Jump to content

АЛБАНЦИ РАДЕ ПО РЕЦЕПТУ ЂУКАНОВИЋА И УСТАША: Хоће да створе свог Мираша Дедеића!

Оцени ову тему


Препоручена порука

АЛБАНЦИ РАДЕ ПО РЕЦЕПТУ ЂУКАНОВИЋА И УСТАША: Хоће да створе свог Мираша Дедеића!

22. 06. 2021.

ПРЕДСЕДНИК Србије Александар Вучић изјавио је данас да ће на КиМ покушати, као и у Црној Гори, да праве православну цркву када им не буде успело лажно присвајање косовског културног наслеђа.

- Што се тиче косовског наслеђа на коме они инсистирају, то је нешто о чему су кренули да говоре у том смислу госпође Олбрајт и Клинтон, које су веома утицајне. Али, плашим се да ће они у будућности када буду видели чврстину и снагу наше Цркве на терену и одлучност српске државе, ићи на нешто слично као у Црној Гори и покушаће, као са Мирашом Дедеићем у ЦГ, формирање православне цркве на Косову - рекао је Вучић у Скупштини Србије.

Каже да су то покушали и у Хрватској током Другог светског рата, када су измислили хрватску православну цркву.

Вучић додаје да постоји документ када су 420 Срба из Каменова код Карловца покатоличили у једном дану и дали им усташке симболе.

То су њихови планови и у то нема никакве сумње.

- Тако и за КиМ, видећете већи утицај породице Гаши него свих Немањића и њихових потомака у изградњи манастира било где на КиМ, и то је оно што албанска деца уче. И по том питању без подршке међународне заједнице тешко да ћемо моћи било шта да сачувамо, ма колико се борили - казао је Вучић.

 

https://www.novosti.rs/c/vesti/politika/1009638/albanci-rade-receptu-djukanovica-ustasa-hoce-stvore-svog-mirasa-dedeica

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Čak ni u CG nema bojazni iako je većinski pravoslavna država, da će značajniji broj ljudi prići Mirašu koji ima bukvalno 15 sveštenika i isto toliko hramova. Ko na Kosovu ? Albanci su Muslimani 99%, a Srbi sigurno neće preći u nekakvu "Pravoslavnu crkvu Kosova", jedino što bi mogli je da povežu PC Albanije i njima pripišu naše crkve i manastire, zavade SPC i AL PC, daju time velik doprinos Velikoj Albaniji i time ubiju dve....tri  muve. Da im ne dajem predloge...ali to jedino mogu. Sve se tu vrti oko imovine, a ne toga da ce stvoriti PC na KiM i prevesti Srbe u nju.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Не би чудило да патријаршија у Фанару умеша прсте и да узме у окриље ,,независно Косово", како би тобоже поспешила хришћанство, приволела и католике, итд.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Biće pre ovo što sam ja napisao gore. Njih ne zanima tomos nikakav njih zanimaju crkve i manastiri jer to mora da bude deo njihovog albanskog mentaliteta, Srba je sve manje i nikad lakše. Sve smo mi to krivi jer za razliku od susednih naroda nikada nismo znali predvideti situaciju, unapred sve odigrati preventivno već znamo samo primitivno izliti krv narodu, biti glupi kad moram reći. Ići u apsolutnu propast i uvek glavom kroz zid.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У недељу 25. јула 2021. године, на празник Чудотворне иконе Богородице Тројеручице а поводом обележавања 81. годишњице освећења храма Светог Георгија у Бору, Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион служио је свету архијерејску Литургију у борској цркви. На светој служби уз Епископа су слижили протојереји-ставрофори Лука Јовић, Петар Поповић, Славко Јоцић, Нико Туфегџић, Душан Ћирић, протојереји Ратко Тобић и Саша Степановић, протонамесници Радоје Мијовић и Самоило Шергић, јереј Милан Јанковић и архиђакон Илија.

       
      Звучни запис беседе
       
      По завршетку Литургије старешина борског храма протонамесник Радоје Мијовић уручио је дарове Епископу тимочком и бившим борским паросима који су овом приликом саслуживали Епископу.
      Владика Иларион је у својој беседи пожелео свима молитвену помоћ Пресвете Богородице Тројеручице и Њену заштиту од сваког искушења и зла. Да бисмо то завредили, владика напомиње да је потребно да имамо чврсту и непоколебљиву веру удружену са покајањем које мора бити и на личном и на колективном нивоу. Господ неће оставити народ свој без потврде свог присуства. Он неће оставити ниједну душу која вапи за спасењем без Царства небеског, закључио је Преосвећени Епископ и заблагодарио свима на лепом молитвеном сабрању и добијеним даровима.
       
      Извор: Епархија тимочка / Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      “Наш блаженопочивши духовни отац и Архипастир Митрополит Амфилохије, ученик Светитеља, донио је дух саборности и Светости у Црну Гору и нашу Митрополију. У наручје Господа Бога свога, Коме је вјерно служио цијелог свог живота, испратио га је његов рукосад, сабор његове духовне дјеце- Цркве Божије сабране око свог духовног оца и Архипастира“- казао је јеромонах Макарије Игуман манастира Савина.
       
      Звучни запис разговора
       
      Отац Макарије подсјећа да се и Свети Нектарије Егински упокојио од рака а данас на Егини сабира ријеке људи гдје се они који му са вјером прилазе, исцјељују од те опаке болести. Подсјећа и на торжествени народни сабор на сахрани блаженопочившег Патријарха Павла у вријеме када је владао ,,свињски грип“, а који је донио само благослов свима који су дошли да га испрате на последњи земаљски пут.
      “Ја вјерујем да ће они који са вјером буду прилазили гробу нашег Митрополита, његовим молитвама бити исцјељивани и од ове опаке болести која сада влада. Био сам поред његовог сандука ових дана и осјећао благодат, тако да је мој лични утисак да ће нас Митрополит исцјељивали од душевних и тјелесних болести, па и ковида, ако му се вјером обратимо“- каже отац Макарије.
       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Земни остатаци Митрополита Амфилохија молитвено су дочекани у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, пошто су претходно, свечано испраћени из Цетињског манастира гдје је данас служена Света заупокојена архијерејска литургија са поменом.

       
      Иако је колона са Митрополитовим ковчегом кренула у 13 часова са Цетиња, у подгорички храм је стигла око 14:30 часова јер је цијелим путем народ на кољенима чекао свог пастира и духовног оца, још једном литијски спајајући Свети трон цетињских митрополита са подгоричком светињом у којој ће бити његов вјечни починак.
      Ковчег са Митрополитовим земним остацима пронијет је кроз хиљадама људи испуњену порту и унијет у Храм Христовог Васкрсења, гдје ће вјерни моћи да се до сахране сјутра поклоњају своме пастиру који је 30 година био на трону Светог Петра Цетињскога.
      Његово преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије је над одром владике Амфилохија казао да осјећа и радост и тугу, тугу зато што одлази од нас људи, “али радост зато што осјећамо да је у нама, у нашим бићима, у нашим срцима”.
      “И остављаш овдје стадо на сигурном, зато што си утабао добро стазе Господње овдје у Црној Гори, проливши свој зној, али на духован начин и крв. Био си мученик на распећу 30 година. У најтеже вријеме дошао си овдје у Црну Гору и учини оно што можда нико од нас посебно старијих архиреја није учинио задњих 30 година. Васкрсао си Црну Гору и учинио је данас новом Црном Гором – Христова Црном Гором, Гором која васкрсава мртве. Ми немамо вјеру да те васкрснемо, али доћи ће брзо час када ћеш устати и ти, а надамо се и ми са тобом, и ући у радост Господа нашег, славити Њега: Бога Оца и Сина и Духа Светога.”
      На испраћају Митрополитових земних остатака из Цетињског манастира гдје је столовао од 1990. године, испред манастира се од њега опростио предсједник Црквене општине Цетиње г. Рајко Радусиновић који је казао да је Митрополит за вријеме 30 година митрополитске службе на трону Светог Петра Цетињског исписао најсвјетлије странице у осамстогодишњој историји Митрополије црногорско-приморске и Српске православне цркве.
      “Увјерен сам, драги оче Амфилохије, да си смрћу смрт побиједио, да си смрћу Црну Гору ујединио и да и данас из Твог ћивота, испред ћивота Светог Петра Цетињског, чији празник данас славимо, позиваш још једном и безброј пута твоје Црногорце на мир љубав и слогу, као што си их позивао свих ових година у свим литургијским бесједама!”
      У Саборном храму Христовог Васкрсења ће бити све до недјеље, 1. новембра, када ће се служити Света архијерејска заупокојена литургија којом ће началствовати Његова светост Патријарх Иринеј са више архијереја наше и других помјесних Цркава. Након Литургије биће служено опијело и обављена сахрана. Блаженопочивши Митрополит Амфилохије, по својој сопственој жељи, биће сахрањен у крипти Саборног храма у Подгорици у гробу који је припремљен за његовог живота.
       
      Бесједа владике Сергија: 
       
       
      “Христос ваксрсе – Ваистину васкрсе!
      Ево нас Ваше преосвештенство, Ваша преосвештенства, драга браћо свештеници, света Црна Гора.
      Оно што нам раздваја данас јесте онај тренутак када чекамо васкрсење из мртвих и да те угледамо Високопреосвештени Митрополите пред престолом Свевишњега. Раздваја нас земља која смо, прах и пепео, како каже Свети Јустин Ћелијски, само комад меса ми смо у коме тече крв. Твоја крв је стала, твој овоземаљски живот је стао, али се наставља и ти се радујеш са свима светима ево на данашњи дан када славимо Светог апостола и јеванђелисту благовјесника Господњег Луку, кога си славио цијели свој живот, заједно са оним на чијем престолу и столици сједиш већ 30 година – Светим Петром Цетињским.
      Вечерас и данас и мени је запала дужност да дођем да се опростим са тобом, али осјећам и радост и тугу. Тугу зато што одлазиш од нас људи који смо од крви и меса, али радост зато што осјећамо да си у нама, у нашим бићима, у нашим срцима. И остављаш овдје стадо на сигурном зато што си утабао добро стазе Господње овдје у Црној Гори, проливши свој зној, али на духован начин и крв, био си мученик на распећу 30 година. У најтеже вријеме дошао си овдје у Црну Гору и учини оно што можда нико од нас посебно старијих архиреја није учинио задњих 30 година. Васкрсао си мртву Црну Гору и учинио је данас новом Црном Гором – Христова Црном Гором, Гором која васкрсава мртве.
      Ми немамо вјеру да те васкрснемо, али доћи ће брзо час када ћеш устати и ти, а надамо се и ми са тобом, и ући у радост Господа нашег, славити Њега: Бога Оца и Сина и Духа Светога.
      Не могу а да се не сјетим твоје бесједе када си био сахрањивао свога духовног оца Светога Јустина Ћелијскога, коме данас долазиш у загрљај. Ти си тамо њему рекао да поздрави све свете из рода нашега а ми данас, и ја се усуђујем рећи теби: Поздрави и ти нама горе Светога Саву, Светога Симеона Мироточивог, данашњег Светога Петра Цетињског, Светога Василија Острошког и све свете и мноштво мученика српских и осталих мученика којима данас долазиш у загрљај.
      То је оно што ти ми данас завидимо. Ми се надамо да ће Бог и нас погледати и смиловати се твојим молитвама и свих светих и заједно да се поново сретнемо горе пред престолом Свевишњега. Нека ти је вјечни покој и блаженство и Царство небеско, амин!”
       
      Бесједа предсједника Црквене општине Цетиње г. Рајка Радусиновића
       
       
      “Ваша преосвештенства, часни оци, уважена породицо Радовић,
      Даме и господо, браћо и сестре,
      Имам част да се, по благослову владике Јоаникија, у име Светопетровских и Његошевских Цетињана и у име вјерника Митрополије Црногорско-приморске опростим од нашег оца и учитеља, од нашег Архиепископа Цетињског и Митрополита Црногорско-приморског господина Амфилохија.
      Покушаћу да му се, пред његов последњи, свечани испраћај из цетињског манастира, испраћај у живот вјечни, захвалим за све оно што је за вријеме 30 година митрополитске службе на трону Светог Петра Цетињског урадио за нас вјернике и за нашу Црну Гору, исписујући најсвјетлије странице у осамстогодишњој историји Митрополије црногорско-приморске и Српске православне цркве.
      Драги наш Митрополите, да ме је Бог обдарио речитошћу Светог Јована Златоустог не бих могао изразити осјећања и захвалност нас вјерника, којима си од првог дана ступања на трон Светог Петра Цетињског био, не само Митрополит, него и отац, који нас је обасипао родитељском љубављу, топлином и бригом.
      Како могу изразити захвалност оних стараца и старица којима си се обраћао синовљевском љубављу и пажњом, а они, у својим последњим овоземаљским данима, гледали како се из пепела, којим је био прекривен жар вјере у нашем народу, разгоријева пламен, којем су се надали, али којег су мислили да неће дочекати. Огријавши се тим Твојим пламеном, захвални спокојни и радосни преселили су се тамо „гдје нема боли и уздисања“.
      Како изразити захвалност оних тужних и болних, којима си у њиховим болестима и несрећама био једини утјешитељ, који им је несебично даривао љубав и давао наду и вјеру у живот вјечни, како би лакше савладавали своје туге, несреће и болести.
      Како могу изразити захвалност оних радосних, безбрижних и веселих дјечјих очију, оних осмијеха на лицима дјеце, која су се сваког августа окупљала у Цетињском манастиру и на манастирском гувну, да чују Ваше савјете и поуке и да нахрањени Вашим благословима закораче сигурним корацима у нову школску годину.
      Хвала Вам оче и владико што сте се са безмјерном смиреношћу и љубављу молили за здравље и спасење чак и оних мојих суграђана, који су на вас бацали каменице, и што, потврђујући и у буквалном смислу јеванђељску поуку „ко тебе каменом ти њега хлебом“, отвористе народну кухињу и на Цетињу.
      Хвала Вам што благословисте отварање радио Светигоре са чијих се таласа напојише молитава и духовних поука жедне душе вјерника широм васељене.
      Како изразити захвалност што нас покренусте и поведосте у обнову преко шесто цркава и манастира у нашој Митрополији и што захваљујући вашем труду, вашем угледу и вашим благословима изградисмо величанствене Саборне храмове Христовог Васкрсења у Подгорици и Светог Јована Владимира у Бару.
      Хвала Вам Владико што достојно опојасте нашу безгробну војску и бројне страдалнике на Косову и Метохији и што нас и том приликом позвасте на опроштај и измирење.
      Хвала Вам Владико што Црну Гору и васколико православље окитисте и украсисте не само храмовима, црквама и манастирима, већ и многобројним монаштвом и свештенством и са новопројављеним светитељима Светим Јоаникијем Цетињским, Светим Симеоном Дајбабским, Светим Мардаријем Љешанским и Светим Петром Ловћенским Тајновидцем!
      Како Вам изразити захвалност за највеличанственији скуп у савременој историји Црне Горе, када се на освештавање Саборног храма у Подгорици окупи васцијела Православна Васељена на челу са Васељенским и Руским патријархом, који су и деведесетих година прошлог вијека, у вријеме најжешћих санкција, „поносни, (како рекоше), што могу да кажу да су ваши пријатељи“, долазили, освештали темеље и служили литургију на темељима храма Христовог васкрсења.
      Владико и Оче наш хвала Вам што сте апостолско-пророчким ријечима и дјелима чували и бранили углед наше Горе Црне више, боље и јаче него ико од наших савременика. Што многи то нијесу разумјели је посебна прича, али сам сигуран да ће историја то недвосмислено потврдити.
      Благодарни смо Господу, драги наш Владико, што је нама грешнима дао Вас за духовног оца и господара и што смо последњих 30 година живјели у доба вашег владиката и имали част да будемо ваши сарадници и ваша духовна чада.
      Хвала Вам драги наш Митрополите што сте нас предводили, храбрили и даривали нам љубав, вјеру, наду и снагу да истрајемо са крстоносним, достојанственим литијама којима задивисмо свијет и одбранисмо наше светиње!
      Хвала Вам Владико што сте дух вјере и слободе посијали у грудима и срцима црногорске омладине, која ће, сигуран сам, знати и имати снаге и прегнућа да испуни вашу животну жељу, а тиме и Његошев завјет – обновом цркве Светог Петра цетињског на Ловћену!
      Хвала Вам Владико што сте часни крст, који Вам је Бог намијенио, крст црногорско-косовско-метохијског распећа, читавог живота носили поносно, достојанствено, чојски и јуначки!
      Оче наш драги молили су се за Ваше здравље свих ових дана вјерници широм православне васељене, исписивали су молитве – Боже дај му од мога здравља, дај му од мога живота, али Господ је одлучио другачије и преселио Те у царство небеско, да будеш наш молитвеник и заступник пред Господом.
      Драги наш оче Амфилохије кад би сузе лијек биле данас би Те оздравиле!
      Увјерен сам драги оче Амфилохије да си смрћу смрт побиједио, да си смрћу Црну Гору ујединио и да и данас из Твог ћивота, испред ћивота Светог Петра цетињског, чији празник данас славимо, позиваш још једном и безброј пута твоје Црногорце на мир љубав и слогу, као што си их позивао свих ових година у свим литургијским бесједама!
       
      Оче и Владико наш – Нека Ти је вјечна слава и хвала! Амин Боже дај!”
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Трезвено отачко мнење вековима је различите колективне и појединачне трагедије (болести, ратове, заразе) објашњавало као прилику за покајање. Тиме су последовали Спаситељу Христу и Светом Јовану Крститељу који су новозаветну проповед почели позивом: „Покајте се!“ Увек чувајући достојанство лика Божијег у човеку, разликујући грех и грешника.

       
      Данас као да је потребна изузетна храброст да се људи позову на покајање. Грех је кроз различите пропаганде, јавне и скривене, стекао такав легитимитет и имунитет да је постало непожељно и примитивно га прозивати. Против њега се лек не тражи. Многи су пристали на то, уплашили се етикете.
      Пандемија вируса корона или ковид-19, којом је човечанство углавном изненађено у 2020. години, отворила је очи за многе друштвене аномалије. Поставила је питања на која су многи давали одговоре.
      Оно што је било приметно на нашим просторима, то је као да нас је пандемија пробудила из дебелог зимског сна. Сенку нисмо стигли да видимо, јер је убрзо уследила изолација. Она је многе одвојила од пролећног сунца, али и од радости грејања лицем ближњих својих. За врлину је проглашена „дистанца“, као начин да ближњег заштитимо од себе. И себе од њега. Необична врлина за савременог човека који је годинама уназад упућиван на емпатију, комуникативност и солидарност, иако свестан да га неке невидљиве силе глобалног света све више отуђују. Говоре, а не творе. Није ни чудо што су многи били потпуно збуњени и дезоријентисани. Поклонивши се телевизору и електронским медијима, као каквом новом божанству, многи су заборавили да позову некога од ближњих да питају да ли им је потребна помоћ. Како рече једна честита старија парохијанка: Као да је неко све ово смислио да нас још више удаљи једне од других.
      Многи преко 65 година, одвојени од деце која су отишла по свету „трбухом за крухом“ или за нечим другим, остали су усамљени у вишеспратницама данима. Неки од њих у проблему да дођу до хлеба и млека. Уплашивши се за себе, многи су заборавили на ближње. Док су пси и мачке имали могућност да се шетају, да врше нужду по парковима, да њихови власници међусобно разговарају и не држе дистанцу, деца су била по три дана затворена у станове. Без могућности да присуствују недељним богослужењима, да се играју. Без осврта на психо-социјалне последице оваквог стања за њихов формативни ментални развој, нико их се није сетио. Вратили су се у паркове где их је сачекао измет од животиња које су биле привелегованије од њих.
      Док је извор богословља, који извире из Свете Литургије као поља са закопаним бесценим Бисером, затрпаван аргументима о ризичности, теолошка дебата као да је оживела. Наравно, путем електронских медија и друштвених мрежа. То је било једино тренутно могуће решење. Оно што се наметнуло као утисак је да су многе вредне теме и ставови изнети. Почело се отворено говорити, као да је неко до сада бранио да се то чини. Уместо стручног теолошког симпосиона тј. више њих, који су могли бити тематизовани годинама уназад, као припрема за савремене изазове који на Цркву Христову насрћу деценијама, као да је тек сада настао неспоразум. Осетило се да је недостатак искреног унутарцрквеног дијалога, као последицу донео да свако умује по своме. Многи као да су потискивану потребу да се огласе сада ослободили. Зато је било тешко да се пажљиво саслуша саговорник, тј. брат. Као да нисмо део истог Тела Цркве. Подсетило је то на речи презвитера Александра Шмемана који је присуствовао многим екуменским сусретима, и са болом констатовао да је имао утисак да ту свако говори за себе, без жеље да га други чује. И тако обострано. У томе је трагедија наша којом су се други у време пандемије наслађивали.
      Док су поједине новинарске екипе, попут старих удбашких обавештајаца, уходиле свештенство и народ, перећи им камере у очи, унутар теолошки разговори су демонстрирали друштвену одговорност да кажу своје мишљење. Тиме се пред нас кристално јасно поставио дугогодишњи проблем одвојености Цркве и теологије. Са једне стране су појединци који себе представљају као глас Цркве и ућуткују свакога ко би се позвао на било које предањско утемељење за промишљање стварности – теологију. Као да је теологија непријатељ, а не служба изградње Цркве. Са друге стране су они који сматрају да теологија може и без Цркве. Трезвеност је у дефициту. Љубав, такође. А пуна су нам уста речи о љубави према ближњима и даљнима. Док Јеванђеље поручује да ће нас свет по љубави међусобној познати да смо ученици Христови.
      Сваке године у свету око 800.000 људи изврши самоубиство. Депресија ће ускоро постати најмасовнија болест на свету. Питање смисла, о коме је В. Франкл говорио да је увек испред нас, вапи за одговором. Соматске болести, многе као последица психичких оболења, харају светом. Трансцендентно, о коме је К. Г. Јунг говорио као неопходности за здрав баланс свесног и несвесног, у свету и код нас прогони се отворено, али и перфидно. Тиме се имунитет, како физички тако и духовни, опасно угрожава. Да ли имамо лек за јачање имунитета?
      Он не мора искључивати медицинске лекове, али не сме дозволити да буде проглашен опасним и превазиђеним. Светотајински живот Цркве који нуди лек бесмртности и теолошка проповед као „делатност будућег века“ аутентични су саборци за Живот човека и света. То не смемо подразумевати, већ неговати као најлепше цвеће у врту Божијем.
      Само тако, вера у нама преживеће актуелни и све долазеће вирусе.
       
      Протонамесник Александар Р. Јевтић,
      Храм Светог Саве, Краљево
       Жички благовесник, октобар-децембар 2020.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Вукашин,
      Сергеј Фудељ: КЊИЖЕВНИК ДОСТОЈЕВСКИ ЈЕ ВИДЕО СВОГ ХРИСТА
            Предсмртна болест Достојевског је почела изненада крварењем плућа 26. јануара 1881. Смрт је наступила 28. јануара (по старом календару), на дан спомена на преподобног Јефрема Сирина у чијој покајничкој молитви је писац видео суштину хришћанства. Смрт Достојевског нас запањује својом лакоћом, која је налик на милосрђе. Сетимо се како је страшно умирао Тургењев. Достојевски је већ увече позвао свештеника како би се исповедио и причести. „Кад је свештеник отишао, — сећа се Ана Григорјевна, — ушла сам с децом у кабинет да честитам Фјодору Михајловичу причешћивање Светим Тајнама, он је благословио мене и децу, молио их је да живе у миру, да се воле, да мене воле и чувају. Опростивши се са децом Фјодор Михајлович ми се захвалио за срећу коју сам му дала и замолио ме је да му опростим ако ме је нечим ражалостио. Стајала сам ни живи, ни мртва, немајући снаге да било шта одговорим.“ Кћерка Достојевског се сећа да је отац опраштајући се с децом заповедио њиховој мајци да наглас прочита 15. главу Јеванђеља по Луки — причу о блудном сину коју је изузетно волео. Коначно се враћао у Очев Дом. 
      „Око седам ујутро (28. јануара) видела сам, — пише Ана Григорјевна, — да муж гледа према мени… ‘Знаш Ања, — рече Фјодор Михајлович полушапатом — већ три сада не спавам и стално мислим и тек сад сам постао потпуно свестан да ћу данас умрети… Упали свећу, Ања, и додај ми Јеванђеље.’ Ово су Јеванђеље Фјодору Михајловичу у Тобољску (кад је ишао на робију) поклониле жене декабриста. Увек се налазило у мужевљевом видокругу, на писаћем столу, и он би често, замисливши се о нечему или кад би осетио недоумицу, отварао Јеванђеље где се отвори и читао је оно што би се налазило на првој страници (с леве стране). И сад је Фјодор Михајлович желео да своју сумњу провери по Јеванђељу. Сам је отворио свету књигу и замолио да му прочитам. Отворило се Јеванђеље по Матеју, гл. III, ст. 14—15: ‘А Јован му брањаше говорећи: Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш мени? А Исус одговори и рече му: Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду’ ‘Чујеш? — ‘остави сада’ значи, умрећу,’ — рекао је муж и затворио књигу… Око девет ујутру Фјодор Михалович је мирно уснуо не испуштајући моју руку… У осам сати и тридесет осам минута увече Фјодор Михајлович је отишао у вечност.“
      /…/ „Никада раније нико није имао такву сахрану; Петербург ништа слично није видео, — пише И. Аксаков неколико дана после погреба. — Све ове изненадне, неприпремљене, непланиране и зато несумњиво искрене изјаве саучешћа, захвалности и поштовања, — све ово указивање части, до чега је дошло тако  изненада, само по себи је надахнуто — и испуњено важним смислом.“
        Убрзо после сахране, у фебруару 1881. године И. Аксаков је писао Победоносцеву: „Смрт Достојевског је права казна Божија. Тек сад се у потпуности открива његов морални значај као учитеља младих душа. У њему су ослонац и смелост имали највиши, морални идеали, које је нејасно и бојаживо у души носио овај или онај младић. Јер, у суштини, ‘пониженим’ и ‘увређеним’ треба сматрати религиозно и морално осећање у средини руске интелигенције. Младом човеку је потребно много храбрости и самосталности да се усуди да га гаји и исповеда.„
      „Отишао сам да се поклоним његовом праху, — пише Кони. — На полумрачном и непријатном степеништу куће на углу Јамске и Кузнечне улице, где је покојник живео било је већ много људи који су се кретали ка вратима опшивеним похабаном мушемом. Иза њих се налазило мрачно предсобље с истим таквим оскудним и неугледним намештајем који сам већ имао прилике да видим. Фјодор Михајлович је лежао на ниском одру, тако да су сви могли да виде његово лице. Какво лице! Оно се не може заборавити… На њему није било ни оног као зачуђеног, ни оног камено-спокојног израза који имају мртви људи… Ово лице је било речито, изгледало је продуховљено и дивно… Трулеж га се још није дотакла и на њему се није видео печат смрти, већ као да је на њему био одсјај другог, бољег живота… Дуго нисам могао да одвојим поглед од овог лица које је изгледало као да свим својим изразом говори: „Па да! Тако је — увек сам говорио да мора бити тако, а сад знам.“ 
      И Ана Григорјевна се сећа: „Нешто пред поноћ наш драги покојник је већ лежао на смртном одру насред свог кабинета. Покрај узглавља је стајала полица с иконом и упаљеним кандилом. Покојниково лице је било мирно и чинило се да није умро, већ спава и осмехује се у сну некој ‘великој истини’ коју је сад сазнао.“ 
      Постоји још један документ који  у потпуности потврђује речи и Ане Григорјевне и Конија — изванредан цртеж оловком „Ф.М. Достојевски на смртном одру“ који је Кримски урадио сутрадан после смрти. На лицу покојника је ‘мир суботњег дана’.
      Књижевник Достојевски је видео свог Христа и Његов Васкрс. 
      Сергеј Фудељ, НАСЛЕДСТВО ДОСТОЈЕВСКОГ, (одломак, стр. 208-212) Панонске нити, Крушчић, 2019.
      Превели: Драган Буковички и Марина Тодић
       

×
×
  • Креирај ново...