Jump to content
Guest Светлана

о. Серафим Роуз

Оцени ову тему

Recommended Posts

Ali bezveze je da neko ko je i pre nego sto je stupio u monastvo imao sasvim naopako svhatanje filozofije govori sta je lazno a sta stvarno u filozofiji.

Издвоји шта је то по теби безвезе из писања о.Серафима које је пренео брат Алдук. Само молим те детаљно образложи. Иначе ће се још једном потврдити моја сумња како је акуилио прозорљивац који не види само људску душу сваког појединца која обитава у садашњости (или ће тек обитавати) већ познаје (види као на длану) и благочестиве душе и животе оних које је Господ већ одавно позвао Себи. Не ваља ти та работа акуилио.

70zfof0qsamomolitva

Nis shvatio moj prvi post. Serafim Rouz nikad nije imao pravilan pogledi pristup filozofiji. Upleo se u Sartrovske

zamke i Nichea citao sa nihilistickim pristupom(sto nema veze sa Nicheom) i u tome trazio potvrdu svog Nihilizma. Dakle nije uspeo na pravilna nacin da razgranici sta je sta u filozofiji. Kasnije je isto tako bezveze okrpio

Berdjajeva da ovaj toboze u svojoj filozofiji propagira hriscanstvo bez askeze. Svako ko je ikad procitao i jednu knjigu od Berdjajeva zna da to nije slucaj.

Bas zbog toga sto nikad nije ukapirao Nichea kako treba je i mogao da napise ovo u gornjem tekstu, parafraziram "Nakon Dekarta svi Bogovi su bili racionalne konstrukcije kojima se tezi gordim umom".  Hehhe

e to je vec skoro skroz smesno. Pa zna se sta je Niche mislio o racionalizmu i o naucnom merilu istinitosti,

nista dobro u kratkom prevodu.  Nije Serafim Rouz dobro shvatio onu Nicheovu "Ne Bog! Nego Natcovek." a natocovek je vise nego lican i prustupanjem istom nema veze ni sa racionalizmom ni sa naukom nego upravo srcem.

Nije filozofija za svakoga to Serafim Rouz definitivno licnim primerom potvrdjuje.

 

Акуилио је савремени критичар дела светих Отаца !?

Али, не само њихових дела, него и светих Отаца !

Share this post


Link to post
Share on other sites

  To sto je neko svetitelja ne znaci da nemoze da ima naopaku pretstavu o nekim stvrima, filozofiji ovde konkretno.

Ја нисам читала дела светог Ничеа. Тако да ... Напуштам овај разговор !

Пуно Вас поздрављам !

Share this post


Link to post
Share on other sites

  To sto je neko svetitelja ne znaci da nemoze da ima naopaku pretstavu o nekim stvrima, filozofiji ovde konkretno.

Ја нисам читала дела светог Ничеа. Тако да ... Напуштам овај разговор !

Пуно Вас поздрављам !

A svetog Dekarta ili Kanta? slava3

Share this post


Link to post
Share on other sites

 To sto je neko svetitelja ne znaci da nemoze da ima naopaku pretstavu o nekim stvrima, filozofiji ovde konkretno.

Ја нисам читала дела светог Ничеа. Тако да ... Напуштам овај разговор !

Пуно Вас поздрављам !

Волео је возове да посматра и био је јуродљив.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Акуилио је савремени критичар дела светих Отаца !?

Али, не само њихових дела, него и светих Отаца !

надам се да си приметила да има неколико нелогичних ствари у Шестодневу?

Share this post


Link to post
Share on other sites

иначе, отац Серафим Роуз је за мене краљ само што је успео да се избори са својим часописом и да га толико популарише, али читајући нека његова дела стекао сам утисак да је имао неке непортебно тврде ставове ...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Постављена слика
гроб о.Серафима

Постављена слика

Постављена слика
на овој справи о.Серафим и Глеб су припремали православну литературу

Постављена слика

Постављена слика

Постављена слика

Постављена слика

Постављена слика
http://с лева се виде остаци пожара који је захватио манастир

Постављена слика

Постављена слика
у манастиру нема струје. Ово жуто је лампа  Игумана о. Герасима, коју даје поклоноцима да се послуже 1000000001010

Постављена слика

Постављена слика
Царски дом. [/img]

Постављена слика
келија о.Николаја

Постављена слика
келија о.Серафима коју је сам саградио

Постављена слика

Постављена слика

http://picasaweb.google.com/ermakova.natalia/Platina2009#5290614861658197570
портер руског филозофа Ивана Киријевског чије радове је о.Серафим волео да чита

Постављена слика
Дрва за зиму. :cheesy2:

Постављена слика

http://farm4.static.flickr.com/3458/3276056498_661e31c2ba_z.jpg
игуман о.Герасим

http://farm5.static.flickr.com/4087/4976994060_ec1eaba2a7_b.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

ОТАЦ СЕРАФИМ (РОУЗ) - ОГЊЕНИ СTУБ АМЕРИКЕ

Постављена слика

Сусрет са Извором

Кад после дугог лутања кроз пустињу путник наиђе на извор који није фатаморгана, он скоро да и не жели да пије воду - његова жеђ се сва претвара у неизмерну благодарност због самог постојања тог чудесног елемента чији је жубор и свежину данима лутајући по врелом песку заборавио...

Тек касније почиње да пије... Први додир усана са водом се не заборавља. Он је понајмање гашење физичке жеђи, а понајвише радост сусрета... Кад је потоњи јеромонах Серафим Роуз писао своју незавршену књигу Царство Божије и царство човеково, од које нам је остало једно цело поглавље, оно о нихилизму, и неки одломци, он је био новообраћени православни Хришћанин, који је, после година лутања ван Очевог Дома, наишао на извор Воде Живе, која га је жубором позивала „Хајде ка Оцу!". Од радости, није се сасвим усуђивао да пије... Нагињао се над извор, сазирао његову дубину, благодарио Мајци Божјој што га је избавила из чељусти пакла и, већ тад, прво себи, а затим и свету, почео да кличе: „Вода! Људи, нашао сам воду! Вода постоји! Још увек је има, још увек није све прошло! Има воде - значи, живи смо!" Пишући о нихилизму, о солипсистичком лудилу XX века, о смрти од себичлука, о смрти од гордости, о цивилизацији која је смрт - млади Јуџин Роуз је и себи и својој епохи тумачио жеђ која се јавља у пустињи и која човека доводи до лудила, лудила из кога се рађа фатаморгана - уста се пуне песком који се, од жеђи слуђеном оку, чини као вода... Јер Јуџин је знао шта је та жеђ - он је кроз њу прошао... Кад се разочарао у површни породични протестантизам, пошао је у потрагу за духовношћу.

У то време, међу творцима америчке контра културе, били су популарни тзв. битници, нека врста духовних претеча хипи-покрета (типични представници виталистичког нихилизма, што ће Роуз касније схватити). Они су се залагали за бекство из пакла технолошке цивилизације, која је човека свела на број и на шраф. Како побећи? Отварањем „врата перцепције", говорио је Олдоуз Хаксли, то јест употребом халуциногених дрога типа мескалина, које воде у вештачке рајеве наркоманске мистике; окретањем далекоисточним религијским учењима (овај свет је прекривен веловима маје, обмане, и треба се устремити ка нирвани); ослобођењем од свих моралних норми, ничеанским маршем „са оне стране добра и зла"... Роуз је пробао - лутао кроз зен, кроз окултизам, пијанчио до бесвести, газио све моралне норме... И није му било боље, напротив! Био је то врели песак уместо живе воде, пакао уместо обећаног вештачког раја. Само је Бог могао да га избави из таквог стања, а Роуз је одбијао да верује у личног Бога... Био је зенбудиста... Био је нихилиста... Са Ничеом је режао према небу: „Бог је мртав"... И био је мртав; али не Бог, него он, Јуџин, створен по икони Божјој, створен да служи свом Небеском Оцу и да кроз Сина Божјег постане његово усвојено чедо... Јуџин то није знао; Јуџин се, причао је неким пријатељима касније, пијан ваљао по патосу и викао Богу да га остави на миру... А Бог је стрпљиво чекао да жеђ постане већа од младићеве гордости... Јуџин је тонуо, Бог га је држао за косу... Греси су се ређали, али је љубав Божја била већа од сваког греха. (Касније, јеромонах Серафим је рекао да не жели да помиње грехе своје младости да не би скрнавио ваздух речима које ће то описати)... „Ако немам љубави, ништа сам", писао је Апостол Павле Коринћанима у освит хришћанске ере; Роуз је био без љубави и на граници ништавила. Пустиња се спремала да га заувек прогута; демони су ликовали у близини...

„Из заседе тад нагло јурну Бог"(1). Који Бог? Живи Бог, Бог Љубав и Истина, Пророком названи - „Брз на плен и хитар на отмицу". Чекао је Јуџина у заседи безнађа, кад су сва људска средства за избављење постала залудна. И тада је јурнуо у сусрет младићу, и брзо га отео из канџи ђавола и, као Добри Пастир, ставио га на Своје раме и објавио: „Радујте се са Мном, јер Ја нађох овцу изгубљену". Јуџин је ушао у руски православни храм у Сан Франциску: текла је служба Божја... Он ниједну реч није разумео, али је угледао Воду Живу. Схватио је да Истина није појам, него нешто лично, сасвим лично; да је, у ствари, Истина - Личност Распетога и Васкрслога, Коме су се у тој цркви обраћали као  најрођенијем... И кад је то схватио, био је спасен: блудни син се вратио у Дом Оца свога... Поставши православан, младић је одмах настојао да своје велике таленте употреби на службу Христу и Цркви; стао је да сакупља материјал за књигу која би, на преко хиљаду страница, објаснила како је дошло до

богоодступништва модерне цивилизације; апокалиптички речено, како је припремљен пут антихристу. Данима је седео по библиотекама, читао, преписивао, мислио, бележио мисли. Напустио је веома изгледну академску каријеру професора старокинеског језика. Родитељима је то објаснио у једном писму, рекавши да од његове професуре не би било ништа пошто би он свагда мислио о томе како студентима мора рећи оно најважније - а то је истина да Бога има, и да је то Христос Богочовек у Цркви Својој, Православној, Саборној, Апостолској; и душе има; и да је спасење душе важније од свих студија на свету, па и од самог света, који не може бити достојан откуп за душу...

Ускоро је Јуџин Роуз напустио писање ове књиге - сусревши се са Светим Јованом Шангајским, он је почео да чтецира у Цркви и да мисионари са Глебом Подмошенским. Затим је дошло издавање Православне речи, монашење, превођење и штампање на енглеском многих духовних књига и дела Светих Отаца; затим је дошло рукоположење, много духовне деце. Серафим Роуз пише поуке о животу у Христу у последња времена и труди се да те поуке допру до што већег броја људи, уморних од лажи у

доба „атомске технике и прашумске етике" (о. Јустин Поповић). И Господ га узима (за нас прерано, а за Њега - баш онда кад је душа монахова била зрела) 1982. године, пре но што је напунио пето десетлеће живота у „долини плача",у пустињи у којој је срео Воду Живу... Али његове књиге остају, прештампавају се и преводе, а његов лик светли и призива на подвиг у данима оловно тешким, када су православни на гетстиманско-голготским искушењима последњих дана...

Отац Серафим - философ и учитељ Крста

Јеромонах Серафим је упозоравао да је отров звани „нихилин" (Ф. Ниче) присутан, више или мање, у сваком од нас, и да човек тога мора бити свестан ако жели да се против нихилизма у себи и свету бори делатно. Зато га, тамо где се преводи и објављује, најбоље схватају млади људи који су Христа нашли после дугог лутања кроз маглу ништавила и ноћне море савремених заблуда. Као добри медицинар, Отац Платински дијагностификује болест, даје реч охрабрења и утехе, а затим лек који отрезни човека и од најтежег секуларистичког пијанства и омогући му пут у Цркву где почиње истинско преображење тела и душе.

Какав је то лек?

На једном месту, отац Серафим је записао да Хришћанин од Хришћанства може и сме да очекује једино распеће; другог пута ка светлом Васкрсењу нема, нити га може бити. Дакле, лек је Крст Христов, којим дође радост целом свету и којим свако страдање и свака мука бејаху осмишљени једном занавек, само ако се страдалник и мученик определе за ношење Крста Христовог.

Три су врсте крстова, вели свети Теофан Затворник, које православни носе следујући свог Спаситеља. Први крст је крст спољашњи, који настане од спољашњих несрећа и беда, болести и животних невоља што их човек у животу среће; други је унутрашњи, који никне у души у току борбе против страсти и похота, греха и безакоња у себи; трећи је крст благодатни, који на плећа спушта Господ када се  потпуно предамо Његовој светој вољи. Онај ко почне да живи хришћански, то, мало по мало, животом

и подвигом, схвата као највећи благослов: иако је ношење крста тешко, иако се под њим почесто застане, спотакне, па и падне, преобилне су утехе Божије крстоносцу, почев од умилних, покајничких суза, преко осећања своје свегрешности и Божје свељубави, до Боговиђења, кога су се удостојавали свети мужеви и жене још за земаљског живота. Зато православни воле Крст и радују му се као најдражем пријатељу своме и узводитељу ка Царству Небеском.

Отац Серафим Платински је био учитељ крстоношења, како својим списима, тако и својим животом. Страдања која му је Господ послао примао је са благодарношћу, све до последње болести која га је веома намучила и од које му се утроба распадала. Он је, подвизавајући се, знојем и сузама заливао крсно стабаоце у души својој, газећи и убијајући старог човека у себи, оног који је био зен-будиста и ничеанац и пијаница и очајник, све док крсно стабаоце није постало велики грм, под који су, тражећи хладовину бестрашћа, притекла многа његова духовна чеда. Отац Серафим је из руке Божије примао сваку невољу са радошћу, јер је био потпуно свестан да га отац Небески воли утолико нежније уколико он, чедо Његово, напорније ради. Зато је стално био у раду и труду, опомињући себе и браћу своју: „Много је касније него што мислиш; пожури на дело Божије".

Љубитељи света крст сматрају лудошћу, и крсну жртву презиру, и ругају се Христу и Христовима, говорећи: „Сиђите с крста!". Њихова трагедија је у томе што и они, ма колико мислили да су срећни, морају од стране света бити распети, јер свет стално распиње - и оне који га воле и оне који га надилазе, хитајући у загрљај Божји. Свако задовољство земаљско има своју меру бола, говорио је Свети Максим Исповедник; и што више задовољстава земних, то више бола и несрећа касније, кад свет, та  свеукупност страсти и греха , дође по своје... Тако, на крају крајева, испада да су сви људи распети на Голготи, скупа са Богочовеком: једни са Његове десне стране, други, пак, са леве. Са десне су благоразумни разбојници, грешници и грешнице свесни свог пада, који, хватајући се за руку Господњу, вапију: „Помени нас, Господе, у Царству Своме!" Са леве стране су хулници и мрзитељи Добра, који, иако у мукама, више воле да се ругају Богу него да мисле о свом спасењу... Први, после мука, чују: „Заиста ти кажем: данас ћеш бити са Мном у рају!"; други, држећи се сламчице световних уживања,

тону у вртлогу самоубиственог очајања...

Отац Серафим је учитељ благоразумних разбојника и велика њихова утеха у дане у којима живимо...

(1) Р. М. Рилке: „Имагинарни ток живота"

Исечак из књиге: "СВЕТЛОСТ СА ЗАПАДА" - Живот и учење оца Серафима Роуза

Наставиће се.....

Share this post


Link to post
Share on other sites

......

Заједничко искуство југо-нихилизма

Многи православни Срби су и сами прошли кроз разне врсте нихилистичке дијалектике, упознавајући је изнутра. Кад смо имали седам година, добијали смо пионирске мараме,„црвене од крви пролетера" (још црвеније од жртава безбожничког терора у свим земљама у којима је комунизам тријумфовао); учили су нас да је друг Тито - иначе највећи прогонитељ србског народа - неко кога треба волети више од маме и тате; учили су нас да нам је, деци Божијој, далеки предак - човеколики мајмун; учили су нас да ће социјализам најзад победити и претворити се у комунизам, што ће бити „скок из царства нужности у царство слободе"; полагали смо венце на споменике револуционара из завичаја; веровали у братство и јединство и ишли да се поклонимо тек умрлом „богу" југословенских комуниста, за кога су тврдили да ће и после њега бити он...

Касније, реалистички нихилизам нас више није привлачио; уживали смо у деструктивном нихилизму рокенрола, и - слушајући га - заувек запамтили стихове песме „Road to Nowhere" („Пут за нигдину") групе „Talking Heads", у којој се позивало: ,,We are on the road to novvhere/ Come on inside". („Ми смо на путу за нигдину, придружи нам се")... У потрази за Истином, пролазили смо кроз виталистички нихилизам, читајући књиге далекоисточних гуруа и магова попут Алистера Кроулија који је, назвавши себе „Ипсисимусом" („Надврховним"), своју окултистичку каријеру окончао, пијан и дрогиран,у једној британској лудници...

После свега тога, дошао је онај Кога пророк Исаија назива „Брзим на плен и Хитрим на отмицу", Христос Сладчајши, и отео нас из руку кнеза таме, и увео у тврђаву Своје Свете Цркве... Зато поколење младих православних Срба добро зна шта значе речи оца Серафима о нихилизму у сваком од нас, и колико је напора потребно да би се човек од тог нихилизма очистио; и зна, са Достојевским и исповедником из манастира Светог Германа Аљаског, да Истина није појам, није идеја, није систем, него Личност Христова, Онога од Чијег погледа се плаче горко због свог греха, као што је плакао Петар одрекавши Га се, и Чије васкршње: „Радујте се!" одјекује у срцима православних, као што је одјекивало у срцу Марије Магдалене.

Утопизам: образина ђавола

Сваки здравоуман човек мора се запитати - како неко, после сто педесет милиона жртава  комунистичког терора само у овом веку, може да верује да је социјалистичко-комунистичка идеја добра? Како неко, кад види у шта се претворио „The american way of life", може да верује да су тај и такав капитализам, та и таква демократија, тај и такав „нови светски поредак" - срећа за човечанство? Постоји само један одговор и отац Серафим Платински га нуди у својој студији о нихилизму: сви који тако мисле, упркос чињеницама, почели су да свет гледају не Божјим и не људским - него ђавољим очима. Тамо где је заиста пакао - они виде рај, и обрнуто; отуда њихова заслепљеност и махнитост, која их нагони да се и даље боре за остварење нихилистичког идеала...

Руски математичар и хришћански философ Игор Шафаревич у књизи Социјализам као појава светске историје цитира једну Енгелсову есхатолошку визију, у којој Марксов сарадник у борби за „слободу радничке класе" овако описује пост-комунистичку будућност, то јест крај света и човека: „Али све што је постало, мора пропасти. Проћи ће милиони година, родиће се и сићи у гроб стотине хиљада поколења, али ће неумољиво пристићи и време кад ће ослабела сунчева топлота престати да отапа лед који надире са полова, кад ће човечанство, које ће се збијати око екватора, престати да налази топлоту и кад ће земља, охладнела мртва лопта, слична месецу - почети да кружи у дубоком мраку око умрлог сунца на које ће она, напослетку, и пасти. Друге планете ће, пре или касније, искусити исту такву судбину (...) И коб која је постигла наш сунчани систем пре или касније ће достићи и остале системе нашег космоса..." Зар то није проповедање смрти?

Жан Бодријар, описујући Америку, у истоименој књизи, каже да се она налази у „кризи остварене утопије суочене са својим трајањем и непрекидношћу". Тријумф баналности, слобода греха, једнакост у бесмислу, братство по ништавилу, плес симулакрума, шаролико медијско ништавило уместо „чађавог нихилизма" (његов израз) XIX века... То је остварени утопизам масовне хедонистичке оглупелости, лишене сваке дубине. Америка је снимљеним смејањем у току својих хумористичких ТВ - серија заменила хорове античких трагедија, претворивши се у ледени екран који зрачи вештачком светлошћу и засењује очи читавог света, одводећи га, све брже и брже, у понор технолошког лудила... У тој и таквој Америци,„оствареној утопији", која је, по Френсису Фукујами, обезбедила „крај историје", снимају се порно-филмови у којима деца бивају злостављана и убијена; у тој и таквој Америци хиљаде несталих бескућника буде жртвовано у ритуалима сатаниста...

Тридесет милиона абортуса у свету годишње! Човечанство коље своје нерођене!

И верује у тријумф 'новог светског поретка' мира и благостања. И верује у себе... И верује у коначни успех изградње Вавилонске куле... Већ поменути Игор Шафаревич у студији Два пута ка истом безда-

ну доказује да су и комунизам и капитализам друштвени системи чији је циљ - смрт човечанства. И на Западу и на Истоку смрт се зове технолошка цивилизација која је, уништивши ограниченост у човеку и његовом свету, заменивши Бога утварама машина и медија, опустошила планету и безбројне душе... Тако је ђаво, дух уништења, дошао по своје.

Исечак из књиге: "СВЕТЛОСТ СА ЗАПАДА" - Живот и учење оца Серафима Роуза

Наставиће се.....

Share this post


Link to post
Share on other sites

.....

Може ли се побећи од Суда?

И човек бежи, бежи у тзв. „виртуелну стварност". Помоћу компјутера он покушава да произведе свој свет, да маштовитошћу надокнади оно што му недостаје у окружењу. Виртуелисти оживљавају идоле филмске прошлости; стварају холограмске светове по свом лику и подобију... Истина их не занима; занимају их само средства за брже бежање од Истине, Христа Логоса... Али, како каже Свети Владика Николај, Бог не јури човека, него га чека; компјутерско-медијски привиди не могу спасити своје љубитеље од Страшног суда, који и јесте страшан зато што открива истину о сваком од нас - о свакој нашом помисли, жељи, поступку, и који јесте страшан зато што ће свако самом себи судити чим се суочи са Ваплоћеном Истином,Судијом живих и мртвих...

Има ли страшнијег суда од суда љубави?

Борба за тајну

Отац Серафим Платински је био веома храбар човек, који је доследно извукао закључке из критике нихилистичке утопије. Он је исту одбацио и на духовном, али и на друштвеном плану; и метафизички и политички. Схватио је да је демократија, у којој се гласа о Трисветој песми и рок-хиту недеље, и која је, на „слободним изборима", изабрала Барабу (Вараву) уместо Христа, израз аутономизације људске палости, која одбија да служи Богу и окреће се себи. (Де Токвил каже: „У демократским друштвима,

сваки грађанин је по навици забављен разматрањем једног врло ситног предмета - самог себе".) Оваква гордост има само једна плод: свеопшту оболелост друштва и државе. Зато је „чађави нихилиста" Бодлер говорио: „Ми смо демократизовани и сифилистичари!"Жан Бодријар,„весели нихилиста" постмодерне, тврди да је у демократским друштвима сва стварност - порнографска и опсцена, јер је са свега скинут вео тајне, а камере ТВ-чудовишта улазе чак и у људску утробу током операције... Демократија је порнократија, владавина масовног духовног блуда (библијско је сведочанство да блуд, пре свега, значи отпадање од Бога и поклонење идолима, па тек онда нечист полни живот!). Да је порнографско увек демонско, закључујемо из сталне потребе произвођача порнографије да скрнаве чистоту. Почетна ситуација порнографског јесте чистота која се касније прља. Зато се образине порно-филма често облаче као часне сестре, невесте, медицинске сестре: постоји потреба да се белина осрамоти, оцрни, погази, да се покаже тријумф разврата над чедношћу. Порука порнографије је: све што изгледа чисто - лажно је. Све је подложно прљању. Зато, и у порнократији, постоје само лажне „добре намере" политичара, лажна, конзументска „обећања"; зато демократски медији све свето и честито из  прошлости једног народа свлаче са пиједастала и бацају у блато савремених лажи.

И зато је отац Серафим Роуз био православни монархиста и сведокправославног учења о симфонији Цркве и Државе, оличеној у двоглавом ромејском, србском и руском орлу под круном са крстом. Православна монархија је била држава која је бранила светост и свештену тајинственост како Хришћанства, тако и сваке људске душе; отац Серафим је то знао, и стога није могао имати друкчији политичко-мистички став.

Исечак из књиге: "СВЕТЛОСТ СА ЗАПАДА" - Живот и учење оца Серафима Роуза

Наставиће се.....

Share this post


Link to post
Share on other sites

.....

Христос воскресе, Америко!

Године 1966. је у САД легално почела да ради тзв. „црква сатане"; док је писао књигу Православље и релишја будућности и друге огледе о отпадији наших дана, која води ка терору антихристове светске државе, блажени Серафим Платински је могао да прати ширење „Њу Ејџ" учења, чији следбеници у лику „Христа Мајтреје", „месије" свих религија и светског диктатора, заиста и чекају антихриста... Живео је у том и таквом свету, али није био од овога света, и зато је умео да, молећи се непрестано, разобличи лажи лукавога, помогавши у томе и својим ближњима, свима који су тражили светлост Истине. Уисманс, који је прошао пут од окултисте до хришћанина, у свом роману Насупрот описује знаменитог апологету Тертулијана и доба у коме је делао следећим речима: „Он, одиста, беше живео у узбуркано време које су потресали страшни метежи, под Каракалом, под Макрином, под оним чудноватим архижрецом из Емеса, Хелиогабалом, и мирно је припремао своје проповеди, своје догматске списе, расправе, беседе, док се Римско царство љуљало из темеља, док су азијатска махнитања, док су гадости текле потоцима; он је са највећом хладнокрвношћу препоручивао телесно уздржање, умереност у јелу, скромност у одевању, док је Хелиогабал, корачајући по сребрном праху и песку од злата, са главом овенчаном дијадемом, у одећи прошараној драгуљима, радио женске ручне радове међу својим евнусима, захтевајући да га зову царицом"... Овај опис би, изузимајући Тертулијанову потоњу судбину , сасвим могао да се примени на јеромонаха Серафима који је, упркос лудилу пред-апокалиптичних времена, сачувао луцидност следбеника Сунца Правде и умирио душе многих пометених и смућених, показавши им Христа...

„Христос воскресе, радости моја!" био је поздрав за којим је Свети Серафим Саровски, његов монашки имендан, дочекивао сваку придошлицу.

„Христос воскресе, Америко! Христос воскресе, свете!", клицао је својим животом и списима Серафим Платински, и његов орловски кликтај и данас одјекује у срцима православних широм планете.

Исечак из књиге: "СВЕТЛОСТ СА ЗАПАДА" - Живот и учење оца Серафима Роуза

Наставиће се.....

Share this post


Link to post
Share on other sites

.....

Стајање насупрот лажи

У свету лажи у ком живимо, где су романи - „приручници за гатање", а астрологија и магија  свакодневица многих телесних потомака Светог Саве и Светог кнеза Лазара, сусрет са књигама оца Серафима је као чаша хладне воде после барица из којих се, по нужди жеђи, пило... У духовној борби највише задивљује његова храброст да стоји насупрот свих хорди лажи овог времена. Додуше, и у претходној епохи било је бораца против нихилизма. Рецимо, гроф де Фалу, у свом делу под називом Национално јединство, 1880. грми: „А ви, систематски утописти, који занемарујете људску природу, ви, кривци за атеизам, надојени химерама и мржњом, еманципатори жене, рушиоци породице, родословци једног мајмунског рода, ви, чије је име донедавно значило увреду, будите задовољни: ви ћете бити пророци, а ваши ученици првосвештеници једне гнусне будућности!"

А велики Рус, Константин Леонтјев, каже, бранећи Русију православну од налета либерално-демократске Европе: „О, како те мрзимо, због тога што си у себи убила све оно велико, изузетно и свето, и која код нас, Руса несрећника, својим кужним дахом уништаваш оно најдрагоценије!" Али, и грофу де Фалуу и Леонтјеву било је лакше: у XIX веку су још многи могли да их схвате. Оцу Серафиму је било теже, јер се борио за пуноту живота у доба свеприсутног тријумфа нихилизма, и његово је сведочанство утолико драгоценије...

Како сведочити Христа на крају XX века?

У данашње време,„нови светски поредак" изгледа незауставив, и један по један народ падају у његове чељусти. Само Бог, ако жели, може да га заустави; но, у Писму је проречено одступништво од вере и долазак антихристов, последњег лажног месије, кога ће Господ убити појавом Свога присуства (2 Сол. 2,8), и чијим ће се поразом историја зла окончати у језеру огњеном. Нама, православнима, данас и овде, остаје да сведочимо Христов поредак, угледајући се на оца Серафима и учећи се од њега, као и од подвижника, исповедника и мученика наше Цркве свих времена.

Својим књигама и беседама отац Серафим Роуз је спасао многе душе, предајући их Христу и уводећи их у тор Његових словесних оваца; својим животом је доказао да је и данас, као и свагда, Христос свемоћна узданица свих који Му се обрате искрено и жељни спасења... На гробу оца Серафима десила су се већ многа и многа исцелења, чак и од тумора оболелих људи... Очито, Бог је слугу Свога оставио на помоћ немоћнима чак и после телесне смрти овог великог православног витеза... Предајући у руке читалаца књигу Светлост са Запада молимо се Господу за покој душе оца Серафима, али и, љубављу подстицани, шапућемо са вером: Блажени оче Серафиме Платински, моли Бога за нас!

1995/2005.

ЗАХВАЛНОСТ

Сви православни Хришћани с краја XX и почетка XXI века дутују неизмерну захвалност Братству Св. Германа Аљаског и сестринству Св. Ксеније Петроградске, који су се много потрудили на делу издавања књига православне духовности; нарочито хвала оцу Дамаскину (Кристенсену), писцу житија оца Серафима Роуза, тог верног сина Светог Јована Шангајског и учитеља многих душа гладних и жедних Бога Живога. Свима им хвала због православног мисионарења речју и делом, љубављу и жртвом. Господе, помени ове људе Твоје и сачувај их у све дане живота њиховог!

Приређивач,

На Св. Анастасију Узорешителницу 2004/2005.

Исечак из књиге: "СВЕТЛОСТ СА ЗАПАДА" - Живот и учење оца Серафима Роуза

Наставиће се.....

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...