Jump to content
Guest Светлана

о. Серафим Роуз

Оцени ову тему

Recommended Posts

ЗНАЦИ ВРЕМЕНА

ЗАШТО ПРОУЧАВАТИ ЗНАКЕ ВРЕМЕНА?

Јеромонах Серафим Роуз

Тема овог текста је уочавање, посматрање знакова времена. Пре свега, морамо знати шта у ствари значи фраза “ знаци времена “. Овај израз долази директно из Јеванђеља, из речи нашег Спаситеља у Матеју (16:3). Христос говори фарисејима и садукејима који су дошли Њему “ Лице небеско умијете познавати”, тј. знате какво ће време бити; “ а знаке времена не можете познати” . Другим речима, Он им говори да то нема никакве везе са науком, или са знањем о нашем месту у свету, или било шта слично. То је питање религије . Ми проучавамо знаке времена да би могли да препознамо Христа.

За време Христа, фарисеји и садукеји нису проучавали знаке времена да би видели да је Христос већ дошао, да је Син Божији већ на Земљи. Већ су тада постојали знаци које су они требали да препознају. На пример у књизи Пророка Данила из Старог Завета, налази се пророчанство у погледу седамдесет недеља, што значи да је Месија требао да дође око 490 година након времена Пророка Данила. Они Јевреји који су врло пажљиво читали Књиге, знали су тачно о чему је реч и у времену када је Христос дошао, знали су да је време да се Месија појави.

Али то је спољашњи знак. Што је важније фарисеји и садукеји су требали да пазе на унутрашње знаке. Да су њихова срца била права пред Богом, да се нису трудили да испуњавају само спољашње заповести закона, њихова срца би одговорила и препознала Бога у телу када је дошао. Као што су многи Јевреји урадили – Апостоли, ученици и многи други.

Даљи пасуси у 16 глави Јеванђеља по Матеју говоре даље о знацима. Наш Господ говори Јеврејима “ Род зли и прељубнички тражи знак и знак неће му се дати, осим знака Јоне пророка”. Догађаји у Старом Завету предочавају догађаје из Новог. Када је Јона био три дана у утроби кита, то је била слика тродневног боравка Христовог у гробници.

Наш Господ је говорио фарисејима и садукејима да зли и прељубнички род тражи фантастичне догађаје, тј. да ватра силази са неба, или да се Римљани отерају, да се Анђели прикажу и да прогоне стране завојеваче Римљане и ствари сличне врсте. Христос им је рекао да им се такав знак неће дати. Зли и прељубнички род тражи ово, али они који су чистога срца радије траже нешто духовније. И један од знакова који им је дан је Јонин знак. Наравно, да је велики знак да човек буде у гробу три дана и да устане, будући Бог.

Према томе, из речи Спаситеља, знамо да не треба да тражимо фантастичне знаке, већ да гледамо унутра, духовне знаке. Такође морамо да пазимо на оне знаке који према Писму морају да се десе.

ЗНАЦИ КОЈЕ НАМ ЈЕ ДАО ХРИСТОС

Ми, Православни Хришћани смо већ препознали и усвојили знаке Христовог Првог Доласка. Сама чињеница да смо Православни говори о овоме. Знамо шта ти знаци значе: знак Јоне, 490 година код Данила, и многе друге ствари које је Господ испунио. Наше божанске службе су пуне пророчанстава Старог Завета која су се испунила Христовим доласком. То смо све видели и препознали – то је јасно. Али сада треба да тражимо другачију врсту знакова, тј. знаке Другог Христовог Доласка. Целокупно учење о Другом Христовом Доласку и знаци који ће претходити томе налазе се на више места у Јеванђељу, нарочито у 24 глави по Матеју. Свети Јеванђелисти Лука и Марко такође имају главе о овоме.

Ово поглавље у Матеју, говори нам о томе како је Господ изашао из Храма и како су му Његови ученици показивали раскошну грађевину Храма. Наравно, тих дана је Храм био центар обожавања. Сваки Јеврејин је морао доћи у Храм бар за Пасху, Излазак, јер је то било једино место где је Бог могао бити обожаван на прави начин.

Господ је погледао у Храм и рекао Његовим ученицима „ Не видите ли све ово? Заиста вам кажем: неће остати овдје ни камен на камену који се неће разметнути.“ Рећи Јеврејину у то време, да ће цео Храм бити срушен, да неће ништа остати од њега, је као да му се каже да је крај света, јер је Храм био тачно и једино место где је Бог могао бити обожаван. Како ћеш се клањати Богу ако нема Храма? Тако је овим речима Господ подстакао ученике да мисле о крају света. Они су одмах упитали :“ Кажи нам, када ће то бити? И какав је знак Твојега Доласка и пошљетка вијека.“ Другим речима, они су знали да ће Он поново доћи и да ће тада бити и крај света.

Онда им је Господ дао цео скуп знакова који ће се десити пре него Он дође поново. Пре свега, Он каже : „ Чувајте се да вас ко не превари. Јер, ће многи доћи у име Моје говорећи: Ја сам Христос и многе ће преварити.“ Значи, многи ће се лажни христоси појавити. Ово смо већ видели у историји Цркве, они који су устали против Цркве, који су хтели да буду Бог, да буду Христос. Даље им Господ говори: „Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите, јер треба то све да буде. Али није још тада пошљедак .“ Наравно, од почетка ере Хришћанства су били ратови и гласови о ратовима, чак и више у наше време „ јер ће устати народ на народ и царство на царство; и биће глади и помора и земља ће се трести по свијету.“ Опет, ратови, глад и земљотреси. И Он Говори : „А то је све почетак страдања.“

Затим, долази следећи знак. То су прогони. „ Тада ће вас предати на муке, и побиће вас, и сви ће народи омрзнути на вас Имена Мојега ради.“ Тако,прво имамо лажне христосе, ратове, глад, земљотресе, прогоне и веома важан знак нашег времена – у погледу растућег хлађења љубави: „ И што ће се безакоње умножити, охладнеће љубав многијех.“ Ово је најсмртоноснији од свих знакова, јер је знак Хришћана, по речи Светог Јеванђелисте Јована Богослова, да имају љубав једни према другима. Када ова љубав захладни, то значи да су и Хришћани почели да губе Хришћанство.

Још један знак, у наредном стиху: „ И проповједиће се ово јеванђеље о царству по свему свијету за сведочанство свим народима. И тада ће доћи пошљедак.“ Овај знак да се Јеванђеље проповеда свим народима, ми видимо сада. Јеванђеље се преводи на стотине језика, на скоро свим странама света и Православље се проповеда у скоро свакој земљи света. У Африци су велике мисије у Уганди, Кенији, Танзанији, Конгу и шире се одатле.

Затим, једно дубље место: Господ говори у погледу гнусобе опустошења о којој говори пророк Данило. „ Када дакле угледате мрзост опушћења о којој говори пророк Данило, гдје стоји на месту светоме (који чита да разумије)“ . То јест, треба да разумете ово из нечег другог. Ово је други знак. Тиче се, наравно, Храма у Јерусалиму и неке врсте његовог скрнављења.

Онда, у 21 поглављу, ту је знак велике невоље: „Јер ће бити невоља велика какова није била од постања свијета досад нити ће бити.“ То јест биће време највећих и најтежих патњи у историји света. Можете да читате књиге из историје и пронаћи да је било много пута у историји време када је свет преживљавао велике патње. Ако читате шта се десило Јеврејима када је Јерусалим заузет након Христове смрти, наћи ћете такве патње које су у то време биле неописиве. На другим местима је такође било много патње. А опет, патња на крају света ће бити много већа. Наравно биће раширена свуда по свету и обухватиће свакога, не само једну групу људи, и биће нешто врло импресивног карактера. Описана је као „таква невоља каква није виђена“.

Одмах, након овог времена, долази још нешто горе. У 29 стиху пише: „И одмах ће по невољи дана тијех Сунце помрчати, и мјесец своју свјетлост изгубити, и звијезде с неба спасти, и силе небеске покренути.“ Такав догађај, наравно, се није десио никада раније и очигледно говори о времену уочи краја света, када ће се целокупна творевина распасти са циљем да се поново обнови.

Коначно, следеће стих: „ И тада ће се показати знак Сина Човјечијег на небу,“ тј. знак Крста ће се појавити на небу. „ И тада ће проплакати сва племена на Земљи, и угледаће Сина Човјечијега где иде на облацима небескима са силом и славом великом. “ То јест, долазак Христов ће бити са неба са знаком Крста - и то је сам крај свега.

Након приче о знацима на крају, Господ нам даје последњу заповест, говорећи: „Стражите дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш... Зато и ви будите готови, јер у у који час не мислите, доћи ће Син Човјечиј.“

Све је ово у 24 глави Јеванђеља по Матеју. Али све ово, за некога ко није темељно упознат са Светим Писмом и писањима Светих Отаца, скоро да поставља више питања него што решава. Морамо да разумемо шта је значење свих ових пророчанстава. Како да знамо када ће се она заиста испунити? И како да избегнемо лажна пророчанства? – јер постоје многи лажни христоси, лажни пророци, лажна пророчанства и тумачења. Како можемо знати које је право тумачење и који су прави знаци времена? Ако почнете да се занимате за ово и одете у било коју књижару, наћи ћете пуне полице са књигама које тумаче Откровење Јованово (Апокалипсу), књиге са тумачењима о крају света. У суштини, многи који нису Православни имају врло јасан осећај да су ово задња времена, али сви они дају тумачења према свом мишљењу.

ОСНОВА ЗА РАЗУМЕВАЊЕ ЗНАКОВА

Прва ствар коју морамо имати, ако желимо да имамо право тумачење, је нешто што зовемо основно знање Православља. То јест, познавање Светог Писма, и Старог и Новог Завета ( и то не онако како се нама чини, већ како је Црква протумачила); познавање дела Светих Отаца; познавање историје Цркве; и свесност постојања различитих јереси и одступања која нападају истинито схватање догми и учења о крају света Цркве. Ако немамо темељ у овим изворима, можемо се наћи неспремни и збуњени. То је тачно оно што нам Господ говори: да будемо спремни, да будемо припремљени. Ако не будемо имали основно знање, нећемо бити спремни и погрешно ћемо протумачити знаке времена.

Пре неколико година, књига која је штампана у Енглеској, постала је фантастични бестселер за религиозну књигу. Продата је у преко десет милиона примерака у Америци. Зове се „ Нова Велика Планета Земља“, писац је Хал Линдзи (Hal Lindsey), протестант из Тексаса. У прилично површном стилу он даје своје тумачење знакова времена. Он верује да су сада задња времена. Он верује да су свуда око нас испуњени знаци о којима Господ говори. Ако читате ову књигу, видећете да он некада наведе нешто више или мање у складу са учењем Цркве Христове, негде је скроз погрешно, а негде делимично у праву, делимично погрешно. То је зато јер само нагађа, тумачећи Писма по свом разуму. То је зато јер нема основно знање Православља, без позадине правог тумачења Писма и Светих Отаца. Стога, ако читате књигу озбиљно, наћи ћете се веома збуњеним. Не знате више у шта да верујете. Он говори, нпр. о миленијуму који треба да наступи пре краја света. Он говори о занесености, када се Хришћани наводно скупљају на небесима пре краја света и онда посматрају како људи пате доле. Он говори о зидању Храма у Јерусалиму као да је то добра ствар, као да је то припрема за Христов Долазак.

Ако читате књиге овог типа ( а постоје многе сличне овој; ова је бестселер јер је писац успео да подстакне машту људи на одређено време) и ако их све узмете као истину, наћи ћете да уместо препознавања Христа – што је и цео смисао разумевања знакова времена - ви ћете примити Антихриста.

Узмите нпр. питање Храма у Јерусалиму. Истина је, према Православном учењу да ће Храм бити поново подигнут. Ако слушате људе као што су Хал Линдзи и још горе, фундаменталисту Карл МекИнтира (Carl Mc’ Intire), они такође говоре о зидању Храма, али они говоре о томе у смислу да се он гради за Христа како би Он владао светом хиљаду година. О чему они причају је у ствари долазак Антихриста. Миленијум, према протестантима, специјална хиљадугодишња владавина на крају света, је у ствари владавина Антихриста.

Заправо, већ су постојали људи који су се дизали и проглашавали своја „хиљадугодишња царства“ која ће трајати до краја света. Последњи је био Адолф Хитлер. Ово је засновано на хијалистичкој идеји: тј. тумачење миленијума по схватању светском. Хиљаду година Апокалипсе представља живот Цркве који је сада, тј. живот Милости: и свако ко га живи, види да у поређењу са људима напољу, то је стварно рај на земљи. Али то није крај. То је наша припрема за право Царство Божије које нема краја.

Постоје многе књиге Православља које су нам сада доступне. Они који желе да озбиљно тумаче и схвате знаке времена, требало би да прво буду врло добро упућени у познавање ових књига, требали би да их читају, пажљиво их проучавајући и користећи их као дневну храну. Најбоље књиге за тумачење Апокалипсе нису нечија тумачења.

Најбоље књиге су основне духовне књиге. Пре свега, ту су основни текстови Православних догми, различити катехизиси. Једна од најбољих је дело из осмог века Светог Јована Дамаскина „ О Православној вери“, која води кроз цео катихизис. Још раније дело Светог Кирила Јерусалимског „Лекције Катихизиса“, тј. лекције за људе који се спремају за крштење, која пролази кроз Веру и говори тачно у шта Црква верује. Постоје многе сличне књиге, написане како у скоријим временима тако и оне и древних. Од скора, ту су катихизиси Светог Митрополита Платона и Митрополита Филарета које су краће и једноставније.

Поред ове две врсте књига – катихизиса и тумачења Писма- ту су и књиге о духовном животу. Оне укључују „Отачник“ (који говоре о животу монаха у Египту и њиховој духовној борби), „Дијалоге“ Светог Григорија Римског, „ Лествицу“ Светог Јована Лествичника, Житија Светих, „Беседе“ Светог Макарија Великог, дела Светог Јована Касијана, Филокалију, „Невидљиву борбу“ и „Мој живот у Христу“ Светог Јована Кронштатског. Ове се књиге баве основама Православног духовног живота, православне борбе, како да одбијемо таласе демона, како да не паднемо у прелест (самообману). Све оне дају основно знање неопходно за разумевање знакова времена.

Онда, ту су дела скоријих писаца која су истог духа са делима древних Светих Отаца. Два главна примера су два велика писца 19 века Русије, Свети Теофан Затворник и Свети Игњатије Брјанчанинов.

Ова два писца су веома важна, јер преводе учење Отаца сходно нашем времену. Они су већ објаснили многа питања која се појављују у стварима разумевања Светих Отаца.

Ту је и историја Цркве, која говори о Божијем Откровењу човеку и како Бог поступа са поштовањем према човеку. Веома је корисно да се читају приче из Старог Завета, јер се потпуно исте ствари дешавају и у Новом Завету. Онда би требало да се чита, заједно са Новим Заветом и историја Цркве Новог Завета. Нпр. постоји Еузебијева Историја Цркве, са траговима историје Цркве у прва три века, писано са стране Православне тачке гледишта.

Врло је битно да се види шта рани писци Цркве пишу да је важно у Историји Цркве: Апостоли, Мученици итд.

Тако, све ове различите књиге дају нам основно Хришћанско знање, тј. катихизиси, тумачења Писма, књиге о духовном животу, скорије књиге писане у духу Отаца, историје Цркве. Пре него што прочитамо доста ствари о томе шта тачно знаци времена значе, требало би да имамо основно знање из ових врста књига. Све оне нас припремају да схватимо понешто о знацима. Кад неко крене да подучава себе на овај начин, није само питање у гомилању знања и да будемо у стању да понављамо из срца одређене фразе, да поседујемо право тумачење Писма, или било шта слично.

ДУХОВНА РАЗБОРИТОСТ

Најважнија ствар коју неко стиче док чита основну литературу Православља је вештина која се зове разборитост. Када дођемо до два појма, која нам изгледају истоветни, или врло слични, вештина разборитости нам омогућује да увидимо која је лажна а која је истинита; односно шта има Дух Христов, а шта може имати дух Антихриста.

Сама природа Антихриста, који ће бити последњи светски владар и последњи Христов противник је да буде анти - Христ и то „анти“ не значи само против, већ и уместо, имитација Христа. Антихрист, као што сви Свети Оци говоре у беседама о њему, ће бити неко ко опонаша Христа, ко лаже људе да се Христос вратио на Земљу. Стога, ако неко има врло нејасну представу о Хришћанству, или тумачи Писмо по свом сопственом мишљењу (и према оним каја долазе из сфере ваздуха, а сфера ваздуха није хришћанска већ антихришћанска), онда ће он доћи до врло антихришћанских закључака. Видећи Антихриста, он ће мислити да је то Христос.

Можемо дати пар примера, који ће нам појаснити како расуђивање може да нам помогне да схватимо неке прилично компликоване ствари, феномене. Једна таква појава је харизматски покрет. Ту је грчки свештеник отац Еузебије Стефану из Индијане, који шири овај покрет у Православној Цркви. Има већи број присталица и симпатизера. Био је у Грчкој и ускоро иде опет и има доста људи који су импресионирани њиме.

Једни делимично виде разлог његовог успеха јер долази из једне атмосфере у којој људи, пошто су рођени Православци, иду у Цркву, примају Свете Тајне и све то узимају здраво за готово. Пошто код њих то постаје ствар навике, они не схватају да је цела суштина Цркве да имају Христа у срцу, и могу да прођу кроз цео живот Цркве а да им се срце не пробуди. У том случају, они су као незнабошци. Што је и битније, они имају већу одговорност него незнабошци. Незнабошци, пагани нису никада чули за Христа, док особа која је Православна а не зна шта је духовни живот, једноставно још није пробуђена за Христа.

Из такве средине долази и отац Еузебије. Видећи да је то духовно мртвило, а сасвим је у праву, пошто је много тога у Цркви духовно мртво, он жели да то оживи. Али, суштина проблема је што он сам припада истом таквом духу. У суштини, ви врло ретко видите да он чита основне духовне књиге. Он изабере једну или две која му се учини да је у складу са његовим мишљењем, али он нема праву основу у Православним изворима. Он не сматра да су то најважније ствари за читање.

Ако погледате дубље шта он и други људи који су у харизматском покрету говоре, а књига „Религија будућности“ улази у тај проблем до детаља, видећете да оно што они називају духовно буђење и духовни живот је у ствари оно што скорији Оци, као Свети Игњатије Брјанчанинов пажљиво описује као обману, прелест, тј. као убрзаније струјање крви које нам даје слику духовног, што у ствари нема никакве везе са духовном стварношћу уопште. То је толико различито и далеко од истинског хришћанског живота, који се испољава у књигама које смо помињали, као небо од земље.

Не обраћајући пажњу на детаље како се они моле, какве им се све појаве јављају на њиховим службама, уочавате да је основна идеја којом се отац Еузебије и харизматски покрет руководе лажна. Добили смо један чланак из часописа оца Еузебија, „Логос“. Ту он говори о великом изливу Духа Светог у последњим временима, пред Долазак Христов. Сви хришћани би требало да се обнове, да приме Свети Дух, да говоре језике. Ово припрема за Христов Долазак и биће велики духовни излив пре него Христос дође.

Ако пажљиво читате Писма, без убацивања ваших произвољних претпоставки, чак и без светотачких поука и тумачења, видите да нигде ништа не пише о великом духовном изливу на крају света. Сам Христос говори супротно. Прво даје Његово учење у погледу тога како треба да се молимо и имамо вере и не будемо бојажљиви. Он нам даје пример удовице која одлази код судије и стално га моли да посредује у њеном случају и Он нам говори како и ми тако треба да се молимо и молимо и молимо док нас Бог не чује и услиши нас. Ово је веома добар пример молитве. А затим Он говори „Поред свега тога (тј. упркос чињенице да сам вас тако научио и да је ово прави пут молитве), да ли ће Син Човечији када дође, наћи веру на Земљи.“ Другим речима, упркос свему што вам је дано, практично неће остати ни један Хришћанин на крају света. „Да ли ће наћи веру на земљи?“, да ће Он неће наћи скоро никог. Неће бити гомила људи који се моле и који су надахнути Духом Светим на крају времена. Сви Свети Оци који о томе говоре, говоре да ће бити врло ужасних времена на крају света и говоре да ће прави, истински Хришћани бити сакривени, невидљиви за очи света. Они који буду видљиви свету, неће бити прави Хришћани.

Данас, имамо изванредна харизматска окупљања у Универзитету Нотр Дама, сваке године у Јерусалиму се одржавају „харизматске“ конференције о Светом Духу. Шездесет, седамдесет хиљада људи долазе и окупљају се и моле се и дижу руке и сви говоре језике. Изгледа као да се време Апостола вратило, али ако погледате шта се тамо ради, видите да није у питању прави дух, у питању је лажни.

Стога, када отац Еузебије говори о Светом Симеону Новом Богослову, и како ви морате знати ко је Свети Дух и примити га свесно, то је лепо, то је добро учење – али ако имате погрешан дух, то учење не делује. И то није прави дух. Постоје бројни знаци који говоре да је тај дух другачији и да није Дух Свети.

Ево једног случаја, где уколико имате основну хришћанску разборитост, можете да сагледате појаву за коју се тврди да је апостолска и да је истоветна са раним периодом Цркве када се припремала за Други Долазак Христов. Ако погледате пажљивије, видите да није иста ствар. Ако ћемо баш, они су исти као они који желе да граде Храм за Христа. Они га граде за Антихриста, то је тотално супротна ствар.

Поново, видите како вам правилно расуђивање омогућава да процените појаве, које нису идентичне са Православним појавама, већ као нове ствари. На први поглед, питате се о чему се све ту ради. То је карактеристично за интелектуалне покрете, нешто доспе у ваздух, сви га прихвате јер су времена зрела за то и онда сви крећу да причају о томе, а то онда постане мода. Нико не зна како; само су сви спремни за то, неко то изненада помене и то почиње да кружи свуда.

Наставља се на следећем посту...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Наставак...

ИСКРИВЉЕНОСТ ХРИШЋАНСКЕ ЈЕДНАКОСТИ

Ми данас имамо једну одређену идеју, која данас заокупља људе: такозвана идеја женских слобода. Ово се појављује у виду свештеница у англиканској цркви а такоће и у католичкој, која се за то припрема.

Наравно, ако погледате озбиљно, седнете и размислите о томе, и прошитате шта Свети Апостол Павле говори о жени и тако даље, нећете имати проблема. Све је врло јасно да је реч о још једној лудој идеји. Али је врло интересантно да се загледа мало дубље и да се види одакле то потиче. Зашто постоји таква идеја, шта је то, шта је иза тога? Јер ако разумете стратегију ђавола, бићете мало боље припремљенији да му се супротставите.

Ова идеја о женским слободама може да се прати уназад најмање двеста година. Наравно, можете да идете и пре тога, али данашње стање потиче од пре најмање двеста година, од претеча Карл Маркса, раних социјалиста. Ти социјалисти су говорили о великом добу утопије које ће доћи, када све разлике међу класама, расама и религијама итд. буду срушене. То ће бити једно велико ново друштво, они кажу, где ће сви бити једнаки. Ова идеја је наравно, заснована на Хришћанству, али искривљеном, и води ка супротном.

Био је одређени филозоф у Кини у касном деветнаестом веку који је довео ову филозофију до њеног логичног закључка, бар колико далеко може да се оде. Његово име је К’ ang Yu-Wei (1858-1927). Он није нарочито занимљив, сем као ваплоћење те идеје, духа времена. Он је практично претходник Мао Це Тунга (Mao Tse-Tunga) и преузимања Кине од стране комуниста. Он је базирао своје идеје не само на искривљеном хришћанству, које је преузео од протестаната са Запада, већ и на будистичким идејама. Дошао је на идеју те утопије, која мислим, треба да се оствари у 21 веку, према његовим пророчанствима.

У овој утопији, сви нивои друштва, све религијске разлике и све остале могуће разлике које узрокују друштвене везе биле би укинуте. Сви би спавали у спаваонама и јели у заједничким салама, мензама. И онда он са његовим будистичким идејама наставља даље. Каже да ће све разлике мећу половима да се укину. Једном када људска раса буде уједињена, нема разлога да се ту стане – мора се ићи даље. Морају се укинути разлике између животиња и људи. Животиње такође улазе у царство, а онда када имате животиње... Будисти такође врло поштују биљке; стога ће и све биљке ући у то царство, на крају и сав неживотињски свет. Па ће онда на самом крају света постојати апсолутна утопија свих врста бића, које су некако постале помешане међусобно и све су у потпуности једнаке.

Наравно, када читате о свему овоме, ви кажете овај човек мора да је био луд. Али, ако погледате мало дубље, видећете да све долази од дубоке жеље, потребе за бар мало среће на земљи. Ни једна незнабожачка филозофија, међутим, не даје срећу; ни једна људска филозофија не даје срећу. Наше Хришћанство даје наду о Царству не од овог света. Идеја о савршеном царству долази од Хришћанства, али пошто ранији социјалисти нису веровали у други свет, ни у Бога, они су сањали о прављењу царства од овог света. То је у ствари и суштина комунизма

Ми наравно, видимо шта се дешава када се таква идеја примени у стварности. Имате експеримент са Француском Револуцијом, која је имала наизглед добре идеје – слобода, братство, једнакост – или Бољшевичка Револуција, или још скорије различите друге комунистичке револуције. Коначно, на крају имате и Камбоџу, малу сиромашну земљу која је три пуне године трпела апсолутни комунизам и десило се да је најмање једна четвртина популације била уништена јер се нису уклапали. Свако ко је имао образовање више од средње школе, свако ко је размишљао својом главом итд. Сада, режим је свргнут од снага које су мало мање суровије, али опет не постоји разлог за много весеља.

Ово показује, да када покушате да примените ове идеје у стварности, добијате не рај, већ боље рећи пакао на земљи. У ствари, цео случај са Русијом у задњих шездесет година је доказ овога, да не постоји рај на земљи, осим у Цркви Христовој, уз патње. Наш Господ је прорекао да ћемо већ у овом животу ми примити стоструко више него што дајемо, али то мора ићи уз прогоне и патње. Они који желе да имају рај на земљи без патњи и прогона, који су чак и без вере у Бога, праве пакао на земљи.

„ХРИШЋАНСКА“ ЗАИНТЕРЕСОВАНОСТ ЗА НЛО

Други пример нових појава, за које на први поглед не знаш шта су, је сада врло уобичајена појава тзв. НЛО, летећих тањира. Постоји један протестантски проповедник, горепоменути Карл МекИнтир, који је екстремно строг и праведан и врло Библио – верујући. Има радио програм, „Реформа 20 века“ и новине. Он је апсолутно у праву - морате се одвојити од свих људи који су у апостасији (одступништву) и његове идеје су врло лепе. Он је антикомуниста. Назива Билија Грејема одступником, заједно са свима који се не слажу са оним што он мисли да је исправно. Са ове тачке гледишта он је веома строг, али још ћете видети најчудније ствари у његовој филозофији. Нпр. он за себе гради Јерусалимски Храм, на Флориди. Он има модел Храма и хоће да га направи, да би могао да се такмичи са Дизнилендом. Људи би долазили и плаћали да виде Храм који се гради за Христов Долазак. Ово би требало да буде добра прилика да се сведочи Хришћанство.

Он се такође занима и за летеће тањире, такође. У сваком броју његових новина, постоје мале рубрике назване „НЛО рубрике“, где они испољавају велику задивљеност о свим чудесним, позитивним стварима које ови летећи тањири чине. Они праве конференције и праве филмове о томе.

Врло скоро је било пар протестантских књига о НЛО-има, које врло јасно показују да је реч о демонима. Особа која пише у рубрици о њима, се врло узнемирила и рекла да неки људи тврде да су та бића демони, али да она може доказати да нису. Она наводи случај породице на Средњем Западу које видела летећи тањир. Летећи тањир се спустио, слетео и породица је видела малог „ зеленог “, обично су три метра високи или слично, који је певао „Алилуја“. Они су стали, погледали и онда одлетели; претпостављам да им ништа више није рекао. И онда се цела породица бацила у размишљање; почели су да размишљају о „Алилуја“, да размишљају о хришћанству, погледали су у њихову Библију и на крају су завршили у Фундаменталистичкој цркви, прешли у хришћанство. Стога, та особа говори, та бића мора да су нека врста људи која помажу Божијем Промислу да учини свет хришћанским, јер су они певали „Алилуја“.

Наравно, ако читате Светог Игњатија Брјанчанинова , видећете какве су све обмане демони способни да ураде: демони се „моле“ за вас, чине чуда, праве најфантастичније појаве, доводе људе у цркву, раде све оно што желите докле год вас држе у обмани. А када дође време, онда ће изненада извести трикове на вама. Тако да ови људи који су прешли у неку врсту хришћанства, због тих тзв. ванземаљаца, чекају да их следећи пут виде; а следећи пут њихова порука може имати везе са Христовим Доласком на Земљу или нешто слично. Очигледно је да је то све дело демона. То је стварност. Понекад је само машта, али када су то све стварне појаве, то све очигледно долази од демона.

Ово је основно. Ако читате било који текст раних Отаца, нека од Житија Отаца у Отачнику, видећете многе случајеве где су се ова бића изненада појављивала. Данас, они се појављују у летећим тањирима јер су се прилагодили људима данашњице; али ако схватите како духовна обмана функционише и какве све врсте лукавства ђаво има, онда нећете имати проблема са разумевањем о чему се ради када су у питању НЛО. И још нешто, особа која пише „НЛО рубрике“ је строги фундаменталистички хришћанин. Она очекује нова „открића“ од бића из свемира.

ЗАШТО МОРАМО ИМАТИ ПРАВОСЛАВНИ ПОГЛЕД НА СВЕТ

Тако, да се вратимо на прву ствар: ми посматрамо знаке времена да би могли да препознамо Христа када Он дође, јер је било до сада много лажних христоса, много више ће их доћи а на самом крају света доћи ће онај ко се зове Антихрист. Антихрист ће ујединити све оне који ће у обмани мислити да је он Христос, а то ће укључити све оне чија су тумачења хришћанства изгубљена. Често видите људе који исповедају хришћанство, и изгледа да су многе од њихових идеја у реду – иду према Библији. Онда погледате мало овде, мало онде и видите да је ту грешка, па ту грешка итд.

Врло скоро, отац Димитриј Дудко, у малим новинама које он издаје, наводи да је срео некога ко за себе тврди да је хришћанин. Када је кренуо да разговара са њим, осетио је да та особа није Православна и упитао га је „ Да ли сте ви Православни?“ , „ О, па то није битно, сви смо ми хришћани. Најважније је да смо сви ми хришћани.“ Он је рекао, „ Не, не ми морамо да будемо прецизнији од тога. Нпр. Ако сте ви баптиста а ја Православан, ја верујем да ми имамо Тело и Крв Христову, а ви не.“ Морамо бити прецизни, јер постоји много разлика. Добро је имати став, ја то поштујем, нећу се мешати у твоју веру, али поред свега тога постоји прави начин веровања и постоје путеви који одводе од истине. Ја морам да сам у складу са истином. На исти начин можемо видети много људи, који нису Православни, да имају много добрих ствари, али греше у неком погледу. На крају, на Богу је да суди, не на нама. Али можемо видети шта се може десити, ако на све ове начине људи мало помало одступају, у последњим временима ако људи наставе да верују на овај начин. Ове грешке могу да узрокују да људи видећи Антихриста, мисле да је Христос. Постоје многобројне секте, које верују да Христос долази да влада хиљаду година из Храма у Јерусалиму. Стога, када Јевреји крену да граде Храм, ове секте ће им се придружити, јер по њима, то је знак Христовог Доласка. Напротив, ми знамо да то није знак Његовог Доласка, јер Христос више неће долазити у Храм. Храм је срушен. Христос ће само доћи онда на крају света, када треба да започне своје вечно Царство. Једини ко ће доћи у Храм је Антихрист.

Ето, то је разлог зашто Православни хришћанин мора да схвати да је припрема на овом пољу апсолутно неопходна. Што смо ближе последњим временима, то је више неопходније разумевање и припрема.

ПОГЛЕД НА ПОСЕБНЕ ЗНАКЕ

Да сада погледамо на тренутак на знаке наших времена, који говоре да је Други Долазак Христов, коме ће претходити долазак Антихриста, близу. У погледу пророчанстава из 24 главе по Матеју, пре свега, лажни христоси који ће доћи, затим ратови, болести, земљотреси, прогони – тешко је просудити јер се све то већ дешавало у току протеклих две хиљаде година. Тачно је да је све то израженије као никада пре, али је такође тачно да може бити и много горе. Ови знаци су на почетку знакова, али они још нису тако озбиљни да би могли рећи да се налазимо управо у последњим данима.

Један знак, ипак, је врло интересантан и који се испољава у нашим временима, је та да је сада Христос изложен на сцени. У ранијим временима, никад није било дозвољено да Христос буде описан на сцени, јер глумац даје људску интерпретацију, а Христос је Бог.

У Православљу нема одређеног канона о томе, али су Православни погледи против тога; и протестанти и католици би до пре пар година били ужаснути да неки глумац игра, тумачи Христа. Сада је то постало уобичајено, не само у религијском контексту, већ и у контексту далеко од религије. „Јеванђеље“, „Исус Христос суперстар“ и слично; све ово представља светогрђе, које приказује Христа у световној форми људима. Ово је врло карактеристично за наше време, јер приказује и неверујућим људима слику Христа, тако да када се буде појавио Антихрист, они ће рећи „Аха, видео сам нешто слично на филму. То мора да је то.“

РАСТУЋЕ ХЛАЂЕЊЕ ЉУБАВИ

Још један врло карактреристичан знак за наше времена, је следећи поменут у Јеванђељу по Матеју: да ће љубав многих захладнети. Ово изгледа да представља недвосмислену, несумњиву карактеристику наших времена и то у већем степену него икада раније. Неко може приметити да то неки називају и нихилизам. Људи чине злочине без икаквог одређеног разлога, не ради зараде већ само из узбуђења, јер они немају Бога у срцу. Где год да погледате, видите мањак нормалних људских односа у породицама, што производи хладне људе. То је врста људи, која се у тоталитарним друштвима користи као радна снага у концентрационим логорима, итд.

Скоро смо имали трагедију у Џонстауну, која је била изазвана од Америчких грађана. Људи су били идеалисти, који су се сасвим посветили циљу. Иако се сада открива да је то била комунистичка комуна, ипак, људи су наводно били хришћани. Вођа је био свештеник тзв. „ христове цркве“, једне од главних њених струја. Али ипак што су ти људи наводно имали неку свест о Богу и Хришћанству, они су се хладно поубијали. Они који су испили отров и дали га својој рођеној деци, учинили су то са врло смиреним изгледом. Ту нема проблема: то је твоја дужност, то ти је речено да урадиш. О овој врсти хладноће Христос говори. Свака врста било какве људске топлине је нестала, јер је Христос отишао из срца: Бог је отишао. Ово су застрашујући знаци нашег времена. И што је још битније, трагедија која се десила у Џонстауну је само упозоравајући знак, јер изгледа да ће још много горе ствари наићи. Ово је ђавоље дело, очигледно.

Само пар година пре тог случаја, чули смо шта се десило у Камбоџи. Мала група људи, њих десет или двадесет, заузели су целу земљу и сурово убили око два милиона људи, зарад неких апстрактних идеја. „Ми ћемо се вратити на село,“ они су говорили: стога су сви морали да напусте градове. Ко није могао, био је убијен. Људи у болницама, на операционом столу, морали су да напусте град, ако нису, умирали су – били су убијани и остављени у јарку. Лешеви су били нагомилани по градовима – било је застрашујуће. Ово представља исто оно што се десило и у Џонстауну, хладноћа заснована на некој идеалистичкој идеји, успостављање комунизма на земљи. Испада да је Достојевски био у праву. У једној његовој књизи, лик по имену Шигалов, теоретичар, има апсолутну теорију како комунизам треба да дође на земљу. Он сматра да је идеално стање на земљи, истински комунизам. На жалост, он говори, да би уредили срећу шездесет милиона људи, морали би да убијемо сто милиона људи. Али, зато би ти људи, тих шездесет милиона били срећни као нико пре, а оних сто милиона би послужило као ђубриво за будући светски рај. Десило се да је у Русији тачно сто милиона људи нестало, од 1917, од чега су бар шездесет били убијано од Совјета лично.

Ово је врло, врло присутно у нашим временима: да љубав захлађује. Ово се јавља и међу хришћанима, не само код свих осталих.

Онда, још један знак, који је данас достигао размере као никада досад. Јеванђеље се проповеда по целоме свету. Текст Јеванђеља се преводи на скоро све језике света који се данас говоре, мислим да их је око хиљаду. Осим тога, Православље се проповеда по целој Африци. Ми шаљемо наше часописе у Уганду и Кенију – и добијамо писма, врло дирљива писма од младих Африканаца који су постали Православни. Врло поштују свог епископа, иду и на семинаре. Очигледно је да је снажно осећање Православља даровано људима из Африке. Они су врло једноставни људи. Православље не мора да буде сложено ако постоје прости (једноставни) људи, којима се оно проповеда. Само у случају када други покушавају да га оповргну и говоре да Писмо говори нешто другачије, покушавајући да дају произвољно тумачење, што значи одбијање свештеника, епископа итд. Једноставни људи одоговарају на Православље као што су увек и одговарали у прошлости. Проблем је, пре свега, са компликованим људима.

ХРАМ У ЈЕРУСАЛИМУ

Ту је и знак „мрзости опушћења“, и свега што је у вези са Храмом у Јерусалиму. По први пут у историји, сада постоји таква могућност. Градња Храма је покушана само једном у ранијој историји, у четвртом веку. Знање овога, врло добро показује како историја Цркве може помоћи. Можемо наћи више извора о том догађају из четвртог века: Свети Кирило га помиње, као и неколико историчара Цркве тог времена. Јулијан Одтупник, пошто је имао велику жељу да збаци Хришћанство, решио је, пошто је Христос прорекао да неће остати камен на камену од Храма, да ако поново сагради Храм, доказао би да је Христос преварант и незнабоштво би се повратило. Он је намерно позвао Јевреје натраг у Јерусалим, да би они почели да подижу храм са његовим благословом. У току дана би мало саградили, да би следећег јутра пронашли сво камење разбацано по земљи. Покушали су поново, а онда је пламен кренуо да излази из темеља. Сви се историчари слажу у овоме. А поготово, што данашњи модерни, рационалистички историчари не могу да негирају списе и чињеницу да се нешто заиста догодило, почињу да говоре нешто типа: „ Мора да су имали скривену нафту или подземне гасоводе.“ То је очигледно било чудо Божије, које је спречавало градњу Храма, јер му није било време. Он ће бити саграђен на крају времена. У сваком случају, одустали су од градње. Од неколико каменова који су преостали, више није остало ништа. Пророчанство се испунило за време Јулијана Одступника.

Али, од 1967 место где се Храм налазио, је поново у рукама Јевреја. Стога, по први пут, постаје врло могуће да ће Храм бити изграђен. Једино што омета, је велика џамија коју муслимани имају тамо. Ако буде уништена, вероватно ће почети рат.

Од 1948, тамо се налази посебна држава Јевреја на Светој Земљи. Неверним Јеврејима ће Антихрист доћи. Он ће прво доћи до Јевреја, а онда целом свету кроз Јевреје; и шта ће се још само десити остатку верних Јевреја, који ће коначно примити Православље на самом крају времена.

Тако да је овај знак Храма врло значајан. Када видимо да се Храм гради, значи да смо пред вратима, јер је то један од кључних знакова самог краја. За сада, наравно, нема градње, али постоје разне гласине да су планови направљени, да је камење скупљено, итд. Очигледно је да Јевреји размишљају о томе.

ОСТАЛИ ЗНАЦИ

Још један знак је чињеница да ће Антихрист кад буде дошао, бити владар целога света, а само је у нашем времену постала реалност да један човек може завладати светом. Сва светска царства до сада су заузимала само део планете а пре модерних комуникација, било је немогуће да један човек завлада целим светом.

Штавише, са повећаним комуникацијама, атомским бомбама и савременим оружјем, могућност настанка патње и невоља светских размера постаје већа него икада. Очигледно је да ће следећи рат у историји човечанства бити разорнији него икада и вероватно ће узроковати у првих пар дана, више жртава него сви ратови у историји. Поред атомских, ту су и биолошка оружја за ширење болести међу људима, отровни гасови и свакаква фантастична оружја која у случају општег рата могу бити коришћена.

Ту је и чињеница да су данас људи више него икада међусобно повезани, што може узроковати да када наступи нека велика катастрофа у некој земљи, инфлација или слично, то може погодити остатак света. Ово смо већ видели тридесетих година, када се Велика Депресија из Америке проширила у Европу. У будућности, очигледно је да се нешто још горе може десити. Ако једна земља крене да гладује, или жетва једне године не роди у Канади, Аустралији, Америци и Русији – све четири велике земље које снабдевају тржиште – замислите само како ће остатак света бити погођен.

УПОЗОРЕЊЕ ОНИМА КОЈИ СУ „ПРИТИСНУТИ“ СУМОРНОШЋУ И СТРАШНИМ СУДОМ

Сви ови знаци су врло негативни. Знаци који показују колапс света, да је свет близу краја, да Антихрист треба да дође. Врло је лако да се погледа у све ове знаке и да се доспе у негативно расположење ако будемо тражили само негативну страну. Штавише, неко може развити целокупну личност – негативну личност – засновану на овоме. Када год се неке нове вести појаве, он каже:“ Ах, па наравно, тако то иде, а биће све горе.“ Следећи долази и говори: „ Да, да очигледно је шта ће се десити, а може бити још само горе.“ Све што погледа, може му изгледати само као негативно испуњење ужасних времена.

Истина је да морамо бити свесни ових ствари, да не смемо бити претерано оптимистични због савремених догађаја, јер су вести у наше време ретко добре. У исто време, међутим, ми треба да чувамо на уму разлог сагледавања знакова времена. Ми посматрамо знаке времена не само да би видели када ће Антихрист доћи. То је, пре споредна ствар. Ми посматрамо знаке да би знали када ће Христос доћи. То је основно што морамо да имамо на уму, да не би били надвладани суморношћу, депресијом, затварањем у себе, гомилањем хране за будућу несрећу. То није баш паметна ствар. Ми, радије, треба да се трудимо да будемо Хришћани, тј. да мислимо о другим људима, покушамо да им помогнемо. Ако смо ми хладни, суморни и песимистични, ми учествујемо у хладноћи која је један од знакова краја. Требало би да будемо топлији и да помажемо једни другима. То је знак Хришћанства.

Ако погледате у историју, ( то је још један од добрих разлога да се чита историја Цркве), видећете да је кроз целу историју човечанства, кроз цео Стари Завет, Нови Завет и кроз сва Хришћанска царства касније – ако погледате незнабошце, пагане, иста ствар – постоји континуирано време патњи. Где су Хришћани присутни, ту су суђења, прогони и сви ови Хришћани су освајали Царство Небеско.

Стога, када време прогона наступи, ми треба да се радујемо. Ту је у новинама оца Димитрија Дудка описан занимљив случај. Жена у Русији је затворена на психијатријску клинику, јер се крстила на месту где није требало, што је носила крст и слично. Отац Димитрије и његова духовна чеда су отпутовали у Москву, отишли на клинику, заказали састанак, разговарали са доктором и на крају га убедили да она не треба да буде ту. Отац Димитрије је говорио: „Они су се плашили нас, јер када сте их притиснули о њеном држању на том месту, они су изјавили да они у ствари немају закон који може да је задржи ту.“ Коначно су се сложили да је пусте одатле, након што је била тамо недељу дана. Док је била тамо, давали су јој разне лекове и ињекције, покушавајући да је сломе и да је одврате од религије. Када је изашла, била је мало уздрмана. Села је на клупу ван клинике и почела да говори: „Знате, док сам била тамо и док су се односили према мени одвратно, била сам смирена, јер сам осећала да ме Неко штити; али када сам изашла, одједном ме је ухватио страх. Сада сам скроз узнемирена и уплашена да ће они поново доћи по мене, да ме тајна полиција прати иза угла.“ Очигледно је зашто је то било тако. Када вас прогоне, Христос је са вама, јер патите због Њега. А када сте напољу, постоји неизвесност да ли ћете се вратити у то стање. Почињете опет да размишљате људски. Када сте тамо, ви немате никакав ослонац, стога морате имати Христа. Ако немате Христа, немате ништа. Када сте напољу, почињете да размишљате и да се ослањате на себе и губите Христа.

Разговор вођен у Редингу, (Калифорнији) 80 – их година прошлога века!!! Неки делови су изостављани, делови разговора који се односе пре свега, на податке које књиге се могу наћи у Америци преведене на енглески језик.

Преузето из часописа: The Orthodox Word Vol. 34, Nos. 3-4 (200-201) May-August, 1998

Share this post


Link to post
Share on other sites

РЕЛИГИЈА БУДУЋНОСТИ

Јеромонах Серафим Роуз

Веома је значајно у погледу духовног стања савременог човечанства, да се „харизматичка“ и искуства „медитације“ укорењују међу „Хришћанима“. Утицај Источних религија неоспорно је на делу међу таквим „Хришћанима“, али је то само последица нечег основнијег: губитка самог осећања и укуса Хришћанства, захваљујући чему, нешто толико страно Хришћанству, као што је Источна „медитација“ може заробити „Хришћанске“ душе.

Живот само-довољности и фокусираности само на себе, који се живи од највећег броја данашњих „Хришћана“ је толико све-прожимајући да их ефикасно запечаћује од било каквог схватања духовног живота; а када такви људи крену са „духовним животом“, то онда представља само још један облик само-задовољења. Ово може бити виђено, прилично јасно, у потпуно лажном религиозном идеалу и „харизматског“ покрета и различитих облкика „Хришћанске медитације“: сваки од тих облика обећавају (и дају врло брзо) искуство „задовољства“ и „мира“.

Али то није Хришћански идеал уопште, који се може описати сажето, као сурова борба и битка. „Задовољство“ и „мир“, описани у тим савременим „духовним“ покретима су прилично јасно производ духовне обмане , духовног само-задовољства – који представља апсолутну смрт за Богоусмрени духовни живот. Све ови облици „Хришћанске медитације“ делују само на психичком нивоу и немају уопште ништа заједничко са Хришћанском духовношћу.

Хришћанска духовност се обликује у напорној борби да се задобије вечно Царство Небеско, које у потпуности почиње само са одбацивањем овог привременог света, а истински Хришћански борац никада не налази покој, чак ни у предукусима вечног блаженства, којих би могао да се удостоји у овом животу; док Источне религије, којима Царство Небеско није откривено, теже једино да стекну психичка стања која и почињу и завршавају се у овом животу.

У наше време отпадништва, које претходи појави Антихриста, ђаво је пуштен за одређено време (Откр. 20:7) да чини лажна чудеса која није могао чинити за време „хиљаде година“ Благодати у Цркви Христовој (Откр. 20:3), и да сакупи у своју паклену жетву оне душе, које „љубави истине не примише“ (2 Сол. 2:10).

Можемо рећи да је време Антихриста заиста близу. Самом чињеницом да се ова сатанска жетва не убире само међу незнабошцима, који нису чули за Христа, већ чак и међу „Хришћанима“ који су изгубили укус Хришћанства. Сама природа Антихриста је да представи царство ђавола, као да је  Христово Царство. Садашњи „харизматски“ покрет и „хришћанска медитација“ и „нова религиозна свест“, чији су они делови, јесу претече религије будућности, религије последњег човечанства, религије антихриста, а њихова главна „духовна“ функција је да учине доступним Хришћане за демонску иницијацију, која је ограничена само на незнабожачки свет.

Нека буде да су често ови „религиозни експерименти“ привремене и трагајуће природе, да у њима у најмању руку има психичке само-обмане, као што је има у изворном, демонском обреду иницијације; несумњиво је да није свако ко успешно „медитира“ или мисли да је примио „Крштење Духом“ у стварности примио иницијацију у царство ђавола. Али то је циљ тих „експеримената“ и несумњиво да ће технике иницијације постати чак још више делотворно, како човечанство постаје припремано за њих, ставовима пасивности и отворености за нова „религиозна искуства“ која су усађена у ове покрете.

Шта је довело човечанство – и заиста и „Хришћанство“ – до овог очајног стања? Сигурно није отворено обожавање ђавола, које је ограничено увек на ограничен број људи; пре је у питању нешто префињеније, лукавије, нешто застрашујуће за трезвеног Православног Хришћанина за размишљање; то је губитак благодати Божије, која следи за губитком укуса Хришћанства.

На Западу, сигурно је, благодат Божија је изгубљена пре много векова. Римокатолици и Протестанти данас нису у пуноти окусили благодат Божију, па зато није изненађујуће да нису у стању да примете ову демонску лаж.

Али авај! Успех лажне духовности чак и међу Православним Хришћанима данас, открива колико су и они такође изгубили укус Хришћанства и не могу више правити разлику између истинског и лажног, псеудо-Хришћанства. Предуго су Православни примали здраво за готово, драгоцену ризницу своје Вере и занемаривали да искористе чисто злато свог учења.

Колико је много Православних Хришћана чак свесно постојања основних текстова Православног духовног живота, који тачно уче како разликовати праву и лажну духовност, текстови које дају живот и учења Светих мушкараца и жена који су задобили обилну благодат Божију у овом животу? Колико много њих је направило сопствена учења од Отачника, Лествице Светог Јована, Беседа Светог Макарија, Житија Богоносних Отаца пустиње, Невидљиве Борбе, Мог Живота у Христу, Светог Јована Кронштатског?

У Житију великог Оца Египатске пустиње, Светог Пајсија Великог (19. јун) можемо видети шокирајући пример како је лако изгубити благодат Божију. Једном је његов ученик ишао до једног града у Египту да прода свој ручни рад. На путу је сусрео Јеврејина који је, видећи његову једноставност, почео да га обмањује говорећи: „О љубљени, зашто верујеш у простог, распетог Човека, кода Он уопте није био очекивани Месија? Други треба да дође, али не Он“. Ученик, будући слабог ума и простог срца, почео је да слуша ове речи и дозволио је себи да каже: „Можда је то што говориш тачно.“

Када се вратио у пустињу, Свети Пајсије се окренуо од њега и није хтео да проговори ни једну реч са њим. Коначно, након дугог преклињања ученика, Светитељ му је рекао: „Ко си ти? Не познајем те. Мој ученик је био Хришћанин и на њему је била благодат Божија, али ти ниси такав; ако си заиста мој ученик, онда те благодат Крштења напустила и слика Хришћанина је уклоњена“.

Ученик је са сузама испричао свој разговор са Јеврејином, на шта му је Светитељ одговорио: “ О изопачени! Шта може бити горе и безумније од тих речи, којима си се одрекао Христа и Његовог божанског Крштења? Сада иди и плачи над собом ако желиш, јер немаш више места код мене; твоје име је написано са онима, који су се одрекли Христа и заједно са њима ћеш примити суд и мучење.“

Слушајући овај суд, ученик се испунио покајањем, а на његово преклињање, Светитељ је заћутао и почео да се моли Господу за опроштај својих грехова. Господ је чуо молитву Светога и подарио му да види знак Његовог опроштаја ученику.

Светитељ је тада упозорио ученика: „О дете, подај славу изахвланост Христу Богу заједно са мном, јер је нечисти, богохулни дух одступио од тебе, а на његово место је сишао Дух Свети, враћајући ти благодат Крштења. Тако, пази себе сада, да не би због лењости и безбрижности мреже непријатеља пале поново не тебе и, пошто си грешио, не би био осуђен да огањ геене“.

Значајно, је да су се међу „екуменским Хришћанима“, „харизматски покрет“ и „медитација“ укоренили. Одлика веровања јереси екуменизма је ова: Православна Црква није једина, истинита Црква Христова; да је благодат Божија такође присутна у другим „Хришћанским“ деноминацијама, па чак и не-Хришћанским религијама; да је уски пут спасења према учењу Светих Отаца Православне Цркве, само „један међу многима“ ка спасењу; да су детаљи нечијег вероавања у Христа од малог значаја, као и нечије припадање било којо посебној „цркви“.

Не верују сви Православни учесници у екуменском покрету у ово у потпуности (иако Римокатолици и Протестанти у већој мери сигурно); али самим својим учешћем у овом покрету, укључујући и неизбежне заједничке молитве са онима који погрешно верују у Христа и Цркву Његову, они говоре јеретицима који их посматрају: „Можда је све што кажете исправно“, као што је изопачени ученик Светог Пајсија урадио. Ништа више од овога је довољно да Православни Хришћанин изгуби благодат Божију; а који напор ће му требати да је поврати поново!

Колико онда, Православни Хришћани морају ходати у страху Божијем, дрхтећи да не изгубер благодат Његову, која никако није дана свима, већ само онима који држе истинску веру, воде живот Хришћанске борбе и чувају благодат Божију, која их води ка Небесима.  И колико морају опрезно Православни Хришћани корачати данас, када су окружени лажним Хришћанством које даје сопствена искуства „благодатиѕ“ и „Духа Светог“ а које може у изобиљу наводити Писмо и Свете Оце да је „докажу“! Сигурно је, последња времена су близу, када ће доћи духовна обмана, која ће бити  толико убедљива да би „преварила, ако буде могуће и изабране“ (Матеј 24:24)

Лажни пророци савременог доба, укључујући ту и мноштво оних који су званично „Православни“, чак још гласније најављују долазак „новог доба Светог Духа“, „Нове Педесетнице“, „Тачке Омега“. Ово је управо оно, што се у правом Православном пророчанству, назива владавином антихриста. У наше сопствено време, данас, се ово сатанско пророчанство почиње да испуњава, са демонском силом. Целокупна савремена духовна атмосфера постала је испуњена силом демонског иницијацистичког искуства, док „Тајна Безакоња“ улази у доба, које претходи последњем и почиње да заузима душе људи – заиста, да обузима саму Христову Цркву, ако је то уопште могуће.

Против овог снажног „религијског искуства“ истински Православни Хришћани се морају сада наоружати озбиљно, постајући у потпуности свесни шта је Православно Хришћанство и колико се његов циљ разликује од циља свих других религија, „Хришћанских“ или не-Хришћанских.

Православни Хришћани! Држите се чврсто благодати, коју поседујете; не дозволите никада да постане ствар навике; никада је немојте мерити само људским мерилима или очекивати да буде логична или разумљива онима, који не разумеју ништа више од онога што је људско, или који мисле да задобију благодат Духа Светог на неки други начин, од начина како нам је Црква Христова предала.

Истинско Православље мора самом својом природом бити потпуно ван места у овим демонским временима, ишчезавајућа мањина презрених и „лудих“ усред религиозног „буђења“, надахнутог другом врстом духа.

Али утешимо се следећим одређеним речима Господа нашег Исуса Христа: „Не бој се мало стадо! Јер би воља вашег Оца да вам да Царство“ (Лука 12:32)

Нека се сви истински Православни Хришћани јачају за борбу испред нас, не заборављајући да је у Христу победа већ наша. Он је обећао да врата пакла неће савладати Цркву Његову (Матеј 24:22). А у истини, „ако је Бог с нама, ко ће на нас?“ (Рим. 8:31)

Чак и усред најсуровијих искушења, заповеђено нам је да се радујемо; „Ја надвладах свет“ (Јован 16:33). Живимо, чак као што су истински Хришћани свих времена живели, у очекивању краја свега и доласка нашег драгог Спаситеља; јер „говори Онај Који сведочи ово: Да, доћи ћу скоро! Амин. Да, дођи Господе Исусе“ (Откр. 22:20)

Share this post


Link to post
Share on other sites

НИХИЛИЗАМ

Корен Револуције модерног доба

Линк: http://www.medicinari.com/nihilizamsadrzaj.html

РЕЧ ИЗДАВАЧА

"Шта значи Нихилизам?" писао је Фридрих Ниче. "Да највише вредности губе своју вредност. Нема циља... нема истине, нема 'ствари по себи'. Нема одговора на питање: 'зашто?'".

Године 1962., млади Јуџин Роуз предузео је да напише монументалну хронику напуштања истине у модерном добу. Од стотина страница материјала које је сакупио за тај рад, само је овај есеј о Нихилизму дошао до нас у довршеном облику. У њему Јуџин открива срж целокупног савременог живота и мисли - веровање да је свака истина релативна - и показује како је у нашем веку ово веровање преведено у деловање. Данас, три деценије пошто га је написао, овај есеј је актуелнији него икад. Он јасно објашњава зашто се савремене идеје, вредности и ставови - дух времена - померају у правцу моралне анархије оном брзином којом философија Нихилизма продире све дубље у друштвено ткиво. Ниче је био у праву када је предвидео да ће XX век најавити тријумф Нихилизма.

Неколико година пошто је написао овај есеј, Јуџин Роуз је постао калуђер у планинама северне Калифорније, по имену Отац Серафим. Иако је проживео читав свој живот у Америци, он је постао, после своје смрти, најпопуларнији духовно - философски писац у Русији данас.

Share this post


Link to post
Share on other sites

НИКАДА РАНИЈЕ НИЈЕ БИЛО ОВОЛИКО лажних учитеља, као у овом јадном XX – ом веку, тако богатом у материјалним достигнућима, а тако сиромашном у уму и души. Свако разумљиво мишљење, чак и најлуђе, чак и она досад одбијана од стране генералне свести свих цивилизованих људи – данас имају своју школу и сопственог „учитеља“. Као резултат свега тога, философија има хиљаде школа, а „Хришћанство“ хиљаду секти. Где се може наћи истина у свему овоме, ако се уопште заиста може наћи у нашим заведеним временима?

На једном месту се може пронаћи извор истинског учења, долазећи од Самог Бога, неумањен већ вековима, увек свеж, исто и једино код свих оних који га истински уче, водећи оне који га прате вечном спасењу. Ово место је Православна Црква Христова, извор милости Пресветог Духа, а истински учитељи ове Божанске науке која се излива из овог извора, су Свети Оци Цркве Православне.

Авај! Како мало Православних ово зна, и зна у довољној мери да пије са овог извора! Колико само савремених јерарха воде своја стада, не на истинске пашњаке душе - Свете Оце, већ на разрушене стазе савремених мудраца који обећавају нешто „ново“ и боре се само да учине да Хришћани забораве истинско учење Светих Отаца, учење које је – сасвим је тачно – потпуно ван сагласности са лажним идејама које владају и управљају у нашем модерном времену. Морамо ићи Светим Оцима, са циљем, да постанемо њихови ученици, да примимо учење истинског живота, спасења душе, чак знајући да ћемо чинећи све то изгубити наклоност овог света и постати изгнаници из њега. Ми ћемо у њима пронаћи праве очеве, који су тако у оскудици у нашим данима, када је љубав многих захладнела (Мат. 24:12) – очеве чији је једини циљ да своју децу воде ка Богу и Његовом Царству Небеском, где ћемо ходати и разговарати са овим анђелским људима у неисказаној радости заувек. - Преподобни Серафим Роуз

Свети Оци Православне духовности - Надахнуће и сигуран водич ка истинском Хришћанству

Share this post


Link to post
Share on other sites

Serafim Rouz

U bogoslovskom poretku, prva istina je, naravno, Bog. Svemoguci i Sveprisutni Tvorac svega, koji se otkriva veri i u iskustvu vernika (ne protivrecan razumu onih koji ne negiraju veru), Bog je uzviseni cilj stvaranja, i Sam, za razliku od Svog dela, u Sebi Samom ima cilj; sve sto je stvoreno, postoji u odnosu i u zavisnosti od Njega, jedinog Koji ni od cega, osim od Sebe, ne zavisi; On je stvorio svet, da bi ovaj mogao da zivi nasladjujuci se Njime, i sve sto na svetu postoji, usmereno je ka tom cilju koji, ipak, covek ne mora da dostigne, ako zloupotrebi svoju slobodu.

 Savremena svest ne moze da podnese takvog Boga. On je i previse prisan - previse “lican”, cak previse “ljudski” - i previse “apsolutan”, previse beskompromisan u onome sto zahteva od nas; On otkriva Sebe samo smirenoj veri - sto neizbezno otudjuje od Njega modernu gordu inteligenciju. Moderni covek jasno zahteva “novog boga”, boga, oblikovanog vise prema takvim danasnjim preokupacijama, kao sto su nauka i biznis; obezbediti takvog boga - to je, ustvari, bila jedna od vaznijih briga savremene misli. Ta namera jasno je izrazena vec kod Dekarta, svoje plodove daje u deizmu Prosvetiteljstva, i do kraja se razvija u nemackom idealizmu: novi bog nije Bice, nego ideja, koja se ne otkriva veri i poniznosti, nego je iskonstruisana gordim razumom, koji jos uvek oseca potrebu za “objasnjenjem”, iako je vec izgubio zelju za spasenjem. To je mrtvi bog filosofa, kojima je potreban samo “prauzrok”, da bi mogli da kompletiraju svoje sisteme, a takodje i “pozitivnih mislilaca” i drugih religioznih sofista koji izmisljaju boga samozato sto im je on “potreban”, a racunaju da se njime koriste po sopstvenom nahodjenju. Svi su moderni bogovi - bili oni “deisticki”, “idealisticki”, “panteisticki” ili “imanentisticki” - jedna te ista mentalna kostrukcija koju su proizvele duse mrtve od gubitka vere u Istinitog Boga.

Ateisticki argumenti protiv takvog boga su isto onoliko neosporni, koliko su i irelevantni; taj bog je, ustvari, isto sto i nikakav bog. Neizainteresovan za coveka, bez vlasti da dejstvuje u ovom svetu (osim da inspirise ovozemaljski “optimizam”), taj bog je znatno slabiji od ljudi koji su ga izmislili. Na takvoj se osnovi, ne treba ni reci, nista sigurno ne moze izgraditi; upravo je to ozbiljan razlog zbog kojeg liberali, ispovedajuci veru u to bozanstvo, grade svoje poglede na svet na ociglednijoj, mada sumnjivo stabilnijoj osnovi: na Coveku. Nihilisticki ateizam je eksplicitna formulacija onoga sto je vec bilo, ne samo implicitno, nego i stvarno prisutno, mada u konfuznoj formi, u Liberalizmu.

Eticke posledice vere u takvog boga su potpuno istovetne sa onim koje stvara ateizam;njihova unutrasnja istorodnost, pak, sakrivena je od spoljnjeg pogleda oblakom od metafora. U Hriscanskom Poretku, sve delatnosti u ovom zivotu sagledavaju se i prosudjuju u svetlu zivota u buducem svetu, zivota iza smrti koji nece imati kraja. Nevernik ne moze ni da zamisli, sta znaci taj zivot za verujuceg Hriscanina; za vecinu savremenih ljudi buduci zivot, kao i Bog, postao je puka ideja, i njih kosta istog bola i truda i da poricu i da potvrdjuju njegovo postojanje. Za verujuceg Hriscanina buduci zivot je radost nedostizna, radost koja prevazilazi onu koju je upoznao u ovom zivotu, koja mu se kroz priopstenje Bogu daruje - u molitvi, Liturgiji, priopstenju Svetim Hristovim Tajnama; zato sto ce tada Bog biti sve u svemu, i nece biti nikakvog otpadanja od te radosti, ona ce samo beskonacno da raste. Stvarni vernik ima utehu predosecanja vecnog zivota.

Vernik u modernog boga, nemajuci takvog predosecanja i zbog toga nemajuci pojma o Hriscanskoj radosti, ne moze verovati u buduci zivot na isti nacin; i zaista, ako do kraja bude posten prema samom sebi,morace da prizna da on u njega ne moze verovati uopste.

“NIHILISM - The Root of the Revolution of the Modern Age”

Share this post


Link to post
Share on other sites

DVA LAZNA PRILAZA DUHOVNOM ZIVOTU

Moramo da shvatimo, da je zivot oko nas, kakav je nenormalan, mesto gde mi pocinjemo nas sopstveni Hriscanski Ĺľivot. Sta god mi pravili od naseg zivota, kakav god istinski sadrzaj mu mi davali, on i dalje ima nesto od pecata “JA generacije” na sebi i moramo biti dovoljno skromni i smireni da bi ovo videli. Odavde pocinjemo. Postoje dva lazna prilaza zivotu oko nas, koji danas cesto mnogi uzimaju, misleci da je to nekako ono sto bi Pravoslavni Hriscani trebalo da cine.

Prvi prilaz - najuobicajeniji - je jednostavno ici u korak sa vremenom; prilagoditi se rok muzici, savremenim modama i ukusima i celokupnom ritmu naseg bucnog, neotesanog modernog zivota. Cesto staromodni roditelji, koji imaju malo kontakta sa ovim zivotom i zive svoj zivot manje ili vise odvojeno, ali ce se nasmesiti kada vide svoju decu, kako prate najnovije ludilo, misleci da je to nesto bezopasno.

Ovaj put je totalna katastrofa za Hriscanski zivot; to je smrt duse. Neko moze i dalje da vodi spoljasnje ispravan zivot, bez borbe protiv duha vremena, ali je unutra mrtav ili umire; i najtuznije od svega - njihova deca ce platiti cenu u raznovrsnim psihickim i duhovnim poremecajima i oboljenjima koji  postaju  sve  uobicajeniji. Jedan od vodecih clanova samoubilackog kulta koji je zavrsio tragicno u Dzonstaunu pre cetiri godine, bila je mlada cerka grckog Pravoslavnog svestenika;

satanisticka rok grupa kao “KISS - Knights In The Service of Satan”, sastavljena je od bivsih Ruskih Pravoslavnih mladih ljudi; najveci deo clanstva  satanistickog hrama u San Francisku, prema istrazivanjima, bili su Pravoslavni mladici. Ovo su samo neki od udarnih slucajeva, vecina mladih Pravoslavnih ljudi ne zaluta toliko daleko - oni se samo mesaju sa antihriscanskim svetom oko njih i prestaju da budu primeri bilo kakvog Hriscanstva za one oko njih.

Ovo je pogresno. Hriscanin mora biti drugaciji od sveta, iznad svih danasnjih nastranosti nenormalnog sveta i ovo mora biti jedno od osnovnih stvari koje zna, kao deo njegovog Hriscanskog vaspitanja. U protivnom, nema svrhe da se nazivamo Hriscanima - manje vise Pravoslavnim Hriscanima.

Drugi lazni pristup nasuprot tome je onaj koji se moze nazvati lazna duhovnost. Prevodi Pravoslavnih knjiga o duhovnom zivotu, postaju sve dostupnije i Pravoslavni recnik duhovne borbe je plasiran sve vise u atmosferu, tako da neko moze naci rastuci broj ljudi koji govori o isihazmu, Isusovoj molitvi, asketskom zivotu, uzvisenim stanjima molitve i najvecim Ocima kao sto su Sveti Simeon Novi Bogoslov, Sveti Grigorije Palama, Sveti Grigorije Sinait.

U redu je da se bude svestan istinski uzvisene strane Pravoslavnog duhovnog zivota i da se ima postovanje za velike Oce koji su to ziveli; ali, ukoliko nemamo vrlo realnu i vrlo skromnu svesnost i poznanje, koliko smo daleko svi mi od toga danas; od zivota isihasta i koliko smo malo pripremljeni da mu cak i pridjemo, nase interesovanje u tome vise ce biti samo izraz naseg egocentricnog  “plasticnog”  univerzuma. “Mladi ljudi JA generacije postaju isihasti!!!”,to je nesto sto neki pokusavaju danas da urade; ali u stvari oni samo dodaju novu igru, nazvanu “isihazam” novim atrakcijama u Diznilendu.

Postoje i knjige na ovu temu koje su vrlo popularne. Sto je vrlo bitno, Rimokatolici su krenuli u ovo pod Pravoslavnim uticajem i oni sami uticuci na druge Pravoslavne ljude. Naprimer, postoji jedan jezuitski svestenik otac Dzordz Maluni (George Maloney) koji pise svakave vrste knjiga na ovu temu i prevodi Svetog Makarija Velikog i Svetog Simeona Novog Bogoslova trudeci se da ljudi danas postanu isihasti. Imaju svakakve vrste “harizmatskih” okupljanja, ljudi navodno bivaju inspirisani Duhom Svetim, navodno preuzimaju sve vrste ucenja od Svetih Otaca, koja su daleko od onog gde smo mi danas.

Ovo je vrlo neozbiljno. Tu je takodje i gospoÄ‘a Katerina Huk-Doerti (Catherine Hueck-Doherty), koja pise knjige o “Pustinji”, otselnickom zivotu;  “Bezmolvije”, tihovateljskom zivotu; sve ove stvari koje ona pokusava da ubaci u zivot, je kao da zelite da imate novu reklamu za slatkis. Ovo je, naravno, vrlo neozbiljno i vrlo tragican znak danasnjih vremena. Ove vrste uzvisenih stvari bivaju koriscene od ljudi koji nemaju ideju, niti pojma o cemu se tu radi. Za neke ljude, to je samo navika ili stvar proslosti; za neke koji to uzimaju vrlo ozbiljno, moze biti velika tragedija. Oni misle da vode neku vrstu uzvisenog zivota, a u stvarnosti nisu dosli do resenja unutar njih samih.

Dozvolite da ponovo naglasim, da oba ova ekstrema treba da se izbegnu - svetovnost i “super Ja“ duhovnost” - ali ovo ne znaci da mi ne treba da imamo realnu svesnost, poznanje zakonitih zahteva koje svet ima prema nama, ili da treba da prestanemo da postujemo Svete Oce i da slusamo njihova uputstva; i da koristimo Isusovu molitvu prema nasim uslovima i stanju. Samo, to mora biti na nasem nivou, na zemlji sa obe noge. Sustina je, i to je stvar koja je apsolutno neophodna za nas opstanak kao Pravoslavnih danas - mi moramo da shvatimo u kakvim vremenima mi zivimo, kako zapravo malo znamo i osecamo nase Pravoslavlje, koliko smo daleko ne samo od Drevnih Otaca, vec i od obicnih Hriscana stotinama godina ili cak jednu generaciju pre, kako moramo smiriti sebe, da bi samo uspeli da prezivimo kao Pravoslavni danas.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ali bezveze je da neko ko je i pre nego sto je stupio u monastvo imao sasvim naopako

svhatanje filozofije govori sta je lazno a sta stvarno u filozofiji.

Безвезе си ти дечко само никако то да схватиш.

Argumentacija na visini, kao po starom dobrom obicaju tvog javljanja. 0409_feel

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ali bezveze je da neko ko je i pre nego sto je stupio u monastvo imao sasvim naopako

svhatanje filozofije govori sta je lazno a sta stvarno u filozofiji.

Безвезе си ти дечко само никако то да схватиш.

Argumentacija na visini, kao po starom dobrom obicaju tvog javljanja. 0409_feel

Ни то ниси заслужио, само да знаш.  :bla:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ali bezveze je da neko ko je i pre nego sto je stupio u monastvo imao sasvim naopako svhatanje filozofije govori sta je lazno a sta stvarno u filozofiji.

Издвоји шта је то по теби безвезе из писања о.Серафима које је пренео брат Алдук. Само молим те детаљно образложи. Иначе ће се још једном потврдити моја сумња како је акуилио прозорљивац који не види само људску душу сваког појединца која обитава у садашњости (или ће тек обитавати) већ познаје (види као на длану) и благочестиве душе и животе оних које је Господ већ одавно позвао Себи. Не ваља ти та работа акуилио.

70zfof0qsamomolitva

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ali bezveze je da neko ko je i pre nego sto je stupio u monastvo imao sasvim naopako svhatanje filozofije govori sta je lazno a sta stvarno u filozofiji.

Издвоји шта је то по теби безвезе из писања о.Серафима које је пренео брат Алдук. Само молим те детаљно образложи. Иначе ће се још једном потврдити моја сумња како је акуилио прозорљивац који не види само људску душу сваког појединца која обитава у садашњости (или ће тек обитавати) већ познаје (види као на длану) и благочестиве душе и животе оних које је Господ већ одавно позвао Себи. Не ваља ти та работа акуилио.

70zfof0qsamomolitva

Nis shvatio moj prvi post. Serafim Rouz nikad nije imao pravilan pogledi pristup filozofiji. Upleo se u Sartrovske

zamke i Nichea citao sa nihilistickim pristupom(sto nema veze sa Nicheom) i u tome trazio potvrdu svog Nihilizma. Dakle nije uspeo na pravilna nacin da razgranici sta je sta u filozofiji. Kasnije je isto tako bezveze okrpio

Berdjajeva da ovaj toboze u svojoj filozofiji propagira hriscanstvo bez askeze. Svako ko je ikad procitao i jednu knjigu od Berdjajeva zna da to nije slucaj.

Bas zbog toga sto nikad nije ukapirao Nichea kako treba je i mogao da napise ovo u gornjem tekstu, parafraziram "Nakon Dekarta svi Bogovi su bili racionalne konstrukcije kojima se tezi gordim umom".  Hehhe

e to je vec skoro skroz smesno. Pa zna se sta je Niche mislio o racionalizmu i o naucnom merilu istinitosti,

nista dobro u kratkom prevodu.  Nije Serafim Rouz dobro shvatio onu Nicheovu "Ne Bog! Nego Natcovek." a natocovek je vise nego lican i prustupanjem istom nema veze ni sa racionalizmom ni sa naukom nego upravo srcem.

Nije filozofija za svakoga to Serafim Rouz definitivno licnim primerom potvrdjuje.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...