Jump to content

Пријави

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      ПРЕД ЧИТАОЦИМА ЈЕ НОВИ БРОЈ "ПРАВОСЛАВЉА" - НОВИНА СРПСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ (БР. 1304. 15. ЈУЛ 2021. ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ)
      ДОСТОЈАН! ΆΞΙΟΣ! ДОСТОИН! /pdf/

       
      РЕЧ ПРВОПАСТИРА
      2 Патријарх са децом из Федерације Босне и Херцеговине и Републике Хрватске
       
      ДОГАЂАЈ
      4 Радио-телевизија Војводине и генерални директор Миодраг Копривица одликовани Орденом Светог Саве
       
      ДОСТОЈАН! ΆΞΙΟΣ! ДОСТОИН!
      8 Наречење и хиротонија Епископа топличког Јеротеја (Петровића)
       
      РЕЧ-ДВЕ СА…
      18 др Ненад Ристовић - Драгуљ међу јерарсима Светосавске Цркве: Сећања на Владику Саву
       
      ДОГАЂАЈ
      22 Патријарх српски Порфирије у посети Епархији шумадијској
       
      ПОВОДИ
      24 Патријарх Порфирије: Мера за душу је сам Христос
       
      ДОГАЂАЈ
      27 Епископ Теодосије уручио Орден Царице Милице – преподобне Евгеније, Ани Вуковић, мајци десеторо деце
       
      ДОГАЂАЈ
      28 „Сабрање Свете Србије” је ливада детињства за децу
       
      ЦРКВА И ЖИВОТ
      31 Патријарх благословио српске ватерполисте
       
      РЕЧ-ДВЕ СА…
      32 Презвитер др Оливер Суботић: Tесла - Духовни лик српског генија
       
      ПОВОДИ
      38 Повратак у будућност
       
      ОТАЧНИК
      40 Преподобни Старац Мина Црногорац
       
      Извор: Православље
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Апостола Првопрестолници, и Васељене Учитељи, Владику свих молите: да дарује мир Васељени, и душама нашим велику милост. (тропар)
        Свети Апостоли Петар и Павле - Петровдан   Свети Апостол Петар   Свети Апостол Павле   Свети апостол Павле, осврт на његов живот до обраћења   Свети Јован Златоуст: Беседа о Светом апостолу Павлу   Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на Петровдан   Патријарх Иринеј на Петровдан: Без стида и срама отворимо срце своје и исповедајмо се са покајањем!   Митрополит Амфилохије: Свети апостоли Петар и Павле су верно послужили Господу!   Митрополит Амфилохије: Црква Христова је утемељена на Духу живом и живоносном!   Владика Иринеј: Апостоли Петар и Павле су имали велику ревност у вршењу апостолске службе!   Епископ шумадијски Јован: Наше прво искање у молитви је искање Царства Божијег!
      Беседа Владике Милутина на празник Светих апостола Петра и Павла у манастиру Рибница лета Господњег 2019.
        Владика Херувим: Ако живимо у Духу Цркве живимо истином и љубављу која никад не сагорева!   Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: О апостолима   Протопрезвитер Предраг Шћепановић: Светост по Светом апостолу Павлу   Протопрезвитер Светолик Марковић: Свети славни и свехвални апостоли   Протонамесник Дарко Ђурђевић: Апостоли Петар и Павле у потпуности себе предали Христу!   Јеромонах Сергије: Свети Апостоли Петар и Павле су видјели многа чудеса Христова заједно са осталим апостолима!   Катихета Бранислав Илић: Свети Апостоли Петар и Павле - Васељенски проповедници речи Божје   ТВ Храм: Хришћански траг - Свети апостоли Петар и Павле   ТВ Храм: Јеванђеље - Свети апостоли Петар и Павле   ТВ Храм: Тајна празника - Свети апостоли Петар и Павле     Чврсте и Богоносне проповеднике, прве Твоје Апостоле, примио си Господе у насладу блага Твога и покој. Њихова страдања и смрт примио си више од сваког изобиља, Ти, Који Једини познајеш људска срца. (кондак)     Извор: Ризница литургијског богословља и живота 
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Изашао је  из штампе нови број "Православља" - новина Српске Патријаршије (бр. 1303, 1. јул 2021). Нови број новина Српске Патријаршије, доноси:

       
      Из овог броја издвајамо текст - Патријарх Порфирије: Да Господ умудри немудре /pdf/
       
      – Устоличен нови Епископ ваљевски г. Исихије (Рогић) – Недеља Свих светих (27. јун 2021), остаће златним словима уписана у историји Епархије ваљевске, која је након петнаест месеци добила свог предстојатеља – досадашњег Епископа мохачког г. Исихија, викара Епископа бачког г. др Иринеја...;
      – Прослава Видовдана у Грачаници и на Газиместану – На Видовдан, 28. јуна 2021., Патријарх српски и Архијереји наше Свете Цркве служили су архијерејску Литургију у манастиру Грачаницa, а нешто касније и парастос косовским јунацима на Газиместану... Том приликом Патријарх Порфирије је, између осталог, рекао: – Толико светиња сведочи о томе да је ово наш дом. И браћу Албанце видимо као своју браћу. Сигуран сам да се можемо не само разумети, него и живети заједно, расти и градити...;
      – У царском граду Крушевцу прослављен Видовдан – Када наше срце куца Лазарицом, оно постаје веће од свемира, веће од космоса, оно не само да проширује наше историјско биће, него нас већ овде и сада чини учесницима Царства Божјег, беседио је Првојерарх српски у Крушевцу, где је, у поподневним часовима 28. јуна, свечано дочекан у цркви Лазарици, у граду који прославља 650 година од оснивања...;
      – 950 година од оснивања манастира Преподобног Прохора Пчињског – Након Литургијског сабрања и свечане Академије уприличене поводом јубилеја 950 година од оснивања манастира и 700 година од упокојења Св. краља Милутина, у послеподневним часовима, Патријарх Порфирије је посетио вишедетне породице у Прешеву, у насељу Железничка станица и у селу Лопардинце, код Бујановца, доделивши им материјалну помоћ...;
      – Јустинданска свечаност у манастиру Ћелије – Празник Преноса моштију Преподобног Оца Јустина великом литургијском свечаношћу обележен је у манастиру Ћелије, светињи у којој је три деценије служио новопросијавши светитељ СПЦ и један од најистакнутијих православних теолога новог времена...;
      – Косовска полиција спречила вернике да посете гробља и присуствују Литургији – Епархија рашко-призренска изражава озбиљну забринутост због све чешћих случајева у којима се нашим верницима, највећим делом Србима са КиМ расељеним на простору централне Србије забрањује да посећују наше светиње, гробља и учествују у црквеним прославама на Косову и Метохији...;
      – Осамдесет година од оснивања концентрационог логора Јадовно – На празник Св. апостола Вартоломеја и Варнаве, 24. јуна 2021., служена је света Литургија у храму Св. апостола Петра и Павла у Смиљану и парастос жртвама Јадовна...;
      – Двадесет година од упокојења Епископа Саве (Вуковића) – Оно што је учинио за Српску Цркву нека Господ забележи, а историчари да запишу златним словима, беседио је Епископ будимски Лукијан на парастосу свом духовном оцу и учитељу, дугогодишњем администратору Темишварске епархије....;
      – Хришћани и проблем самоубиства – ауторски текст др Миодрага Чизмовића у коме између осталог каже – Живот је заиста бесмислен ако се све завршава смрћу. Ако ће смрт прогутати све, онда свако страдање човјеково и наших ближњих губи своју вриједност...;
        Извор: Православље
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Текст у пдф формату
       
      Павле Даровски „Томосологија” Константинопољске Патријаршије – Епархија бачка
      EPARHIJABACKA.INFO ДЕО ПРВИ Увод Томоси Константинопољске Православне Цркве о аутокефалности разних Православних Цркава нису просто документи: то су споменици историје и...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Двадесети век је Константинопољској Цркви донео губитак њеног империјалног статуса.

       
      Текст у пдф формату
       
      У Константинопољској Патријаршији воле да се позивају на 3. правило Другог васељенског сабора: ,,Епископ Константинопоља да има првенство части после епископа Рима јер овај град јесте Нови Рим.” Такође се радо позивају на 28. правило Четвртог васељенског сабора: ,,Слéдећи у свему одлукама светих Отаца и признајући сада прочитани канон сто педесет најбогољубљенијих епископа, сабраних у дане блажене успомене цара Теодосија у царствујућем граду Константинопољу, Новом Риму, и ми одређујемо и установљавамо преимућства најсветије Цркве тога истога Константинопоља, Новога Рима. Јер, трону Старога Рима Оци су с правом подарили преимућства будући да је то био царствујући град. Слéдећи истом циљу, и сто педесеторица најбогољубљенијих епископа дали су једнака преимућства најсветијем трону Новога Рима, оправдано расудивши да град који је добио част да буде град цара и Синклита (Сената) и који ужива једнака преимућства која има и стари царски Рим, треба и у црквеним стварима да буде узвеличан попут њега и да буде други, после њега.”
      Ови канони недвосмислено указују на узрок повлашћеног статуса Константинопоља: то је ,,град који је добио част да буде град цара и Синклита (Сената).” Као што видимо, овај узрок је изгубио актуелност још 1453. године, када су Турци Османлије заузели Константинопољ.
      После тог догађаја је канонско утемељење првенства части Константинопољске Патријаршије замењено, под турском влашћу, османлијским утемељењем.
      Освајач Константинопоља, Мехмед II Фатих, прогласио је своју империју за наследницу Византије, па је од својих хришћанских поданика образовао Рум-милет (,,Ромејски народ”), у који су ушли сви православни народи Османског Царства. Поглавар Рум-милета, етнарх, постао је константинопољски патријарх. На тај начин је Константинопољ сачувао статус царске катедре. Важно је узети у обзир да су се у периоду процвата Отоманске Империје под њеном влашћу (или пак под влашћу њених вазала) налазиле канонске територије свих помесних Православних Цркава осим Руске Цркве. Српска и Бугарска Црква су претворене у део Константинопољске Цркве. Цркве Кипра, Антиохије, Јерусалима, Александрије и Грузије канонски нису биле потчињене Константинопољској Патријаршији, али су се политички налазиле под њеном влашћу.
      Од овде набројаних Цркава највећу слободу је уживала Грузинска Црква зато што већи део Грузије није улазио у састав Отоманске Империје него је био подељен на сфере утицаја између ње и Персије. У 18. веку Грузија прелази у сферу утицаја Русије и ослабађа се утицаја Константинопољске Патријаршије. Грузинска Црква, уосталом, ускоро губи своју аутокефалију ушавши у састав Руске Цркве, али то је већ друга историја.
      Осамнаести и деветнаести век доносе са собом велики губитак утицаја Константинопољске Патријаршије, сразмерно чињеници да је један део православних народа стекао независност од Османског Царства. Бугарска, Грчка, Румунија, и Србија се ослобађају турске власти уз подршку Русије, а њихове Цркве обнављају или по први пут проглашавају своју аутокефалност.
      Године 1918. под влашћу Константинопоља не остаје ниједна помесна Црква. О негдашњем утицају сведоче само поједини рудименти. Тако су, примера ради, неке Цркве признале Константинопољу ексклузивно право да вари свето миро.
      Турски геноцид над Грцима не лишава Константинопољску Патријаршију само територијâ већ и пастве, а долазак на власт најпре Младотурака, а потом Ататурка, уместо Османлијâ, лишава константинопољског патријарха и статуса етнарха. Не постоји више никакав Рум-милет.
      Управо у том периоду, кад је, како се чинило, реални утицај Константинопољске Патријаршије остао у историји, она започиње грозничаву потрагу за новим зонама утицаја.
      Користећи распад Руске Империје и, што је још важније, гоњење Руске Цркве од стране бољшевикâ, Константинопољска Патријаршија врши упад у Финску и уз помоћ локалних власти преотима и потчињава аутономну Финску Цркву (то је данас аутономна Финска Православна Црква у саставу Константинопољске Патријаршије).
      У периоду од 1918. до 1922. године Грци, мимоилазећи канонски поредак, стварају грчку Архиепископију на територији Алеутске и Северноамеричке епархије Руске Православне Цркве у Сједињеним Америчким Државама. Она испрва припада Јеладској Цркви (а не одмах Истамбулу, иначе мрском Грцима), али потом потпада под власт Константинопољске Патријаршије. Тај процес олакшава околност што творац Архиепископије, Мелетије, бивши митрополит атински, баш у том тренутку постаје патријарх Константинопоља.
      Затим, 1. марта 1922. године, Свештени Синод Константинопољске Патријаршије доноси одлуку о ,,обавезном и искључивом” потчињавању свеукупне православне дијаспоре Константинопољској Патријаршији. Од тада се стварају митрополије Константинопољске Патријаршије у Старом и Новом свету. На основу те одлуке Константинопољској Патријаршији су, под претњом раскола, потчињене парохије Јерусалимске, Александријске и Јеладске Цркве, као и Кипарске Цркве, које се налазе у расејању.
      Та чињеница, сама по себи, довољно заслужује пажњу. Православни Грци — а тако и Срби, Албанци, Бугари и други — бежали су, почев од 15. века, од османлијског угњетавања не само у Русију него и у Европу, а затим и у Нови свет. Али ,,Васељенској Патријаршији”, незнано како и зашто, није било стало до њих све дотле док није изгубила свој статус у османском свету, а заједно с њим територије и вернике.
      Године 1923. Константинопољска Патријаршија упада на канонску територију Руске Православне Цркве у прибалтичким областима и ту ствара Естонску Апостолску Православну Цркву у својству своје аутономне Цркве. Такав упад је поново извршен тек 1996. године, што је резултирало паралелним успостављањем двеју јурисдикција у Естонији, јурисдикције Руске Православне Цркве и јурисдикције Константинопољске Патријаршије.
      Године 1936. је дошло до аналогног покушаја Константинопољске Патријаршије у Летонији. То се 2008. године поновило у Кини, где је Константинопољска Патријаршија створила своју митрополију на територији аутономне Кинеске Православне Цркве, која се налази у саставу Руске Православне Цркве.
      Константинопољска Патријаршија је извршила атак и на њој блиску Јеладску Цркву, и то више пута за последњих сто година: двадесетих година 20. века јој је отела парохије у дијаспори, а 2004. године је за неко време прекинула евхаристијско општење са њом ради контроле над ,,новим епархијама” у северној Грчкој.
      Константинопољ ,,ствара” себи савезнике тако што ствара нове аутокефалне Цркве, често путем раскола. Напоредо са властитом директном експанзијом Константинопољ је започео и да себи производи савезнике међу аутокефалним Црквама тако што их је стварао. На тај начин, например, 1923. године Константинопољска Патријаршија по први пут ,,укида” Томос из 1686. године о предаји Кијевске митрополије Руској Цркви и на том основу даје аутокефалију Пољској Цркви, која се у то време налазила у саставу Руске Православне Цркве са аутономним статусом. Почиње пољски раскол и траје све до 1948. године, када је митрополит варшавски Дионисије изразио покајање, те је Московска Патријаршија обдарила Пољску Цркву аутокефалијом. Упркос томе, Константинопољска Патријаршија и данас захтева од Пољске Православне Цркве да своју историју рачуна од 1923, а не од 1948. године.
      Можемо смело да претпоставимо да је читава историја око пољске аутокефалности настала само услед високог нивоа национализма у Пољској за време Пилсудског. Да је национализам био нешто блажи (као, например, у Финској), православни у Пољској би уместо аутокефалије вероватно добили само аутономију у саставу Константинопољске Патријаршије.
      Од 1912. године па надаље Константинопољска Патријаршија не признаје аутокефалност Албанске Цркве, али је прихвата 1937. године под погодним за њу условима делимичне зависности Албанске Цркве.
      Аналогни покушај је Цариградска Патријаршија предузела у вези са Црквом чешких земаља и Словачке, чије епархије су дотад улазиле у састав Руске Православне Цркве.[*] Руска Православна Црква је дала аутокефалију Православној Цркви чешких земаља и Словачке 1951. године. Њу је Константинопољска Патријаршија признала тек 1998. године, а и тада је покушала да признање представи као давање аутокефалије, па је у ту сврху наметнула и свој Томос.
      Ма колио то изгледало парадоксално, Константинопољ је довео у питање чак и аутокефалност једне од најстаријих Православних Цркава, Грузинске Цркве, која је добила аутокефалију од Антиохије још у 5. веку. Године 1917. – после нестанка Руске Империје и завршетка синодалне управе у Руској Цркви – Грузинска Црква је једнострано прогласила обнову своје аутокефалности. Због једностраног карактера те одлуке Руска Православна Црква је одбила да је призна. То је учинила тек 1943. године. Али дуже него ико други Грузинску Православну Цркву није признавала баш Цариградска Патријаршија. Она је то учинила тек 1990. године када је издала двосмислени Томос који у Грузији третирају као признање, а у самом Константинопољу као ,,давање аутокефалије” Грузинској Цркви. Узгред буди речено, Цариграду није пошло за руком да Грузији наметне ,,ограничену аутокефалију”.
      Године 2018. Константинопољ лансира причу о ,,Православној Цркви Украјине” и тиме ,,узлеће на већу висину” од оне из прошлости. Сад он не само што по ко зна који пут укида канонске границе него ни Томос о аутокефалији не даје обичним расколницима већ га даје ,,самочиноме зборишту” које нема чак ни канонско рукоположење. Притом покушава да ,,аутокефалију” споји са ставарањем својих ставропигија на тлу Украјине, убрајајући у њих тридесет осам храмова и манастира. (Од свих њих у пракси му је успело да добије само цркву Светог Андреја у Кијеву и обећање које је потписао тада већ бивши председник Украјине.)
      Уопштавајући све до сада речено, можемо да с правом извучемо закључак да већ дуже од сто година – од тренутка када је изгубио свој империјални статус – Константинопољ доследно остварује једну те исту стратегију. Етапе те стратегије се састоје од следећих тачака:
      1.  заузимање туђих канонских територија и покушаји монополизације права на пастирско старање о православној дијаспори;
      2.  у случају да није могуће реализовати тачку број један, истиче се монопол на право давања аутокефалије и на том основу се активно предузимају кораци како би се створиле зависне аутокефалије са ограниченим овлашћењима и
      3.  онде где није могуће реализовати тачке број један и број два наступа следећа етапа – рад са парасинагогама (самочиним збориштима), са циљем да оне буду легализоване и да се тако реализује било тачка број један било тачка број два, а будући да је потенцијал за реализацију тачке број један и тачке број два практично у свету већ исцрпљен, Константинопољ ће у оквиру своје експанзивне стратегије све активније прибегавати управо тачки број три.
      Стога признавање расколникâ у Црној Гори, Македонији (Северној), Белорусији, Абхазији и тако даље јесте само питање времена и трговине. За сада се Константинопољ уздржава јер му је потребно да претходно од осталих помесних Цркава издејствује признавање ,,Православне Цркве Украјине”. Погрешан старт приликом признавања других раскола могао би да негативно утиче на положај Константинопоља међу осталим Црквама. Али када тај процес, у овом или оном облику, буде завршен, нема никакве сумње да ће се постићи ,,успеси” на новим територијама.
       
      Са руског превео: Епископ бачки Иринеј
       
      ----------------------------
      [*] Овде морамо допунити аутора овог текста. Наиме, епархије у Чешкој и Словачкој су ,,улазиле у састав Руске Православне Цркве” тек од 1948. године. До тада, између два светска рата, оне су ,,улазиле у састав” Српске Православне Цркве, која је, после више од хиљаду година, обновила Православље у Прикарпатској Русији и шире, у Словачкој и Чешкој, пославши као мисионаре своје најбоље људе, између осталих и светог Јустина Ћелијског (Поповића). Ову чињеницу православни хришћани у Чешкој и Словачкој, на челу са својом јерархијом, ни данас не заборављају. Стога њихов однос са Српском Црквом није само номоканонски, службени однос: психолошки, они су и даље део Српске Цркве. То је у своје време, говорећи у саборном храму светих Кирила и Методија у Прагу, у присуству руског патријарха (писац ових редака је сведок очевидац), изричито нагласио блаженопочивши предстојатељ ове Цркве, митрополит Доротеј. И данас је Српска Православна Црква свецело на страни сестринске Цркве чешких земаља и Словачке, а биће и убудуће, независно од старих и нових експеримената Фанара.  – Прим. прев.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке

      View full Странице
×
×
  • Креирај ново...