Jump to content

Јерођакон Силуан: Теологија умно срдачне молитве по светом Григорију Палами

Оцени ову тему


Препоручена порука

Grigorios_Palamas.jpg

Као велики поборник духовног тиховања (исихија) код Светог Григорија молитва је пут којим се једино може постигнути затварање ума у тело/срце. Да би срце овладалоцелим човековим организмом, и помислима и удовима, мора се непрестано молитвено призивати  Исусово име уз„упослење“ ума чак и током саме молитве.

Појам молитве код Светог Григорија Паламе је заснован у високом степену на његовој амартологији. Грех влада човеком када се моћи ума не окрену ка Богу. Грех обитава посебно у унутрашњости човека, у срцу и телу. Тело по себи није зло, него је зло оно што обитава у срцу. Зло се мора надвладати, а срце се од овог зла мора очистити. Очишћење се испуњава кроз усредсређивање ума у срцу, када се ум чува уз помоћ срца. Умом се влада онда када се затвори у срце. 

Као што смо већ напоменули Палама истиче да је ум увек активан, те се зато нечим мора упослити, чак и током молитве. Зато се препоручује призивање Исусовог имена као средишта усредсређивања на Бога, понављања имена Христовог у складу са удисајима и издисајима. То је метода сабирања ума, јер се ум непрекидно расејава, а на свету није ништа теже од созерцања и ништа није покретније и променљивије од ума. Контролисањем покрета удисаја и издисаја и повременог задржавања даха контролише се ум и дисање, што свакако помаже да се ум не расејава оним што га окружује, да се очисти и да се заиста доведе до јединствене сабраности. Може се рећи да је то спонтана последица пажње ума, будући да се покрети удисаја и издисаја стишавају за време напрегнуте пажње, нарочито код оних који су посвећени телесном и духовном тиховању (исихији). Исихаст је личност која се вежба у унутрашњем смирењу или тиховању.

 

Сходно оваквом учењу  у Паламиној теологији молитве могу се приметити три предањска степена умно срдачне молитве. 

1. На првом степену се употребљва једна посебна физичка метода као припомоћ молитви. Дисање се контролише и синхронизује у истом такту са понављаном Исусовом молитвом. Поглед се усреређује на горњи или на средишњи део тела (на пупак). Положај приликом молитве и дисање морају се контролисати, пошто је након грехопада унутрашњи човек нарочито повезан са извањским стварима. Стога, ове методе олакшавају усредсређивање и вођење ума од извањских ствари ка унутрашњим. Погружени човек који тежи да врати ум у себе, треба да га подстакне на то не само његовим праволинијским него и кружним, неблудећим кретањем. Зато Палама и наглашава да је фиксирање погледа на средиште тела и усмеравање пажње на себе (или на срце) од велике важности јер то спречава расејавање спољашњим утисцима. На тај начин, онај који созерцава не само да ће се повући из спољашњости и сабрати се, него ће, стављајући тело у такав положај, сабрати у унутрашњост срца моћ која се непрестано излива кроз чуло вида. Будући да се у стомаку спроводи закон греха, зато онда баш ту и морамо сместити закон ума који се бори. (Рим. 7, 23). 

 

2. На другом степену се ум уводи у срце. Тада ум више не лута усред извањских ствари. Исихаста више нема потешкоћа да остане под деловањем Божије благодати. Кроз искључивање спољашњих ствари постиже се апатиа и он се ослобађа од страсти. Молитва је на овом степену духовна. Палама не смера на то да увођење ума у срце буде раздвајање ума од тела, већ на то да се ум у овом процесу ослобађа од погрешне зависности. Ум није затворен само у телу и срцу, него такође и у самом уму. Затврање ума у срце враћа праву и изворну антрополошку хијерархију: ум-срце-тело. Нус је важан зато што је он веома битан уантрополошком смислу. На овом месту долази до виђења светлости али оно још није просветљење и сједињење. Када је постигнута права хијерархија, човек је спреман да прими божанску енергију. Ово не значи да сам нус прима багодат и да учествује у њој, већ да целокупан човек прима енергију светог Духа. Иако се сврха молитве налази у врађању правог односа и праве хијерархије антроплошких елемената, ипак Божанска енергија дејствује управо кроз душу и тело. Срце тада постаје обитавалиште Светог Духа. 

3. Међутим, духовна молитва на овом другом степену још није истинско сједињењње и просветљење. На трећем степену када се сустретну Бог и човек, просветљава се не само ум већ и целокупни човек. У просветљењу се надилази човеково сопство, и човек се опет однекле друго враћа у сопство. Ово искуство није опажање нити производ интелекта него је видећи субјект сам Свети Дух, кроз кога човек види самог себе. У збивајућем се просветљењу орган просветљења јесте Свети Дух или Божанска енергија. Човек постаје у просветљењу оно са чиме се у јединству сједињује, и зато је Божанска енергија или Свети Дух како субјет тако и објект. Човек је у овом збивајућем свепросветљењу попут једног огледала које одражава божанску енергију и светлост. Надилажење саме човекове природе не значи, међутим, да је искуствовање просветљења одвојено од тела или од душе, већ да се то искуство одиграва у самом човеку.

Исправан правац је споља према унутра. Палама , говори о везама између тела, срца, ума и душе у молитви, али и разграничења где се са таквом једном духовношћу ум и тело раздвајају једно од другог у екстази. Сусрет с Богом у молитви не мотивише се овим антрополошким елементима и њиховим везама већ везом између нествореног и створеног. Молитва је заснована на пневматолошком кеносису. Може се у једном уопштеном смислу рећи да заједнички правац Паламине духовности јесте кретање од споља ка унутра. 

Ни срце ни нус не могу сматрати највишим органом молитве. И срце и ум јесу средишњи појмови, али Палама не разммишља о питању које од њих јесте примарно, обоје су антрополошки органи. Али, просветљење јесте нешто нестворено. На трећем , највишем степену молитве истински „орган“ , како субјект тако и објект, јесте Божанска енергија или свети Дух. На трећем степену молитве Св Дух обитава у човеку и сам свети Дух разбуђује молитву. 

Тако и молитва прераста оквире огољеног декласирања наших жеља пред Богом и постаје посебна врста знања са којим се у жељи приближавамо, успињемо се ка Богу, сатрагалачким напором и силом сазнања уграђеном у саму намеру, тако да се она код Светог Паламе ставља у погон или енергетизује као синергична „сафизичност у кретању“. На тај начин,она физиолошки постаје основ продорности кроз стваралачки канал срца које као орган општења у секундарно пробуђеној духовној функцији постаје „тело тела“, синергички центар окретања искону или „духовно тело“, према речима апостола Павла. Сагледавајући тежину новозавеног сведочанства о исијавању Божанске светлости из Сина Божијег Исуса Христа на гори Тавор, послата је порука докучивања крајње сврхе свега што јесте и бива, која обећава усавршавање и обожење човека. 

Оваплоћивање дубинске перпектве духа прпоручио је апостол Павле у посланици Ефесцима: „...Преклањам кољена своја пред Оцем Господа нашега Исуса Христа, од кога сваки род на небесима и на земљи има своје име, да вам по богатству славе своје даде силу, да ојачате Духом његовим у унутрашњем човеку, да се Христос вером усели у срца ваша, да бисте, укорењени и утемељени у љубави, могли разумети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина, и познавати љубав Христову која превазилази разум, да бисте се испунили сваком пуноћом Божијом.“(Еф. 3, 14-19)

 

Практични савети о вежбању у умносрдачној молитви 

 

Непрекидно стражи, пази, непрекидно имај самоконтролу, бдиј, чувај се! Управо тако ћеш непослушно тело покорити духу и постати неприступачан духовима који те нападају одоздо, па ћеш моћи смело да станеш пред онога који испитује срце и бубреге“ (Пс. 7, 10)

Овим речима Свети Григорије Палама истински исказује да умносрдачна молитва није само његов теолошкипоглед или учење већ једна стварност која је саствани део његовог бића , а која уводи човека и у будућу стварност, Царства Божијег. По светом људи који се вежбају духовном субостствовању, те престају са сваким личним делањем они код сазнајних душевних способности спречавају сваку промену, свако покретно и разнолико делање, сваки чулни опажај и сваку телесну активност уопште, која је под нашом контролом. А покрете попут дисања, који нису у потпуности под нашом контролом, обуздавају колико је год могуће. Код узнапредованих у тиховању, све ово дешава се без болног напора и бриге, јер савршен улазак душе у себе дешава се спонтано и од ње саме. Међутим, код почетника се ништа не догађа без труда и велике упорности, те најпре треба вежбати и терати усне да понављају Исусову молитву. Временом, она се постепено усађује да би коначно постала самоделатна и пратила ритам срца, чак и током сна.

 

Као својеврсно упуство за све оне који желе да се посвете умносрдачној молитви или тиховању и созерцању Палама препоручује:

„Када желимо да се посветимо унутрашњем сабирању, неопходно је да умиримо осећања подстакнута спољашњим активностима.. Бог нам је даровао тело да би нам оно било сарадник, да би зависило од нас. Зато би трбало да га, уколико нам се противи, обуздавамо и да га бодримо да се оно управља онако како треба. Чуло слуха и вида су чистији и лакше се покоравају разуму од чула додира, али на њих не треба обраћати пажњу нити она треба да нас узнемиравају. Тело нарочито страда због осећаја, поготовоу време поста, када је лишено хране. Због тога се људи повлаче у себе и одвајају од спољашњих ствари, чиме умртвљују и она чула која не реагују на спољашњи надражај. За све оне који су искусили аскетску борбу, осећање „патње“ (бдење, пост...) је од велике користи, а поготово онима који упражњавају унутарњу молитву. У сваком случају, они који упражњавају праву умну молитву, треба да се ослободе ове страсти и да одбаце сваку везу с оним што њу омета, јер ће само на тај начин усвојити ову неометану и чисту молитву“.

Дакле, светитељ не даје само упуства за узрасле у молитвеном тиховању већ и и за оне који стреме ка „другом“ и „трећем“ степену.  Што се таквих они морају владати сваким чулним задовољством и потпуно да одбаце страст, јер цело тело мора бити умртвљено за грех. Треба поразити зле страсти које се  налазе у уму, тј. уздићи се изнад чулног задовољства. Ако смо под влашћу страсти, те ни уснама не можемо да окусимо умну молитву, онда је неопходнотелесно изнуривање постом, бдењем и сл. Само изнуривање умртвљује склоност тела ка греху, дакле обуздава и слаби помисли које подстичу насилне страсти. Управо то у нама побуђује покајање кроз које се бришу некадашњи греси, те човек постаје отворен за молитву и благодат. Све ово Палама  потврђује речима псалмопевца Давида који каже: „Срце скрушено и смирено Бог неће презрети“ (Пс. 50) и  Господњим речима у Јевађељима да пост и молитва чине чудеса (Мт. 17, 21 И Мк. 9, 29).

 

 

 

Умносрдачна молитва и њена духовна стварност - обожење

Врхунац умносрдачне молитве по учењу Светог Григорија Паламе јесте потпуни преображај човековог бића. Тј обожење. Што се тиче онога што се одвија у телу, а исходи из душе пуне духовне радости, он то називадуховном стварношћу, упркос томе што се исто одвија у телу. Дакле, имамо појаву да се наслађивање настало у телу када уђе у ум, чини да сав он буде телесан, нимало се не освећујући од заједнице са узвишеним, него обратно, уму предаје оно што је ниско, и зато се цели човек назива, „плотију“, као што је већ речено о онима на које се односио божански гнев; „неће мој дух пребивати у овим људима до века, јер су тело“.(пост. 6,3). Супротно томе, духовна радост , која долази из ума у тело , а која никако не нарушава заједницу са телом, него га преображава и одуховљује, јер се тада одбијају сви телесни прохтеви; она више не вуче душу на доле него се заједно сањом узвишава. Тако цели човек каже Палама постаје дух, као што је написано: „А што је рођено од духа , дух је“ (Јн. 3,6,8).  

За Паламу је суштина молитва, позивајући се на свете оце који кажу да „глад покреће молитву.“ Молитва без покајања је безвредна. По светом Јовану лествичнику „жеђ и бдење притискају срце, а кад је срце потиштено читаве реке суза иувиру из нас“. Овај физички труд не само да отклања сваку препреку за молитву него је у великој мери и потстиче. Наклоност ка делањима страсног дела душе и тела просто прикивају душу за тело ,а саму душу испуњавају тамом. Светитељ се пита, која то жалост или задовољство или покрет у телу нису заједничка активност (енергија) тела и душе? И наставља: “Заиста постоје блажене страсти и душевно телесне делатности које не само не прикивају дух за тело, него служе да уздигну тело до достојанства блиског достојанству духа, и да га подстакну да тежи нечему вишем. Такве духовне активности не улазе у ум из тела већ силазе у тело из ума, да би преобразиле тело у нето боље и да би га на тај начин обожиле. Као штоје божанство оваплоћенога Бога Логоса заједничко души и телу обожило плот посредством душе да би и оно творило Божија дела , исто тако и удховном човеку благодат духа која се кроз душу преноси у тело даје телу да искуси божанско.


View full Странице

Link to comment
Подели на овим сајтовима

И опет , страсној души благодат даје да има блажени саосећај са божанским. Та душа, искусивши божанско, пројављује страсну способност свога дела; разуме се, дела хвалоспевног и божанственог. Тачније, пошто у нема постоји део за страсно испољавање, то он може да поприми исти такав вид хвалоспевни и божанствени”.

Дакле, Палама учи да када душа дође у ово блажено стање пуноће , оно обожује и тело које се будући да се више не потреса телесним и вештаственим страстима , преокреће и зауставља сваку наклоност према злу. Заиста, оно подстиче властито освећење и неодвојиво обожење. Каонајбољи пример наводи чудотворне мошти светитеља које о томе и сведоче као и Архиђакона Стефана који сијаше и улицу као анђео још за живота. За њега то је активност и искуство својствена и души и телу. Такво искуство управо представља неисказиву везу и заједницу са Богом, везу која чудесно уздиже само тело, удаљујући га од зла и земаљски страсти.  То су неизразива дејства, енергије, која се збивају у телима заљубљеника у свештено тиховање током њиховог живота. Оно што се за многе овде чини бесмисленим у ствари је за Паламу надсмислено и измиче разуму који би хтео да то испита путем логике, а не путем практичног искуства. Човек који над умној истини не прилази са вером, са којојм јој се једино може прићи, поима светињу на хулни и неблагочестив начин, и тако се руга светињи. 

Палама сматра да сваки благочестив човек врло добро зна да се мноштво дарова духа, или сви они заједно, шаљудостојнима у време молитве и наводи Господње речи „Иштите и даће вам се“ (Мт. 7,7)а то се не односи само на одношење „и до трећег неба“ (2Кор. 12,2), него на све дарове Духа Светога од којих се неки пројављују и преко тела, врсте језика )1 КОр, 12,10) и њихово тумачење, који се стичу молитвом. Исто је са речју мудрости, даром исцељивања, чињењем чудеса и полагањем руку, чиме се преносио Свети Дух.

Светитељ истиче да иако се дарови поучавања, језика, и њиховог тумачења стичу молитвом, ипак је могуће дас еони пројаве чак и када је она досутна из душе. Али, исцељења у чудотворства се никада не дешавају уколико душа није у стању умносрдачне молитве, а тело у савршеном складу са душом. 

 

Према томе по Палами предавање Духа не дешава се само за време умен молитве него и уу тренуцима телесног деловања, када , нпр. Руке преко којих силази Св дух додирују рукополаганога. Онима који се искрено моле Богу он некада омогућује иступљење да надиђу себе и да се неисказиво вину на небеса, а некада док бораве у себи да дејствује у њима својим натприродним и неизрецивим енергијама, мудрима овога света нејпомљивим. (силазак светог Духа на апостоле), (Мојсије – Што вапијеш ка мени- ћутечи је дигао штап)

Уместо закључка

Умносрдачна молитва и бестрашће као пут ка савршеној љубави

Бестрашће (апатија) не састоји се у умртвљивању страсног дела душе него у његовом усмеравању од зла ка добру, и опет усмеравању његових сила ка божанственом устројењу. За Паламу је бестрасан онај који више нема никаквих порива ка злу, него је богат у добру и красе га врлине; њему насупрот стоји острашћени човек који се одликује рђавим задовољствима и ум свој подређује страстима. Дакле, бестрасан је онај ко је своје прохтеве гнева и похоте (страсног дела душе) подредио душевним способностима знања, расуђивања и мишљења. Злоупотреба духовних моћи ствара гнусне страсти, исто као што злоупотреба знања о целокупној творевини „мудрост претвара у лудост“ (1 Кор. 1,20). 

Он каже да уколико их човек буде исправно користио, он ће кроз знање о постојећим стварима схваћено трезвено доћи до богопознањања.; а усмеравањем страсног дела душе ка ономе зашта га је Бог створио, вежбаће се у одговарајућим врлинама: са пожудом бориће се љубављу, док са гневом бориће се трпљењем. Тако, човек који је умртвио страсни део душе није бестрасан јер би он у противном био равнодушани неподвижан и за божанствене пориве и однесе и настројења. То значи да страсти преусмерене ка божанским стварима донесе подстрек или елан који убразва усхођење ка Богу. Палама наводи и примере тог преусмерења : раздражљивост се може бреобразити у праведни гнев и склоност ка правичности; ерос, страсни аспект љубави, може се усмерити од телесне насладе ка неописивој жељи за заједницом са Христом.

Отуда бива да је награђен онај који је тај душе подредио, те кроз послушност уму као свом природном управитељу послушно иде к Богу, непрекидно га се сећајући. Сећање на Бога је стањенепрекидне сабраности гдеје свака пажња усмерена на Бога. 

Захваљујући овом сећању кажеда ће он стећи навику Божанског настројења и подстакнуће душу да она напредује ка најузвишенијем стању – стању љубави према Богу. У њој ће он испунити заповести љубљенога и , у складу са писмом, познати, испунити и стећи искрену и савршену љубав према ближњима (Јн. 4,19;5.1-2). При том, бестрашће без његовог сапостојања са свим претходно реченим јесте једна потпуна немогућност. 

Такав је пут који кроз бестрашће води ка савршеној љубави. Као пут усхођења, он је нарочит, и прикладан анахоретима који су се одвојили од света да би се потпуно посветили Богу. Пут ка савршеној љубави преко бестрашћа посматра се као постојаност у ономе што је добро. Када се страсти манифестују у складу са њиховом првобитном чистотом ,а човек заврши борбу против властите поремећене природе, он постаје, слободан да пројави делатну љубав према Богу и ближњем. У том смислу , бестрашће је веома блиско милосрђу и подразумева састрадавање са ближњим. 

Таква заједница им кроз непомућен ум омогућује непрекидан разговор са Њим благодарећи тој блискости они са лакоћом са себе стресају гомилу злих страсти и сами себи сабирају ризницу љубави“, каже светитељ.

Палама наводи да је приморавање снага у почетку потребна за дисциплиновање пале природе. те се сви морају борит да би стекли добре навике, било у свету било у манастиру. А приморавање, временом претворено у навику , доноси сладосно расположење приликом испуњавања Божијих заповести, и то расположење преображава у непроменљиву навику. То ће души донети трајну мржњу према рђавим навикама и одношењима; а омрзнути зло значи почети убирати плод бестрашћа, од кога се рађа љубав према јединоме добром. Зато се богу мора предати страсни део душе, жив и делатан, попут живе жртве. 

Цитирајући апостола Павла који каже „ да дате телеса своја у жртву живу , свету, угодну Богу“ (рим. 12,1)

О значају умносрдачнемолитве, путу ка бестрашћу и обожењу, а самим тим и последицама уп ражњавањем исте, најбоље говоре светитељеве речи.

Наше очи морају задобити благ поглед, угодан другима, који нам привлачи и преноси вишњу милост (јер ко има благ поглед, примиће мислост Пр. 12, 13). Слично томе наше уши морају бити осетљива на Божанске поуке не само да их чују него да их извршавају. Ми не смемо постати „забораван слушалац, него морамо проникнути у савршени закон слободе и остати у њему, да би смо били блажени у делању својем. Исто тако наш језик, руке и ноге морају служити вољи Божијој, јер овакво вежбање у држању Божијих заповести јесте дело и тела и душе.

 

За Поуке.орг

Јерођакон Силуан (Света Гора)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Снимајући кадрове, ишли смо животном путањом и стазом којом је ходио светитељ, желећи да пружимо што више аутентичних сведочанстава о њему, каже аутор филма катихета Бранислав Илић.

       
      Поводом 350 година од упокојења Светог Василија Острошког, вероучитељ Бранислав Илић, са екипом ТВ Храм, телевизије Архиепископије београдско-карловачке, снимио је документарац о великом светитељу са ових простора, његовом животу и духовном узрастању, али и свему ономе што га и данас чини живим и присутним у цркви и верном народу. О томе сведоче бројни саговорници екипе филма, од патријарха српског Порфирија, који је о свецу говорио из београдског храма посвећеног Светом Василију на Бежанијској коси, до девојчица Анастасије и Дуње, које одрастају у Острогу.
      Сниман током летњих месеци који су за нама, документарни филм „Свети Василије Острошки, сведок васкрсења” биће премијерно приказан вечерас на Фестивалу хришћанске културе у Зајечару. Том приликом о њему ће говорити епископ тимочки Иларион, владика стобијски Давид, доцент др Јасмина Ћирић са Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу, Мира Лолић Мочевић, главна уредница ТВ Храм и аутор филма Бранислав Илић. Овај катихета за „Политику” објашњава да се идеја о документарцу родила из десет радијских емисија о Светом Василију Острошком које је урадио за црквени радио Беседа, поводом годишњице упокојења светитеља, а које су касније преточене у телевизијске емисије на ТВ Храм, да би коначно пао предлог да се сними и филм о светитељу.
      – Овај филм је саборно дело, многи су својим предлозима, мишљењем и сугестијама уградили себе у документарац. Снимајући кадрове за филм, ишли смо животном путањом и стазом којом је ходио Свети Василије. Прва тачка је било место Мркоњићи, где је светитељ рођен и где се налазе темељи његове родне куће, а у ове наше дане ту настаје женски манастир. У непосредној близини родне куће Светог Василија налази се стари храм Светог оца Николаја, који по предању постоји још од времена Светог Василија, и где је он, по веровању, и крштен. Свега неколико корака од црквице налази се гроб Ане Јовановић, мајке Светог Василија. Нажалост, није пронађен гроб његовог оца Петра. Права духовна радост за мене била је посета гробу његове мајке: исти осећај у срцу је био и крај гроба светитељеве мајке и крај ћивота Светог Василија. Ту смо, баш крај родне куће Светог Василија, имали прилику да од једног брата чујемо о целом том поднебљу, али и о једном дрвету које се зове кошћела, за које се верује да је старо више од 500 година и да је са њега светац убирао плодове – описује Бранислав Илић.
      Како додаје, екипа је затим снимала манастир Завалу, где је свети примио монашки чин, Тврдош, где је наставио своје служење цркви и Богу, Никшић, где је као митрополит столовао, и Острог, где се повукао и живео као прави подвижник.
      – Боравећи у Острогу упознали смо две девојчице, Анастасију и Дуњу, чији родитељи раде већ више деценија у манастиру Острогу. Оне имају око 14 година и, како каже Анастасија, од кад знају за себе, знају и за манастир Острог и Светог Василија. Имали смо јединствену прилику да управо крај моштију светог о њему говори професор Цетињске богословије Александар Вујовић и управник архива манастира Острога мр Раде Булајић. У самом манастиру снимили смо још неколико сведочанстава поклоника који су се те вечери нашли у светињи. Посебно су били дирљиви моменти када видите да људи с једним изразом лица улазе у манастир, у црквицу где су мошти светитеља, а потпуно другачији излазе из ње. Оно што смо уживо видели и осетили то не може да се пренесе речима. И блаженопочивши митрополит Амфилохије је говорио да се људи из Острога не враћају исти – каже катихета Бранислав Илић.
      У острошком скиту у Јовандолу екипи је о чувеном острошком игуману Лазару Аџићу говорио садашњи намесник Острога протосинђел Сергије, архијерејски намесник никшићки Слободан Јокић причао је о месту светог у химнографији цркве, а у светињи у коју су мошти Светог Василија два пута склањане пред Турцима, у Цетињском манастиру, о светитељу је говорио и митрополит црногорско-приморски Јоаникије.
      – Себи сам ставио као задатак да дам неки допринос годишњици 350 година од упокојења Светог Василија јер сам везан за тог светитеља, који је непрестано присутан у мом животу, на овај или онај начин. Најраније детињство повезујем са одласком у Острог и увек се поново враћам тој светињи, где сам био више од 20 пута. Ниједан од тих одлазака није исти. А филм је био јединствено и ново искуство у мом животу. Желели смо да представимо да је Свети Василије заиста истински сведок васкрсења. Нисам превише инсистирао на историјским подацима јер то свако може да прочита у светитељевом житију, већ је акценат стављен на аутентична сведочанства оних људи који су доживели сусрет са светитељем, оних који бораве у светињи, наших духовних пастира – напомиње Бранислав Илић.
       
      Јелена Чалија
       
      Извор: Политика
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Катихета Бранислав Илић, аутор документарног филма „Свети Василије Острошки-сведок Васкрсењаˮ, био је гост Јутарњег програма васељенског Радија Светигора, те је у оквиру разговора говорио о свом духовно-уметничком остварењу у част 350-годишњице упокојења Светог Василија Острошког. 
      Звучни запис разговора

      У разговору који је водио новинар Раде Дуловић, катихета Бранислав се присетио своје посете Митрополији црногорско-приморској поводом припремања наведеног филма, и узнео је велику и искрену благодарност Његовом Високопреосвештенству Митрополиту црногорско-приморском г. Јоаникију, протосинђелу Сергију (Рекићу), протопрезвитеру-ставрофору мр Слободану Јокићу, проф. Александру Вујовићу, и свима који су делатно пројавили христолику и братску љубав и подршку приликом припремања филма о Светом Василију Острошком. 

      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом 350-годишњице упокојења Светог и богоносног оца нашег Василија Острошког, у продукцији Телевизије Храм, приређен је документарни филм „Свети Василије Острошки-сведок Васкрсења“ аутора катихете Бранислава Илића, који је био гост новог издања емисије "Гостопримница" на таласима Радија Златоусти, Епархије шумадијске. Разговор је водила главна и одговорна уредница радија Епархије шумадијске Гордана Јоцић.


      Звучни запис разговора
       
       
      Извор: Радио Златоусти
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Гост новог издања емисије "Гост радија" на таласима Радио-Беседе Епархије бачке, био је катихета Бранислав Илић, аутор документарног филма "Свети Василије Острошки-сведок васкрсења". У оквиру наведене емисије коју води и уређује Нада Вижлина Радељић, катихета Бранислав је указао да се темељи документарног филма о Светом Василију Острошком налазе у студију Радио-Беседе, јер је филм благословена круна циклуса радисјких емисија које су емитоване на таласима Радија Епархије бачке. 
      Звучни запис емисије
      Десетине имена уграђена су у овај филм који је саборно дело и дело љубави према Господу нашем, који је наш народ благословио Светим и богоносним оцем Василије Острошким. Ми смо светосавски и световасилијевски народ, а Свети Сава и Свети Василије су наши наставници пута који води у живот вечни, зато и овај филм јесте вид наше духовне воштанице коју приносимо поводом 350-годишњице упокојења светитеља и чудотворца острошког, истакао је катихета Бранислав Илић.  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Премијера документарног филма о Светом Василију биће сабрање под светитељевим молитвеним омофором, рекао је катихета Бранислав Илић у оквиру разговора за Радио-Глас, Епархије нишке. Аутор документарног филма "Свети Василије Острошки-сведок васкрсења" истиче да је предстојећа премијера филма прилика да се сви саберемо на Световасилијевски сабор у Зајечару, да прославимо име Божје и узнесемо благодарност Светом Василију Острошком који нас свакога дана милује својом љубављу и очинском бригом. 
      Повезана вест:
      Катихета Бранислав Илић за Радио-Глас: Фестивал хришћанске културе нас укрепљује и обогаћује благословеним садржајима

       
      Звучни запис разговора
      Овај документарни филм свакога човека хришћанина подстиче и позива да усрдно следи пут и пример Светог Василија, позива нас да ходимо том благословеном и свештеном духовном стазом која је утабана молитвама и чудесном љубављу Светог Василија Острошког, закључио је катихета Бранислав Илић позивајући све на Световасилијевско сабрање у оквиру шестог Фестивала хришћанске културе у Епархији тимочкој. 
       
      Извор: Радио Глас
×
×
  • Креирај ново...