Jump to content
Guest Светлана

о. Серафим Роуз

Оцени ову тему

Recommended Posts

Guest Светлана

На путу за Емаус V

Tagged: На путу за Емаус

Извођач: © Radio Svetigora 2009

Наслов: Na putu za Emaus 5.

Албум: Na putu za Emaus

Година: 2009

Величина: 30:20 минута (5.21 МБ)

Формат: MP3 Mono 22kHz 24Kbps (CBR)

Вечерас ћемо чути причу о два савременика чији су животни путеви у почетку ишли паралелно, у једном тренутку се укрстили, а затим кренули у супротним правцима. То су јеромонах Серафим Роуз (Seraphim Rose), велики подвижник и учитељ православног живота и Џек Керуак (Jack Kerouac), аутор култног романа „На путу“ и кључна фигура бит генерације, контра-културног покрета 50-тих година, коју је сам Керуак једном дефинисао као генерацију „заморену од свих форми, свих конвенција свијета.“

Постављена слика

Преузмите аудио датотеку

http://www.svetigora.com/node/5520

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Светлана

Од ове емисије започињемо циклус емисија посвећених "апостолу православља у Америци" оцу Серафиму Роузу. У овој првој од четири емисије слушате о почецима Роузових на тлу Америке. О његовом животу и учењу слушате из пера јеромонаха Дамаскина (Кристенсена) сабрата Манастира светог Германа Аљаског у Калифорнији који је аутор књиге "Не од овог свијета". Књигу је издала Фондација "Серафим Роуз" 1993. године.

Преузмите аудио датотеку

http://www.svetigora.com/node/5761

Share this post


Link to post
Share on other sites

Постављена слика

Отац Серафим Роуз је први покрштени Американац који је истински примио православље и као писац и молитвеник прочуо се широм православних земаља, нарочито у Русији. Он је својим проповедима и богословским радовима, у току свог краткотрајног живота од 48 година, неуморно доказивао истинитост учења православне вере и погрешног модерног духа и свих порока које наше време доноси. Он је први амерички православни свештеник који је повезан с патристичком традицијом Цркве. Свети Оци Цркве и испосници, нарочито монашке заједнице у Русији Валаама и Оптине, имале су пресудног значаја у духовном формирању младог Евгенија (Јуџина). Генерација младог нараштаја у Сједињеним Државама Америке, каже Јуџин, духовно је мртва, без компаса је. «Христос је једини излаз из овога света», често би говорио и писао отац Серафим.

Отац Серафим Роуз је рођен 1934. године у Сан Диегу, у једној методистичкој породици. По карактеру и пословичним изразима и говору више је личио на мајку, а од оца је наследио марљивост у раду и задовољство малим. Мали Јуџин је био од самог почетка, од раних детињих дана, миран и често замишљен. Рано је почео да чита, тако да је ускоро знао извесне делове Библије. Имао је своје вршњаке, али се мало играо с њима. У школи је био одличан ђак и његови су учитељи гледали у њега са великом надом. Мислили су да ће се Јуџин посветити математици и природним наукама. Још у гимназији научио је два страна језика, француски и немачки, читао је светска књижевна дела, укључујући и Достојевског. Особито га је занимала филозофија, коју је озбиљно студирао у Помони, на колеџу, у Јужној Калифорнији. Стално је жудео за нечим узвишенијим, савршенијим. Мучила га је мисао човека и његовог постојања, јер мора да постоји «нека друга реалност». Није се могао немирни дух младог Јуџина укопчати у оквире протестантизма, јер је то за њега био «статус кво» - људи живе за овај свет, уживају земаљске благодати, али даље се не иде. Тражио је да сазна «истину» у будизму, спиритуализму, источним религијама. Била му је досадна западна мудрост. Био је некад близак филозофији Ничеа, који је одбацио све што није рационално, што се не може разумом протумачити. Дој је Јуџин лутао и тражио шта је и где је истина, , изгубио је интересовање за веру какву је стекао у родитељском дому. За њега ће један монах, његов сабрат, доцније рећи да је Јуџин био монах «који је знао како да пати пре него што је дошао до истине, а онда је патио због оног што је нашао». У једној академији у Сан Франциску студирао је кинески и источњачку мудрост. Кажу да је одлично научио тај језик, као да је био рођен у Кини.

На универзитету у Сан Франциску чуо је на једном предавању од једног француског професора да се у изучавању било које религије потребно потребно обратити изворној форми те религије. Сретном околношћу један студент, Србин, препоручио му је да упозна са православним црквеним обичајима и богослужењима. Баш тад Јуџин упознаје једног свог вршњака, руског богослова, који ће га првом приликом одвести у храм Пресвете Богородице који се налазио у Сан Франциску. Иако није тада познавао језик, ни свештеничке радње, ни вернике окупљене ту на молитву, мирис тамјана и свећа и молитвеност присутних учинили су нарочити, заправо судбински утисак и прелом у Јуџиновој души. Чудан је то прелом био, тако нешто није никад осетио у протестантским храмовима, нити у будистичким и источњачким. Онда се сетио оног француског професора који му је указао на то да је Православље најближе извору хришћанске традиције. Почео је чешће да посећује православна богослужења, да чита књиге, да учи руски и црквенословенски језик. Имао је особиту срећу да постане ученик Архиепископа Јована Шангајског, који је недавно канонизован у Руској заграничној цркви. Он се радо сећа тих дана када је у року од три године изучавао православну теологију поред Архиепископа Јована и других верујућих наставника. Он се постепено приближио Православљу и све га више заволео. Прешао је у православну веру, стекао је добар број пријатеља међу Русима, и имао неколико млађих пријатеља-богослова. Јуџин није мировао. Учествовао је у дневним богослужењима, произвели су га за чтеца. Он је кроз сусрет са Христом сазнао да истина није ван нас, да је то лични доживљај који се негује у срцу. Право је задовољство читату књигу «Не од овога света» коју је написао његов сабрат Дамаскин након после смрти оца Серафима. Он је, отац Дамаскин, из непосредне близине посматрао рад и стваралачку енергију новог православца и све потешкоће кроз које је отац Серафим са братијом пролазио. Почело се са штампањем и издавањем једног часописа – «Православна реч» - набавком и продајом православне штампе и икона у непосредној близини православног храма у Сан Франциску.

После смрти Архиепископа Јована, Јуџин и сарадници су желели да се удаље од света и да створе своју заједницу, монашку заједницу по угледу на стародревне пустињаке и испоснике. Нешто позајмицом, нешто од сакупљеног и уштеђеног новца, купили су 80 екера (32 хектара) земље у једном удаљеном планинском крају, неких 300 км од Сан Франциска, према северу. Преласком у нови крај направили су малу цркву и пар колиба за становање. Ту се замонашио и Јуџин са монашким именом Серафим, узевши име чувеног руског испосника Серафима Саровског; његов сарадник Глеб (Рус) примио је име светитеља Аљаског Германа. Његова скромна монашка заједница се назвала «Манастир братства Светог Германа од Аљаске». Серафим је примио јеромонашки чин 1977. године. Сада то братство броји 15 монаха, младих Американаца који су примили православље и одлучили се на монашки испоснички живот. Живе као испосници на молитви, у свакодневним службама и задужењима, према појединачним склоностима. Живе од издавачке делатности: издавања свог часописа «Православна реч», од превођења и објављивања православних светитељских списа. Широка мисионарска делатност. Понеки од њих одлазе у свет да помогну онима који их траже за духовну утеху. Чим сам са супругом стигао после јесени у ту необичну заједницу, усред Америке, на Западу, питали су ме монаси за епископа Николаја и архимандрита Јустина Поповића. Дали су нам на поклон књигу о српским светитељима у енглеском преводу, од Србина, свештеника Данила Рогића. На жалост, отац Серафим, један ретко фин и истраживачки дух, поживео је свега 14 година у том америчко-православном манастиру, али је оставио иза себе веома плодно семе, неколико одличних књига и списа православне садржине, као: «Православна религија будућности», «Божје откровење људском срцу», «Блажени ЈОван Чудотворац» и друге. Гроб оца Серафима је при самом манастиру, где многи долазе на молитву.

Модерно доба је по много чему сатанско и блиско Антихристу, говорио је и писао отац Серафим Роуз. Упозоравао је православне хришћане да устрају у православном, у изворном хришћанском исповедању вере. Његова дела и обимна књига «Не од овог света» (1000 страница) преводе се на руски. Он је био необичан и храбар Христов војник у мору материјализма, чија се душа сад радује на небесима. Он је и путоказ младим Американцима који који хоће да траже истину.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Serafim Rouz

DEO TEKSTA - ZASTO PROUCAVATI ZNAKE VREMENA?

“HRISCANSKA” ZAINTERESOVANOST ZA NLO

Drugi primer novih pojava, za koje na prvi pogled ne znas sta su, je sada vrlo uobicajena pojava tzv. NLO, letecih tanjira. Postoji jedan protestantski propovednik, gorepomenuti Karl MekIntir, koji je ekstremno strog i pravedan i vrlo Biblio – verujuci. Ima radio program, “Reforma 20 veka” i novine. On je apsolutno u pravu - morate se odvojiti od svih ljudi koji su u apostasiji (odstupnistvu) i njegove ideje su vrlo lepe. On je antikomunista. Naziva Bilija Grejema odstupnikom, zajedno sa svima koji se ne slazu sa onim sto on misli da je ispravno. Sa ove tacke gledista on je veoma strog, ali jos cete videti najcudnije stvari u njegovoj filozofiji. Npr. on za sebe gradi Jerusalimski Hram, na Floridi.

On ima model Hrama i hoce da ga napravi, da bi mogao da se takmici sa Diznilendom. Ljudi bi dolazili i placali da vide Hram koji se gradi za Hristov Dolazak. Ovo bi trebalo da bude dobra prilika da se svedoci Hriscanstvo. Takodje se zanima i za letece tanjire. U svakom broju njegovih novina, postoje male rubrike nazvane “NLO rubrike”, gde oni ispoljavaju veliku zadivljenost o svim cudesnim, pozitivnim stvarima koje ovi leteci tanjiri cine. Oni prave konferencije i prave filmove o tome.

Vrlo skoro je bilo par protestantskih knjiga o NLO-ima, koje vrlo jasno pokazuju da je rec o demonima. Osoba koja pise u rubrici o njima, se vrlo uznemirila i rekla da neki ljudi tvrde da su ta bica demoni, ali da ona moze dokazati da nisu.

Ona navodi slucaj porodice na Srednjem Zapadu koja je videla leteci tanjir. Leteci tanjir se spustio, sleteo i porodica je videla malog “zelenog“, obicno su tri metra visoki ili slicno, koji je pevao “Aliluja“. Oni su stali, pogledali i onda odleteli; pretpostavljam da im nista vise nije rekao. I onda se cela porodica bacila u razmisljanje; poceli su da razmisljaju o “Aliluja“, da razmisljaju o hriscanstvu, pogledali su u njihovu Bibliju i na kraju su zavrsili u Fundamentalistickoj crkvi, presli u hriscanstvo. Stoga, ta osoba govori, ta bica mora da su neka vrsta ljudi koja pomazu Bozijem Promislu da ucini svet hriscanskim, jer su oni pevali “Aliluja“.

Naravno, ako citate Svetog Ignjatija Brjancaninova, videcete kakve su sve obmane demoni sposobni da urade: demoni se “mole“ za vas, cine cuda, prave najfantasticnije pojave, dovode ljude u crkvu, rade sve ono sto zelite dokle god vas drze u obmani. A kada dodje vreme, onda ce iznenada izvesti trikove na vama.

Tako da ovi ljudi koji su presli u neku vrstu hriscanstva, zbog tih tzv. vanzemaljaca, cekaju da ih sledeci put vide; a sledeci put njihova poruka moze imati veze sa Hristovim Dolaskom na Zemlju ili nesto slicno. Ocigledno je da je to sve delo demona. To je stvarnost. Ponekad je samo masta, ali kada su to sve stvarne pojave, to sve ocigledno dolazi od demona.

Ovo je osnovno. Ako citate bilo koji tekst ranih Otaca, neka od Zitija Otaca u Otacniku, videcete mnoge slucajeve gde su se ova bica iznenada pojavljivala. Danas, oni se pojavljuju u letecim tanjirima jer su se prilagodili ljudima danasnjice; ali ako shvatite kako duhovna obmana funkcionise i kakve sve vrste lukavstva djavo ima, onda necete imati problema sa razumevanjem o cemu se radi kada su u pitanju NLO. I jos nesto, osoba koja pise “NLO rubrike“ je strogi fundamentalisticki hriscanin. Ona ocekuje nova “otkrica“ od bica iz svemira.

Share this post


Link to post
Share on other sites

ZASTO MORAMO IMATI PRAVOSLAVNI POGLED NA SVET

Tako, da se vratimo na prvu stvar: mi posmatramo znake vremena da bi mogli da prepoznamo Hrista kada On dodje, jer je bilo do sada mnogo laznih hristosa, mnogo vise ce ih doci a na samom kraju sveta doci ce onaj, ko se zove Antihrist. Antihrist ce ujediniti sve one koji ce u obmani misliti da je on Hristos, a to ce ukljuciti sve one cija su tumacenja hriscanstva izgubljena. Cesto vidite ljude koji ispovedaju hriscanstvo, i izgleda da su mnoge od njihovih ideja u redu - idu prema Bibliji. Onda pogledate malo ovde, malo onde i vidite da je tu greska, pa tu greska itd.

Vrlo skoro, otac Dimitrij Dudko, u malim novinama koje on izdaje, navodi da je sreo nekoga ko za sebe tvrdi da je hriscanin. Kada je krenuo da razgovara sa njim, osetio je da ta osoba nije Pravoslavna i upitao ga je: “Da li ste vi Pravoslavni?“,

“O, pa to nije bitno, svi smo mi hriscani. Najvaznije je da smo svi mi hriscani.“

On je rekao, “Ne, ne mi moramo da budemo precizniji od toga. Naprimer, ako ste vi baptista, a ja Pravoslavan, ja verujem da mi imamo Telo i Krv Hristovu, a vi ne.“

Moramo biti precizni, jer postoji mnogo razlika. Dobro je imati stav, ja to postujem, necu se mesati u tvoju veru, ali pored svega toga postoji pravi nacin verovanja i postoje putevi koji odvode od istine. Ja moram da sam u skladu sa istinom. Na isti nacin mozemo videti mnogo ljudi, koji nisu Pravoslavni, da imaju mnogo dobrih stvari, ali grese u nekom pogledu. Na kraju, na Bogu je da sudi, ne na nama. Ali mozemo videti sta se moze desiti, ako na sve ove nacine ljudi malo pomalo odstupaju, u poslednjim vremenima ako ljudi nastave da veruju na ovaj nacin. Ove greske mogu da uzrokuju da ljudi videci Antihrista, misle da je Hristos. Postoje mnogobrojne sekte, koje veruju da Hristos dolazi da vlada hiljadu godina iz Hrama u Jerusalimu.

Stoga, kada Jevreji krenu da grade Hram, ove sekte ce im se pridruziti, jer po njima, to je znak Hristovog Dolaska. Naprotiv, mi znamo da to nije znak Njegovog Dolaska, jer Hristos vise nece dolaziti u Hram. Hram je srusen. Hristos ce samo doci onda na kraju sveta, kada treba da zapocne svoje vecno Carstvo. Jedini ko ce doci u Hram je Antihrist.

Eto, to je razlog zasto Pravoslavni hriscanin mora da shvati da je priprema na ovom polju apsolutno neophodna. Е to smo blize poslednjim vremenima, to je vise neophodnije razumevanje i priprema.

Share this post


Link to post
Share on other sites

RASTUCE HLADJENjE LjUBAVI

Jos jedan vrlo karaktreristican znak za nasa vremena, je sledeci pomenut u Jevandjelju po Mateju: da ce ljubav mnogih zahladneti. Ovo izgleda da predstavlja nedvosmislenu, nesumnjivu karakteristiku nasih vremena i to u vecem stepenu nego ikada ranije. Neko moze primetiti da to neki nazivaju i nihilizam. Ljudi cine zlocine bez ikakvog odredjenog razloga, ne radi zarade vec samo iz uzbudjenja, jer oni nemaju Boga u srcu. Gde god da pogledate, vidite manjak normalnih ljudskih odnosa u porodicama, sto proizvodi hladne ljude. To je vrsta ljudi, koja se u totalitarnim drustvima koristi kao radna snaga u koncentracionim logorima, itd.

Skoro smo imali tragediju u Dzonstaunu, koja je bila izazvana od americkih gradjana. Ljudi su bili idealisti, koji su se sasvim posvetili cilju. Iako se sada otkriva da je to bila komunisticka komuna, ipak, ljudi su navodno bili hriscani.

Vodja je bio svestenik tzv. “hristove crkve“, jedne od glavnih njenih struja. Ali iako su ti ljudi navodno imali neku svest o Bogu i Hriscanstvu, oni su se hladno poubijali. Oni koji su ispili otrov i dali ga svojoj rodjenoj deci, ucinili su to sa vrlo smirenim izgledom. Tu nema problema: to je tvoja duznost, to ti je receno da uradis. O ovoj vrsti hladnoce Hristos govori.

Svaka vrsta bilo kakve ljudske topline je nestala, jer je Hristos otisao iz srca: Bog je otisao. Ovo su zastrasujuci znaci naseg vremena. I sto je jos bitnije, tragedija koja se desila u Dzonstaunu je samo upozoravajuci znak, jer izgleda da ce jos mnogo gore stvari naici. Ovo je djavolje delo, ocigledno.

Samo par godina pre tog slucaja, culi smo sta se desilo u Kambodzi. Mala grupa ljudi, njih deset ili dvadeset, zauzeli su celu zemlju i surovo ubili oko dva miliona ljudi, zarad nekih apstraktnih ideja.

“Mi cemo se vratiti na selo,” oni su govorili: stoga su svi morali da napuste gradove. Ko nije mogao, bio je ubijen. Ljudi u bolnicama, na operacionom stolu, morali su da napuste grad, ako nisu, umirali su - bili su ubijani i ostavljeni u jarku. Lesevi su bili nagomilani po gradovima - bilo je zastrasujuce.

Ovo predstavlja isto ono ЕЎto se desilo i u Dzonstaunu, hladnocu zasnovanu na nekoj idealistickoj ideji, uspostavljanje komunizma na zemlji. Ispada da je Dostojevski bio u pravu. U jednoj njegovoj knjizi, lik po imenu Е igalov, teoreticar, ima apsolutnu teoriju kako komunizam treba da dodje na zemlju. On smatra da je idealno stanje na zemlji, istinski komunizam. Nazalost, on govori, da bi uredili srecu sezdeset miliona ljudi, morali bi da ubijemo sto miliona ljudi. Ali, zato bi ti ljudi, tih sezdeset miliona bili srecni kao niko pre, a onih sto miliona bi posluzili kao djubrivo za buduci svetski raj. Desilo se da je u Rusiji tacno sto miliona ljudi nestalo, od 1917, od cega su bar sezdeset bili ubijano od Sovjeta licno.

Ovo je vrlo, vrlo prisutno u nasim vremenima: da ljubav zahladjuje. Ovo se javlja i medju hriscanima, ne samo kod svih ostalih.

Onda, jos jedan znak, koji je danas dostigao razmere kao nikada dosad. Jevandjelje se propoveda po celome svetu.

Tekst Jevandjelja se prevodi na skoro sve jezike sveta koji se danas govore, mislim da ih je oko hiljadu. Osim toga, Pravoslavlje se propoveda po celoj Africi. Mi saljemo nase casopise u Ugandu i Keniju - i dobijamo pisma, vrlo dirljiva pisma od mladih Afrikanaca koji su postali Pravoslavni. Vrlo postuju svog episkopa, idu i na seminare. Ocigledno je da je snazno osecanje Pravoslavlja darovano ljudima iz Afrike. Oni su vrlo jednostavni ljudi.

Pravoslavlje ne mora da bude slozeno ako postoje prosti (jednostavni) ljudi, kojima se ono propoveda. Samo u slucaju kada drugi pokusavaju da ga opovrgnu i govore da Pismo govori nesto drugacije, pokusavajuci da daju proizvoljno tumacenje, sto znaci odbijanje svestenika, episkopa itd. Jednostavni ljudi odogovaraju na Pravoslavlje kao sto su uvek i odgovarali u proslosti. Problem je, pre svega, sa komplikovanim ljudima.

HRAM U JERUSALIMU

Share this post


Link to post
Share on other sites

JEROMONAH SERAFIM ROUZ

DUSA POSLE SMRTI

PREDGOVOR

Ova knjiga ima dvostruki cilj: kao prvo, da s tacke gledista pravoslavnog hriscanskog ucenja o zagrobnom zivotu pruzi objasnjenje savremenih “posmrtnih” iskustava, koja su pobudila toliko interesovanje u nekim religioznim i naucnim krugovima, i kao drugo, da priblizi osnovne izvornike i tekstove koji sadrze pravoslavno ucenje o zagrobnom zivotu.

Ako je danas ovo ucenje tako lose shvaceno, to je u mnogome posledica toga sto su u nase “prosveceno” doba ovi tekstovi zaboravljeni i sasvim “izasli iz mode”. Mi smo pokusali da ove tekstove. ucinimo razumljivijim i dostupnijim savremenom citaocu. Nema potrebe ni govoriti o tome koliko ovi tekstovi predstavljaju neuporedivo korisnije i dublje stivo nego sto su to danas popularne knjige o iskustvima , “zivota posle smrti”, u kojima, cak ako i nisu obican senzacionalizam, . svejedno ne moze biti nista drugo do spoljnje efektnosti, zbog toga sto u njima nema celovitog i istinitog ucenja o zagrobnom zivotu.

Pravoslavno ucenje izlozeno u ovoj knjizi bice, bez sumnje podvrgnugo kritici nekih, kao isuvise “jednostavno” i “naivno”da bi u njega mogao da poveruje covek HH veka. Zbog toga treba naglasiti da ono nije ucenje samo nekolika izolovanih ili netipicnih ucitelja Pravoslavne Crkve, nego ucenje koje je Hristova Pravoslavna Crkva postavila od svog pocetka, koje je izlozeno u bezbrojnim svetootackim delima, u zitijima Svetih i bogosluzenjima Pravoslavne Crkve, i koje Crkva neprekidno predaje, sve do nasih dana.

“Jednostavnost” ovog ucenja jeste jednostavnost same istine, koja, bilo da je iskazana u ovom ili onom ucenju Crkve, predstavlja osvezavajuci izvor jasnosti u pometnji koju su u savremenim umovima izazvale razlicite zablude i isprazne spekulacije poslednjih stoleca. U svakom poglavlju ove knjige ukazuje se na svetootacke i hagiografske izvornike koji ovo ucenje sadrze.

Kao osnovni izvor nadahnuca pri pisanju ove knjige posluzili su radovi episkopa Ignjatija Brjancaninova, koji je bio, verovatno, prvi znacajniji ruski pravoslavni bogoslov koji se neposredno bavio upravo ovom problematikom, tako zaostrenom u nase vreme: kako sacuvati autenticno hriscansko Predanje i ucenje u svetu koji je postao u potpunosti tudj Pravoslavlju i tezi ka tome da ga ili opovrgne i odbaci, ili da ga protumaci na takav nacin da ono postane saobrazeno sa ovozemaljskim nacinom zivota i zivljenja.

Jasno sagledavajuci rimokatolicke i druge zapadne uticaje kojima je pokusavano da se “modernizuje” Pravoslavlje cak jos i u njegovo vreme, preosveceni Ignjatije pripremao se za zastitu Pravoslavlja kako putem pomnog izucavanja pravoslavnih prvoizvornika, (cijim se ucenjem napajao u nizu najboljih pravoslavnih manastira svoga vremena), tako i putem upoznavanja sa naukom i literaturom svoga doba (on se skolovao na vojno-inzinjerskoj skoli, a ne na duhovnoj akademiji).

Naoruzan, na taj nacin, kako poznavanjem pravoslavnog bogoslovlja tako i (opste-obrazovnih) nauka, on je posvetio svoj zivot zastiti Pravoslavlja i razoblicavanju savremenih zastranjivanja od njega. Nije preuvelicavanje reci da u XIX vijeku niko u pravoslavnim zemljama, niko kao on, nije umeo tako da stiti Pravoslavlje od iskusenja i zabluda novog vremena. Jedini koji bi se mogao uporediti s njim bio je njegov zemljak episkop Teofan Zatvornik, koji je u sustini radio to isto, ali na manje “visokom” nivou.

Jedan tom sabranih dela ep. Ignjatija (knj. III) posvecen je iskljucivo crkvenom ucenju o zagrobnom zivotu, koje je on stitio od rimokatolickih i drugih savremenih iskrivljavanja. Upravo iz ovog toma, uglavnom, preuzeli smo za nasu knjigu razmatranje takvih pitanja kao sto su mitarstva dusa – ucenje koje, iz mnogih razloga, “gresni um” ne moze da prihvati, no uporno istrajava na njihovom drugacijem tumacenju ili potpunom odbacivanju.

Preosveceni Teofan, naravno, ucio je to isto, pa smo se koristili i njegovim recima, a u nasem veku, drugi istaknuti ruski pravoslavni bogoslov, blazenopocivsi arhiepiskop Jovan (Maksimovic) toliko je jasno i citko ponovio ovo ucenje, da smo njegove reci iskoristili kao osnovu zakljucnog poglavlja nase knjige.

To, sto pravoslavno ucenje o zagrobnom zivotu toliko jasno i shvatljivo izlazu savremeni ucitelji Pravoslavlja sve do nasih dana, od ogromne je koristi nama koji danas nastojimo da sacuvamo otacko Pravoslavlje ne prosto pravilnim navodjenjem njihovih reci, vec vise od toga – putem istinski pravoslavnog tumacenja ovih reci.

U knjizi smo, osim pomenutih pravoslavnih izvora i tumacenja, dosta koristili i savremenu nepravoslavnu literaturu o “posmrtnim” javljanjima, a takodje i niz okultnih tekstova o tom pitanju. U tome smo sledili primer vladike Ignjatija – iznositi lazna ucenja onoliko potpuno i nepristrasno, koliko je to neophodno radi razoblicenja njihove neistinitosti; kako pravoslavni hriscani ne bi njima bili sablaznjeni. Kao i on, i mi nalazimo da nepravoslavni tekstovi, kada se radi o cinjenicnom opisu iskustava (a ne o shvatanjima ili tumacenjima), cesto pruzaju potresne potvrde pravoslavnih istina.

Nas osnovni cilj u ovoj knjizi bio je da pruzimo toliko detaljno suprotno glediste, koliko je to potrebno da bi se pokazala korenita razlika izmedju pravoslavnog ucenja i iskustva pravoslavnih Svetitelja, s jedne strane, i okultnoga ucenja i savremenih iskustava, sa druge.

Da smo jednostavno izlozili samo pravoslavno ucenje, bez tog suprotstavljanja, ono bi bilo ubedljivo samo za malobrojne, ne racunajuci ove koji se tih ubedjenja vec pridrzavaju; ali danas ce, mozda, i poneko od onih koji su uvuceni u savremena (parapsiholoska i dr. – prim. prev) iskustva, uvideti ogromnu razliku izmedju njih i istinskih duhovnih iskustava.

Vec i sama cinjenica da je pretezan deo ove knjige posvecen razmatranju iskustava – kako hriscanskih, tako i nehriscanskih -govori o tome da se ovde ne radi samo o izlaganju crkvenog ucenja o zivotu posle smrti, vec da se takodje donosi i autorovo tumacenje razlicitih iskustava koja se ovde pominju. A sto se samih protumacenja tice, ona ostavljaju prostor za dopustene razlike u misljenjima medju pravoslavnim hriscanima. Mi smo se trudili, koliko nam je to moguce, da ove interpretacije izlozimo u uslovnoj formi, ne trudeci se da tacno “odredimo” neke strane tih iskustava onako kako se moze odrediti opste pravoslavno ucenje Crkve o zagrobnom zivotu. Konkretno, sve sto je u vezi sa okultnim iskustvima “izvan tela” i u “astralnoj ravni”, mi smo jednostavno naveli u onom obliku u kome su ih izlozili sami ucesnici, i uporedili ih sa slicnim slucajevima u pravoslavnoj literaturi, ne pokusavajuci da tacno odredimo prirodu tih iskustava.

Mi ih shvatamo kao realna iskustva u kojima se zaista odigrava kontakt sa demonskim silama, a ne prosto kao – halucinacije. Neka citatelj sam prosudi koliko je takav pristup ispravan.

Trebalo bi da je jasno da ova knjiga ni u kom slucaju ne pretenduje na to da pruza u potpunosti iscrpno izlaganje pravoslavnog ucenja o zagrobnom zivotu. Ona predstavlja samo uvod u njega, “Celovito ucenje” o tom pitanju, u stvari i ne postoji, kao sto nema ni “eksperata” u toj oblasti. Mi, koji zivimo na zemlji, tesko da mozemo postaviti i pocetak shvatanju stvarnosti duhovnog sveta, dok sami tamo ne budemo prebivali. To je proces, koji zapocinje sada, u ovome zivotu, a zavrsava u vecnosti, gde cemo ” licem u lice” sozercavati ovo, sto danas vidimo “kao u ogledalu, u zagonetki” (I Kor. 13; 12). Medjutim, pravoslavni izvori na koje ukazujemo u ovoj knjizi, daju nam osnovni nacrt ovog ucenja, koji je dovoljan – ne da steknemo tacno znanje o onome sto je, na kraju krajeva, iznad nas, vec da nas podstakne da otpocnemo borbu za dostizanje cilja hriscanskog zivota – Carstva Nebeskog, i izbegnemo demonske klopke, koje neprijatelj naseg spasenja postavlja na putu hriscanske borbe. Ovostrani svet stvarniji je i blizi, nego sto mi to obicno mislimo, a put ka njemu otvara se zivotom podviznickim i molitvenim, koji nam je Crkva dala kao sredstvo spasenja. Ova knjiga posvecena je i namenjena onima, koji takav zivot zele da vode.

http://slavoslovije.wordpress.com/category/serafim-rouz/

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Светлана

У другој емисији из циклуса посвећених "апостолу православља у Америци" оцу Серафиму Роузу који је назван "првом америчком споном са умом древних светих отаца" слушате о трагањима у младости оца Серафима.

Преузмите аудио датотеку

http://www.svetigora.com/node/5838

У данашњој, трећој емисији из циклуса посвећених "апостолу православља у Америци" оцу Серафиму Роузу слушате о "сјемену побуне" - о његовим тражењима, лутањима у којима је чак одбацивао хришћанство. У овој емисији Његово Високопреосвештенство Митрополит Црногорско - приморски Г. Амфилохије говори о православљу у Америци.

Преузмите аудио датотеку

http://www.svetigora.com/node/5870

Share this post


Link to post
Share on other sites

DUHOVNI NASTAVNICI OCA SERAFIMA

Ne smemo ćutati kada je u pitanju delo od najveće važnosti,

kakvo je delo spasenja ljudskih duša.

arhiepiskop Averkije Džordanvilski

Trudili smo se da u ovoj knjizi saberemo one tekstove oca Serafima Rouza, koji do sada nisu bili objavljivani na srpskom jeziku. U odnosu na prošlogodišnje prvo izdanje knjige «Ovo je tvoj dom», drugo je prošireno tekstom oca Serafima «Šta je sergijanstvo?». Dodate su takođe dve recenzije biografije oca Serafima koju je napisao otac Damaskin Kristensen. Autori recenzija su otac Aleksej Jang, učenik i duhovno čedo oca Serafima, i dr Vladimir Mos, aktivni učesnik događaja koji su se u drugoj polovini sedamdesetih godina prošlog veka odvijali unutar Ruske Zagranične Crkve. Značaj ovih dveju recenzija je u tome što u znatnoj meri mogu da osvetle poslednje godine života oca Serafima i ono što se događalo nakon njegovog upokojenja.

Često je isticano da je otac Serafim bio zadivljujuće plodan autor. Žitija i dela velikih otaca-podvižnika pravoslavnog Istoka prevodio je na engleski i približavao ih savremenom Zapadu. Sa druge strane, sledeći svoga učitelja, svetog Jovana Šangajskog, sabirao je i objavljivao svedočanstva o pravoslavnim svetiteljima Zapada, koji su dotle na Istoku bili gotovo sasvim nepoznati. Nadahnuto je pisao o nihilizmu modernog doba, o religiji novog svetskog poretka i iskušenjima koja pravoslavnima predstoje u budućnosti. Veliku vrednost takođe ima njegovo proučavanje svetootačkih pogleda na postanak ljudske vrste ili na život duše posle smrti. Otac Serafim se bavio i tipikom pravoslavnog bogosluženja, odgovarajući na pokušaje njegovog «prilagođavanja potrebama savremenog čoveka»... Izuzetan doprinos oca Serafima u različitim oblastima pravoslavnog bogoslovlja je nesporan.

Postoji međutim jedna sfera njegovog interesovanja koja izaziva sporenja. Naime, otac Serafim je brižljivo prikupljao svedočanstva o mučenicima ruskih katakombi i trudio se oko razotkrivanja prave prirode «sergijanstva» Moskovske patrijaršije, kao «izdaje Hrista na osnovu prihvatanja duha vremena i ovoga sveta», što predstavlja «neizbežnu posledicu crkvene politike koja se upravlja zemaljskom logikom, a ne razumom Hristovim». Takođe, on se veoma kritički odnosio prema modernističkim i ekumenističkim poduhvatima Konstantinopoljske patrijaršije. To je tačka na kojoj se savremeni interpretatori dela jeromonaha Serafima Ruza, kako u Srbiji tako i u svetu, već razilaze: oni obično govore, kao prvo, da su radovi iz ove oblasti nastali u ranom razdoblju njegovog stvaralaštva, te da stoga odišu preteranom revnošću koja je svojstvena novoobraćenima, a da je on kasnije, sa opitom, usvojio umerenije, liberalnije stavove. Kao drugo, vele da su i same teme tih članaka u naše vreme potpuno prevaziđene i da se oni danas nužno čitaju «izvan istorijskog konteksta» u kome su nastali.

Osvrnimo se kratko najpre na prvu primedbu. Jesu li takvi stavovi zaista svojstveni samo žaru novoobraćenih, a strani opitno utemeljenom trezvenom pravoslavnom rasuđivanju? Pogledajmo kakve su stavove o pomenutim pitanjima imali duhovni nastavnici oca Serafima. Četiri ličnosti su presudno uticale na njegovo stasavanje kao bogoslova: sveti Jovan Šangajski, arhiepiskop Averkije Džordanvilski i mitropolit Filaret Njujorški neposredno, a posredno mitropolit Antonije (Hrapovicki).

Krenimo od mitropolita Antonija, najstarijeg i najuglednijeg ruskog jerarha i bogoslova na početku dvadesetog veka, koji je na Saboru 1918. bio glavni kandidat za Ruskog patrijarha, da bi posle revolucije u izgnanstvu postao prvojerarh Ruske Zagranične Crkve. Evo kako je on 1925. godine pisao o Konstantinopoljskoj patrijaršiji: «Istorija Crkve teško da je ranije znala za toliko surovo narušavanje kanona i pravila opšte-ljudske pravednosti od strane Vaseljenskih patrijaraha, a sve na radost jeretika... On (Vaseljenski patrijarh), kao i neki drugi jerarsi, primoravao je i pastvu drugih pomesnih crkava da pređe na novi kalendar, preteći onima koji nisu hteli da se pokore ovom bezumlju, nego su ostajali pokorni Sveštenom Predanju, zabranama i epitimijama. Pri tome, njega nije bilo stid da nasuprot istini tvrdi, da su tobože istočni patrijarsi takođe prešli na novi kalendar. Teško da bi se čak i bezakoni neprijatelji svetog Jovana Zlatousta i svetog patrijarha ruskog Nikona usudili da tako bestidno obmanjuju svoju pastvu i da kleveću svoju sabraću... Duboko je palo blagočešće! Samo blagodat Gospodnja može da ispravi položaj Crkve, za šta mi neprestano sa suzama molimo Boga i Njegovu Prečistu Majku, Anđele i Svete». Od Vaseljenskog patrijarha mitropolit Antonije je zahtevao: 1) da odbaci reformatorske odredbe Svepravoslavnog kongresa, 2) da se odrekne pretenzija na teritorije otrgnute od Ruske patrijaršije, 3) da odbaci novi kalendar, 4) da se vrati kanonsko praznovanje Pashe u Finskoj, 5) da svu sabraću pozove na očuvanje mira i zaštitu Sveštenih Kanona i Predanja. 1A za svog bivšeg učenika, mitropolita Sergija i njegove sledbenike, mitropolit Antonije je u poslanici iz 1927. godine rekao da su «otpali od crkvenog jedinstva i vezali se za neprijatelje Hrista i svete Crkve – odvratne bogohulne boljševike».

Svetitelj Jovan Šangajski je bio duhovno čedo mitropolita Antonija. Kao episkop u Kini, četrdesetih godina prošlog veka, on je, jedini od svih ruskih arhijereja koji su se tamo nalazili, odbio da se potčini sovjetskom patrijarhu Alekseju, zbog čega mu je bilo zabranjeno sveštenosluženje, pa je bio primoran da služi ispred vrata zaključane crkve, ali je uprkos tome nastavio da svojoj pastvi objašnjava razloge zbog kojih ne priznaje Moskovsku patrijaršiju: jer ona nije slobodna i zbog straha po celom svetu laže kako u Rusiji nema progona vere. Pored svetog Jovana Šangajskog, najveći uticaj na oca Serafima Rouza imao je arhiepiskop Averkije Džordanvilski. Sam sveti Jovan Šangajski je ocu Serafimu govorio ovako: «Za odgovore na sva bogoslovska pitanja koja mogu da se pojave, obraćajte se vladiki Averkiju. Ja sa njim imam potpuno duhovno jedinstvo». A evo šta je o svom nastavniku zapisao otac Serafim: «Arhiepiskop Averkije je bio jedan od poslednjih gorostasa Pravoslavlja i to ne samo u okvirima Ruske Zagranične Crkve, pa čak ni samo ruskog Pravoslavlja, nego celine Vaseljenskog Pravoslavlja u dvadesetom veku. Mi smo se tako navikli na njegove plamene reči, usmerene protiv odstupništva našeg vremena, da nismo ni primetili kako je on bio gotovo jedini jerarh iz svih pravoslavnih Crkava, na kome god jeziku da su pisali, koji je sa takvom smelošću i iskrenošću ustajao u zaštitu Istine svetog Pravoslavlja...» Onima koji su čitali knjigu «Sveta revnost» arhiepiskopa Averkija, dobro su poznati njegovi stavovi. Moskovsku patrijaršiju on je nazivao «crkvom lukavih»: «Danas evo vidimo jezivu i žalosnu sliku – kako posvuda raste uticaj sovjetske 'crkve lukavih', koju su mnogi već danas spremni da priznaju za istinsku, zakonitu Rusku Crkvu». 3«Svi Rusi, bez izuzetka, konačno treba da shvate, kako nema nikakve logike u tome da sovjetsku bogoboračku vlast priznaju za 'vlast od Boga', a sovjetsku 'crkvu' koja joj služi – za istinsku Crkvu». 4 «Uvek treba imati na umu: služenje Crkve bogoboračkoj vlasti ili antihrišćanskom ekumenizmu – svejedno je! – to je njeno odricanje od Hristovog oružija, od Krsta Gospodnjeg, to je duhovna kapitulacija, predaja u ropstvo neprijatelju Božijem i neprijatelju ljudskog spasenja – đavolu. Samo spoljašnji izgled Crkve, makar bio vrlo raskošan i privlačan – to još nije istinska Crkva». 5«Tamo gde se umesto istine objavljuje laž, u dogmatskom ili moralnom učenju, ili u smislu bilo kakve neistine uopšte, tamo svakako nema istinske Crkve, tamo nema ni blagodati Božije, koja spasava čoveka, nego samo spoljašnji privid, bogohulna obmana». 6«Zločin je ćutati o otpadništvu – pisao je arhiepiskop Averkije – obmanjivati i sebe i druge da je sve u redu i da se ne treba uznemiravati bez razloga. Ako mi i nemamo snage 'da svojom nemoćnom rukom zaustavimo otpadništvo', dužnost hrišćanske ljubavi nalaže nam ne samo da se 'udaljimo' i da se 'čuvamo', nego i naše bližnje da zaštitimo, da ih upozorimo na ono što sami ne uviđaju. Ovde se uvek valja setiti reči jednoga od najvećih stubova naše svete Crkve – svetog Grigorija Bogoslova: 'Ćutanjem se izdaje Bog'. Ne smemo ćutati kada je u pitanju delo od najveće važnosti, kakvo je delo spasenja ljudskih duša». 7

Dve godine nakon što je Juxin Rouz primio Pravoslavlje, Ruska Zagranična Crkva je, na predlog svetog Jovana Šangajskog, dobila novog prvojerarha, mitropolita Filareta Njujorškog, koji je na tom mestu ostao sve do svoga upokojenja – gotovo 22 godine. O njegovom odnosu prema sergijanstvu svedoče sledeće reči, napisane 1980. godine: «Primajući sovjetski klir mi primamo klirike iz Moskve ne kao one koji imaju blagodat, nego kao one koji će je dobiti u samom prisajedinjenju. Ali da priznamo crkvu lukavih kao onu koja nosi i čuva blagodat mi, razume se, ne možemo. Jer van Pravoslavlja blagodati nema – dodaje mitropolit Filaret – a sovjetska crkva je sebe blagodati lišila». Svojim «Poslanicama tuge» mitropolit Filaret se tri puta obraćao poglavarima Pravoslavnih Crkava (1969, 1972, 1975), preklinjući ih da napuste ekumenistički pokret i odlučno protestvujući protiv njihovih ekumenističkih istupa. «Modernizam – pisao je u poslanicama – to je uređivanje crkvenog života na principima savremenosti i ugađanja ljudskim slabostima. Cilj (modernizma) je: izmeniti poredak crkvenog života u ime zbližavanja sa poretkom života jeretičkih zajednica». Mitropolit Filaret je ozbiljno opominjao na pretnju ekumenizma, koji «vodi ka potpunom uništenju Pravoslavne Crkve, putem njenog utapanja u more jeretičkih zajednica». «Ekumenisti među pravoslavnima, i ekumenisti među katolicima i protestantima, postaju istomišljenici u jednoj istoj jeresi». 8

Jesu li dakle i oni, duhovni nastavnici oca Serafima Rouza – mitropolit Antonije, svetitelj Jovan, arhiepiskop Averkije i mitropolit Filaret – ljudi koji su potekli iz tradicionalno pravoslavne ruske sredine, proveli pola veka u monaštvu i četvrt veka u arhijerejskom činu, takođe patili od mladalačke bolesti preterane revnosti, koja je tobože svojstvena novoobraćenima? Odgovor glasi: žar svete revnosti za Istinu Hristovu plamtao je u njima do poslednjeg daha upravo zato što su bili tako duboko ukorenjeni u otačkom predanju.

Je li od takve revnosti patio i prepodobni otac Justin Ćelijski, koga su nazivali savešću Srpske Crkve? Jer i on se čvrsto držao načela da se ne sme ćutati kada je u pitanju delo spasenja ljudskih duša. Evo, primera radi, kako je smelo govorio otac Justin:

Diktatura bezbožništva je do sada birala dva patrijarha…”. 9“I Crkva, arhijereji, sveštenici, monasi, sve to pošlo za sitnim brigama ovoga sveta, sve to napustilo glavnu brigu Hristovu – Crkva napustila glavnu brigu Hristovu!… Danas nesretni Srbi, skoro svi, mnoge vladike, mnogi sveštenici, pa i monasi, odbacili glavni cilj Hristovog Jevanđelja: Iskanje Carstva Božijeg i Pravde Božije u ovome svetu. Jure da zadovolje slasti i vlasti ovoga sveta”. 10“Oni koji njega (svetog Savu) danas gone, kako mogu smatrati da su veliki, da idu stopama njegovim, da vode Crkvu njegovu putevima njegovim? Ne. Za svetim Savom se ide samo vršeći evanđelske zapovesti”. 11“Hajdemo dalje po nesrećnom Beogradu… hajdemo do Patrijaršije. Gle, i pred Patrijaršijom krst, gle i na krstu raspet Sveti Sava! Šta je to? Otkuda to? Od raskola! Sveti Sava raspet jauče i plače pred Patrijaršijom i vapije sa krsta: Gospode, oprosti im jer ne znaju šta rade!”12“Deset godina zvanična Srpska Crkva nije izdala parastos Najvećem Srpskom Vladici (Nikolaju)! Šta je to? …Koji smo to mučenici Gospode, kada svoje izdajemo?” 13“A Dioklecijani, episkopi... (ovde stoji napomena: 'par reči nečujno na traci') izdali su Gospoda Hrista. Bogu se treba većma pokoravati nego ljudima... Ko ste vi da prekrajate i upropašćujete Crkvu Hristovu, ko?!” 14“Svetu Srbiju ruše… i crkveni ljudi, ljudi u mantijama. Da, Svetu Srbiju danas ruše mnoge mantije!” 15“Šta se desilo sa Srpskom zemljom, sa prestonicom, pravoslavnim Beogradom? Ko to ima pravo da huli na Svetoga Savu, da goni Svetoga Savu iz Srpske zemlje? Ko, ko, ko? Gde su Patrijarsi srpski, …gde su sveštenici srpski, monasi srpski? Svaki neka raspne sebe za Hrista, po sto puta sebe, a ne Svetoga Savu”. 16"Kada je bilo u Srpskom rodu takvih izdajica Hrista, kada je bilo u Srpskom rodu takvih prodavaca crkvene slobode… kao što je danas?” 17

Otac Justin je govorio i o strašnim progonima pravoslavnih hrišćana pod komunistima, kako u Jugoslaviji18, tako i u drugim zemljama, pogotovo Rusiji: «Milioni hrišćana umiru danas za Hrista. Tamo gde gone Crkvu Hristovu, neprekidno hiljade i hiljade ispovednika umiru govoreći sebi: Hristos Voskrese!» 19

Mišljenje oca Justina o stanju u kome su se nalazile Moskovska i Konstantinopoljska patrijaršija mogu da ilustruju sledeći stavovi iz njegove “Molebne predstavke povodom saziva ‘Velikog sabora Pravoslavne Crkve’”. Ovaj dokument otac Justin je uputio Svetom Sinodu 7. maja 1977. godine, za Arhijerejski Sabor SPC:

…Koga upravo ‘reprezentuju’, i koju Crkvu i narod Božiji u ovom momentu predstavljaju i jedni i drugi (Moskovska i Carigradska patrijaršija)?” – pita otac Justin i nastavlja: “Carigradska jerarhija… koga predstavlja i koga će predstavljati na budućem Saboru?… U poslednje vreme Carigradska patrijaršija je proizvela ogroman broj episkopa i mitropolita, sve uglavnom titularnih i fiktivnih. Valjda se vrši priprema da se na budućem ‘Vaseljenskom saboru’ brojnošću titula obezbedi većina glasova za neopapističke ambicije Carigradske patrijaršije… S druge strane, sadašnje delegacije Moskovske patrijaršije da li zaista predstavljaju svetu i mučeničku veliku Rusku Crkvu i njene, samo Bogu poznate, milione mučenika i ispovednika? Prema onome što te ‘delegacije’ izjavljuju i zastupaju kad god izađu pred svet, one nisu nosioci i izražavaoci istinskog duha i stava Ruske Pravoslavne Crkve…”

Otac Justin je smatrao da se predstavnici Carigradske i Moskovske patrijaršije “bitno ne razlikuju u problematici i temama koje postavljaju kao predmet rada budućeg Sabora”. “Večna sabornost Pravoslavne Crkve i svih njenih Vaseljenskih Sabora – piše on – sastoji se u sveobuhvatnoj ličnosti Bogočoveka Gospoda Hrista. Iz te centralne, sveobuhvatne, pravoslavnosaborne teme i stvarnosti… i danas treba istupati pred zemljom i nebom, a ne sa sholastičko-protestantskih humanističkih (pozicija), sa kojih istupaju Carigradski ili Moskovski crkveni ‘delegati’ i ‘delegacije’, koji se u ovom gorkom i kritičnom istorijskom momentu pojavljuju kao ‘vođi i predstavnici’ Pravoslavne Crkve u svetu”.20 Ekumenizam je za oca Justina predstavljao ne samo jeres, nego jeres nad jeresima – svejeres. Rimskog papu on je bez ustezanja nazivao jeretikom, a rimokatoličku crkvu – “latinskom jeresi”21; “U istoriji ljudskog roda – pisao je – postoje tri glavna pada: Adamov, Judin i papin”.22 I tako dalje...

Posle svega, kada se postavi pitanje jesu li članci oca Serafima Rouza, objavljeni u ovoj knjizi, danas prevaziđeni, onda bi se isto pitanje moglo postaviti i u vezi sa stavovima njegovih nastavnika, mitropolita Antonija (Hrapovickog), svetitelja Jovana Šangajskog, arhiepiskopa Averkija Džordanvilskog i mitropolita Filareta, kao i u vezi sa stavovima prepodobnog oca Justina Ćelijskog. Je li istina da su oni ove teme promišljali u drugom istorijskom kontekstu, da su njihovi stavovi po ovim pitanjima danas beskorisni i da mogu izazivati samo sablazan? Da li se stanje u Pravoslavnoj Crkvi u odnosu na pre tridesetak godina, kada su oni ovo pisali, toliko popravilo, da više ne postoji nikakva opasnost od sergijanstva, shvaćenog u širem smislu, kao pristajanje na svako zlo radi očuvanja puke forme?23 Zar su modernistička strujanja u Crkvi postala slabija?24 Možda je ekumenistički pokret, kao izraz lažne hrišćanske ljubavi, dvoličnosti i pritvornog bratstva, konačno počeo da se gasi?25

«Zaista, nesta prepodobnih u našem žalosnom veku» – tuguje otac Serafim za svojim nastavnicima koji su se preselili u blaženu večnost. Ali, dodaje, iako ne vidimo više među nama takvu istrajnost za Istinu Hristovu, ipak – njihovo učenje je zauvek tu. Baš kao i učenje samog oca Serafima, koje takođe može da nam bude zvezda vodilja u danima koji dolaze.

Mladen Stanković

1 Vidi: Sveta Revnost, Beograd 1998, str. 39-41.

2 Ovaj deo žitija svetog Jovana Šangajskog se u srpskim izdanjima obično izostavlja.

3 Dela arhiepiskopa Averkija, t. 1, str. 376.

4 Isto, t. 2,14.

5 Isto, t. 2,560.

6 Isto, t. 4,373.

7Sveta Revnost, str. 23-24.

8«Poslanice tuge» ostale su bez odgovora, ali trud mitropolita Filareta na kraju je ipak bio nagrađen – godine 1983, Arhijerejski Sabor Ruske Zagranične Crkve objavio je anatemu protiv ekumenizma: «Onima koji napadaju Crkvu Hristovu i uče da se ona podelila na grane koje se razlikuju po svome učenju i načinu života, i tvrde da Crkva ne postoji na vidljiv način, nego će nastati od grana, raskola i inoverja, njihovim sjedinjenjem u jedno telo; i onima koji ne razlikuju istinsko sveštenstvo i Svete Tajne od jeretičkih, nego uče da su krštenje i evharistija jeretika dovoljni za spasenje; i onima koji imaju opštenje sa pomenutim jereticima, ili im pomažu, ili štite njihovu novu jeres ekumenizma, umišljajući da je to bratska ljubav ili način za sjedinjenje razdeljenih hrišćana: Anatema!». Iako se otac Serafim Rouz upokojio godinu dana pre objavljivanja anateme, niko ne može poreći da su teren ovom istorijskom aktu u znatnoj meri pripremili i njegovi članci o ekumenizmu.

9 Istina o SPC u komunističkoj Jugoslaviji, man. Ćelije, Beograd 1990, str. 23.

10 Beseda iz 1965. godine, Sabrana dela oca Justina, 2,17-18.

11 Beseda iz 1965, Sabrana dela, 1,132.

12 Beseda iz 1966, Sabrana dela, 1,137.

13 Beseda iz 1966, Sabrana dela, 1,447.

14 Beseda iz 1966, Sabrana dela, 3,253.

15 Beseda iz 1967, Sabrana dela, 1,145.

16 isto, 147.

17 Beseda iz 1972, Sabrana dela, 1,464.

18 Vidi: Istina o SPC u komunističkoj Jugoslaviji, man.Ćelije, Beograd 1990.

19 Sabrana dela, 2,80.

20 Sedam stubova Premudrosti, Beograd, 1998, str. 302-304.

21 Vidi npr: Sabrana dela, 1, 451.

22 Pravosl. Crkva i ekumenizam, man. Hilandar 1995, 2,117.

23 Sergijanci su i dalje tu, jednako voljni da se pokore silama ovog sveta «kako bi sačuvali crkvu». Oni su doduše promenili gospodara na zemlji: sada kad nema komunista, spremni su da crkvene interese izdaju bilo kojoj drugoj vlasti, ako ova to zatraži. Sergijanci više ne služe komunističkoj ideji (ne zato što su se pokajali, nego zato što je sama ta ideja propala), ali spremni su da posluže nekoj drugoj «velikoj» ideji koja se stavlja iznad Hrista, na primer ideji ujedinjene Evrope («Zar vi još niste osetili mrak i zlobu antihrišćanske Evrope na sebi? – upitao bi otac Justin Popović – Za kim želite da idete? Za Evropom ili za Hristom?»).

24Čak i u Srbiji pojavljuju zagovornici uvođenja novog kalendara (vidi npr. Vekovnik, Glas Crkve, 1996, str. 4.); na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu sve je uticajnije učenje slatkorečivih bogoslova Konstantinopoljske patrijaršije, poput mitropolita Jovan Zizjulasa i Hriste Janarasa. Nasuprot učenju svetih otaca, kao osnovni kriterijum pravoslavnosti, umesto pravoslavnog ispovedanja vere, oni ističu sabornost, otvarajući širom vrata ekumenizmu, jer uz takvo shvatanje, pravoslavan je onaj ko je u zajednici, bez obzira na svoje jeretičko učenje, dok istovremeno nije pravoslavan onaj ko ima čisto pravoslavno ispovedanje vere, ali se kloni opštenja sa svima koji takvo ispovedanje nemaju (za opširan kritički prikaz vidi: Rodoljub Lazić, Novatorsko bogoslovlje mitropolita Ziziulasa, Atos, Beograd, 2002).

25 Zapravo, čini se da je posle skupova u Vankuveru 1983, Asiziju 1986. i Kanberi 1991, ekumenizam ušao je u potpuno novu, može se reći otvoreno bogohulnu fazu. Tu su dakako i unije pravoslavnih ekumenista sa jereticima monofisitima u Šambeziju 1990. i jereticima papistima u Balamandu 1994. «Oni koji hoće da ujedine takozvane hrišćanske crkve – kaže A. Kalomiros – ne veruju u Hristovu religiju. Oni je jednostavno upotrebljavaju za svoje ciljeve. Njihov je cilj zemaljski grad, kome žele da pokore sve ljude».

Share this post


Link to post
Share on other sites

ОТАЦ СЕРАФИМ РОУЗ

Постављена слика  Постављена слика

Отац Серафим Роуз је први покрштени Американац који је истински примио православље и као писац и молитвеник прочуо се широм православних земаља, нарочито у Русији. Он је својим проповедима и богословским радовима, у току свог краткотрајног живота од 48 година, неуморно доказивао истинитост учења православне вере и погрешног модерног духа и свих порока које наше време доноси. Он је први амерички православни свештеник који је повезан с патристичком традицијом Цркве. Свети Оци Цркве и испосници, нарочито монашке заједнице у Русији Валаама и Оптине, имале су пресудног значаја у духовном формирању младог Евгенија (Јуџина). Генерација младог нараштаја у Сједињеним Државама Америке, каже Јуџин, духовно је мртва, без компаса је. «Христос је једини излаз из овога света», често би говорио и писао отац Серафим.

Отац Серафим Роуз је рођен 1934. године у Сан Диегу, у једној методистичкој породици. По карактеру и пословичним изразима и говору више је личио на мајку, а од оца је наследио марљивост у раду и задовољство малим. Мали Јуџин је био од самог почетка, од раних детињих дана, миран и често замишљен. Рано је почео да чита, тако да је ускоро знао извесне делове Библије. Имао је своје вршњаке, али се мало играо с њима. У школи је био одличан ђак и његови су учитељи гледали у њега са великом надом. Мислили су да ће се Јуџин посветити математици и природним наукама. Још у гимназији научио је два страна језика, француски и немачки, читао је светска књижевна дела, укључујући и Достојевског. Особито га је занимала филозофија, коју је озбиљно студирао у Помони, на колеџу, у Јужној Калифорнији. Стално је жудео за нечим узвишенијим, савршенијим. Мучила га је мисао човека и његовог постојања, јер мора да постоји «нека друга реалност». Није се могао немирни дух младог Јуџина укопчати у оквире протестантизма, јер је то за њега био «статус кво» - људи живе за овај свет, уживају земаљске благодати, али даље се не иде. Тражио је да сазна «истину» у будизму, спиритуализму, источним религијама. Била му је досадна западна мудрост. Био је некад близак филозофији Ничеа, који је одбацио све што није рационално, што се не може разумом протумачити. Дој је Јуџин лутао и тражио шта је и где је истина, , изгубио је интересовање за веру какву је стекао у родитељском дому. За њега ће један монах, његов сабрат, доцније рећи да је Јуџин био монах «који је знао како да пати пре него што је дошао до истине, а онда је патио због оног што је нашао». У једној академији у Сан Франциску студирао је кинески и источњачку мудрост. Кажу да је одлично научио тај језик, као да је био рођен у Кини.

Постављена слика  Постављена слика  Постављена слика

На универзитету у Сан Франциску чуо је на једном предавању од једног француског професора да се у изучавању било које религије потребно потребно обратити изворној форми те религије. Сретном околношћу један студент, Србин, препоручио му је да упозна са православним црквеним обичајима и богослужењима. Баш тад Јуџин упознаје једног свог вршњака, руског богослова, који ће га првом приликом одвести у храм Пресвете Богородице који се налазио у Сан Франциску. Иако није тада познавао језик, ни свештеничке радње, ни вернике окупљене ту на молитву, мирис тамјана и свећа и молитвеност присутних учинили су нарочити, заправо судбински утисак и прелом у Јуџиновој души. Чудан је то прелом био, тако нешто није никад осетио у протестантским храмовима, нити у будистичким и источњачким. Онда се сетио оног француског професора који му је указао на то да је Православље најближе извору хришћанске традиције. Почео је чешће да посећује православна богослужења, да чита књиге, да учи руски и црквенословенски језик. Имао је особиту срећу да постане ученик Архиепископа Јована Шангајског, који је недавно канонизован у Руској заграничној цркви. Он се радо сећа тих дана када је у року од три године изучавао православну теологију поред Архиепископа Јована и других верујућих наставника. Он се постепено приближио Православљу и све га више заволео. Прешао је у православну веру, стекао је добар број пријатеља међу Русима, и имао неколико млађих пријатеља-богослова. Јуџин није мировао. Учествовао је у дневним богослужењима, произвели су га за чтеца. Он је кроз сусрет са Христом сазнао да истина није ван нас, да је то лични доживљај који се негује у срцу. Право је задовољство читату књигу «Не од овога света» коју је написао његов сабрат Дамаскин након после смрти оца Серафима. Он је, отац Дамаскин, из непосредне близине посматрао рад и стваралачку енергију новог православца и све потешкоће кроз које је отац Серафим са братијом пролазио. Почело се са штампањем и издавањем једног часописа – «Православна реч» - набавком и продајом православне штампе и икона у непосредној близини православног храма у Сан Франциску.

После смрти Архиепископа Јована, Јуџин и сарадници су желели да се удаље од света и да створе своју заједницу, монашку заједницу по угледу на стародревне пустињаке и испоснике. Нешто позајмицом, нешто од сакупљеног и уштеђеног новца, купили су 80 екера (32 хектара) земље у једном удаљеном планинском крају, неких 300 км од Сан Франциска, према северу. Преласком у нови крај направили су малу цркву и пар колиба за становање. Ту се замонашио и Јуџин са монашким именом Серафим, узевши име чувеног руског испосника Серафима Саровског; његов сарадник Глеб (Рус) примио је име светитеља Аљаског Германа. Његова скромна монашка заједница се назвала «Манастир братства Светог Германа од Аљаске». Серафим је примио јеромонашки чин 1977. године. Сада то братство броји 15 монаха, младих Американаца који су примили православље и одлучили се на монашки испоснички живот. Живе као испосници на молитви, у свакодневним службама и задужењима, према појединачним склоностима. Живе од издавачке делатности: издавања свог часописа «Православна реч», од превођења и објављивања православних светитељских списа. Широка мисионарска делатност. Понеки од њих одлазе у свет да помогну онима који их траже за духовну утеху. Чим сам са супругом стигао после јесени у ту необичну заједницу, усред Америке, на Западу, питали су ме монаси за епископа Николаја и архимандрита Јустина Поповића. Дали су нам на поклон књигу о српским светитељима у енглеском преводу, од Србина, свештеника Данила Рогића. На жалост, отац Серафим, један ретко фин и истраживачки дух, поживео је свега 14 година у том америчко-православном манастиру, али је оставио иза себе веома плодно семе, неколико одличних књига и списа православне садржине, као: «Православна религија будућности», «Божје откровење људском срцу», «Блажени ЈОван Чудотворац» и друге. Гроб оца Серафима је при самом манастиру, где многи долазе на молитву.

Модерно доба је по много чему сатанско и блиско Антихристу, говорио је и писао отац Серафим Роуз. Упозоравао је православне хришћане да устрају у православном, у изворном хришћанском исповедању вере. Његова дела и обимна књига «Не од овог света» (1000 страница) преводе се на руски. Он је био необичан и храбар Христов војник у мору материјализма, чија се душа сад радује на небесима. Он је и путоказ младим Американцима који који хоће да траже истину.

Постављена слика  Постављена слика

Извор (преко Google-а): http://www.pravoslavna-srbija.com/forum/index.php?topic=253.0

Share this post


Link to post
Share on other sites

РАЗМИШЉАЊА О РЕИНКАРНАЦИЈИ

Јеромонах Серафим Роуз

Међу окултним идејама о којима се данас нашироко расправља и које понекад прихватају они који су имали "вантелесна" или "посмртна" искуства, па чак и неки научници, јесте и идеја о реинкарнацији, према којој се душа после смрти не подвргава појединачном Страшном Суду, а потом упућује на Небо или у пакао да чека васкрсење тела и Општи Страшни Суд, већ се (очигледно после краћег или дужег боравка на "астралној равни") враћа натраг на земљу и преузима ново тело, било човека било животиње.

Ова идеја била је веома распрострањена на западу у старо паганско доба, пре но што су је замениле хришћанске идеје, али њено ширење у данашње време повезано је углавном са утицајем хиндуизма и будизма, у којима је она општа појава. Данас се ова идеја обично "хуманизује", у том смислу што људи сматрају да су њихове "претходне егзистенције" биле у људском облику, иако је како међу Индусима и будистима, тако и међу старим Грцима и Римљанима владало убеђење да је веома ретко могуће постићи људску "реинкарнацију" и да већина постојећих "инкарнација" чине животиње, инсекти, па чак и биљке.

Они који у ту идеју верују говоре да она објашњава многе "неправде" земаљског живота, а такође и безразложне фобије — ако је неко рођен слеп, или сиромашан, то је само оно што је заслужио у "претходном животу" (или, како то Индуси и будисти кажу, због његове "лоше карме"), а ако се неко плаши воде, то је због тога што се у "претходном животу" удавио.

При дубљем размишљању, опет, теорија о реинкарнацији не нуди никакво стварно објашњење неправде: ако неко страда у овом животу због греха и погрешака у другом животу кога се ни не сећа, и за који (уколико је претходно био животиња) не може ни да сноси одговорност, и ако чак (према учењу будизма) не постоји ни "ја" које опстаје од једне до друге "'инкарнације", а његови пређашњи греси су били буквално нечији туђи греси — онда се овде уопште не може говорити ни о каквој "правди", већ само о слепом страдању од зла, чији је узрок немогуће утврдити. Хришћанско учење о паду Адама као извору свег зла у свету нуди много боље објашњење неправди у свету, а хришћанско откровење о савршеној правди Божијој и Његовом суду над људима на вечни живот на небу или пакао, чини непотребном тривијалну идеју о тражењу "правде" кроз низ "инкарнација" о овом свету.

Идеја о реинкарнацији стекла је током последњих деценија велику популарност на Западу, па се појавило и много случајева који су наводили на мисао о "сећању на претходне животе". Многи су се, такође, вратили после својих пребивања "ван тела", верујући да ова искуства оправдавају или потврђују идеју о реинкарнацији. Шта да мислимо о овим случајевима?

Треба напоменути да врло мали број ових случајева прате "докази" који нису произвољни и случајни или једноставно плод маште: дете је рођено са белегом на врату, а затим се "присећа" да су га у "претходном животу" обесили као коњокрадицу, човек има страх од висине, а затим се "сећа" да је у "прошлом животу" погинуо од пада, и томе слично. Природна људска склоност ка фантазирању чини ове случајеве бескорисним као "доказе" за реинкарнацију.

Међутим, ови "прошли животи" често су откривени уз помоћ хипнотичке методе познате као "регресивна хипноза", која је у многим случајевима дала запањујуће резултате о сећањима на догађаје који су свесно давно заборављени, враћајући се уназад све до детињства. Хипнотизер враћа пацијента "натраг" у детињство, а затим пита: "А шта је било пре тога?" У таквим случајевима човек се често "присети" своје смрти или чак читавог "другог живота". Шта рећи о таквим сећањима?

Искусни хипнотизери и сами признају наличје замки "регресивне хипнозе". Калифорнијски лекар др Артур Хастинга, специјалиста за психологију комуникације, примећује да је "оно најочигледније што се дешава под хипнозом то да су пацијенти изузетно отворени за све врсте подсвесних, вербалних или невербалних сугестија од стране хипнотизера, и да су му веома покорни. Ако им затражите да се врате у прошли живот, а они га немају, измислиће га за вас! Ако им сугеришете да су видели НЛО, они као да су видели НЛО". Чикашки хипнотизер др Лари Герет, који је сам спровео око 500 хипнотичних сеанси регресије, запажа да ове регресије често нису тачне чак ни онда када је реч о сећању на прошле догађаје овог живота. "Веома често људи измишљају ствари, било да су то њихова прижељкивања, фантазије, снови и томе слично... Било ко од оних који се баве хипнозом и спроведе регресију у било ком виду откриће да људи поседују тако живу имагинацију,да ће измислити било шта само да би удовољили хипнотизеру".

Други истраживач тог проблема пише: "Овај метод прети многим ризицима, од којих је главни склоност подсвести ка драматичним фантазијама. Оно што се пројављује током хипнозе могло би заправо бити само сан о претходном животу који би пацијент желео да је проживео... Један психолог наредио је неколицини хипнотисаних особа да се сете прошлог живота, и они су се, без изузетка, сетили. Неке од ових прича обиловале су живописним детаљима и чиниле се убедљивим... Међутим, када их је психолог поново хипнотисао они су у стању транса могли да прате сваки елемент своје приче о прошлом животу све до каквог нормалног извора — човека кога су познавали у детињству, сцене из прочитаног романа или филма који су гледали пре неколико година, и тако даље".

Али шта са оним, недавно објављеним на сва звона, случајевима када постоје "објективни докази претходног живота", када се човек "присећа" детаља времена и места које он сам вероватно не би могао познавати и који се могу проверити историјским документима?

Такви случајеви изгледају веома убедљиви за оне који су већ склони да верују у реинкарнацију, али ова врста "доказа" не разликује се од уобичајених обавештења добијених од "духова" на спиритистичким сеансама (која такође могу бити веома зачуђујућа!), па нема разлога претпостављати да имају неки други извор. Како је сасвим очигледно да су "духови" на спиритистичким сеансама заправо демони, тако и обавештења о "претходном животу" такође могу бити дата од демона. У оба случаја они имају исти циљ — збунити човека бљештавом демонстрацијом привидно "натприродних" знања, и самим тим га обманути у вези истинске природе загробног живота, остављајући га духовно неприпремљеним за њега.

Чак и окултисти, углавном благонаклони према идеји реинкарнације, признају да се "докази" о реинкарнацији могу схватити на разне начине. Један амерички популаризатор окултних идеја верује да би "већина забележених случајева који сведоче о реинкарнацији у потпуности могли бити случајеви поседнутости". "Поседнутост" се, према овим окултистима, појављује када "мртва" особа запоседне живо тело чија личност и индивидуалност постају измењене, стварајући тиме утисак да се код одређене особе испољавају неке карактеристике из "пређашњег живота". Ова бића која "овладавају" људима, јесу, наравно, демони, ма како се они маскирали као душе умрлих. Недавно много рекламирана књига др Јана Стивенсона "Двадесет случајева који наводе на размишљање о реинкарнацији", заиста представља збирку случајева овакве "поседнутости".

Рана хришћанска Црква борила се са идејом о реинкарнацији која је у хришћански свет продрла преко источњачких учења сродних манихејству. Тесно повезано с овим учењима било је и лажно Оригеново учење о "преегзистенцији" душа, које је било строго осуђено на Петом васељенском сабору у Константинопољу 553. г., а његови следбеници анатемисани. Многи оци Цркве лично су писали против њега, нарочито св. Амвросије Медиолански на западу ("О вери у васкрсење", књ. II), св. Григорије Ниски на истоку ("О души и васкрсењу") и други.

Савременом православном хришћанину кога саблажњава ова идеја, или који размишља о понуђеним "доказима" за њу, биће можда довољно да размисли о три основне хришћанске догме које изричито одбацују и саму могућност реинкарнације.

1. Васкрсење тела. Христос је васкрсао из мртвих у оном истом телу које је умрло смрћу свих људи; То је прво од свих људских тела која ће васкрснути у последњи дан и поново се сјединити са душама да би вечно живела на небу или у паклу према праведном Суду Божијем о њиховом земаљском животу. Ово васкрсло тело, слично телу Самога Христа, разликоваће се од наших земаљских тела тиме што ће бити префињеније и ближе анђеоској природи, без чега оно не би могло да пребива у Царству небеском, где нема ни смрти, ни труљења, али ће то бити то исто тело, чудесно обновљено и усавршено Богом за живот вечни, како је било показано Језекиљу у његовом виђењу "костију сухих" (Језек. 37:1—14). На Небу, искупљени ће препознати једни друге. Тело представља незаменљиви део читаве личности која ће живети вечно, а идеја о томе да једној личности припада више тела одриче саму природу Царства небеског, које је Бог припремио за оне који Га љубе.

Наше искупљење Исусом Христом. Бог се обукао у тело и Својим животом, страдањем и смрћу на Крсту искупи нас од владавине греха и смрти. Кроз Његову Цркву ми смо спасени и припремљени за Царство небеско и нисмо дужни да испаштамо за наша прошла сагрешења. Међутим, према идеји реинкар нације, ако се неко и "спасава", то бива тек после многих живота посвећаних исправљању последица ранијих грехова. Овај хладни и суморни законски формализам паганских рели гија у потпуности је укинула Христова Крсна жртва: разбојник са Његове десне стране у трену је добио спасење вером у Сина Божијег, а "лоша карма" његових злих дела била је избрисана Божијом благодаћу.

Суд. "Људима је одређено једанпут умрети, а потом суд" (Јев. 9:27). Људски живот је јединствени, временски одређен период испитивања, после кога нема "друге шансе", већ само Божији суд (који је и праведан и милосрдан) у зависности од стања душе пошто је живот окончан.

У ове три доктрине хришћанско откривење је јасно и одређено, за разлику од паганских религија, које не верују у васкрсење или искупљење и ништа одређено не говоре ни о суду ни о будућем животу. Једини одговор на сва могућа искуства или сећања на "претходне животе" јесте јасно оцртано хришћанско учење о природи људског живота и односу Бога према људима.

Скинуто са сајта "Библиотека Свети Наум"

Share this post


Link to post
Share on other sites

ДУША ПОСЛЕ СМРТИ

ВАЗДУШНО ЦАРСТВО ДУХОВА

Јеромонах Серафим Роуз

Да бисмо разумели у какву то област душа улази након смрти, морамо имати целовит поглед на људску природу. Морамо знати каква је била човекова природа пре пада, затим какве су промене наступиле после пада, као и какве су човекове способности за ступање у везу са духовним бићима.

Можда је најкраћи а најјаснији православни одговор на ова питања дат у истој оној књизи еп. Игњатија Брјанчанинова коју смо већ цитирали приликом излагања православног учења о анђелима (III том његових сабраних дела).

Епископ Игњатије посветио је једно поглавље те књиге разматрању о "чулном опажању духова" тј. анђелских и демонских јављања људима. Овде ћемо цитирати ово поглавље у коме један од великих православних отаца модерних времена трезвеноумно и прецизно излаже православно светоотачко учење.

Првобитна човекова природа

"До пада, човеково тело било је бесмртно, слободно од ма какве немоћи или болести, слободно од садашње огрубелости и отежалости, слободно од греховних и телесних осећања која су сада нешто природно за њега (свети Макарије, 4. омилија). Његова чула била су неупоредиво истанчанија, њихово деловање неупоредиво шире и сасвим неспутано. Обучен у такво тело, с таквим чулима, човек је био способан за чулно опажање духова међу које је и сам душом спадао; био је способан за општење с њима, као и за боговиђење и општење с Богом, које је природно за свете духове. Свето тело човеково није било препрека томе, није одвајало човека од света духова. И обучен у тело, човек је био способан да живи у рају у коме сада могу пребивати само Свети, и то само душама својим, док ће се тела Светих узнети тамо тек по васкрсењу.

Тада ће ова тела оставити у гробовима ову огрубелост коју су примила после пада; тада ће она постати духовна, чак - духови, како то вели свети Макарије Велики (6. омилија) и пројавиће у себи сва она својства која им беху дата при стварању. Тада ће људи опет стати у ред светих духова и отворено општити са њима. Образац тела које је уједно било и тело и дух видимо у телу Господа нашег Исуса Христа, након Његовог Васкрсења.

Човеков пад

Човековим падом су се и његова душа и тело изменили. Заправо, пад је за њих уједно био и смрт.

Оно што ми видимо као смрт и што тим именом називамо уствари је само одвајање душе од тела. Али је ово двоје и пре тога већ осмрћено одступањем од Бога - Истинитог Живота.

Ми се рађамо већ убијени вечном смрћу! Ми не осећамо да смо мртви, јер је то својствено свим мртвацима! Немоћи и болести нашег тела, његова потчињеност разним непријатним утицајима овог материјалног света, његова огрубелост - последице су пада. Услед пада наше тело доспело је у исти ред са телима животиња; оно битише анималним животом, животом своје пале природе. Оно је као некакав затвор, гроб и тамница душе.

Изрази које користимо су снажни. Али чак ни они не изражавају довољно тачно пад нашег тела са висине духовног стања у низине плотскога. Човек се мора очистити брижљивим покајањем и бар у извесној мери осетити слободу и узвишеност духовног стања, да би могао схватити у како бедном стању је наше тело, стању осмрћености узрокованом отуђењем од Бога. У том стању осмрћености, услед крајње отежалости и огрубелости, телесна чула нису способна да опште са духовима - не виде их, не чују и не осећају. Тако иступљена секира више не може да се користи у одговарајућу сврху. Свети духови избегавају да опште са људима јер ови нису достојни тог општења, а пали духови, који су нас повукли у свој пад, помешали су се с нама, и да би нас лакше држали у заробљеништву, труде се да и себе и своје окове учине за нас неприметним.

Ако се понекад и откривају, чине то зато да учврсте своју власт над нама. Сви ми који смо робови греха треба да знамо да нама није својствено да општимо са светим Анђелима, јер смо се падом отуђили од њих. Нама је, услед тог пада, својствено општење са палим духовима, у чији ред и спадамо душом, због чега треба да знамо да духови који се видљиво јављају људима (који пребивају у стању пада и греховности) - јесу демони, а никако не свети Анђели. "Оскврњена душа", вели свети Исак Сиријац, "не улази у чисто Царство и не придружује се духовима светих" (74. омилија).

"Мада се демони обично јављају људима прерушени у светле Анђеле, да би их што лакше преварили; мада се понекад труде да увере људе како су они душе људске, а не демони (овај вид преваре демони данас нарочито често користе, јер је савремени човек нарочито спреман да у то поверује), мада они понекад предвиђају будуће догађаје; мада и тајне откривају - ипак им човек ни најмање не сме веровати. Код њих је истина помешана са лажју, а истину повремено користе да би им превара лакше успела. Јер се и сам сатана претвара у Анђела светлости и његове слуге се претварају да су слуге праведности, каже апостол Павле (II Кор. 11, 14, 15)", (т. III, стр. 7-9).

"Опште правило за све људе треба да буде да ни у ком случају не верују духовима када се они јављају у видљивом обличју, да не ступају у разговор с њима и да не обраћају никакву пажњу на њих, сматрајући њихово јављање за највеће и најопасније искушење. У време. тог искушења човек треба да усмери свој ум и срце к Богу, молећи га за избављење од тог искушења. Жеља да се виде духови, да се сазна нешто о њима и од њих јесте знак крајњег безумља и потпуног непознавања моралног и подвижничког предања Православне Цркве. Познање духова се не стиче онако како то претпостављају неискусни и неопрезни истраживачи, него на потпуно друкчији начин. Отворено општење са (палим) духовима за неискусног представља највећу несрећу, или бива узрок највећим несрећама".

"Богонадахнути писац књиге Постања вели да је после пада првих људи, Бог, изричући пресуду пре изгнања из Раја начинио хаљине од коже, и оденуо Адама и Еву у њих (Пост. 3, 20). Кожне хаљине, по тумачењу Светих Отаца (свети Јован Дамаскин, "Тачно изложење православне вере" /књ. 3, гл. 1/) означава наше грубо тело, које се при паду изменило изгубило је своју првобитну тананост и духовност и примило садашњу огрубелост.

Премда је прави узрок томе био пад, ипак се промена догодила под утицајем Свемогућег Творца, по Његовој неизрецивој милости према нама, ради наше велике добробити. Међу осталим, по нас корисним последицама које проистичу из стања у коме се сада налази наше тело, указујемо на ову: услед огрубелости нашег тела ми смо постали неспособни да чулно опажамо духове под чију смо власт пали... Премудрост и доброта Божија поставили су преграду између људи избачених из раја на земљу и духова који су били збачени с Небеса на земљу. Ова преграда је груба материјалност човечијег тела. Тако и земаљски владари одвајају тамничким зидовима злочинце од осталог људског друштва да они не би по својој вољи наносили томе друштву штету и кварили друге људе (свети Јован Касијан "Разговори", 8, гл. 12).

Пали духови делују на људе подмећући им грешне помисли и осећања, али веома мало људи је у стању да чулима опази духове" (епископ Игњатије, стр. 11-12)".

"Душа, обучена у тело, затворена и одвојена њиме од света духова, постепено узраста, изучавајући Божије законе, или - што је исто - изучавајући Хришћанство, и стиче способност да разликује добро од зла. Тада јој се дарује духовно виђење духова и, ако је то у складу с циљем према коме је Бог води -такође и чулно виђење; јер су за њу вражија обмана и превара много мања претња, док су јој искуство и знање о томе корисни .

"Одвајањем душе од тела видљивом смрћу, ми опет улазимо у ред и друштво духова. Из овога је очито да је за успешан улазак у свет духова неопходно благовремено усагласити себе са Божијим законима, ради чега је Бог и оставио свакоме човеку одређено време странствовања на земљи. То се странствовање назива земаљски живот".

Отварање чула

"Људи постају способни да виде духове тек након што им се чула измене, а то се дешава неприметно и на за човека необјашњив начин. Он само запажа у себи да изненада почиње да виђа оно што раније није виђао и што други не виде, и да чује оно што раније није чуо.

За људе који су лично искусили такву измену чула, она је врло једноставна и природна, иако је не могу објаснити ни себи ни другима, а за људе који то нису искусили, реч је о нечему чудном и несхватљивом. Свима је, исто тако, познато да људи могу да утону у сан, али каква је сан у ствари појава и на који то начин, неприметно за нас, ми прелазимо из будног стања у стање сна и самозаборава - за нас остаје тајна".

"Измена чула уз помоћ које човек ступа у чулно општење с бићима из невидивог света, у Светом Писму назива се отварањем чула. Писмо каже: "Тада Господ отвори очи Валааму и он угледа Анђела Господњег где стоји на путу с исуканим мачем у руци" (Бројеви, 22, 31). Окружен непријатељима, пророк Јелисеј, да би умирио свог престрашеног слугу, помоли се и рече: "Господе, отвори му очи да види. И Господ отвори очи момку те виде: гора пуна коња и огњених кола око Јелисеја" (IV Цар., 6, 17-18); (види такође Л. 24, 16-31)".

Из наведених места Светог Писма јасно произилази да телесни органи служе као некакве двери и улаз у унутарњу одају где се налази душа, и да се ове двери отварају и затварају по Господњој наредби. Премудро и милосрдно ове двери остају поваздан затворене код палих људи, да наши заклети непријатељи, пали духови, не би нагрнули кроз њих и погубили нас. Та мера је утолико неопходнија јер смо се ми после пада обрели у области палих духова, окружени њима и поробљени од њих.

Немајући могућности да продру к нама, они нам се обзнањују споља, изазивајући разне грешне помисли и маштања, и увлачећи тиме лаковерну душу у општење с њима. Човеку није допуштено да отклања Божији надзор и да сопственим средствима (по Божијем допуштењу, али не и по Његовој вољи) отвара своја чула и ступа у чулно општење с духовима.

Али, то се догађа. Очигледно је да човек сопственим снагама може успети да општи само са палим духовима. Није својствено светим Анђелима да учествују у нечему што није у сагласности са Божијом вољом, у нечему што Богу није угодно... Шта људе привлачи да ступају у отворено општење с духовима? Лакомислене људе и незналице у стварима хришћанског подвига мами на то њихова радозналост, незнање и неверје; нажалост, они не схватају да ступањем у такво општење могу себи нанети силну штету (стр. 13-15)".

"Мисао да је чулно опажање духова од неке изузетне важности - погрешна је. Чулно опажање без духовног, не омогућава правилно разумевање духовних бића; оно омогућава само површно разумевање духова и врло лако нас може навести да стекнемо најпогрешније појмове о њима.

Управо то се најчешће и дешава неискусним људима и онима који су сујетни и самоуверени. Духовно опажање духова даје се само правим хришћанима, док су за чулно опажање духова најспособнији људи најпорочнијег живота... Веома мало људи поседује ову способност као урођени дар, и врло малом броју људи се духови јављају поводом неких особитих животних околности.

У ова последња два случаја, човеку се не може ништа замерити, само би такав морао да све напоре да се избави из таквог стања, које је веома опасно. У наше време многи се упуштају у општење са палим духовима посредством магнетизма (спиритизма), где се пали духови обично јављају у виду светлог анђела, и варају и обмањују уз помоћ разних занимљивих прича у којима мешају лаж са истином. Они увек узрокују крајње душевно и чак умно растројство" (стр. 19).

"Они који телесним очима виде духове, чак и свете анђеле, не би требало ништа о себи да умишљају; овакво опажање само по себи није никакав доказ о достојности таквог човека. За ово су способни не само порочни људи, него и бесловесне животиње" (Бројеви 22, 31), (стр. 21).

Опасност од контакта са духовима

"Ономе ко нема духовни вид, виђење духова телесним очима увек наноси штету - некад већу, некад мању. Овде на земљи, истина је помешана с лажју (свети Исак Сиријац, 2. омилија), као у земљи у којој је добро помешано са злом, у земљи прогонства палих анђела и палих људи" (стр. 23).

"Онај ко чулима опажа духове може лако бити преварен на сопствену штету и погибао. Ако он приликом виђења поклони поверење духовима, или се покаже лаковерним, неминовно ће бити обманут, неминовно ће бити привучен, неминовно ће бити запечаћен непрепознативим за неискусне печатом обмане, печатом који наноси страшну повреду његовом духу.

Што је још горе, често више није могуће било шта поправити, нити је могуће избавити из овог стања. То се догодило многима. Догодило се то не само незнабошцима, чији жреци су већином отворено општили с демонима; догодило се то не само многим хришћанима који су, неупућени у тајне хришћанства, у одређеним животним околностима ступили у општење с духовима; то се догодило и многим подвижницима и монасима који су чулно виђали духове, а нису претходно стекли способност да их духовно виде".

"Једино учење и пракса хришћанског подвига на правилан и законит начин уводи човека у свет духова. Сваки "други начин је незаконит и мора бити одбачен као непотребан и погубан. Истинског Христовог подвижника сам Бог уводи у виђење духова. Кад је Бог водич, онда се привиди истине, у које се лаж одева, разлучују од саме истине. Подвижнику се тада даје најпре духовно виђење духова којим он подробно и прецизно открива сва својства тих духова. Тек након тога дарује се неким подвижницима чулно виђење духова којим се употпуњује познање духова стечено духовним виђењем" (стр. 24).

Неколико практичних савета

Из беседе светог Антонија коју је у Антонијевом житију забележио његов ученик св. Атанасије Велики (што смо раније помињали као главни извор нашег знања о деловању демона), епископ Игњатије преузима неке практичне савете за хришћанске подвижнике о томе како се треба односити према чулном виђењу духова. Ово је од изузетне важности за свакога ко жели да води истински хришћански живот у данашње време када је (из разлога који ћемо покушати да објаснимо касније) чулно виђење духова постало раширеније него у ранија времена. Свети Антоније учи:

"Потребно је, ради ваше безбедности, да знате и ово: ако вам се јави ма какво виђење, немојте се уплашити. Какво год да је виђење, ви га најпре одважно запитајте: "Ко си ти и одакле долазиш?" Ако је јављање Светих, они ће те успокојити и твој страх обратити у радост. Ако је јављање ђаволско, оно ће, наишавши на одлучност у твојој души, одмах почети да се колеба. Јер, то питање указује на храбру душу. Поставивши то питање, Исус Навин се уверио у истинитост виђења (Нав. 5, 13), а непријатељ се није сакрио ни од Данила (Дан. 10, 20) (стр. 43-44)".

Наводећи како је чак и светог Симеона Столпника једанпут демон скоро преварио, појавивши се пред њим у пламеној кочији (Житија Светих, 1. септ.), еп. Игњатије упозорава данашње православне хришћане: "Ако су и Светитељи били у таквој опасности да буду преварени од злих духова, та опасност још више прети нама.

Ако ни Светитељи нису могли увек да препознају демоне који би им се јављали у виду Светитеља или Самога Христа, како ми за себе можемо мислити да ћемо их непогрешиво препознати? Једини начин да се избавимо од ових духова јесте да одлучно одбијамо свако њихово јављање и свако општење с њима, сматрајући себе недостојнима за таква јављања или за такво општење".

"Свети наставници хришћанског подвижништва заповедају благочестивим подвижницима да не верују никаквом лику или виђењу који би се изненада појавили, да не ступају у разговор с њима, нити да обраћају ма какву пажњу на њих. Они заповедају да се за време оваквих јављања треба ограђивати знаком Часног Крста, затворити очи, са потпуном свешћу да смо недостојни и неспособни да видимо свете духове, и молити Бога да нас избави од свих замки и обмана које нам духови злобе лукаво подмећу" (стр. 45-46).

Даље свети Игњатије цитира преподобнога Григорија Синаита: "Нипошто не прихватај оно што чулима или умом видиш ван или унутар себе, био то лик Христа, или Анђела, или неког Светитеља, било да ум уобрази или угледа какву светлост; јер самом уму је по природи својствено да машта и он лако обликује ликове по својој жељи. Ово је уобичајена појава код оних који не пазе строго на себе, због чега сами себи наносе штету" (стр . 47-49).

Закључак

Еп. Игњатије овако закључује учење: "Једини правилан приступ у свет духова пружа хришћанско подвижништво. Једини правилан прилаз чулном виђењу духова обезбеђује хришћанско узрастање и савршенство" (стр. 53).

"У одређено, Богом назначено и само Њему знано време, ми ћемо неминовно ступити у свет духова. А ни за кога од нас то време није далеко! Нека би нам свеблаги Бог даровао да још у току овог земаљског живота прекинемо општење с палим духовима и ступимо у општење са светим духовима, како бисмо на основу тога, пошто свучемо тело, били прибројани светим, а не палим духовима!" (стр. 67).

Ово учење еп. Игњатија (Брјанчанинова), написано пре више од сто година, могло би исто тако бити написано и данас - тако прецизно описује духовна искушења нашег доба, када су "двери опажања" (да употребимо израз Олдоса Хакслија, једног од експериментатора у овој области) у човеку отворене у мери непојмљивој за доба у коме је живео еп. Игњатије.

Овим његовим речима коментар готово да и није потребан. Пажљив читалац их је можда већ почео да примењује на "посмртна" искуства која описујемо у овој књизи, и самим тим почео да схвата застрашујућу опасност ових искустава по људску душу.

Онај ко је упознат са. овим православним учењем, не може без ужаса и запрепашћења да посматра с каквом лакоћом данашњи назови хришћани "указују поверење јављањима и виђењима која постају нешто уобичајено.

Узрок овом поверењу је јасан: римокатолицизам и протестантизам који су већ толико векова одвојени од учења и праксе православног духовног живота, изгубили су сваку способност да се разаберу у царству духова.

Њима је постала потпуно страна основна хришћанска врлина - неповерење према сопственим "добрим" мислима и осећањима. Услед тога, "духовна" искуства и јављања духова намножила су се као никад раније у хришћанској ери, па је лаковерно човечанство спремно да прихвати теорију о "Новом Добу" духовних чуда, или "ново изливање Светога Духа" као објашњење за ову чињеницу.

Овакво духовно осиромашење човечанства које себе сматра за "хришћанско", док се у исто време припрема за еру демонских "чудеса", јесте знак последњих времена (Откр. 16, 14).

Треба додати да су православни хришћани, иако теоретски поседују - истинско хришћанско учење, ретко и сами имају пуну свест о њему, па често као и нехришћани бивају лако обманути.

Време је да ово учење поново открију они којима оно по праву рођења припада.

Они који сада описују своја "посмртна" искуства показују да наивно верују својим искуствима као и толики други који су у прошлости били заведени њима. У целокупној савременој литератури у вези са овим питањем, у свега неколико случајева особа се заиста и озбиљно запитала не долази ли макар део њеног искуства од ђавола. Православни читалац свакако ће поставити ово питање и покушати да ова искуства разуме у светлу духовног учења православних отаца и светитеља.

Сада ћемо кренути даље да бисмо видели шта се конкретно збива са душом када после смрти напусти тело и уђе у царство духова.

ИЗВОР: Јеромонах Серафим Роуз, Душа после смрти, Светигора, Цетиње, 1995. год.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...