi I drugima biti poznati na jedan zdravoradostan nacin, a ako smo pak opitovali od necega sto blagodat nije, onda cemo I sebe I druge poznati – kako bi rekao Zenjkovski – po tamnoj duhovnosti koja uvek paranoise o intrigama.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Под којим  утиском човек бива – тај утисак почиње да живи. Човек је биће које предлаже утиске другима и прима утиске од других. Утисци могу бити пријатног  и непријатног карактера. Све  зависи какав је утисак по садржају. Неко ко је склон да тражи лепе утиске, бива под утиском од лепих садржаја а неко ко је склон да тражи ружне  утиске, бива под утиском од ружних. Међутим, нису 2+2 увек 4. Јер често  бива да и онај који вапије за лепотом  утисака тражи ружне утиске по садржају ако он или она нешто  ружно идентификују као лепо. То отвара етичку проблематику. Исто тако, дешава се да и онај који бира добро  као добро, претрпи нешто зло  као зло од другог, те почне да бива под утиском дуго. Утисак траје  и када је време догађаја одавно прошло – зато се и назива утиском. Не можеш да будеш под утиском  нечега што се још није догодило, него само онога што је било. Сасвим друго је питање маште које потенцијал будућности види као реализовану  садашњост иако се она још није догодила. Пракса показује да већина планско- замишљених ствари не добије форму  садашњости коју смо хтели. То се назива непредвидивост јер нисмо рачунали на туђу слободу. Такође, обнављање ружних утисака у себи само повећава агонију и код најплеменитијег човека. Човек може да буде под утиском на више начина али већина бива под утицајем личних чула у додиру са унутрашњим или спољашњим представама. Но, сасвим је поуздано да чак и онај ко преферира ружне садржаје, више воли да буде под лепим утисцима неголи под ружним. Друга је проблематика што такав човек то није раздвојио у свом уму и срцу да једно са другим не иде, односно, да не може остварити лепоту утиска под ружним садржајем. Онај ко проналази у томе ужитак, тај започиње своју патологију. Међутим, сам појам „ужитка“ можда би могао приближити значење „утиска“. Као што рекосмо, покреће се морална дилема. Укуси се разликују у свему, те аналогно томе разликују се и утисци о нечему или некоме. Замисао ужитка је оно што покреће човека да пронађе утисак за себе. То може да буде: књига, пријатељ, ручак, шетња, итд. али може да буде и: блуд, алкохол, презир, трач, итд. Самим тим, покреће се питање вредности и онога шта човек држи за вредности. Јер оно што човек види као своју вредност, односно, као ужитак – то му постаје утисак. Зато такав човек, волео добро или зло, лепо или ружно, настоји да увек понавља себи тај утисак. Утисак се понавља на два начина: први, док себи предочава утисак који је доживео неким ужитком обнављајући га сећањем у себи, и други, док извршава утисак током самог дела у себи. Тако видимо да се утисак „храни“ од самог утиска. Човек жели да се он понавља у виду ужитка. То, наравно, отвара и појам „навике“. Да ли човек жели само навику а да временом сам ужитак изгуби утисак, или жели ужитак као једну врсту адекватног опредељења пред оним што је естетско и добро а да сам утисак никада не изгуби ужитак? У том светлу треба разумети и пост јер само у светлу поста могу да се поштују све ствари и људи као врлински ужитак који се у време неодрицања не може измерити правом мером.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Сувише си уопштено пришао проблематици,

толико да то убија концентрацију при читању . . .  0202_238.gif' class='bbc_emoticon' alt='0202_238' />

али да, утисак је моћна ствар које се држимо као пијан плота...

а како да знамо шта је ту реално . . .

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...