Jump to content
Guest Светлана

о. Серафим Роуз

Оцени ову тему

Recommended Posts

ИЗМЕЂУ ДЕТИЊСТВА И УСПЕЊА

(СЛИКЕ СА ЈЕДНОГ ЖИВОТНОГ ПУТА)

Детињство и дечаштво

Потоњи јеромонах Серафим Платински рођен је 13. августа 1934. године у типичној средњокласној америчкој породици у градићу Сан Дијего, Калифорнија. Добио је име Јуџин, или Евгеније, што на грчком значи „благородан".

Његови отац и мати су били друго поколење досељеника у Сједињене Америчке Државе. Мајчини родитељи са обе стране, стигли су из Норвешке. Јуџинов деда, Јохан Кристијан Холбек, дошао је у „обећану земљу" са породицом. Тада је имао 13 година, а његова бака, Хилма Хеликсон, родом Швеђанка, имала је три године када је прешла океан. Холбекови и Хелинсонови су живели у градићу Two Harbors у Минесоти, где су се упознали и венчали 1896. године. Јохан и Хилма су имали петоро деце, од којих је треће, кћи Естер, постало Јуџинова мајка. Деда Јуџинов је прво радио у руднику дијаманата, а затим се бавио пољопривредом, газдујући једном сиромашном фармом. Био је марљив и трезвен човек, који се потрудио да образује своју децу, од којих је двоје добило факултетско образовање. У својој трезвености је понеки пут претеривао. Говорио је: „Не може се јести ни цвеће ни музика!" Његова кћи Естер наследила је смисао за практичан живот од оца и пренела га свом сину Јуџину који, иако је волео и цвеће и музику никад није био занесени ленивац, већ веома озбиљан и  савестан трудбеник у сваком послу кога се прихватио. Што се вере тиче, Холбекови су били лутерани, и сву своју децу су крстили на лутерански начин.

Постављена слика   Постављена слика

Јуџинов отац Френк је био француско-данског порекла. Његов отац Луј Делере Роуз емигрирао је из Француске у Канаду, а затим у САД, где је, у градићу Two Harbors отворио посластичарску радњу. Овај Јуџинов деда је такође био вредан човек: иако је имао дрвену ногу, стигао је да учини доста тога за себе и своју породицу, која је настала кад се Луј Деларе оженио Данкињом Меј Ванденбум. Луј је био атеиста (не и антитеиста), са јаким симпатијама према социјалистичким идејама; Меј је, пак била религиозна римокатолкиња, чији је син Френк помагао у олтару римокатоличке цркве чак и после смрти своје мајке (а она је умрла кад је Френку било 14 година). Френк је учествовао у Првом светском рату као војник, и из Француске, где се борио вратио се као поручник. Своју супругу Естер срео је у

посластичарници свог оца, где је Естер била запослена као радница. Била је једанаест година млађа од њега - тек што је завршила средњу школу. Венчали су се 1921. године.

Френк је прво отворио своју посластичарницу, али ју је ускоро затворио и запослио се у „Џенерал Моторсу". Кад им се родила прва кћи, Ајлин, он и Естер су решили да се из хладне Минесоте преселе у топлу, сунчану Калифорнију, што су и учинили 1924. године, отишавши у Сан Дијего. И тамо су отворили посластичарницу, која је добро пословала једино кад би пристигла посада неког брода. Пошто им ни тај посао није ишао од руке, Френк се запослио у Уреду за паркове и рекреацију града Сан Дијега, углавном бринући о спортским стадионима у граду. У Сан Дијегу, 1928. године, рођен је Франко Роуз - млађи, а 1934, већ поменутог 13. августа, Јуџин,јунак наше повести.

Када је најмлађи Роуз угледао светлост дана Божјег, САД је потресала тешка економска криза, у којој су многи остали без посла, уточишта, па чак и хране. Роузови су чекали у редовима за хлеб, а његова мајка је старију децу учила штедљивости и пажљивој употребни новца; Јуџин је, још мали, у суштини био једино „право" дете у кући. О њему се, док није завршила средњу школу и отишла на колеџ за бизнис (дакле, док Јуџин није напунио четири године), бринула старија сестра Ајлин, док су родитељи углавном зарађивали за опстанак. Сестра га се сећа као „срећног детета, које је лако заволети". Деда по оцу, Луј Роуз, као и деда и бака по мајци, Јохан и Хилма, преселили су се такође у Сан Дијего, и живели су у близини своје унучади. Луј је умро кад је Јуџину било седам година, а Јохан и Хилма су живели све док он није одрастао.

У кући Роузових доминирала је мајка, која је одлучивала о свему важнијем. Френк Роуз је био добар и прилично пасиван човек, коме то уопште није сметало. Неке нарочите нежности према супрузи, као ни према деци, није показивао; био је скроман и повучен човек, што је пренео и на најмлађег сина. Волео је да чита новине и часописе, а књиге није нарочито узимао у руке. Од мајке је Јуџин наследио практичност и трезвен однос према животу, што му је касније веома користило да начисто не „одлепи"

кад је трагао за духовним смислом постојања.

Мали Роуз је био озбиљно и добро дете, које је у свему испуњавао очекивања својих родитеља. Од малена је волео да учи и размишља, мада се, као и већина америчких дечака, посвећивао и играма свог узраста. Јахао је, прво, на дрвеном коњићу и био каубој; касније се придружио скаутима; учествовао је у саобраћаној секцији своје школе. Као основац, почео је да иде у музичку школу и вежба клавир, што је наставио и у средњој школи, где му је пажњу привукла зоологија, нарочито морска, с обзиром на чињеницу да је ЗОО-врт Сан Дијега имао много „морских експоната". Роуз млађи је много волео ноћно небо осуто звездама, и књиге. Сваког петка увече је са татом Френком одлазио у градску библиотеку и враћао се натоварен новим насловима. Нарочито је радо читао Чарлса Дикенса, нежног енглеског романсијера из прошлог века, писца „Давида Коперфилда" и „Оливера Твиста", за кога веле да је плакао док је описивао тужне судбине својих јунака. Дикенс је, међутим, био и врстан хумориста, па је Естер свог сина веома често затицала како се смеје читајући, рецимо, „Пиквиков клуб", и то уз помоћ батеријске лампе, пошто му је она, у за то прописано време гасила светлост у соби. Као и свако дете, Јуџин је имао своју животињу - љубимца, пса Дита, с којим се играо и кога је миловао с нежношћу. Кад су пса прегазила кола, дечачић је неутешно ридао - био је то његов први сусрет са смрћу. Што се религиозности тиче, Јуџин се за питање вере занимао још као мали. Његова мајка је ишла, скупа с децом у разне протестантске храмове - лутеранске, баптистичке, методистичке, презбитеријанске, и певала је у хоровима сваког од њих. Отац, иако римокатолички васпитан, престао је да иде у цркву у 18. години живота - нико није знао зашто. Наравно, није имао ништа против тога да његова жена и деца верују у Бога и моле Му се, али он је, једноставно, био ван свега тога. Јуџин је, као дечак, похађао курсеве изучавања Светог Писма у презбитеријанској цркви која се налазила у близини њихове куће. Задивљавао је своје родитеље познавањем Светог Писма. У осмом разреду основне школе одлучио је сам да се крсти, и био је крштен код методиста.

Исечак из књиге: "СВЕТЛОСТ СА ЗАПАДА" - Живот и учење оца Серафима Роуза

Наставиће се.....

Share this post


Link to post
Share on other sites

.....

Детињство и дечаштво (наставак)

Његово занимање за питања вере престало је у средњој школи. Друг из школских дана Валтер Померој, каже: „Јуџин уопште није био религиозан". Волео је природне науке и математику, и само се њима бавио. Валтер каже у вези са тим: „Ишли смо у средњу школу у доба кад се очекивало да ће наука спасити свет. Већина људи који су се спремали за факултет (колеџ) планирали су да постану научници, физичари, инжењери или лекари."

Јуџин је припадао средњој класи, и дружио се са дечацима сличног социјалног статуса, који су имали сличне намере за будућност (пре свега, да наставе школовање). Додуше, били су у додиру и са добрим ђацима из богатих градских породица, али мање - социјалне разлике су биле знатне и уочљиве. Средњошколци из дружине којој је Јуџин припадао слушали су класичну музику и читали пуно, проводећи тренутке одмора у озбиљним разговорима. Њега су звали „Оињ", Према Пушкиновом јунаку Евгенију Оњегину, најзнаменитијем лику руске романтичарске књижевности. Касније ће Јуџин доћи у дубљи додир са Русијом - у то доба, ово је био само надимак.

Учећи, дечак се трудио да допре до суштина ствари. Мајка му је једне прилике, гледајући га како веома озбиљно ради, рекла: „Ако тако наставиш, једног ћеш дана бити јако паметан човек". „Не желим да будем паметан. Желим да будем мудар" - одговорио јој је син. Другови из школе се сећају да је четворке могао да добије кад год је желео, без по муке; али, он је хтео знање, а не оцене. Био је веома интелектуално обдарен, способан за озбиљне анализе. У хемијске огледе извођене на часовима удубљивао се са нарочитом пажњом. Са изврсним памћењем, сећао се онога што је прочитао и користио то при раду. Његова сестричина Сели Скот, каже: „Он је за мене увек био ујка Геније."

Постављена слика   Постављена слика

Одлично је учио језике, и кад је завршио средњу школу, добро је знао француски и шпански, а на немачком је писао песме. Матерњи језик и математика ишли су му од руке, тако да су и професор енглеског и професор математике очекивали од њега да настави да се бави тим предметима. Спољашњи сјај и изласци нису га нарочито привлачили. Никад није желео да полаже возачки испит, нити да има кола, мада је међу младима било јако помодно „бити моторизован". Матурирао је у јуну 1952. године, као најбољи ђак у одељењу. Добио је читав низ школских новчаних награда, од којих је она за математику била прилично велика 4000 долара. На једној књизи, другари из оделења су му написали: „Јуџине Геније" и „много среће и немој баш дати Ајнштајну велику шансу"... Упркос свему, младић је остао скроман. Одлучио је да настави студије на Помона колеџу у Јужној Калифорнији без много буке, разочаравши свог професора математике који је од њега очекивао да постане научник - математичар.

Постављена слика

Постављена слика

Много је волео да шета по природи, усамљен, нарочито ноћу. Као и већину великих људи у историји човечанства мучила су га „проклета питања: „Зашто све постоји? Ко сам ја? Шта је смисао живота?"

Његов, већ поменути, школски друг Волтер вели да је Јуџин увек деловао као чајник који тек што није покипео - знаш да се нешто кува унутра, очекујеш да пошто проври, излије се, али се то никад није дешавало. Роуз је увек остајао споља сталожен. Разликовао се по очима, додаје Волтер: „Јуџин је имао дубоке очи. Нисте желели да гледате у њих, јер би вас те очи, на неки начин, сажизале. Изгледало је као да он увек настоји да гледа у суштину ствари."

Почињала је потрага за Истином.

Исечак из књиге: "СВЕТЛОСТ СА ЗАПАДА" - Живот и учење оца Серафима Роуза

Наставиће се.....

Share this post


Link to post
Share on other sites

.....

Висока школа бунта: Ниче

Леп, висок, плавоок младић стигао је на Помона колеџ, који се, поред Станфорда, сматрао најбољим приватним колеџом у Калифорнији. Тихо, мирно високошколско гнездо, са пуно зеленила; Јуџин је добио своју бруцошку собу, и сместио се, физички, довољно удобно. Опет га нису занимале студентске забаве, фудбалске утакмице, бруцошијаде, популарност; опет га је нешто, изнутра, веома упорно, „грицкало", и тражило од њега да одговори на питање о смислу постојања... Почео је да се бави философијом, и да похађа часове угледног професора западне философске мисли Фредерика Зонтага...

Јуџин је, као и већина наивних логонаута, тражитеља смисла, сву наду своју на почетку путовања уложио у разум. Чинило му се да је разум сасвим довољан да докучи све тајне овога света. У свом почетничком огледу „Бог и Човек: о њиховом односу", младић вели да је „космос" оно што он подразумева кад се употреби реч „Бог", исповеда своју веру у природне науке и пориче постојање Бога као Личности због недостатка логичко-научних доказа. За њега је протестантски Бог америчке средње класе био сасвим туђ, јер није нудио ништа друго осим „религиозног премаза" за свакодневицу једне „срећне", у оквирима морализма, часне и честите породице. Потрошачка култура Америке овог Бога доживљавала је као добро- ћудног „Татицу" са којим се човек виђа једном седмично, у храму, на недељном скупу верника; такав „Татица" није постављао нарочите захтеве, волео је да му певају песме, читају Библију и учине понеко добро дело, уздајући се у саме себе, а њега, већ „уморног" од  управљања светом остављајући у неком кутку свог живота неузнемираваног без преке потребе... Сећајући се таквог „Бога" из свог детињства, Јуџин је протестантски рационализам заменио сцијентистичким рационализмом у средњој школи и на почетку свог студентског филозофирања. Али спинозистичка мистика типа Deus sive natura (Бог је природа, космос) није могла дуго да задовољава младог и осетљивог Американца; он је осећао како се његова душа буни против малог света „америчког сна" о тупо ситој срећи којој не треба ништа узвишеније од „кућице у цвећу, траве око ње" („Green grass of home", зар не?). У свом почетном бунту, који се више није задовољавао ни једино одговорима природних наука, Роуз је почео да чита једну, наизглед пророчку књигу: „Тако је говорио Заратустра" Фридриха Ничеа... Глас Немца који је из дна душе мрзео римокатоличко и протестантско фарисејство одјекнуо је у младићевој души веома снажно. И један и други су били родом из протестантске средине, чије је Хришћанство било бљутава утеха за оне који пате дубоко; и један и други су били романтичари-усамљеници, који су презирали стандарде светског успеха и популарности; и један и други су хтели да нађу оно крајње „нешто" без чега живот нема никаквог излаза осим самоубиства. Много година касније, Јуџин је овако описао Ничеов бунт против Хришћанства: „Он је био веома романтичан темперамент и веома отворен за све врсте узвишенијих идеја... У младости је похађао протестантску богословију и почео је да мрзи Хришћанство јер је у њему видео начело слабости. То је, наравно, било тачно јер је Лутер Хришћанству одузео идеју (подвижничке) борбе и оставио за собом нешто веома слабашно што не задовољава ни ум, ни срце... Ниче није могао да види некога ко се бори, нити пак велике подвижнике, нити хероје Хришћанства, па је из овога закључио да је читаво Хришћанство чудовишна фарса, обмана за човечанство, која не задовољава разум жељан истине, и која је пуна сујеверја. Ниче је био испуњен идејом да човек може знати само оно што је разумско, и стога је одбацио све надразумно. С друге стране, он је видео да Хришћанство ништа не каже срцу јер је постало тако watered dawn да је Feeble.

Он га је видео просто као начин да се људи држе у покорности и да буду задовољни својом судбином, и зато је рекао да је то за стадо... Сам Ниче је био испуњен највишим природним нагонима племенитости и борбе. Био је велики изучавалац хеленске књижевности. Једна од његових првих књига говори о дионисијском елементу у Грчкој. До његовог доба, људи су Грчку сматрали класичним уточиштем аполонске традиције, али он је рекао - не, то јест да је грчка била испуњена (Striving), романтичарским осећањем које је он симболизовао Дионисом. И то је оно што је и сам желео - да буде као Дионис,  свагда (striving), борећи се за нешто узвишеније." Ниче је сматрао да се то узвишеније зове Натчовек, и да долази да би заменио западноевропског човека, слабог и уморног од Хришћанства чији је, по њему, једини прави Представник - умро на голготском крсту.

Натчовек неће имати сажаљења, милосрђа, састрадања: биће то ледена, хиперборејска звер одевена у поларну светлост, која ће човека превести „са оне стране добра и зла" нудећи му „превредновање свих вредности". Дионисов пророк је проповедао месечарски, пијани дарвинизам: мајмун, који је сада човеку подсмех или болни стид, био је човеков предак; тако ће човек бити подсмех или болни стид натчовеку, али, ипак, његов предак. Зато је Ниче настојао да себе прогласи антихристом, изгонећи оно мало Христовог што је остало у Европљанину буржујског XIX века: веровао је да ће тако очистити пут натчовеку, који долази да би остао вечно...

Ничеова трагедија била је у томе што је он, поричући Христа, био хришћанска душа: зато је и полудео... Један од његових биографа, Цвајг, наводи да је млади занесењак у доба првих екстаза, једне пијане ноћи проведене у друштву обесних младића сличних њему, излио вино у таму и позвао демоне да га обузму и руководе... То се касније и десило... Када је Јуџин почињао да чита Ничеа, није знао какву ће цену морати да плати мотрећи понор атеизма. Његов оновремени учитељ га је упозоравао да, ако човек превише гледа у понор, понор почиње да гледа у њега. Као и већина ученика писца „Воље за моћ", Јуџин није обраћао пажњу на то упозорење.

Исечак из књиге: "СВЕТЛОСТ СА ЗАПАДА" - Живот и учење оца Серафима Роуза

Наставиће се.....

Share this post


Link to post
Share on other sites

.....

Друштво логонаута

Јуџин је био усамљеник који је тражио друштво других усамљеника, не стандардних студената Помоне који нису хтели да се задовоље само дипломирањем... У „Браћи Карамазовима", Достојевски је говорио о „руским дечацима", који сате проводе по кафанама разговарајући о Богу, вечности, Добру и злу, Истини и лажи... Такви су дечаци и девојчице били потребни Јуџину, уморном од самог себе и жедном правог себе. Веровао је да ће му бити лакше ако се огледне у нечијим очима које га гледају са разумевањем.

Све се нашло - почев од кафане, где су се амерички дечаци и девојчице, завереници Смисла, макар и ненађеног, окупљали. Био је то кафе „Sugar Bowl",y коме се могло, за мале паре, сатима седети и дискутовати на различите теме. Да видимо ко се све окупљао око столова у том кафеу. Дирк ван Нухејс, син богатих родитеља, веома обдарен младић, који је на студије кренуо са свега четрнаест година (кад га је Јуџин упознао имао је петнаест). Дирк је волео класичну музику и озбиљне теме за разговор. Био је шаљив и делио је надимке друговима. Јуџин је и даље остао „Оињ", Оњегин, па се тако и потписивао у неким писмима. Алберт Картер је изучавао енглеску књижевност и умео је да слуша друге. Његова будућа жена X. Девентер, умела је да слуша друге, да их разуме и да лепо разговара; и она се бавила књижевношћу, упоредном. Клер Ајсакс, студент драматургије, Јеврејка, старија од осталих, волела је да се понаша као „мајка" дружине, и била поносна на своје јеврејско порекло, мада не и религиозна.

Лоренс Мек Џилвери је студирао музику. Уман младић, заинтересован за разне врсте уметности, касније је постао издавач. Џон Зигел је био кандидат за свештеника Англиканске цркве. Волео је уметност западног Хришћанства, одлично знао химне из римокатоличких мисала и бревијара. Нарочито му је на срцу било грегоријанско, древно појање... Није се сасвим могао смирити у свом Хришћанству. Студирао је класике, очекивао професуру у будућности. Јуџин је највише поштовао Американца јапанског порекла Каиза Кубу. Био је најстарији и најозбиљнији; двадесетчетворогодишњак, достојанствен и учтив,  привлачио је пажњу многих својих колега, мада је у сваком друштву остајао усамљен. Као мали, за време Другог светског рата, био је у америчком логору за изолацију Јапанаца, и то је оставило трага на њему, мада никог због тога није мрзео. Студирао је историју и дружио се са Јуџином. Најближе биће у  годинама бунта против свега била му је госпођица Елисон. Припадала је роду девојака - сестара по избору без којих се тешко може поднети младост усамљеног мислиоца, кога свет не разуме, који тражи сопствену душу, коме је неопходна нежност и пажња... Без сестре по избору се не могу замислити дуге шетње и још дужа ћутања, јесење кише и мартовско, жмиркаво сунце, које се полако преображава у господара неба... Да и не говоримо о прочитаним књигама, преслушаним плочама, концертима, позоришним представама, да и не говоримо о повременим главобољама и наступима очајања; да и не говоримо о безумним хировима воље, кад само женска кротост може да заустави бесмислену бујицу речи, да спречи самоубилачки испад...

Елисон је потицала из уметничке средине. Мајка јој је била оперска певачица, а ујак сценариста. Имала је веома тешко детињство и веома себичну, тешког понашања, мајку. Није се сећала ничег пре осме године: душа је реаговала на сурову стварност заборављајући све болно. Све ово је погодовало да Елисон постане стидљива и самотна душа, која се плашила додира са спољашњим светом. Читајући Томаса Стернза Елиота, лек за своју патњу нашла је у англиканском Хришћанству, и постала је веома

религиозна. Крхка, префињено оштрих црта лица, са светлом косом која се није спуштала ниже од рамена, многима је личила на популарну глумицу Лорин Бекол. Она то поређење није волела. Имала је дубоке очи усамљеникове сестре. Бог ју је послао да олакша Јуџину претешке године трагања. У друштву логонаута Јуџин је опет био цењен као „млади философ". Умео је да каже праву реч у правом тренутку, да их засмеје на виспрен начин. Био је снажан, спортски грађен, и учествовао је у њиховим спортским надметањима - бејзболу, рукомету, итд. С друге стране, сви другари га памте као „загонетног". Џон Зигел се сећа да је пуштао косу да му дође скоро до очију; чудног погледа, каткад је изгледао „сумануто". „Откад је открио философију, за њега се све променило", вели Зигел.

Живео је у студентском дому свог колеџа, са још једним цимером, који није имао ничег заједничког с њим. Поред „Sugar Bowla", логонаути су се углавном скупљали у Јуџиновој соби, и остајали у разговорима много дуже но што су строга правила дома налагала. На крају, Јуџин је напустио домски живот и почео да живи приватно, у јефтиној соби са посебним улазом, коју је плаћао сам. У тој соби другови су остајали целу ноћ, разговарајући, пре свега, о смислу живота, а затим о књигама, музици, сликарству и вајарству. Понеки пут би се говорило и о Богу. Џон Зигел се жалио како ће морати да се одрекне брака да би био свештеник, и то му је веома тешко падало.

Домаћин, ничеанац, углавном је ћутао, слушајући шта остали говоре. Каткад би убацио понеку  изазивачку примедбу, пре свега коментаришући Џонову идеју о Богу. Каткад би изговорио нешто што је присутне остављало без даха - толико је било чудно и неовдашње. Елисон и Јуџин слагали су се као две усамљености. Споља је било пуно разлика између њих двоје: он из амерички срећне породице, она из амерички несрећне; он ничеанац, она верујућа; он философски ум, она романтична душа, чија је омиљена списатељка била Емили Бронте; он мисаон, аналитичан, сталожен, она импулсивна и каткад превише осећајна. Па ипак, допуњавали су се; могли су сате да проведу у ћутању и шетњи, а да им све буде јасно. Нису се правдали једно пред другим, и нису носили маске кад су разговарали...

Исечак из књиге: "СВЕТЛОСТ СА ЗАПАДА" - Живот и учење оца Серафима Роуза

Наставиће се.....

Share this post


Link to post
Share on other sites

.....

Зен-будизам и самоубиство

Јуџину се брзо згадила западна философија, која је, уместо стварности, нудила појмове. У својим семинарским радовима он критикује Хјума и Шопенхауера јер не нуде никаква решења оног кључног питања, које је Ками дефинисао као питање самоубиства, то јест - смисла постојања...

Није се задовољавао логичким системима - изгледало му је, као да уместо хлеба, добија стиропор за ручак. У новембру 1953. Јуџину се учинило да види Аријаднину нит. На Помони се појавио контроверзни Алан Вотс, Енглез који је касније постао један од идеолога бит - револуције и контракултурне мистике САД. Као англикански пастор, написао је књигу „Behold The Spirit" у којој је, четрдесетих година XX века, устврдио да је западни протестантизам духовно мртав и да му треба инјекција оријенталног мистицизма који ће оживети суве жиле Лутерових потомака. Књигу су многи похвалили, али код многих је она изазвала гнев, и Вотс је напустио англиканизам, постајући зен-будиста. Године 1951. постао је професор на новооснованој Америчкој академији за изучавање Азије у Сан Франциску; 1953. постао је декан те академије. Кад је стигао на Помону да одржи предавање, Џон Зигел је позвао своје другове да га чују. Придружили су му се Џон, Дирк, Алберт и Јуџин.

Вотс је говорио изврсно, оптужујући западну цивилизацију за оно за шта ју је и Јуџин оптуживао: замену живог искуства интелектом, покушају да се стварност замени логичким концепцијама, да се све до краја објасни и окамени у мртве формуле разума. Нудио је зен као мистику буђења, бекство из дводимензионалне стварности евроамеричког човека; нудио је зен као искуство које се не да описати и класификовати, као виталистичку аскезу ослобађања од мауе (илузије појавног); нудио је „нирвану" као

утрнуће логике, пожуда, страсти... Јуџин је понуђено прихватио.

Почео је да изучава мандаринско наречје кинеског језика, и решио да дипломира на оријенталним језицима. Толико је предано учио кинески да је једна рођена Кинескиња, студент Помоне, тврдила да, кад би Кинез затворио очи и слушао Јуџина, уопште не би приметио да је реч о рођеном Американцу. Изучавајући овај древни језик због мудрости која је иза њега стајала, младић је избегавао учешће у друштвеним активностима студената, осим што је радо узимао улоге у студентским представама класичних позоришних дела - Софоклових и Молијерових, рецимо. У то време, на Помони су студирали Франк Капра млађи, син познатог филмског режисера, искреног римокатолика, као и будуће „звезде екрана": Ричард Чемберлен и Крис Кристоферсон. Јуџин се дружио са Индусом Вед Мехтом, слепим и талентованим младићем, који је писао за угледни „Њујорк". А тада, 2. маја 1955. године, десило се нешто што је Јуџина потресло до дна душе: његов вољени јапански пријатељ, ћутљиви и честити Каизу

Кубо, извршио је самоубиство, осећајући се кривим што његова мајка још увек ради тешке физичке послове да би га издржавала на студијама, а он још није стекао академско звање.

Јуџин је осећао да је Каизо учинио ужасну ствар, али исто тако и то да је он, Јуџин, и сам кадар да тако поступи, у наступу гнева гордог и самозатвореног „ја"... Отишао је у „Sugar Bowl" где је, између осталих, седела и Елисон... Ником није пришао, сео је у ћошак кафеа и ћутао. Другарица му је приступила и чекала да проговори. Он је ћутао и буљио у празнину, у понор коме није знао лека. После дугог времена проговорио је само једну реченицу: „Свако од нас носи маску и нико не зна шта се иза ње крије." Устао је и пошао. Елисон га је пратила. Километре су прешли ћутећи.

Исечак из књиге: "СВЕТЛОСТ СА ЗАПАДА" - Живот и учење оца Серафима Роуза

Наставиће се.....

Share this post


Link to post
Share on other sites

.....

Рат против светлости

Елисон говори о њиховим заједничким ћутањима као нечему веома упорном, честом, дугачком. Елисон сведочи о Јуџиновим дивљењима. Дивио се, пре свега, звездама. Оне су га гледале упитно и слале му некакав треперави захтев, који младић није разумео. Њихова светлост изгледала је као обасјање  понорног ноћног неба, зенице несхватљивог чудовишта у чију је утробу доспео Каизу...

Дивио се птицама, слободним и шупљих костију пуних ветра. Дивио се мравима, који су сатима носили терете многоструко теже од њих самих и марљиво поправљали мравињаке које би порушила непажљива нога човекова. Дивио се мору и волео га. Сатима су стајали на обали, гледали таласе како се сустичу и разбијају о ивицу копна и слушали шум запаљен у свакој шкољци коју би нашли у песку. Чудно је то; шум мора и шум у шкољци били су истоветни; песма тишине, пенушаве, која тек што није проговорила.

Дивио се ноћи која га је одвајала од аналитичке, иследничке светлости разума. Говорио је како избегава људе и како му је тешко што га не схватају. Говорио је како га и породица одбацује. Говорио је да не подноси модерну цивилизацију. Елисон каже да није подносио аутомобиле, електричну струју, часовнике. Све те направе убрзавале су време, дајући му апокалиптички ритам. Елисон је припадала тзв. англо-католицизму, који је, одбацујући папски примат, задржао сву традиционалну обредност римокатоличког хришћанства. Она је у Јуџиновом бављењу зеном видела само интелектуалну моду и непрекидно га је опомињала на опасност поистовећивања Хришћанства са недостојним Хришћанима. Њен друг је био упоран у понављању Ничеове фразе да је Бог - мртав, и да, ако Га је некад и било, сада се о Његовом постојању у људским срцима не може говорити. Често се гласно смејао жељи Елисониној да га обрати Христу, али није престајао да се занима за разлике између римокатолицизма и протестантских конфесија са којима се у детињству срео.

Омиљена Роузова књига била је Вотсово дело „Врховни идентитет: оглед о источњачкој метафизици и хришћанској религији". У овој студији Вотс је Хришћанство оптуживао да је немоћно да човека приведе Богу и истинском јаству; што се зена тиче, он омогућује да се Бог Запада препозна као ванлична основа јаства, која се да раскрити преко разних медитативних техника. Не Бог, него јаство: ова се формула  допала младићу који се није сећао сатаниног нашаптавања Адаму и Еви: „Бићете као богови"... Још један од потомака првих људи поверавао је да је његово „ја" божанско по природи...

Елисон је смело, Јуџину у лице, упркос његовој љутњи, зен-будизам називала „гомилом бесмислица" која се са Откривењем Сина Божијег ни по чему не може поредити. Да би му показала дубину вере у којој Роуз није могао да се нађе, дала му је на читање роман Достојевског „Браћа Карамазови". Млади интелектуалац је доиста видео да Бог руског писца и Бог америчких протестаната нису исти. Овај први је био много више заинтересован за људску судбину, непрестано је тражио живу душу, чак и код окорелих грешника какав је био Димитрије Карамазов. Достојевсков Бог је свагда слушао крике патника, али очито није затварао уши, него је био спреман да помогне... Пошто је у себи осећао једино „тајну и бол", Роуз није био кадар да прими ликове старца Зосиме и Аљоше Карамазова. Импресионирао га је Иван, моралистички атеиста који, због патње невине деце, „Творцу враћа улазницу за рај". У њему је угледао Ничеа пре Ничеа, а постало му је јасно зашто је Дионисов пророк Достојевског сматрао најдубљим психологом с којим се у модерној европској литератури срео.

Елисон је била лек за Јуџина. Увек озбиљан и достојанственог држања, он је волео њене мале, детињасте лудорије. Кад је трчала кроз ноћни парк, скачући из барице у барицу, он се гласно смејао. Били су нежни и пажљиви једно према другом, и волели су се - белом, платонском љубављу лишеном страствене чулности. Она је знала да Јуџинов зен представља пут ка увођењу сопствене духовне немоћи и потребе за Личним Љубвеобилним Богом, и да се не може дубље укоренити у њеном брату по несаници. Држећи се Вотсовог антирационализма, Јуџин је из своје собе избацио будилник и аспирине: зато му је Елисон сваког јутра куцала на врата, будећи га да би стигао на наставу и дајући му аспирин кад га је болела глава. Роузова душа није порицала Христа, али је мрзела конвенционално, ружичасто Хришћанство Запада, пуки ритуализам без душе. Желео је, као Јов некад, да му се Бог лично јави, да му објасни зашто је тако далек, недоступан, и зашто се без Њега не може, и куда воде путеви очајања и празнине... Желео је да пређе све границе у потрази за Безграничним...

Кад су га 1981. на једном предавању упитали шта мисли о зен-будизму, он је дао одговор који је објаснио и његов младићки однос према зену као покушај да се негирају границе и ограничења свакодневног „ја": „Ова замисао потиче од људи који не желе сусрет са личним Богом, јер Он, на крају крајева, од човека нешто захтева. Мислим да је, у многим случајевима кад људи утврде да су имали ту врсту искуства („зен-просветлење", нап. В. Д.), реч о некој врсти илузије - прижељкивања, да тако кажем. Осећање зен-медитације веома доприноси овоме, јер се у њој човек „смирује", „опушта". - И ако у себи немате ничега дубљег што би желело да изађе на површину, можете себе довести у извесно стање спокојства и умислити да сте срели Бога, или било шта од онога за чим трагате. То је вид духовне незрелости; али ја мислим, да ако у вама постоји нешто страствено, на крају сиђете с ума и „откачите"".

Као и многи романтичари из IX и XX столећа, и Роуз је покушавао да „откачи" симулирајући лудило. Елисон се сећа једне страшне ноћи, у којој се друштво (Џон, Јуџин и она, између осталих) нашло на врху брда Маунт Балди, где су се повремено скупљали. Сви су се, осим Елисон, напили вином, и већ нису знали шта говоре. Џон је кукумавчио како ће, Бога ради, морати да остане безбрачан; то се Јуџину смучило. Почео је да урла, Џону у лице: „Нема Бога! Твој Бог је бајка. Да има Бога, Он не би мучио Своје следбенике. Ти мислиш да се Бог забавља забадајући игле у људе. Такав Бог не постоји!" У гневу пијанца, Јуџин је сипао вино на Џонову главу и рекао: „Ја сам Јован Крститељ!" Тада је подигао песницу према Небу, проклео Бога, изазивао Га да њега, бунтовника, осуди на пакао, ако сме. - Видиш ли! Ништа се не дешава! вриштао је, дивље гледајући уплашену Елисон. Пијано друштво је то вероватно схватало као шалу, али је хришћанска душа његове сестре по избору видела очај скрханог богоборца у његовом, од вина ничеанске екстазе, мутном погледу. Јуџин је желео макар и пакао, али пакао на који би га осудио толико жуђени, недостизиви Бог; макар и пакао, али који ће га уверити да Бог ЗАИСТА ПОСТОЈИ.

Ово је био редак тренутак у коме се богоборац показао пред другима. Углавном се крио навлачећи маску философа. Елисон га је, међутим, знала као тешког, метафизичког пијанца, који би пијанчио до бесвести, а затим неутешно ридао. У полупијаном стању је, да би себе ојачао, читао Фридриха Ничеа, али његове речи више нису биле тако уверљиве у порицању постојања Божијег: Роуз је схватио да се Заратустрин заточник ипак превише страсно борио против Неког Ко, да не постоји, не би био ништа друго до сенка у платоновској пећини човекове душе... Очито је да је Распети био јачи од Диониса, и да Му се није могло тек тако одолети.

Исечак из књиге: "СВЕТЛОСТ СА ЗАПАДА" - Живот и учење оца Серафима Роуза

Наставиће се.....

Share this post


Link to post
Share on other sites

.....

Годишње доба у паклу

„И у преисподњу да сиђем, тамо Си" (Пс. 138,7), клицао је цар и песник Давид, свестан Божјег свудаприсуства, чак и кад је човек у најтежем духовном стању кад пада у бездан очајања - ако искрено тражи Бога, макар да му се хиљаде препрека нађу на путу - Господ га не оставља. „Може ли мајка заборавити пород свој? А и кад би га заборавила, ја нећу оставити тебе", вели пренежни Сведржитељ - Отац устима Свога пророка (Исаија). Он није оставио ни Јуџина, мада Му је Јуџин чак отворено пркосио, изазивајући Га да га згроми...

Студирајући на Помони, Јуџин је почео да посећује предавања на Академији за источњачке студије у Сан Франциску, где је слушао куре Алана Вотса „Компаративна анализа религија Истока и Запада", као и курс оријенталне калиграфије који је водио јапански зен-будистички свештеник. Дипломци других факултета могли су на Академији стећи звање магистра или доктора оријенталистике у областима: Далеки Исток, Југозападна Азија, Блиски Исток и Северна Африка. Држана су предавања из религије, философије, психологије, уметности, социологије; предавани су језици: санскрт, хинду, кинески, арапски, јапански. Средином 50-тих ту се стекло мноштво најугледнијих светских стручњака - професора, као и стотинак студената. Вотс је, као декан, желео да Академија преображава људску свест, посредством „уживљавања" у индуизам, будизам, таоизам; друштво је очекивало од Академије стручњаке који ће у државним службама образовања, политике, индустрије, спољње трговине и социјалних служби заузети водећа места...

Академија је организовала конференције, концерте оријенталне музике, уметничке изложбе. Чест гост - предавач је био славни Де. Т. Сузуки, стручњак за зен-будизам. Око ове установе почели су да се окупљају књижевници, сликари, интелектуалци различитог профила. Године 1956. Јуџин је, са одличним завршивши Помона-колеџ, уписао Академију за источњачке студије, претходно се о томе посаветовавши са самим Вотсом.

И ако не нарочито богат, Јуџин је почео да живи као боем: одлазио је у скупе ресторане, пио пробрана вина, редовно ишао у оперу, позориште... Посећивао је и авангардистичке изложбе, расправљао с људима сличних интересовања. Било је то доба рађања битничке контракултуре, која је касније донела хипи-револуцију, са њеном жељом да се прошире „поља свести" и да се отворе „врата опажања" (the doors of perception). Вотс je био угледан идеолог битништва: ружио је јудаизам и Хришћанство због идеје о греху и грешности, која ограничава човеков развој, и нудио је идеологију „све је дозвољено", културу протеста, култ искуства... Јуџин је, под Вотсовим утицајем, писао: „Источна мудрост ми омогућује да умерим своје осећање греховности /.../ Главно је - пробудити се, прогледати, учи нас Буда, учи  будизам."

Према Вотсу, човек не може самог себе да спасе, и зато не треба ни да се труди; довољно је да ЖИВИ КАКО ЖЕЛИ; а спасење је буђење из илузије о потреби да будемо спасени. Овај фатализам је водио ка закључку: ЧИНИ ОНО ШТО НАЂЕШ ЗА СХОДНО. И Јуџин је решио да тако живи, свесно газећи закон Господњи и кушајући од „забрањеног плода" да би сам постао „бог". Грешио је промишљено и систематично; али он, племените душе, није могао угушити глас савести, која га је корила за зло и задавала му питања - ране: „Зашто то радиш? Зашто убијаш самог себе? Зашто газиш сопствено срце?" Да би угушио савест, Јуџин је користио разум, шаљући га у борбу против тог исцрпљујућег гласа који му није дао предаха: читао је Вотса, будистичке списе, апсурдистичке књижевнике Ничеа, Кафку, Јонеска. Затим је покушавао да савест потопи у алкохолним испарењима - пијанчио је до бесвести, и у стањима винског лудила ваљао се по патосу и урлао Богу да га остави на миру... Једном је, у таквом стању, записао: „Наравно, ја сам болестан као што је болестан свако ко је лишен љубави Божје. Играм се жмурке с разумом, и мене самог запањује моја непредвидивост", пише он у једном писму пријатељу... Игра је била толико опасна, да је он у једном тренутку почео да тврди како осим његовог „ја" не постоји ништа, и да је све што га окружује - само његова „фантазија":

„Безумље - то је прави смисао оног што се збива. Ми рађамо ХАОС, и то не само у умовима него и у животу", писао је даље... Сада му је Ниче био још ближи - осећао га је као реалног „духовног вођу". Ничеанство се из теорије претворило у праксу - да би постао „натчовек", Јуџин је окусио све грехе до којих је могао доћи. Роуз је књигу „Тако је говорио Заратустра" осетио као нову Библију, по којој се мора живети. Ово дело настало је у позној фази Ничеовог стваралаштва, и то, већим делом, као „аутоматски спис". Ниче описује настанак „Заратустре", који се збио док је он лутао по швајцарским планинама, као плод његовог постајања „медијумом свемогуће силе": „Нисам тражио речи, слушао сам их, записивао, не постављајући питање - од кога су". Једном речју, дух, некакав дух, му је диктирао... Јуџин је и сам осетио ту натприродну силу...

Читајући, очајан и скрхан, Ничеа на немачком, сатима, он је, пун Заратустриних порука изашао да прошета улицама Сан Франциска. Било је вече и сутон је личио на излив крви по небу. Одједном, Ничеове реченице су оживеле и Роуз је чуо како му Заратустра шапуће на ухо. Много касније је он схватио ко му је то шапутао, и ко је то надахнуо Ничеа да напише „Заратустру", проповедника „натчовека", лишеног Бога, љубави и милосрђа... Био је то Ђаво, чија се највећа обмана, према Бодлеру, састоји у томе да нас увери како он не постоји... Јуџин је грешио свесно, и много. И болело га је - до вриска, као што боли усијани метал на кожи, као цигарета када се гаси на надланици... Касније је говорио: „Бивао сам у паклу. Знам шта је пакао". О својим гресима није говорио, јер би, по његовим речима, помен истих скрнавио чак и ваздух. Али, и у најдубљем паклу, када је, починивши грех, осећао мржњу према самом себи и жељу за самоуништењем, Јуџин је био жедан Бога, Бога живога, Бога истинитога, Бога благога... Једном другару са Помоне писао је: „Знаш ли зашто сам у Сан Франциску? Зато што хоћу да схватим ко сам ја и ко је Бог. Заиста, и теби би било занимљиво да то сазнаш. ЗА МЕНЕ НЕМА НИЧЕГ БИТНИЈЕГ".

Ко тражи Истину свим срцем, душом и умом, наћи ће Бога: јер Бог је Истина.

Ко тражи Љубав свим срцем, душом и умом наћи ће Бога; јер Бог је Љубав.

Ко тражи себе, свим срцем, душом и умом, наћи ће себе у Богу: јер смо створени по Његовој слици и прилици.

Данас, кад цео свет тоне у мору бесмисла, безнађа и без љубави, искуство Јуџина Роуза је препуно утехе: оно показује да се и у лавиринту нихилизма може пронаћи нит светости која води ка Христу, Светлости неугасивој. На делу упознавши нихилизам, Роуз му је, поставши хришћанин, постао одлучни непријатељ, који је својим животом и делом многима помогао да се ослободе из његових чељусти...

Исечак из књиге: "СВЕТЛОСТ СА ЗАПАДА" - Живот и учење оца Серафима Роуза

Наставиће се.....

Share this post


Link to post
Share on other sites

.....

Сусрет са Ренеом Геноном

Јуџин је на Академији, као и пре, много читао. У мору хране чији је укус био - укус стиропора, успео је да се домогне и књига аутора чије га је стваралаштво надахнуло за даља трагања. Био је то Рене Генон. Много година касније, кад је већ био православан, Јуџин је извесном боготражитељу у писму рекао и ово: „Десило се да се мој поглед на свет уобличио углавном под утицајем Ренеа Генона (сада не говорим оулози Православља)... Захваљујући Генону научио сам се да тражим и волим Истину, стављајући је изнад свега и да се не задовољавам ничим другим". Ко је био Рене Генон? Рођен 1886. у Француској, умро је 1951. год. у Египту. Од младости је тражио „примордијалну традицију", пра-предање о духовном животу који води Истини и које баштини читаво човечанство. У потрази за том традицијом, Генон је постао масон, да би, увидевши сву лаж масонског синкретизма лишеног логосне осе, постао радикални критичар слободног зидарства и разних окултистичких папазјанија типа теозофије. Почиње да се занима за ислам. Године 1930. напушта Европу и одлази у Каиро, где прима исламску веру разочаран у посветовњачено хришћанство Запада и масонску псевдо-иницијацију.

Генон је Роузу помагао на неколико начина:

- усађујући у њега жељу за Истином у свакој области којом се занима, од музике до мистике;

- обучавајући га конкретном и логички прецизном мишљењу;

- уверавајући га у лажност идеје прогреса и враћајући га на изворе древне, целовите мисли, која је била живот;

- објашњавајући му значај традиционалних религија за проналажење Истине;

- указујући на лажност западњачког псевдо-традиционализма, који на вештачки (дакле,  синкретистички) начин, пуким разумом, покушава да допре до сржи истинског Предања...

У књизи „Власт количине и знаци времена" Генон је рационалној критици подвргао идеологију сцијентизма, која, на основу науке, настоји да стварност сведе на количинске критеријуме, разарајући код људи свест о истинском знању, које је мудрост, и везујући га за материјалне чињенице, претворивши га у фактопоклоника. На тај начин, човек се своди на најнижи, животињски ниво постојања, и његов циљ је задовољавање чисто телесних потреба. Уместо еволуције Генон је сведочио о „де-еволуцији", постепеном спадању људи на све ниже гране духовности, етичности, мудрости... У складу са  традиционалним индуизмом, он је наше доба називао „кали-југом", последњим периодом пред пропаст света: „Савремени свет по својој бити није само суманут, он је чудовишан, и то потврђује читав ток историјског развоја, у циклус тога улази и наша стварност", писао је. Учење о кали-југи слично је хришћанскоме поимању отпадије од Бога, апостасије, која води појави антихриста: „Савремени делатници „прогреса" заслепљени су маштаријом о „златном добу", које је тобож наступило у наше време. Та заблуда, ако се даље развије, подудара се са сугестијама самог антихриста: он такође обећава „златно доба" на земљи, успоставивши власт противну старим традицијама. И мада су његова обећања сасвим лажна и неоснована, неискусан човек у њима може видети скоро само ваплоћење Царства Божјег (Sanctum Regnum)."

Генон није био против Хришћанства, сматрајући га исконском религијом Запада. Био је само против

рационалистичког протестантизма, и његовог опирања Откривењу, жеље да се разумски и логички системски све сведе на „јасно и појмљиво". Читајући Генона, Јуџин је решио да се не задовољава површним увидом у далекоисточне религије и философију, него да темељно изучи древну кинеску културу, учећи, пре свега, језик на коме су дела те културе настајала. Привукла га је мудрост Лао Цеа, и његова књига „Тао те тинг", која је мудраца откривала као смиреног и повученог човека, спремног да буде последњи да би био први и да урони у реку живота да би испливао на другу обалу. Такође, Јуџин је у кинеској духовности угледао реализам и занимање за овоземаљско, које је недостајало индуизму, склоном да материјалну реалност посматра као мауа-у (обману, илузију).

Исечак из књиге: "СВЕТЛОСТ СА ЗАПАДА" - Живот и учење оца Серафима Роуза

Наставиће се.....

Share this post


Link to post
Share on other sites

.....

Сусрет са учитељем мудрости

У лето 1955. Јуџин се упознао са зен-будистичким свештеником и обишао све будистичке храмове у Сан Франциску. Нарочит утисак на њега је оставио храм тибетанских будиста. У то време, млади боготражитељ се веома занимао за тибетански будизам, почев од „Књиге мртвих" до ликовне уметности. Пуно је размишљао о реинкарнацији. Бавио се и појмом светости у индуизму и, под Геноновим утицајем, појмом кали-југе, последње калпе (епохе) пред пропаст и ново рађање светова,у којој му се чинило да живимо. Али, Лео Це је за њега био непревазиђени узор светости и чистоте и његовом „Так те кингу" се обраћао кад је тражио мудрост.

Вотсов утицај на Роуза био је све мањи. Младић је схватио да је реч о „кабинетском будисти" (тако се сам изразио), који је далекоисточну традицију прилагођавао себи, живећи хедонистички и саморекламерски. Сам Вотс је признавао да је за њега философија пука игра ума, а не питање вечне Истине. 1960. године, разочаран у такав приступ вечним питањима, Јуџин је напустио Академију за оријенталне студије. Три године касније, записао је у дневнику: „Философија Вотсова - то је оправдање „природних радости живота", макар и у суптилној форми". Вотс је од оријенталне мистике узимао оно што је правдало његов хедонизам, а све друго - пренебрегавао. И ништа више. А Јуџин је хтео више.

Вотс је, шездесетих година, пустио браду и косу, проповедао слободну љубав, слободан дух, слободан приступ LSD-y и халуциногенима... Постао је један од гуруа хипи - покрета, називајући своје понашање будизмом. Његов бивши ученик је одабрао тежи и благословенији пут. Прво је почео да тражи учитеља кинеске философије, јер је знао да се само у књигама та философија не може наћи. И срео је таквог учитеља - Џи Минг Шена, потомка угледне породице Кинеза - таоиста, који је побегао од комунистичке окупације отаџбине. Овај човек је списе кинеских класика знао напамет, а младост је провео у таоистичком манастиру, бавећи се медитацијом и изучавањем древних мудрости; уз то, њега су кинеској философији учили великани какви су били Ујан Џзин Ву и Ма Уи Фу. Добар и поштен, пун љубави према мудрости, Џи Минг Шен је одушевио Роуза. Говорио је да је у њему „појмио разлику између правог учитеља и обичног универзитетског професора".

Младић је почео да изучава древни кинески, и да, са учитељем који је енглеским слабо владао, преводи „Тао те кинг": Џи Минг Шен је читао реч по реч и објашњавао смисао сваке, а Роуз је настојао да то најверније пренесе на свој матерњи језик. За разлику од надменог Вотса, склоног да, како би Ниче рекао, мути воду да би изгледало дубље, Шен је философију излагао јасно и лепо, као науку о добру, верности, часности и љубави. Он је говорио: „Није важна ученост, но мудрост /.../ Циљ познања је - постати ДОБАР ЧОВЕК / .../ Да би себе усавршавали, нужно је волети друге. Љубав према људима доноси мир, а кад нема љубави, наступа распад. Дух спокојства преображава човека." Кинески мудрац је блиставо поредио изворна начела таоизма са античком граном философије, указујући на сродност Таоа са Парменидовим Једним, Платоновим највишим Добром и „непокретним покретачем" Аристотела. Такође, указивао је на разлику између целовитог приступа стварности, виђене у узајамном прожимању и садејству, која је постојала у древној кинеској и јелинској мисли и аналитичко-синтетичког приступа савремене науке која реалност види у крхотинама а узрочно-последичне везе доживљава сувише упрошћено.

У то доба Јуџин је написао неколико чланака на разне компаративне теме. У једном од њих, под насловом „О Карлу Јунгу и далекоисточној философији", показао је неоснованост јунгијанског приступа индуској и кинеској мисли, којој је швајцарски психолог прилазио западњачки рационално и са конквистадорском, тоталитарном површношћу, настојећи да оријенталну мистику смести у „Прокрустову постељу" своје архетипологије. Роуз је Јунга критиковао, између осталог, и због тога што он није ни покушао да изучи било који језик Далеког Истока на коме су настала оригинална дела што их је оснивач дубинске психологије изучавао.

Под утицајем Џи Минг Шена, Роуз престаје да се опија зен-будизмом. „Како је скучен будизам у односу на најбогатију кинеску класику - таоизам и конфучијанство! Зен је превише брбљив, превише  неизворан", писао је у мају 1957. Такође, био му је веома значајан учитељев однос према комунизму, који је разарао древне религијске традиције Кине. Шен је писао: „Комунизам тврди да је друштвени покретач класна борба, а еволуција, и прогрес друштва, директно су повезани са оштрином те борбе.

Испада да кинески комунисти уче мржњи, а не љубави, што је супротно самој природи Кинеза. Наша древна философија учи да ће љубав према ближњем довести до истинског друштвеног преображаја." Мир на земљи достиже се само љубављу, а класна борба и, узајамна мржња су извор зла и сукоба."

Исечак из књиге: "СВЕТЛОСТ СА ЗАПАДА" - Живот и учење оца Серафима Роуза

Наставиће се.....

Share this post


Link to post
Share on other sites

.....

Музика за уморну душу

Музика настаје из додира срца са светом, говорио је кинески мудрац Конфучије. Као говор света најближи срцу, она није могла а да не додирне унутарје измученог Американца који се уморио од потрага за излазом из лавиринта.

Слушао је много тога, и различите комаде. Ево једног списка његових омиљених дела, од којих се некима враћао и као православни Хришћанин. Читалац може да ова дела, у тренуцима жеље за дубљим сусретом са душом покојног оца Серафима, и сам послуша - или на концерту, или у плодотворној самоћи своје собе. Нарочито су га привлачили немачки и руски композитори. Мислио је да су Немци музички најмистичнији народ Европе, али је, после слушања „Бориса Годунова" од Чајковског, схватио да су Руси дубљи од њих. Његов утисак потицао је од религиозних дубина руске душе, којом су многи људи Запада, искрени у жељи да допру до коначне реалности, били задивљени. (Такав је, рецимо, био немачки песник Рилке, који је рекао да је Русија једина земља на свету која се граничи са Богом - одозго и одоздо.) Па ипак, иако је заволео руску музику, Роуз је највише био импресиониран Баховим стваралаштвом. Овај искрено верујући композитор надахњивао га је на размишљање о Христу Чији лик се замаглио при сусрету са зен-будизмом. Елисон се сећа: „Само смо Баха и слушали. Са њим нас је упознао Алберт Картер. Бах је био његов омиљени композитор. Нас десетак бисмо се скупили и слушали, слушали... Јуџин је издвајао Мису у Б-молу, Страдања по Јовану, Страдања по Матеју, Величање (Magnificat), кантате, Божићњи ораторијум. Спочетка га је привлачила само музика, али су затим и речи стале да му допиру до душе. Речи, које је Бах узимао из Светог Писма. Тако је Јуџин чуо и дубоко осетио речи Библије, смештене у музику /.../ Ако га је до Православља довео Достојевски, Христу га је привео - Бах".

Нарочито га је потресала кантата бр. 82, „Ich Habe Genug" („Имао сам довољно..."), за глас и оркестар, компонована поводом Сретања, када је св. Симеон Богоносац узео на руке Богомладенца Христа и замолио Господа да га отпусти у миру, са овог света. „Ich Habe Genug" је разговор душе човекове с Богом, у коме душа моли Оца Небеског да је одвеже од тела и пресели у вечност, где ће се сјединити с Христом, „надом верних".

Заспите сада уморне очи,

Спустите се, капци, нежно и спокојно.

Свете, немам више снаге да будем

даље са тобом,

одричем те се,

да би дух мој слободно узлетео.

А овдеје само невоља,

тек тамо, у даљини,

очекује ме предах,

тако ћу испити мирисни покој.

Јуџин је у Баховој музици открио осећање бесмртности и постојање другог, вечног света. Сатима ју је слушао и желео да оде са земље, у непролазни сјај... Душа пита Господа: „Када ћеш ме призвати да се с тобом сјединим у миру?" И одлеће, кличући: „Збогом, страшни свете! С радошћу поздрављам смрт."

Исечак из књиге: "СВЕТЛОСТ СА ЗАПАДА" - Живот и учење оца Серафима Роуза

Наставиће се.....

Share this post


Link to post
Share on other sites

.....

Како је умирао отац Серафим?

После бденија уочи Преображења, јеромонах Серафим је одслужио своју последњу Литургију на земљи. После тога, осетио је да му је температура порасла. У желуцу је имао страшне болове. Катихумен Џон из Санта Круза је отишао у његову келију и питао га да му протумачи нејасна места из Светог Писма. Отац Серафим је покушавао да буде расположен и да одговара усредсређено, али му то није полазило за руком. Ситуација се погоршавала, и ускоро су морали да га превезу у болницу. Лекари су констатовали озбиљан поремећај: крв се, на неки чудан начин, згрушавала у судовима који снабдевају пробавни тракт, и утробно ткиво је изумирало постајући гангренозно. Медицински стручњаци су били запрепашћени чињеницом да је до тада могао да издржи болове без икаквог средства за умирење. Сваки оболели би, у сличном случају, вриштао од муке.

Отац Серафим је доиста морао да вришти, заслепљен дивљим гневом, сличном гневу звери у човеку. То се десило после операције, када су патње превазишле сваку људску меру. Отац Герман је у тим урлицима видео последњи траг младалачке побуне против Бога, Кога је, пре уласка у Очев Дом, Јуџин тако изазивачки позивао да га казни. Мало по мало, гнев се стишавао, и његов садруг је постајао тиши, најзад се „спријатељивши" са огњем патње.

Лекари су у први мах поверовали да ће пацијент преживети, али крв се поново згрушавала, и ткива су наставила да изумиру. Мислили су да ће му помоћи дајући му антикоагулансе, но то би значило излив крви на унутарње органе. Ни специјалисти нису могли да се снађу. Душа је, као светлост, истицала из крхког сасуда тела. Отац Герман је свог сабрата обавестио о скорој смрти, питајући га шта ће бити с њиховом заветном жељом - наставком мисије архимандрита Герасима на Јеловом острву. Болесник, који од исцрпљености није могао да говори, десном руком је покушао да направи знак благослова. Иза маске за дисање настојао је да пренесе оцу Герману неколико речи о виђењу Светог Јована Шангајског које је имао малопре, али му то није било могуће.

Духовна чеда су сазнала шта се збива са вољеним оцем Серафимом. Туга, безнадежност, немоћ обузели су срца многих који су осећали да ће постати сирочад. С друге стране, уздали су се у милост Божју. У црквици у Редингу сабрали су се на бденије уочи Успења Пресвете Богородице многи и многи. Отац Алексеј Јанг је одслужио поноћну Литургију и отишао да причести болесника, док су остали, на челу са јеромонахом Германом, наставили да бдију. Стигао је и епископ санфранцискански Антоније, који је над постељом Серафимовом очитао молбени канон на исход душе. Двадесетак људи се сабрало око постеље умирућег. Певали су стихире Успења, а затим Васкршњи канон. Отац Серафим је био потпуно свестан. Дисао је преко респиратора и није могао да говори. Када су запевали његову омиљену песму „Благообразни Јосиф скиде с дрвета Пречисто Тело Твоје", самртник је почео да плаче. Сви су плакали с њим. Теофил, који се са оцем Серафимом посвађао само неколико тренутака пре но што су га одвезли у болницу, дошао је и ридајући молио за опроштај. Стање болесника се мало поправило пошто су на Платини читали молитве пред иконом Мајке Божје „Брзопомоћнице"; пред истом иконом молили су се за њега и светогорски иноци. Џон из Санта Круза, крштен на Успење, с оцем Германом дошао је да посети оца Серафима који га је радосно поздравио, стегавши му руку. Мноштво духовне деце сабрало се у шок соби: читали су Еванђеље, молитве, духовно га пратили у мукама. Под мноштвом апарата, сећају се  сведоци, отац Серафим, прикован за постељу, изгледао је као распет. Један његов духовни син каже: „По оцу Серафиму, савремена опседнутост удобношћу коју нуди технологија била је исто толико опасна по душу колико и било која јерес. Многима који су присуствовали његовој коначној болести и смрти изгледало је да су демонске силе настојале да му се освете за излагање истине буквалним распињањем њега путем модерне технологије." Био је разодевен, повезан са свим могућим врстама цеви и машина, и принуђен да издржи недељу дана медицинске тортуре. Јеромонах Платински је, пред смрт, на делу потврђивао своје речи о страдању као неопходном путу за Хришћанина.

Телефони су непрестано звонили. Са свих страна су питали за здравље слуге Божијег, и говорили да се искрено моле. У шок-соби молебани и акатисти су смењивали један други, јеванђеље је читано опет и опет. Епископ Нектарије се молио за своје духовно чедо, али је оцу Герману рекао да буде спреман за упокојење свог монашког сабрата. У уторак вече служена је, у болничкој капели, поноћна Литургија. Капела је била пуна верника, углавном америчких обраћеника, који су певали Литургију. Силина молитвеног жара и љубави која је тај жар подстицала отворила је небеса: сви су се осећали као да стоје у присуству Христовом. Оцу Герману је било много тешко, али је, тешећи друге, и себе самог тешио. Исповедио је свог сабрата, немоћног да говори, наводећи грехе чињене мислима, речима и делима. Питао је оца Серафима да ли се каје за њих. Он је одлучно климао главом потврђујући своје покајање. У њему више није било ни трага гордости, гнева, богозаборава: патња га је очистила у огњу љубави Оца, Који „бије сваког сина што га прима", по Апостолу.

Када је отац Герман Еванђељем благосиљао свог умирућег брата у Христу, овај је, на запрепашћење присутних, смогао снаге да се придигне и целива ту најузвишенију Књигу, Књигу која му је даровала Живот. Отац Серафим је главу поново спустио на постељу, а очи су му биле пуне суза. Заједно с њим, плакали су и сви присутни. Видевши његов предсмртни напор, израз најчистије љубави према Христу, катихумен Мартин који је, због извесних нерешених недоумица, оклевао да се крсти, одбацио је сваку сумњу и коначно одлучио да уђе у Цркву. Из Сан Франциска је у страдалникову собу стигла чудотворна икона Мајке Божје Неочекивана радост. Јелена Концевич је у сну чула како отац Серафим, ангелским гласом, пева Богородичину песму „Велича душа моја Господа"... Елисон, која није знала да је отац Серафим болестан, видела га је у сну, очију пуних бола, прикованог за постељу. Писмо о болести јеромонаха Серафима примила је тек после његовог упокојења. Занимљиво је да је Елисон у свом сну приметила како отац Серафим не може да говори - због мука које је трпео. Да је било тако, сазнала је из писма.

Јеромонах Руске Заграничне Цркве Серафим (Роуз) упокојио се на дан Попразништва Успења Пресвете Богородице, у четвртак, 20. августа / 2. септембра 1982. Имао је само 48 година.

На лицу покојника лебдео је диван небески осмејак.

Постављена слика  Постављена слика

Исечак из књиге: "СВЕТЛОСТ СА ЗАПАДА" - Живот и учење оца Серафима Роуза

Наставиће се.....

Share this post


Link to post
Share on other sites

.....

СВЕТИ ОЦИ И САВРЕМЕНА ТЕОЛОГИЈА - КАКО ЧИТАТИ СВЕТЕ ОЦЕ

ОТАЦ СЕРАФИМ РОУЗ

Како пример преподобног Пајсија Величковског и других, и даље побуђује интересовање за читање Светих Отаца, духовно руковођење читањем њихових душекорисних дела постаје утолико важније. У овом времену духовног сиромаштва, свест о потреби за таквим руковођењем је суштинске природе, те човек стално мора имати на уму речи мудрости: „Уздај се у Господа свијем срцем својим, а на свој разум не ослањај се" (Солом. 3, 5). У овом веку присутан је пораст интересовања за „Добротољубље" и Свете Оце, а посебно за проучавањем Отаца као што су: св. Симеон Нови Богослов, св. Исаак Сиријски, св. Григорије Палама и св. Григорије Синаит. Неколико њихових дела преведено је и штампано на енглеском и другим западним језицима. Може се чак рећи да су „ушли у моду" у извесним академским круговима, што је у потпуној супротности са ситуацијом у 19. веку када уопште „нису били у моди", чак ни на већини православних теолошких факултета (насупрот манастирима који су увек чували свету успомену на њих, и живели руковођени њиховим делима).

Као што се сиромах, видевши царска блага,још више утврди у свом сиромаштву, тако се и дух, читајући о великим делима Светих Отаца, несвесно скрушава њиховом начину мишљења. Свети Јован Лествичник (6. век)

Управо та чињеница, међутим, представља велику опасност коју овде морамо нагласити. То што су најдубља духовна штива „ушла у моду" никако не значи да је то добро. Много је боље да имена ових Отаца остану потпуно непозната него да њима буду заокупљени само рационални схоластици и „ћакнути обраћеници" који од њих немају никакве духовне користи, већ само увећавају своју бесмислену гордост „знајући боље" о Оцима него било ко други, или још горе, почињу да следе духовна упутства њихових дела без довољне припремљености и без икаквог духовног руковођења. Све ово, наравно, не значи да онај ко љуби истину треба да престане да чита Свете Оце. Не дај Боже! То значи да сви ми - учењаци, монаси, обични лаици - оцима морамо да приступимо са страхом Божијим, скрушеношћу, и великим неповерењем у сопствену мудрост и суд. Приступамо им да бисмо учили, и пре свега морамо да признамо да нам је за то потребан учитељ. А учитељи постоје. У наше доба, када су богоносни старци нестали, наши учитељи треба да буду Оци из времена блиском нашем, који прецизно објашњавају како да читамо, а и како да не читамо православне књиге о духовном животу.

Ако се сам преподобни Пајсије Величковски, приређивач првог словенског „Добротољубља", „препао и устрашио када је чуо да ће се овакве књиге штампати, и да више неће у рукопису кружити по неколицини манастира, онда са коликим страхом ми треба да им приступимо и разумемо разлог његовог страха - да нас не би захватила духовна катастрофа коју је он предвидео. Преподобни Пајсије у писму архимандриту Теодосију из испоснице Св.Софронија пише: „Што се тиче штампања светоотачких књига, како на грчком, тако и на словенским језицима, осећам и радост и страх. Радост зато што неће пасти у заборав; страх да их не нуде, као било које друге књиге, не само монасима, већ и свим православним хришћанима, те да би ови други, учећи се умном делању самовољно, без упутстава оних који у томе имају искуства, могли пасти у прелест..."

У наше време ослабљеног подвижништва, засигурно је мало оних који теже да се узвисе молитвом (или да бар знају шта би то могло да представља). Свако ко чита „Добротољубље" и друга дела Светих Отаца, или Житија светих наићи ће на делове који говоре о молитви, Божанским виђењима, посвећењу и другим узвишеним духовним стањима, те је за православног хришћанина од суштинске важности да зна шта би о томе требало да мисли и осећа.

Преподобни старац Макарије Оптински сматрао је неопходним да напише посебно „упозорење онима који читају светоотачка дела и који желе да задобију Исусову молитву." Овде нам овај велики Отац скорашњег доба јасно каже какав треба да буде наш став према овим духовним стањима: „Свети Богоносни Оци су о великим духовним даровима писали не да би неко слепо тежио да их задобије, него да би они који их немају, чувши за такве узвишене дарове и откровења која су примали они који су их вредни, сами могли да признају своју велику слабост и несвесно се приклоне скрушености, која је неопходнија за оне који желе да се спасу од било којих других дела и врлина." Стога, наш први корак у приступу Светим Оцима мора да буде СКРУШЕНОСТ... „Светим Оцима морамо прићи са скрушеном намером да духовни живот започнемо са најнижег степеника, и да чак ни не сањамо да ћемо достићи та узвишена духовна стања која су потпуно изван нас..."

Са друге стране, различита светоотачка дела о духовном животу одговарају различитим условима у којима живе православни хришћани. Дела прикладна за пустињаке, нису исто тако применљива на монахе у општежићу. Она која уопштено одговарају монасима, не важе непосредно и за лаике, а било да се ради о монасима или лаицима, духовна храна која одговара онима са извесним искуством, почетницима може бити потпуно неразумљива. Када човек постигне извесну духовну равнотежу, тако што живи по Божијим заповестима под окриљем православне Цркве, тако што ревносно чита једноставнија светоотачка дела, духовно руковођен живих оцима - тада он, примењујући светоотачка дела на своје услове живота, од њих може имати много користи.

Св. Варсануфије (пустињак из шестог века) наводи нешто друго што је врло важно за нас који Светим Оцима приступамо превише научно: „Онај ко брине о свом спасењу не би требало да тражи (од Стараца тј. читањем светоотачких књига) само знање, јер знање надима (1. Кор. 8, 1) како каже Апостол. Боље је да се пита о страстима, о томе како живети, односно, како се спасти, јер је то неопходно и то води спасењу." Стога, Свете Оце човек не треба да чита из чисте радозналости или као неку академску расправу, без намере да, у складу са својим духовним нивоом, спроведе у дело то што они уче...

Моли се да ти Бог подари милост да можеш да читаш Оце са правилним разумевањем, милост да сеудостојиш правила која они стављају пред тебе, и милост дајасно можеш да видиш своју слабост. Неће те дуго оставити да тражиш и чекаш. Бог ће ти помоћи. Старац Макарије Оптински (19. век)

На крају, морамо запамтити да циљ читања Светих Отаца није да нам пружи неку врсту „духовног ужитка", нити да нас утврди у нашој исправности, узвишеном знању или „дубоко мисаоном стању", већ само да нам помогне у спровођењу активног пута врлине. Многи од Светих Отаца расправљају о разлици између „активног" (делатног) и „мисаоног" (или исправније „умног") живота. Овде треба нагласити да се ово не односи, као што би многи могли помислити, на неку вештачку поделу између оних који воде „обичан" живот видљивог православља, или пуких „добрих дела" и „унутрашњег живота" који воде само монаси или нека интелектуална елита. Нипошто. Постоји само један православан духовни живот, и њега води сваки православни поборник, било да је монах или лаик, почетник или онај који је поодмакао на духовном путу... Скоро сва дела Светих Отаца упућују на живот делањем, не на живот сачињен од  виђења. Она се помињу да би нас подсетиле на циљ наших напора и борби, кога у овом животу истински окусе само неки од великих светитеља, али кога у свој пуноти можемо сазнати само у будућем веку.

Исечак из књиге: "СВЕТЛОСТ СА ЗАПАДА" - Живот и учење оца Серафима Роуза

Наставиће се.....

Share this post


Link to post
Share on other sites

.....

КАКО НЕ ТРЕБА ЧИТАТИ СВЕТЕ ОЦЕ

Већ је доста тога речено о озбиљности и трезвености са којима треба приступати изучавању Светих Отаца. Међутим, сама површност човека 20. века, навика да се чак ни најважније ствари не схватају озбиљно, да се „поиграва са идејама" - што данас и чине универзитетски научници, ствара потребу да се пажљивије загледамо у неке грешке које обично праве номинални православци када изучавају или истражују Свете Оце. Биће неопходно да се наведу имена и називи публикација да би се показало у какве су замке неки већ пали. Када то размотримо, моћи ћемо боље објаснити како не треба приступати Светим Оцима.

Прва замка: дилетантизам

Ова замка, у коју најлакше упадају најлакоумнији међу онима који се интересују за православно богословље или духовност, нарочито је својствена најразличитијим „екуменистичким" скуповима - конференцијама, сусретима и сл. Такви скупови су исфабриковани сусрети Братстава Св. Албана и преподобног Сергија, што се одражава и на њиховом журналу „Саборност". Овде, на пример, можемо прочитати у приступној беседи клирика, претпостављам православног, о Светим Оцима: „Оци - пустињаци могу за нас одиграти изузетно важну улогу. Они за нас могу представљати значајно место екуменистичког сусрета" (архим. Димитрије Трактелис, „Св. Нил о молитви", „Саборност", 1966, зима - пролеће, стр. 84). Може ли онај ко то каже бити толико наиван па да не зна да би се отац, кога желе да изучавају, као и сви Свети Оци.ужаснуо ако би знао да се његове речи користе да би се уметности молитве поучавали неправославни?

Једно од правила углађености на тим екуменистичким скуповима састоји се у томе да се неправославни не информишу о томе да је први неопходан услов за изучавање Светих Отаца - бити исте вере као и Свети Оци - православне. Без тог претходног услова све поуке о молитви и духовном учењу су пре свега - обмана, средство за заплитање неправославног слушаоца у његове сопствене грешке. То је нечасно у односу на слушаоца; то је неозбиљно са стране излагача, јер се управо тако не може спроводити истраживање или изучавање Светих Отаца. У том периодичнику се може прочитати и о „поклоништву у Британију", током кога је група протестаната посетила службе разних секти, а затим и православну Литургију, након које је „отац изговорио врло јасну и просвећену беседу на тему Евхаристије" („Саборност", 1969, стр. 680). Нема сумње да је баћушка у својој беседи цитирао Свете Оце - али ништа није објаснио својим слушаоцима и само их је још више збунио, допустивши им да сада мисле како је Православље - још једна од оних секти које су посетили и да ће им православно учење о евхаристији помоћи да боље разумеју њихове лутеранске или англиканске службе. У саопштењу са „екуменистичког сусрета"у том истом броју (стр. 684) налазимо резултат проповедања „православног богословља" у таквим условима. „После посете православној Литургији, учесници беседе су посетили баптистичку службу причешћивања што се показало као удисање свежег ваздуха. Посебно је укрепљујућа била краткотрајна служба на тему о радости васкрсења. Они међу нама, који су упознати са Православном Црквом, показали су да је и овде била изражена она иста истина и били смо срећни да је откријемо у баптистичкој служби". Православни, који подстичу тако безосећајан дилетантизам су, несумњиво, заборавили на заповест Светог Писма: Не бацајте бисере своје пред свиње.

Недавно је то исто Братство проширило свој дилетантизам, тако да су пратећи најновију интелектуалну моду.укључили и предавања из суфизма и других нехришћанских верских традиција, које, вероватно, обогаћују „духовност" слушалаца по много чему исто онако како је то до сада чинило Православље. Тај исти изопачени духовни приступ може се видети на суптилнијем нивоу у „усаглашеним изјавама" које се с времена на време појављују након „консултација богослова" било православно - римокатоличких, било православно - англиканских и сл. Те „усаглашене изјаве" о таквим предметима као што је „Евхаристија" или „природа Цркве" појављују се поново као вежбе у екуменистичкој углађености, у којима се неправославнима не даје чак ни наговештај (ако то присутни „православни богослови"уопште знају) да, без обзира на то са каквим се одређењима таквих „реалности" сагласили, као неправославни који немају искуство живота у Цркви Христовој, њих не поседују реално. Такви „богослови", не колебајући се, траже чак и извесну сагласност по питању саме духовности - иако је овде, као ни на једном другом месту, очигледна немогућност било какве сагласности.

Они који могу веровати да, како каже званична„посланица"„Православно - цистерцитског симпозијума" (Оксфорд, 1973), римокатолички, православни и англикански монаси „међусобно имају дубоко јединство као чланови монашких заједница, које припадају различитим традицијама Цркве" (наравно, јер размишљају по пропадљивој мудрости овога света и његовим „екуменистичким" модама, а не у складу са православним монашким духовним предањем, које је строго инсистирало на чистоти вере). Овоземаљски циљеви и тон таквих „дијалога" јасно се испољавају у извештају о том истом симпозијуму где се указује да имају намеру да прошире овај „дијалог" и да у њега укључе и нехришћанско монаштво...идентификујући се на неки реалан начин са монаштвом будизма и хиндуизма" (Диакониа, 1974, бр. 4, стр. 380,392). Ма колико мудрима замишљали себе учесници симпозијума, њихов дилетантизам ни најмање није бољи од дилетантизма протестаната - лаика, који се исто толико диве баптистичкој служби ломљења хлеба као и православној Литургији.

У наставку, у „православном" периодичном издању читамо о „Екуменистичком институту духовности" (католичко - протестантско - православном) који је организован на богословији Светог Владимира у Њујорку 1969. године и где је православни професор „широких погледа" Николај Арсењев изнео своје мишљење о хришћанској духовности Истока и Запада. Православни свештеник о тој изјави каже следеће: „Једна од најупадљивијих тврдњи овог професора била је она да већ постоји хришћанско јединство међу светима свих хришћанских традиција. Било би занимљиво покушати да се то искористи за лечење доктринарних и институционалних подела које такође отворено постоје (father Tomas Hopko, St. Vladimir's Theological Quarterly, № 4,1969, стр. 5). Доктринарна одступања „православних" екумениста довољно су велика, али када се дође до духовности, чини се да нема граница томе шта се може говорити и у шта се може веровати - што указује на то колико су далеки и нејасни постали предање и опит истинске  православне духовности за данашње „православне богослове".

Садашње озбиљно истраживање „упоредне духовности" може се спровести, али оно никада неће дати „усаглашене изјаве". Ево само једног примера: превасходни образац „западне духовности", који наводи др Арсењев и скоро сви остали је Фрања Асишки, који са тачке гледишта православне духовности представља класичан пример духовно заблуделог монаха који је запао у прелест и који се једино зато сматра светим што је Запад већ запао у апостасију (отпадништво) и изгубио православни стандард духовног живота. У нашем истраживању православног духовног предања имамо (ради контраста) намеру да покажемо где је заправо Фрања, као и познији западни „светитељи", био у заблуди; засад је довољно приметити да је однос који ствара такве „екуменистичке институте"управо онај исти однос фриволног дилетантизма који смо већ разматрали на простијем нивоу. Основни узрок тог духовно патолошког односа вероватно није толико изопачено - интелектуални богословски релативизам који доминира у екуменистичким круговима, колико је то нешто дубље, нешто својствено васцелој личности и начину живота већине „хришћана" данас. То се испољава и у коментару једног православног студента „Екуменистичког института" који спонзорише Светски савез цркава, у Босију, Швајцарска. Говорећи о значају „личног упознавања" са тако различитим приступима, што раније није доживео, он истиче да „најбоље дискусије" (на тему „евангелизма") нису вођене на пленарним седницама, него крај камина, уз чашу вина" (St. Vladimir's Theological Quarterly, № 3,1969, стр. 164). Ta, готово узгредно дата примедба, открива више него „неусиљеност" (casualness) савременог живота; она указује на целокупан модернистички однос према Цркви, њеном богословљу и пракси. То нас међутим одводи до друге главне замке коју морамо избегавати при изучавању Светих Отаца.

Исечак из књиге: "СВЕТЛОСТ СА ЗАПАДА" - Живот и учење оца Серафима Роуза

Наставиће се.....

Share this post


Link to post
Share on other sites

.....

Друга замка: „богословље с цигаретом" (1. део)

Не само да „екуменистички скупови" могу бити лакомислени и фриволни; тај исти тон може се запазити и и на „православним" сусретима и саветовањима и на скуповима „православних богослова". На таквим скуповима не баве се увек непосредно Светим Оцима нити дискутују о њима, али обавештеност о духу таквих скупова припрема нас за разумевање оне атмосфере коју привидно озбиљнији православни богослови доносе са собом када почну да се баве духовношћу и богословљем. Једна од најкрупнијих „православних" организација у САД су „Уједињени руски православни клубови" (FROC - ORPK). Садашњи духовни поглавар те организације је Митрополит америчке аутокефалне цркве Теодосије и она углавном обухвата чланове бивше Руско - америчке митрополије; на годишњим скупштинама те организације спроводи се делатност типична за „православље" у Америци.

Издање „Руског православног журнала" за октобар 1973. посвећено је скупштини одржаној те године, на којој је епископ Димитрије хартфордски рекао делегатима: „То што сада овде видим, а ја то кажем сасвим искрено - јесте да је ORPK потенцијално највећа духовна сила у читавом америчком Православљу" (стр. 18). И заиста, на  скупштинама учествују свештеници, обично укључујући и митрополита, свакодневно се врше богослужења и увек се одржавају семинари о некој религиозној теми. Значајно је да су на семинару одржаном те године (који је одржан под девизом у „америчко - православном" духу": Шта? Опет Велики пост?) „покренута питања о суботњој вечери у својству припреме за дан васкрсења. Конфликти искрсавају отуда што је амерички стил живота од суботње вечери начинио „друштвено вече" седмице. Један од присутних свештеника дао је на то питање православни одговор: „Суботом увече треба посетити вечерњу, исповедити се, а затим спокојно провести вече" (стр. 28). За оне, међутим, који су организовали скупштину, очигледно није постојао никакав конфликт: они су (као и на свакој скупштини) суботом увече организовали игранке потпуно у „америчком стилу" док су других вечери такође постојале разне забаве, укључујући и „забаве за омладину", „са рок - групом" и казином „у амбијенту који је подсећао на Лас Вегас", а за мушкарце обучавање „културној вештини игре живота" (стр. 20). Илустрације, које прате овај чланак и показују неке од тих фриволности, уверавају нас да „православни" Американци никако не заостају за својим сународницима у саблажњиво - безбожним забавама; уз те снимке се налазе и снимци са Божанствене литургије. Таква смеша светог и фриволног данас се сматра „нормалном" у „америчком Православљу". Али, са каквом духовном припремом човек може доћи на Божанствену литургију, ако је вече пре ње провео прослављајући дух овога света и многе часове недељног одмора провео у потпуно фриволним разонодама?

Трезвен посматрач може само да одговори: такав човек са собом носи дух овога света, и сам ваздух који удише прожет је световним; зато за њега и само Православље спада у „неусиљени" амерички „стил живота". Ако би такав човек почео да чита Свете Оце који говоре о потпуно другачијем начину живота, он би или сматрао да су они потпуно неповезани са његовим личним начином живота, или да би требало изопачити њихово учење да би се могло применити на његов начин живота. Осврнимо се сада на озбиљнији „православни скуп" где се чак и помињу Свети Оци: годишњу „конференцију" „Православне студентске комисије". У јесењем издању часописа Concern за 1975. објављен је низ фотографија са конференције одржане 1975, која је имала сасвим „духовни" циљ: тај исти „неусиљени" дух, младе жене у шортсевима (чега би се постидео чак и ORPK), док свештеник чита „приступну беседу" држећи руку у џепу... и у таквој атмосфери православни хришћани расправљају о таквим темама као што је „Свети Дух у Православној Цркви". Тај број часописа Concern даје нам могућност да проникнемо у оно што се дешава у умовима таквих, „неусиљених" људи. Нови стубац о „ослобађању жена" (чији је наслов толико намерно вулгаран да га овде и не наводим), уређује умна и млада новообраћена: „Када сам се преобратила у Православље, осећала сам да сам свесна већине проблема са којима треба да се сретнем у Цркви. Знала сам за скандалозне националне противуречности које су поделиле Цркву, за расправе и фракције које су цепале парохије и за верско незнање..."Уредница затим износи замерке традиционалном четрдесетодневном „очишћењу" породиља, а такође и другим „старомодним" правилима која тој  просвећеној" савременој Американки изгледају „нечасно". Вероватно да она никада није сусрела истинског православног свештеника или мирјанина који би јој објаснио значење или је обавестио о  смерености истински православног начина живота: могуће је да она, ако би сусрела таквог, не би пожелела да га схвати, нити да разуме да најозбиљнији „проблем" новообраћених данас нипошто није критика православног окружења, која се може спроводити са таквом лакоћом него, много више, усредсређеност новообраћених на сопствена унутрашња дејства (mind and attitude).

Начин живота, који одражава часопис Concern није православни, и сама његова настројеност чини свако приближавање православном начину живота скоро немогућим. Такви периодичници одражавају мишљења већине садашњих охолих, егоистичних, фриволних младих људи, који, када приступе религији, очекују да пронађу „духовност са комфором", нешто што ће одмах бити приступачно њиховом незрелом уму, отупелом „савременим образовањем". Данашњи млади (и многи старији клирици) и сами се налазе под утицајем световне атмосфере у којој одраста омладина и понекад се спуштају дотле да повлађују младим људима допуштајући им да лакомислено критикују старије и њихов православни „гето", док у најбољем случају дају неубедљиве академске поуке на теме које далеко превазилазе њихово разумевање. Каква је корист говорити таквој омладини о „обожењу" или „путу светих" (Concern, јесен 1975) - о појмовима који су, несумњиво, интелектуално приступачни садашњим студентима, али за које они емоционално и духовно уопште нису спремни, не познавајући основе православне борбе и одвајања од свог световног окружења и васпитања? Без такве основе и учења темеља духовног живота, без свести о разлици између световног и православног начина живота, та предавања неће дати никаквог плода.

Исечак из књиге: "СВЕТЛОСТ СА ЗАПАДА" - Живот и учење оца Серафима Роуза

Наставиће се.....

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...