Jump to content

Психологиjа наде

Оцени ову тему


Препоручена порука

                        ruka-i-sunce.jpg

 

За све постоји решење. Једно од решења наших проблема је тражење молитве од оних за које знамо да се моле и да ће се помолити за нас. То је помоћ нашој души. Зато што постоји много тренутака у нашем животу, када осећамо да нам нестаје тло под ногама, као што је било у животу жене Хананејке, која је рекла Христу: “Умирем! Моје дете страда!“ (уп. Мт. 5, 22). Некоме је дете болесно, другом се упокојило, код трећег постоје психолошки проблеми, некога мучи депресија - најразличитији проблеми. И ми доспевамо у такву ситуацију када кажемо да не постоји никакав излаз. Не налазимо решење и говоримо: “Боже мој, подари ми било какво решење!“

И сада ја кажем да за све постоји решење. А које? Не знам које, јер је оно за свакога другачије. Оно није онакво, како га ти себи представљаш, него онакво како га Бог теби шаље. Приметио сам да се појављује некакво решење онда када човек доспе до самог краја пропасти или кад дотакне дно. Немогуће је да те Бог остави без помоћи, чак и у последњем тренутку.

Али, када ми проживљавамо неку трагедију, у тренуцима бола, ти заборављаш све ово и мислиш да је твој проблем огроман и неразрешив. Ево, данас ми је једна девојка писала мејл, не знам ни одакле је она - пишу ми многи људи, свако са својим страдањима, ја читам и говорим: “Боже, помози им! Ја не могу решити проблеме ових људи, њих не решава човек!“ И та девојка ми је рекла:

Ја губим разум, плачем и дању и ноћу.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Потом ми је рекла да већ седам месеци не пије лекове које јој је лекар преписао. Ја сам јој написао да треба да пије лекове. Али она каже:

Не желим да пијем лекове, желим да ми Бог помогне!

Ја сам јој рекао:

Али, Бог ти говори да треба да их пијеш. То је Божија творевина, а не некакво зло, Бог ти је послао лекара. Дакле, ми не можемо да помажемо себи класичним методама које нам живот нуди. Сам Христос је много пута говорио људима: „Идите свештеницима“ (уп. Мт.8,4; Лк.17,14). Идите код доктора свога времена, тражите од њих помоћ, они вам могу дати неки лек, који ти сам не можеш направити.

Проблем је у томе што се ова девојка толико оптеретила својим проблемом, те није могла ни да замисли да ће временом све то проћи. Ми људи склони смо да преувеличавамо свој бол, јер мислиш да ће те мучити још 15 година, оно што те данас мучи. Преувеличаваш свој проблем и протежеш га до бесконачности. Уместо тога, зашто не би рекао: „Данас имам проблем. У реду. Али, сутра тај проблем можда неће постојати. После неколико година, кад све ово будем посматрао издалека, говорићу: „Зашто сам био такав, и зашто сам толико мучио себе?“

Да, ми тонемо, не увек у кашици воде, понекад и на отвореном мору, али ми исто тако много преувеличавамо ствари. То је због тога што се у нашем уму крије највећи проблем, јер све почиње у глави, зато што је много важније како ми приступамо проблему, а не проблем сам по себи. Односно како ти твој ум преноси све то. То је највеће мучење - мучење душе и преувеличавање свега.

Када дођеш до крајње границе, онда ускоро долази чудо, говорио је један парализован човек - Бог ме не напушта. Решење се често појављује када се нађеш у ситуацији да више немаш куд. Тада кажем Богу: „Ако нешто не учиниш, ја овако не могу даље да живим!“

И заиста, нешто се догодило, и дела у његовом животу су се мењала. Он се најпре мењао душевно и приступао је проблему са више радости, оптимистично, са надом и вером. Рекао сам му:

Да би се појавило решење неког нашег проблема, потребно је да имамо поверење да ће се догодити нешто боље. Ако решење не ишчекујеш са надом, оно се неће ни догодити. Неки људи се у својим потешкоћама и очајањима повлаче и изводе коначни закључак да се у њиховом животу ништа неће променити, свему је крај! А с обзиром да они не верују да ће се нешто променити, онда се решење не може ни десити.

Веома је важно веровати у промену, у исцељење, чудо, у побољшање нашег живота, нашег детета, супруга. Односно, важно је да у нашој души постоји нада да се приближава нешто боље од очаја и разочарења. На пример, када се врши тајна јелеосвећења над неким, то се не врши само формално, него са вером, да ће се захваљујући овом помазању десити нешто важно у души болесника, а такође и у његовом телу.

Тако ми почињемо да тражимо решење без вере. Шта Христос пита пре него што изврши чудо? „Верујеш ли ти“ (уп.Јн.11,26). Односно, верујеш ли да ти могу даровати радост, да ти могу дати исцељење, да могу васкрснути твоје дете? Када би неко рекао: „Верујем!“ - тада би се догађало чудо, зато што веровати значи отворити душу, имати поверење, примати радост у себе.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Све ово зависи и од тога како су нас вапитавали. Већина нас не верује искрено да ми заслужујемо да се радујемо. Ми смо на неки начин повезали радост и срећу са казном. Када се много радујемо, тада кажемо: „Ох, ово се неће добро завршити. Данас смо се много смејали, а сутра ћемо плакати.“ Чекамо да се сутра догоди неки инцидент и питамо се зашто нам је био потребан толики смех! То јест, радовање је недопустиво, и чим почнеш да се радујеш, очекујеш да ћеш добити ударац по образу!

Страшно је што смо ми научили да овај ударац произилази из Божијих руку! Ми мислимо да Бог уствари не жели да се радујемо, да он жели да види како плачеш, како се мучиш, како се кажњаваш, осећаш кривицу, не налазиш решење. Мислиш да те Он посматра као нека деца, која муче инсекте и пробадају им тела, отклањају крила, и уверен си да је Богу пријатно да те посматра како се тако мучиш.

Ако је то твоја психологија и ако имаш такав став, онда се у твом животу ништа не може променити. Веома је важно да имамо поверење да је решење нешто што заслужујемо и што нам Бог даје као одговор на било који проблем.

Нисмо се родили да би плакали. Можемо плакати у неким тренуцима, пет минута, пет дана. Али не цео живот. У реду је да плачеш да би се твоја душа измирила са Богом, да би добио опроштај који ти Христос дарује, да би примио Тајне опроштаја: Причешће и Исповест, али не можеш цео живот плакати и туговати. Кога си примио у себе? Онога ко је жалост? Не, Христос је Радост. Он је решење твојих проблема.

Зато је важно прихватити и веровати да решење постоји.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ја не могу да се оженим, оче! Никад се нећу оженити!

Ако си уверен да се нећеш оженити, решење не постоји. Али, ако кажеш: „Ја знам да ће ми Бог ускоро послати решење, и чекаћу са надом.“ Са ишчекивањем.

Рекао сам једној жени:

Веруј, да онај за кога ћеш се удати, заиста постоји овог тренутка.

Имала је тридесет година, па сам јој рекао:

Дакле, он је жив. Ви се једноставно нисте срели. Оживи у свом уму жељу, наду, молитву. Шта је уствари молитва? Зар молитва није ништа друго него свим својим бићем желети да се догоди оно што желим другоме?

И тако доживи онога за кога ћеш се удати, и моли се за њега.

Али, ја га не познајем.

Није важно што га не знаш! Душа твоја зна да се неко припрема да те сретне, и то ће се заиста десити.

То ишчекивање, та психологија наде, доноси практична решења у нашем животу, када ми најмање очекујемо. Наравно, људи који непрестано тугују, ропћу и посматрају живот са очајем, не проналазе решење, њима се дешава управо супротно, они су пригрлили роптање, плач и безнађе, те не налазе решење. Чак и када им Бог пошаље неко решење у животу, они се опет враћају пређашњим навикама. Решиш им један проблем, а они кажу:

Дааа, али....постоји и ово...

Решиш им и то:

Да, али то није тако, али...

То су људи који су стално незадовољни. Човек који је незадовољан не налази решења, не зато што она не постоје, него због тога што он није спреман да отвори своју душу да би их примио. У његовом животу постоји само роптање.

Да бисмо добили решење од Бога, веома је важно изграђивати Христов дух. Христос нам говори о љубави, смирењу, праштању, молитви, милосрђу и доброти. Ко обитава у таквом божанском расположењу, тај се саображава са Христом, и он му даје решење. Јер када смо у сагласју са Богом, Који је решење свих проблема, немогуће је не пронаћи излаз.

Али када не живимо у складу са духом Христових заповести... Христос нам говори: „Праштајте непријатељима својим“, а ти у себи желиш зло другоме. Не пример, неко је болестан, а ти у дубини душе кажеш: „То је и заслужио!“ на тај начин испољаваш злурадост и проклињеш га. После тога ти не можеш добити решење од Бога, јер си се удаљио од Духа Христовог и божанског расположења, које је љубав, смирење и милост.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Дакле, решење проналазе људи који обитавају у расположењу љубави и црквеној атмосфери. Они бивају просветљени од Бога. Не налазе решење када они то зажеле, не данас, него можда већ сутра или после мало дужег временског периода. У сваком случају, ти ћеш слушати глас своје душе, који ће ти рећи: „Ево решења твог проблема“. И видећеш светло на крају тунела, видећеш излаз из онога што те мучило и узнемиравало.

А шта је решење? У једној кинеској пословици се каже: „У животу се немојте бринути за две ствари, за оне које се решавају, и за оне које се не решавају“. Јер, када нешто нема решење, прихватиш то као датост, и не узнемираваш се много због тога.

Пример: у једној породици био је болестан човек, он није боловао од грипа, већ од озбиљног дугогодишњег обољења, имао је парализу, или нешто још много озбиљније. У оваквој ситуацији не можеш да кажеш: „Желим решење. Желим да се промени моје стање!“ На пример, дете је парализовано, и шта ти ту можеш да учиниш? Постепено прихваташ да је то датост и да нема решења, у почетку вичеш, нервозан си, свађаш се, препиреш се са Богом, са друштвом и целим светом, али после три - четири године ћеш рећи: „Шта да радим? Морам да живим. То је моје дете, моја животна ситуација, и ја то не могу променити. Прихватићу то, ја га волим и грлим“.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Такво је решење неких проблема. Неки проблеми не решавају се споља, већ само унутар нас. Када моја душа прихвати то, ја ћу се смирити. А све оно што је споља видљиво, остаје непромењено.

На Кипру имам пријатеље, који су добили дете са Дауновим синдромом. Поред њега имају још здраве деце, али последње се родило болесно. Они то нису знали, него су сазнали тек када се дете родило. У почетку су тражили решење. Али какво решење можеш да пронађеш у овом случају? Не постоји решење. Они су били пуни гнева, нису прихватали савете, нису желели да слушају речи утехе. А када би им неко износио узвишене речи о Богу, спуштали би слушалицу, а потом би рекли:

Молим те, ти си добро, и сад желиш мени да дајеш савете преко телефона, како ја треба да прихватим своје дете такво какво је, не слажем се са тим!

Али после годину - годину ипо пана, они су говорили:

Ово дете је наша радост!

Они сада дететову болест сасвим другачије подносе и прихватају. Ништа не сме да буде на силу, него ти сам одлучујеш и говориш: „Живећу са овим дететом!“

Ето то је још једно решење за неке проблеме.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

А неко каже:

Ако ми Бог не пошаље решење, окончаћу свој живот!

А шта ти желиш?

Мој нос, какав је мој нос? Какве су моје уши?

Зашто тако говориш?

Незадовољан сам собом.

Неке ствари у животу не решавају се онако како ми хоћемо. Потребно је да их прихватимо, да се помиримо са неким стварима, да заволимо себе онаквима какви јесмо. Једноставно, хајде да променимо оно што се може променити.

Ти ћеш ми рећи:

Зар није могао да изврши операцију?

Он ми је ово причао 1992. године, када се такве операције нису обављале. Тако ми је један ученик рекао, док сам био катихета у гимназији:

Ако ми до Божића Бог не пошаље решење, окончаћу свој живот!

Ја сам му одговорио:

Зар је то решење?

Он је слушао неку страну песму под називом „Одлука о самоубиству“. Када у своју душу примиш реч „самоубиство“, какав излаз из својих проблема можеш пронаћи - одмах трчи код лекара! То значи да је ситуација крајње озбиљна. Када размишљаш о смрти као решењу својих проблема, то значи да се у теби појавила депресија, очај и безнађе. Разуме се, треба да идеш код свог духовника, да одлазиш у Цркву да се молиш, али ако је твоје стање још горе, праћено безразложним плачем, и потпуним очајањем, ако све посматраш у сивим бојама, и на најблиставије Сунце гледаш као на таму, и ништа ти се не допада, онда се решење не налази у речима, него похитај право код доктора, теби је неопходно лечење, теби је потребна помоћ.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Многи људи се муче, али не куцају на права врата. Они куцају, али не на та врата. Довели су ми једно дете да бих над њим прочитао молитве заклињања, а дете је имало чисто психолошке проблеме. Наравно, нисам читао ове молитве, јер не могу рећи детету, младом човеку, са којим је очигледно све у реду: „Изађи нечисти демону!“ Са дететом је све у реду, односно, наравно није у потпуности све у реду, али он није бесомучан, с обзиром да може да иде у Цркву, да се моли, да се причешћује. Али, само су у његовој души налазе проблеми неуролошке и психолошке природе.

Дакле, неке ствари треба да прихватимо такве - какве су, али постоје и друге ствари које се помињу у кинеској изреци: „У животу се немојте бринути за две ствари, за оне које се решавају, и за оне које се не решавају“. За те ствари и ситуације које се не решавају, рекли смо да треба да их прихватимо онаквима какве јесу. Али за оне ствари које су решиве, потребно је да нешто урадимо. На пример, жена коју муж злоставља не може да каже: „Решење је у томе да прихватим ситуацију таква - каква је“. Излаз није прихватање злостављања, већ је потребно сести и разговарати, како би се нашао заједнички језик, као што су недавно учинили једни супружници, који су ми рекли:

Сели смо и рекли: наш брак не може овако да се настави. Морамо да увидимо шта се догађа и да пронађемо неко решење. Пролазе месеци, године, а ми не можемо пронаћи заједнички језик међу собом. Свађамо се, изједамо једно друго, вичемо. Потребно је наћи излаз. Не можемо наставити овако све док не постанемо седамдесетогодишњаци, осамдесетогодишњаци или стогодишњаци.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

У овој ситуацији је потребно ударити шаком о сто, у позитивном смислу речи, затражити своја права, сагледати у чему је проблем, јер да би један супружник разумео другог и потребе његове душе он мора да схвати да: „Ја се нисам удала за тебе да бих изгубила сопствени живот, да би моје срце потамнело, да би довео и себе и мене до тешке физичке болести. Потребено је да размотримо шта се догађа са нама двома“.

За неке ствари решење је почети са променама у свом животу. Измени оно што ти се не допада. Тако ми је на Светој Гори говорио један познаник, који није могао да остане у једном манастиру. Он се борио са тим једну, две, три године, а затим је отишао у други манастир. Упитао ме тада:

Да ли сам добро урадио?

Зашто губити разум, зар није боље учинити нешто од чега твоја душа може да процвета, оживи и да би ти достигао нешто узвишено. Тако ми је једна особа рекла:

Зар није развод боље решење у поређењу са мучењем које се никада неће окончати?

У суштини, готова решења и рецепте није лако давати. Ја сад кажем: „Развод!“ - а неки ће рећи: „Отац је рекао да је развод у реду, па ко хоће нека се разводи!“

Ја то нисам рекао, него да је у неким случајевима, за одређене људе боље да се разведу, да би се догодило нешто, што би променило тај „систем“ како не би заједно изгубили себе. Да би се решили неки проблеми неопходно је нешто променити код куће, у нашим односима, у породици, на послу.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Некога на послу стално ниподаштавају, забадају му нож у леђа, вређају га, исмевају. Он тамо не може да каже: „Ја сам хришћанин! Ја подносим жртву! Због кога? Имам породицу, децу, имам плату“, тамо једноставно мораш да затражиш своја права. Зато хајде да разјаснимо, шта значи бити хришћанин, и шта значи бити смирен.

У Цркви се то назива расуђивање: Бог нас непрестано просветљује, како да одговоримо на сваки животни изазов. Негде није потребно ништа учинити и прихватити све како јесте, а у другој прилици морате ударити шаком и рећи: „Не! Ово мора да се промени! Од понедељка ћу бити друга особа. Ја имам право да будем срећан, али како да будем срећан, ако ми од нервозе опада коса, ако се разбољевам, ако ми коса седи, ако ми лице прекривају боре, ако ме боли желудац, ако не могу да спавам ноћу? Наћи ћу неко решење“.

Али, опет је добро што живимо у оваквом времену, јер ово о чему сада говорим, у давним временима је доживљавано као сан летње ноћи. Било је епоха када је жену тукао муж, и она је свакодневно трпела батине. Она би једноставно рекла: „Имам мужа, који ме повремено ошамари“. Она је о томе причала само са неком од својих пријатељица. Данас је другачије. Недавно је био међународни дан борбе против породичног насиља.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Тако дакле, за неке проблеме треба наћи решење код куће. Али ево још једног проблема. Ми обележавамо још и дан борбе против насиља над мушкарцима. Постоје и такви мушкарци који трпе батине од својих жена. Знам такве случајеве. Али, решење није у томе да се делимо на партије и таборе и проналазимо победнике и губитнике, већ да сви будемо победници у љубави у свом дому, и да живимо у слози једни са другима.
Неки супружници ми чак нису ни говорили да желе да пронађу решење, него су ме питали ко је од њих двоје у праву. Ја сам рекао:
Па добро, ако кажем да је један у праву, шта ћеш ти учинити касније? Зар нећеш рећи: „Отац ми је рекао да сам у праву!“
Дакле, у следећој свађи, он ће то искористити и рећи: „Отац је мени рекао да сам у праву!“
Ради се о томе да не побеђује онај ко је у праву. Христос је победио не због тога што је у праву, Он је победио зло, зато што је прихватио да се лиши сопственог права и да буде распет. То је противречна логика, коју Црква уноси у наш живот. Уколико неко жели да жртвује нешто за добробит своје породице, а да притом не шкоди својој души, треба га пустити да то учини. Он ће тражити, одустајати, мењаће се , али све дотле, докле му је очувана духовна равнотежа и спокој. Али, уколико га све то разграђује, онда је потребно наћи друго решење.
 
 
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Иван Ивковић,
      Аутор овог снимка је отац Серафим (Алдеа) из манастира Мaл (Mull Monastery) посвећеног свим келтским светитељима. Његовим благословом делимо га са вама.
      Извор: https://youtu.be/9GyBpF9YfwU
      Званична презентација: https://mullmonastery.com/
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Доносимо извод из Васкршње посланице Његове Свесветости патријарха цариградског Вартоломјеа:     ...Данашња пандемија  новог вируса корона показала је колико смо крхки као људска бића, како нас лако обузима страх и униније, колико су слабашни наше знање и самопоуздање, колико је оветшала идеја да смрт садржи догађај на крају живота и да је заборав или сузбијање смрти прави начин суочавања са њом. Ограничене ситуације доказују да смо неспособни да се одлучно носимо са својим постојањем, кад верујемо да је смрт непобедива стварност и непремостива граница. Тешко је остати човек без наде у вечност. Ова нада живи у срцима свих лекара, медицинских сестара, добротвора, волонтера и свих оних који великодушно помажу у невољама браћу и сестре у духу жртвовања, даривања и љубави. У овој неописивој кризи они зраче васкрсењем и надом. Они су „добри Самарјани“ који, ризикујућући  свој живот, сипају уље и вино на ране; они су савремени  „Киренајци“ на Голготи оних који леже на болничком одру.   Овим размишљањима, Високопреосвећани и Преосвећени архијереји, свештеномонаси, монаси и монахиње,  и најдража чеда у Господу, прослављамо име Васкрслог Господа које је изнад свих имена, извор живота из сопствене светлости, који светлошћу Васкрсења осветљава васељену. И ми се молимо Њему, лекару душа и тела наших,  дародавцу живота и васкрсења, да у својој неизрецивој дивној благости снисходи људском роду, како би нам дао драгоцени дар здравља и усмерио наше кораке према правим путевима да се удостојимо божанског дара наше слободе у свету, предосећајући њено савршенство у небеском Царству Оца и Сина и Духа Светога.   Христос васкрсе!   У Фанару, Света Пасха 2020. † Вартоломеј Цариградски, Ваш ватрени молитељ Васкрслом Господу     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      „Ове године нећемо моћи припалити Благодатни огањ са свеће један другога и тако га раздељивати. Међутим, раздељиваћемо светлост наде и смелости у Хрису, из једног у друго срце. Христос је васкрсао!“, казао је аехиепископ тирански и све Албаније  у својој васкрсној  поруци.     Његово Блаженство Анастасије наводи да је смелост један од основних дарова које нам је Господ дао. Страх је опасан саветник човеков. Људи се плаше услед различитих узрока: ратних сукоба, природних катастрофа, епидемиолошких болести, попут текуће пандемије ковид-19, која је шокирала читаво човечанство.    Како архиепископ албански Анастасије истиче, у овом тренутку је наше мишљење и понашање заокупио вирус корона „Али не смемо дозволити да нас овај невидљиви непријатељ душевно утуче. Бог нас неће оставити! Овај невидљиви рат победиће се општом, универзалном мобилизацијом солидарности.“   Према архиепископу Анастасију, „убеђење у то да је превладана смрт пружа другачију перспективу у свакодневном животу: знамо да смо прешли из смрти у живот; а то знамо јер волимо нашу браћу и сестре. Ово је опит безбројних људи који кроз векове доживљавају веру и љубав у Христа.“   Најзад је Блажењејши пожелео: „Срећан Васкрс, браћо моја! Нека Васкрсење буде у нама! Нека наша срца постану ‘храм Бога живога‘.“     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На северу живописног залива Мирабела крије се старо рибарско село Плака, са чије обале нам поглед у плаветнило Критског мора зауставља острво Спиналонга. Попут напуштене галије, окружене тиркизним бојама Егеја, ово острво-тврђава вековима стражари на бранику древне минојске цивилизације, остављајући без даха многобројне посетиоце.     Историја Спиналонге, коју још зову и Острво проклетих, крије тужну причу о последњој колонији оболелих од лепре у најближој историји, која је постојала од 1903–1957. године. На почетку су то били само пацијенти са Крита, а након неколико година и стотине других оболелих, сакупљених на једном месту, из целе Грчке. Надахнута причом о граду духова, чувена књижевница Викторија Хислоп написала је дирљиву књигу Острво, по којој је касније снимљена истоимена грчка серија. Моје сећање на острво Спиналонга је из периода студија на Богословском факултету, када смо као апсолвенти, на екскурзији, посетили острво Крит вођени архимандритом Макаријем, садашњим Митрополитом катарским. Беседећи испред храма Светог Пантелејмона на Спиналонги, о. Макарије нам је указао на необичну повест о оцу Хрисанту Куцулујанакису из Јерапетре, духовнику јединствене црквене заједнице уједињене страшном болешћу и изгнањем из друштва. Чувајући од заборава дело и подвиг свога свештеника, преживели становници Спиналонге су једном приликом подсетили на први сусрет са старцем:   „До доласка оца Хрисанта – сведочи један од бивших пацијената – свештеници су се кратко задржавали на острву. Обично су долазили суботом и предвече се, заједно са лекарима, враћали у Плаку. Чезнули смо за духовном храном, толико нам је требала утеха коју никако нисмо могли да нађемо“. Приликом прве посете острву, служећи Литургију у напуштеном храму, отац је приметио једног болесника да је ушао у Цркву и обратио му се речима: „Оче, остаћу на Литургији под условом да ме причестиш, а ако је Господ тако моћан као што кажеш, ти ћеш, како то обично бива, употребити дарове без бојазни од моје лепре.“ Отац је задовољно климнуо главом и на очиглед осталих болесника, који су из прикрајка пратили шта се дешава, употребио свете дарове преостале у путиру. Прошло је месец дана и болесници су чекали свештеника да се врати, уверени да ће овај пут доћи као пацијент. На њихово огромно изненађење, он се вратио потпуно здрав. Од тада је, у наредних десет година, отац Хрисант редовно служио Литургију, као што су се и чуда редовно догађала. Сваки пут када би црквена звона позвала на службу, на стотине болесника би се окупило у храму и око храма, сузама заливајући порту. Храм Светог Пантелејмона, кога су затекли као рушевину, обновили су ови лепрозни болесници; са храмом су обновили и своју веру коју су некада у очају, због тешке болести,  изгубили.   Када бих, за више од две деценије служења Светом олтару, у рукама држао Свети путир и кашичицу, често бих се сетио оца Хрисанта, пастира и духовника, који је сведочећи Божију Љубав, вером и надом гасио страх својој духовној деци. Ако некога пут нанесе на Крит, овај чудесни бисер Медитерана, нека издвоји мало времена и посети манастир Топлу где од 1972. године почива овај Божији угодник.   Да су нека мирнија времена, на овом месту би вероватно ставили тачку и закључили овај сажети животопис оца Хрисанта Куцулујанакиса, али случај је хтео, да чувени мит о христолошким расправама на пијацама средњовековног Константинопоља, коначно добије своју потврду и у нашој збиљи. Полемика на тему црквене праксе причешћивања, искрала се из мистагошких одаја и  винула у таблоиде, интернет портале и на друштвене мреже. Виртуелна агора постала је поприште на коме сабље оштре не само експерти са титулама, него и сви они који данас сачињавају српску медијску маглу: аналитичари, ботови, блогери, звезде ријалитија  и борци за политичку коректност, који се у осудама Цркве, по устаљеном правилу, служе урбаним цинизмом и руралним хумором, омаловажавајући и вређајући најдубља осећања верујућих људи. Свака реч која је изговорена, пренета или записана је мерена и осуђивана, већ према томе ко је унапред заузео какву позицију. Велики Шекспир би у бесмртном Хамлету рекао: „Опростите ми моју проповед, јер у ово време гнојаво од греха, врлина мора порок молити за опроштај; треба пред њим да се савија, молећи да му учини доброчинство“.   Подсетимо на крају да је Црква предукус и икона Царства Божијег, али да то Царство објављује свету и да у свету делује као мистични Богочовечански организам. Зато се Црква увек трудила да изађе у сусрет свету али увек са намером да изнесе пред свет Истину а не да Истину релативизује. Тај посао никада није био лак. Сетимо се само Светих Отаца који су у зноју лица свога тумачили језичке недоумице, попут чувеног  разликовања термина омоусион и омиусион. Данашњи изазов није мањи у односу на древна времена; зато треба следовати Оцима који нису одступали ни за јоту од своје вере и Предања, иако су пред собом имали  чиновничка лица царског двора која нису увек разумевала суштину њиховог труда и истрајности. Знали су да од ових људи зависи јединство Цркве, па су јединствујући у вери, храбро и мудро наступали, уложивши сву снагу и знање које им је Бог дао.     Зато морамо бити свесни, да је свако одступање пред притиском јавности одступање од светоотачког пута које се, како видимо у неким помесним Црквама, завршава затвореним храмовима. Оно што отац Никола Лудовикос назива плишаним тоталитаризмом прети да Цркву, која је некада у оваквим околностима била највећа па и једина нада, сведе у оквире приватног, а чији ће modus vivendi креирати свет ограничен у својој датости, створености и смртности.        Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На божићном уранку у Саборном храму у Бијељини Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански господин Фотије позвао је вјерни народ на подвиг вјере, наде и љубави.     "Да будемо у хармонији, у љубави са другима, да наше породице буду домаће у цркви и да наша друштвена заједница напредује", пожелио је Владика у бесједи.   Епископ Фотије је најавио подизање завјетног Храма српског јединства у Бијељини, који ће бити посвећен Светом Сави и Светом Симеону Мироточивом, а замишљено је да буде сличан манастиру Хиландар на Светој Гори.     "Овај храм треба да указује на јединство нашег народа са обе стране Дрине, да се никад не делимо, да никада не будемо једни против других, него да будемо једно у Цркви Христовој, као што јесмо", рекао је Владика Фотије.   Након обраћања вјерницима, Епископ Фотије уручио је Божићну грамату Радивоју Остојићу.   Како је истакао, Радивоје годинама редовно долази на Литургије.     “Радивоје је са нама годинама. Као појац је увијек ту, и кад је било народа и кад није и ово је наш начин да му се одужимо”, рекао је Владика Фотије.   Након завршетка Литургије, Владика је са најмлађима ломио божићну чесницу у којој је био дукат а пронашао га је Лазар Игњатовић.     Малишани су имали централно мјесто у цркви и на овај начин подсјетили оно што не треба заборавити, да је Божић празник радости и рађања и да су у цркви сви једнаки.   Поздрављајући народ традиционалним поздравом "Мир Божији, Христос се роди", Владика је пожелио да се мир усели у срца свих људи.     Извор: Епархија зворничко-тузланска
×
×
  • Креирај ново...