Jump to content

МИЛО И КРИВОКАПИЋ НА ЈУБИЛЕЈУ ЦАНУ

Оцени ову тему


Препоручена порука

МИЛО И КРИВОКАПИЋ НА ЈУБИЛЕЈУ ЦАНУ: Одржана седница одбора поводом 50 година постојања Црногорске академије наука и уметности

ПРЕДСЕДНИК Црне Горе Мило Ђукановић и премијер Здравко Кривокапић заједно су данас присуствовали седници одбора за обележавање 50 година постојања Црногорске академије наука и уметности (ЦАНУ).

102304_canu-krivokapic-i-dukanovic-foto-

- Црногорска академија наука и уметности, као Храм мудрости, сагледава све успехе и неуспехе свога народа. Сабира сва његова искушења и предлаже решења посредством доказаног професионализма, али и савесног патриотизма, јер сте ви узор Црне Горе. Ваша знања, компетенције и изузетна мудрост, не подлежу судовима политичких мена и дневним предрасудама, већ истинољубивим научним чињеницама и савесној бризи за очување свих вредности које Црна Гора има. Ваша мисија остаје темељ и сећање на ону тачку откуда смо као народ кренули и одговор камо нам ваља стићи - рекао је Кривокапић.

Седници је председавао председник ЦАНУ, академик Драган К. Вукчевић, поред Кривокапића присуствовали су и председник Црне Горе Мило Ђукановић, председник Скупштине Алекса Бечић и министарка просвете, науке, културе и спорта Весна Братић.

102303_canu-krivokapic-foto-vlada_f.jpg?

- Црна Гора и њени грађани налазе се на историјској прекретници. Већ смо направили искораке ка новим приступима савремене демократије, ка новим просторима освојених грађанских слобода и права, не одустајући од европског пута и европске перспективе.  Као председнику Владе, врло ми је стало до Вашег мишљења, до Ваших предлога и закључака по свим питањима која су отворена или ће се отворити, а која имају за циљ да се унапреди и обогати наш свеукупни друштвени живот, а тиме и наша општа заједница и држава. Као Влада желимо да Вашу академску благонаклоност, добронамјерност и Вашу мудрост сасвим примимо на знање, које стављамо у функцију грађанског помирења и уједињења, грађанске солидарности и инклузивности, у функцију просперитета, који не сме бити доведен у питање од стране партикуларизма, субјективизма, ирационализма или ускостраначја - казао је премијер Кривокапић, који је нагласио да жели да ово окупљање резултира плодоносним функционисањем Одбора, који ће на достојан начин обиљежити јубилеј – 50 година од оснивања ЦАНУ.

- Педесет лета у којима је ваљало педесет пута заорати, посејати, пожњети - сабирати плодове највећих прегалаца, градитеља, научника, истраживача и уметника, које овај народ има. Срећан Вам рад и желим да знате да је актуелна Влада свесна важности ове Институције, да је спремна да да свој дужни допринос како у овом тако и у другим Вашим пројектима, које доживљавамо као одрживо инвестирање у будућност наших потомака, казао је председник Владе Здравко Кривокапић.

 

https://www.novosti.rs/c/crna-gora/vesti/1003158/milo-krivokapic-jubileju-canu-odrzana-sednica-odbora-povodom-50-godina-postojanja-crnogorske-akademije-nauka-umetnosti

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 23 часа, Milan Nikolic рече

Седници је председавао председник ЦАНУ, академик Драган К. Вукчевић, поред Кривокапића присуствовали су и председник Црне Горе Мило Ђукановић, председник Скупштине Алекса Бечић и министарка просвете, науке, културе и спорта Весна Братић.

Значи Криви је издајник јер је дошао на сједницу ЦАНУ и јер се протоколарно поздравио са предсједником своје државе, али Бечић и Братићка нису?

:scratch_head:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 3.6.2021. at 16:27, Milan Nikolic рече

Значи сви су они издајници али ниси ти који их подржаваш. Помози ми да схватим шта хоћеш.

Некад ме забрине твоја упорност у пропагандирању и извртању, али хајд навикао сам.

Нико ту није издајник, осим Мила. Прозивате Кривог што се рукује са Ђукановићем и што је дошао на манифестацију ЦАНУ, а онда ту на слици стоје и Братићка ( освједочена Српкиња ) и Бечић ( који свакако није наклоњен ДПС-у ) за које ћутите, а који свакако нису издајници у овој читавој причи.

Смрди ту нешто јако.

Мени је нејасна оволика жестина сукоба Кривог са једне стране и Вучића... оуууваааааај ДФ-а са друге стране.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Па није проблем само Мило, него и сви они који би да релативизују српство. Као да не знаш каква се борба води против српског идентитета. Ако загребеш по историји и томе шта су неки радили против Срба, можеш видети само системски рат да се Србија и Срби никада не ослободе и не буду то што јесу, потомци светих владара који су пројавили само Божанство, ако верујеш у благодат и нестворене дарове Божије.

Не смемо дозволити да у виду добра и хуманизма, како рече наш Патријарх, прихватимо спремљене замке да престанемо бити то што јесмо, о чему сам сада рекао.

Црногорац треба бити идеолог и трагач за добрима, а Србин је већ и црногорац. Јер, сви смо потомци Срба из Црне Горе, ако не баш биолошки онда свакако духовно.

Онај ко је пре Црногорац него Србин, тај нема право да оне који су Срби из Црне Горе поистовећује са собом. Ради се о историји, завештању и светињама. Црногорство као идентитет одвојен од српства, чак и са схватањем историје свог српског порекла, не сме бити злоупотребљено за релативизацију српског идентитета. Толико има сведочења како су окупатори и стране силе наметали црногорски идентитет који по себи нема утемељења.

Ради грађанских вредности треба уважити црногорски идентитет, који у безазлености свакако има заједничка права. Међутим, свако треба да се изјасни да ли је Црногорац или Србин, а не и једно и друго као подвојен идентитет. Треба спречити такво подметање током следећег пописа. То је критично и најважније, а лукави непријатељи неуморно смишљају такве замке.

Пошто је Кривокапић рекао да је 200% Црногорац, онда нека се изјашњава тако и на попису. Било би добро да је ова ствар беспредметна, али то су кључни моменти где нам непријатељи подмећу замке да би довели до пораза све нас.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      О лику и делу блаженопочившег протопрезвитера-ставрофора Момчила-Мома Кривокапића, за јулско-августовски 380. број "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, говорио је протопрезвитер Немања Кривокапић, настојатељ Светониколајевског храма у Котору и професор Богословије Светог Петра Цетињског. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. 

       
      Прота Немања Кривокапић: Сећање на проту Момчила-Мома Кривокапића 
       
      *Сећајте се својих старешина који вам проповедаше реч Божију (Јевр 13, 7), речи су Светог Апостола Павла којима је био надахнут број Православног мисионара са почетка ове године. Драги прото, како бисте нашим читаоцима протумачили ову важну поруку која је упућена свима нама?
       
      – Апостол Павле нас овим ријечима подсјећа да у свему што радимо треба да имамо узор у онима који су се трудом и исправним поступањем већ показали и доказали. Сви ми, колико год имали добру намјеру и жељу да учинимо добро, увијек смо у опасности да због неискуства или лоше процјене не испунимо очекивано, па је природно да се ослонимо на оне који боље знају од нас. Није срамота, напротив, мудро је питати и угледати се на старије и искусније, баш као што су се и апостоли угледали на први и највећи узор — самога Господа Исуса Христа, и као што су се, као што видимо из историје Цркве, црквени оци угледали на апостоле, трудећи се да све што раде и проповиједају, буде по узору на оно како су то они чинили, што би данас рекли, да буде у духу апостолског, црквеног предања. Зато што је то посвједочени прави и већ утабани пут који води ка спасењу свих нас.
       
      *У духу наведеног, прилика је да са нама поделите сећања на блаженопочившег Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Амфилохија.
       
      – Нема бољег примјера да потврди малоприје поменути цитат Апостола Павла, од присјећања на живот и дјело нашег Митрополита Амфилохија. Једна ствар је ријечима говорити шта треба радити, а потпуно друго, показивати то својим личним примјером. Умјесто да по ко зна који пут наводимо шта је све урадио за вријеме своје више него плодне архијерејске службе, истакао бих основну импресију која ми се намеће када говорим о Митрополиту Амфилохију, а то је љубав према богослужењу, првенствено Светој Литургији. Господин Јован Маркуш је, у једном тексту, навео да су израчунали да је одслужио око 10.000 литургија, а оно што сви знамо јесте да је служио скоро сваки дан. Много се очекује од једног архијереја, па и од других свештенослужитеља, али се у том мору наметнутих обавеза често заборавља оно основно, главно, за шта смо Духом Светим призвани и благословени, да служимо богослужења, да приносимо бескрвну жртву Богу у име свег народа. Јесте, Митрополит Амфилохије је заиста неуморно радио, али је све почињало Литургијом коју је увијек са пуно концентрације и молитве служио. Из ње је црпио снагу за све што је даље радио. Митрополит Амфилохије је био истински човјек молитве.
       
      *Лик и дело Вашег блаженопочившег оца по телу, протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића, остаће златним словима записани у историји Митрополије црногорско-приморске, а посебно прекрасне и поносне Боке Которске. Замолио бих Вас да нашим читаоцима приближите лик чудесног проте Мома?
       
      – Оца Мома су описивали као спој темпераментног и бескомпромисног борца, необично снажног духа и карактера, а у исто вријеме благог пастира и духовника који је знао да утјеши и посавјетује и да одвоји вријеме за свакога. Био је истовремено човјек бритке, али и благе ријечи, дубоког и снажног, али топлог и драгог погледа. Његов ђак, свештеник Душан Биговић, написао је за њега: „За пуних педесет година свештеничке службе, толико је учинио да је у очима нашег народа постао као неки светац, митска личност. Дужност, повјерену му од Бога и људи, вршио је часно и са таквом ревношћу, да му је широка народна душа, назив те службе додала личном имену. Тако је настао Поп Момо.“ Долазак оца Мома у Котор 1969. године заиста је био епохалан догађај. У оно вријеме када је Црна Гора била духовно опустошена, са малим бројем вијерника и незнатним бројем свештеника, углавном старијих, долазак младог и школованог свештеника била је нека врста сензације. Поготово што је он од првих дана показао да није случајно ту дошао, него да уради конкретне ствари. Многи су му се чудили што је то одабрао, јер су сматрали да су Црква и религија прошлост, неки од родбине су му и замијерали сматрајући да је то губљење времена. Убрзо су сви добро упознали његов невјероватан темперамент и карактер, да се ради о човјеку који се никога не боји сем Бога коме служи, који зна шта хоће и шта му је посао, и да никоме неће дозволити да му стане на пут у томе. У то вријеме када је комунизам био у најјачој снази, његову храброст су многи карактерисали као лудост. У више ситуација када је УДБА покушала да га спута у мисионарењу, одлучно им је показао зубе, што је намученом вијерном народу јако значило, видјели су у њему неку врсту новог Марка Краљевића, који има петљу да се супротстави тиранину, па су му често приписивали и догађаје који се и нису стварно догодили или претјеривали у описивању онога што се догодило. Тако су настајале приче да има црни појас у каратеу и да је пребијао по десеторицу момака одједном, итд. А он је ту репутацију вјешто користио за вршење своје мисије на добробит Цркве. Онако згодан и наочит, шармантан и елоквентан, а увијек до краја одлучан и истрајан у свему шта би почео да ради, низао је успјехе у ономе зашта га је Бог и послао и све тако до задњега дана. Неки мисле да су ови последњи догађаји утицали на његово здравље и да нас је због тога раније напустио. Али, ми који смо га добро познавали знамо да су њему, вјечитом борцу, ове литије и све што им је претходило, само продужиле живот, јер је борба за Цркву била његов живот, он је, како су вољели да кажу, „радио на адреналин“, то је био он и, као што рече отац Предраг Шћепановић, „живио је на земљи онолико колико је и служио“.
       
      *Да је прота имао посебну љубав према капели на Ловћену, сведочи и храм који је саградио по узору на порушену ловћенску капелу?
       
      – Отац Момо је често говорио о Ловћенској капели. Много пута сам имао прилику да га слушам док је разговарао са различитим саговорницима и у различитим околностима. Али, увијек је било са оним истим жаром. Никада није заобилазио ту тему. Капела је за њега била, као што и треба да буде сваком свештенику из Црне Горе – олтар свети. Јако је тешко и емотивно поднио рушење капеле, као и све оно што је томе претходило. Као реакција на све то, јавила се идеја да одмах по рушењу Ловћенске капеле, сагради исту такву у својој парохији. Иако је та идеја у то вријеме фанатичног и острашћеног комунизма била равна лудости, отац Момо је снагом своје воље и огромној љубави према том светом идеалу, уз мноштво перипетија које се у једном оваквом тексту не могу описати, наравно успио. Живио је за дан када ће ту капелу поново видјети и на врху Ловћена. То му је на жалост, као и Митрополиту Амфилохију, остао недосањани сан, а Свевишњи Господ, који зна све тајне, зна зашто је тако требало да буде. 
       
      *Као што је његов живот у потпуности био чудесан по много чему, можемо ли рећи да је и његова кончина била чудесна, што је потврдио благи осмех на лицу блаженопочившег проте?
       
      – Да, тај благи, спокојни осмјех на самртном одру, као да изговара ријечи Апостола Павла: Добар рат ратовах, трку заврших, вјеру одржах... као да гледа иза себе, задовољан оним што је оставио. Иако је требало, по некој нашој људској логици, тек сада да ужива у плодовима свога рада, а и да помогне савјетима нама млађима, Бог га је седам дана по одласку у пензију узео себи. А отац Момо овим осмјехом, као да потврђује да је тако требало да буде. Педесет година службе, и то скоро без дана одмора, не зато што му неко није дозволио да иде на одмор, него једноставно зато што није знао да се одмара. Прво, јако дуго је био једини которски парох па је навикао да сам све вуче, а и када смо дошли ми млађи, није се много промијенио. Једноставно, био је неуморни прегалац. Па да, дефинитивно, за такве људе и није пензија. Као да каже: док радим, радим свом снагом, а сада одох...
       
      *Не бисмо смели да изгубимо из вида на један детаљ који је веома важан. Наиме, отац Момчило је био „претеча“ који је припремио долазак Епископа банатског Амфилохија на место митрополита црногорско-приморског, док се Божијим промислом упокојио у Господу шест месеци пре Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија, настављајући тако ту нит коју је целога живота носио бивајући подршка и помоћ своме епископу.
       
      – Митрополит Амфилохије и отац Момо су прије свега били велики пријатељи, још од времена када је отац Момо кренуо у Богословију и када га је тамо дочекао млади богослов Ристо као старији ђак. Већ тада се родило велико пријатељство које ће се само још више продубљивати и током студија, али и касније. Не заборавимо да су обојица били духовна чада Светог аве Јустина, заједно са Владиком Атанасијем. Често су сви заједно одлазили код аве и „правили планове“ за будућност. Још тада је постојала та идеја да Амфилохије буде Митрополит црногорско-приморски, али тада то није било реално. У једном периоду разилазе им се путеви, отац Момо одлази у Црну Гору и започиње мисију, а Митрополит Амфилохије у Грчку. Када је дошло вријеме, отац Момо је предложио оцу Јустину да својим ауторитетом организује долазак јеромонаха Амфилохија у Црну Гору, што је он преко јеромонаха Атанасија и учинио. (Када се упокојио отац Момо, Владика Атанасије ми је послао аудио поруку у којој је говорио управо о овим догађајима). Наравно да је о свему био обавијештен и Патријарх Герман. Када је УДБА сазнала за те планове, покушали су на све начине и разним притисцима на патријарха да то спријече, али нису успјели – послије пензионисања Митрополита Данила на трон Митрополије црногорско-приморске коначно је постављен Митрополит Амфилохије (који је претходно непуних пет година био епископ банатски). Од тада су њих двојица били најближи сарадници на духовном препороду Црне Горе и буквално до задњег даха предводили Цркву у овој величанственој побједи које смо сви свједоци.
       
      *Да ли је пример оца Момчила утицао на Вас да кренете путем богословствовања, те да поред свештеног служења обављате и одговорну учитељску службу као професор Богословије Светога Петра Цетињског?
       
      – Отац Момо ми је у свему био узор. Драгоцјено је било узрастање уз таквог човјека. Хвала Богу, био сам често уз њега, помагао, стицајем околности био актер многих догађаја у вези са њим. Наравно да ме је то мотивисало да пожелим да идем тим путем. Имао сам ја још узора, и његов отац Ристо је био свештеник, и отац моје мајке био је чувени свештеник, катихета, бесједник, апологета, професор и декан Богословског факултета прота Лазар Милин, мој ујак прота Драган Милин, касније и већ поменути Митрополит Амфилохије, али у тим тренуцима када сам стасавао и када се рађала мисао и жеља да будем свештеник, испред мене је дефинитивно био лик оца Мома - идеал правог свештеника какав би желио да будем. И дан-данас ми је сан да достигнем оца Мома, а бићу задовољан ако му будем до кољена. Такође, велика ми је част што предајем у Богословији коју је завршио мој дјед Ристо, а чији је први ректор од њеног обнављања био мој отац Момчило.
       
      *Будући да сте настојатељ Светониколајевског храма у срцу Котора, замолио бих Вас да нашим читаоцима предочите особености црквеног живота у Котору.
       
      – Котор је град који је у својој дугој историји мијењао многе господаре, а самим тим град у коме су се укрштале и многе културе. Град у коме су дубоки духовни и културни траг оставили Немањићи који су владали Котором преко 200 година, али и град који је касније вијековима био прво под Млечанима, а касније под Аустроугарском и Француском, који су, опет, оставили Котору неки свој печат и карактер. Православни становници су често уз велики труд морали да чувају свој духовни идентитет, а Црква је увијек била матица око које су се окупљали. Само да подсјетим да је управо из тог разлога у једном периоду постојала и Бококоторска епархија са сједиштем у Котору, којој је управо био циљ да очува духовне особености православних у Аустроугарској монархији и сачува их од асимилације и покушаја прозелитизма. Посебна драгоценост јесте посебна богослужбена пракса која се деценијама негује у Котору. – Познато је да у Котору никада није прекинуто вршење богослужења чак ни за вријеме рата, као што је био случај у готово цијелој Црној Гори. Као један вид чувања културног и духовног идентитета Боке било је и његовање православног богослужења. Тако су се поред уобичајене богослужбене праксе у Боки задржале и неке особености. Тако се на примјер овдје још од 17. вијека за вријеме Успенског поста служи молебан Пресветој Богородици у знак захвалности што их је спасила од куге која је у то вријеме харала приморјем. Они су се тада молили Богородици служећи овај молебан, а пошто су биле услишене молитве, у знак захвалности наставили су да га служе све до дана данашњег. То је у ствари онај општепознати молебан из часослова, али су сачуване неке архаичне мелодије из старине које ово богослужење чине посебним. Ми сви заиста уживамо у овом предивном богослужењу, а тако уједно чувамо аманет наших предака. Такође је интересантан славски обред који је у Боки у сачуван у пракси, а који се разликује од општепознатог резања славског колача. Када је прота Момчило дошао у Котор и сусрео се са тим обредом који је мало једноставнији и краћи, хтио је одмах да га замијени овим познатим, али је ипак прво хтио да се консултује са његовим духовним оцем Јустином Поповићем. Када је ава Јустин чуо како изгледа тај бокешки обред, рекао је да га ни случајно не мијења, јер је старији од овога и да потиче можда још од времена Светога Саве. Такође смо поносни на предивна великопосна богослужења, а посебно Страсне седмице и Васкрса која обилују особеностима карактеристичним а Боку.
       
      *Богослужбеном благољепију доприноси милозвучно појање Српског певачког друштва „Јединство“. Оче, упознајте нас са хоровима који делују при наведеном певачком друштву.
       
      – Више од 180 година, његовање духовне традиције и богослужбеног живота храма Светог Николе у Котору употпуњује и уљепшава Српско пјевачко друштво „Јединство“ из Котора. То је једно од најстаријих пјевачких друштава на Балкану, званично основано  давне 1839. године, дакле само годину дана млађе од најстаријег „Панчевачког српског црквеног певачког друштва“, мада ми волимо да нагласимо да постоји доказ да је постојало бар десетак година прије званичног регистровања, јер се зна да је група пјевача из Котора нотно пјевала на сахрани Светог Петра Цетињског 1830. године. Када би се ово Друштво хвалило само годинама постојања и огромним пјевачки и духовним искуством, имало би чиме да се хвали, али је нама још драже што је оно баш у данашње вријеме више него активно и плодно, на корист и радост наше Цркве. У последњих 25 година од када хор води диригент ђакон мр Михајло Лазаревић, СПД „Јединство“ је осим пјевања на богослужењима и црквеним свечаностима и духовним академијама, учествовало на многобројним хорским фестивалима и међународним такмичењима гдје је освојиловелики број значајних признања и награда. Ево рецимо, ове године смо, због изузетног успјеха на претходна два такмичења у Гродну и Хајновки, позвани у Минск на чувени међународни фестивал „Державни глас“, и то од стране чувене композиторке и диригенткиње Јулијаније Денисове, што нам чини велику част. У оквиру Друштва, поред сениорског хора, постоје и дјелују дјечији и омладински хор. Дјечији хор је настао спонтано, када је групу дјеце која су похађала вјеронауку при цркви Светог Николе, садашња диригенткиња хора Ивана Кривокапић почела да подучава пјевање црквених пјесама. То је временом израсло у озбиљан хор који је сада редовни учесник црквених манифестација и академија. Хор често пјева на недјељним и празничним литургијама, тако да на тај начин дјеца активно учествују у богослужењу и црквеном животу. Због великог успјеха у раду, чланство хора стално се повећавало, јер је све више дјеце жељело да буде члан хора. Тако се јавила потреба да се оформе два дјечија ансамбла различитих узраста, дјечији и омладински, што заједно броји преко стотину дјеце. Ово је изузетно важно, не само због чињенице да велики број дјеце учествује у богослужењу и црквеним манифестацијама, него и због тога што се на тај начин прави квалитетна база пјевача који ће већ припремљени и навикнути на хорско пјевање, логично, у већини случајева наставити да пјевају у сениорском хору. Дакле, можемо рећи не бринемо за будућност „Јединства“.
       
      *Драги оче Немања, која би била Ваша порука читаоцима Православног мисионара?
       
      – Како је цијели разговор био у духу оца Мома, и поука би била у његовом стилу, а он је волио да цитира Апостола Павла и да каже: „Све могу у Христу који ми моћ даје“ (Фил 4, 13). То није само говорио, него дубоко вјеровао и животом и дјелима доказао. Уз непоколебљиво поуздање у Бога, све је могуће!
      Разговор водио:
      Катихета Бранислав Илић
       
      *Објављено у јулско-августовском 380. броју Православног мисионара (стр. 10-17)
       
                        Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Предсједник Владе Црне Горе проф. др Здравко Кривокапић примио је данас Њихова преосвештенства, епископа милешевског г. Атанасија и захумско-херцеговачког г. Димитрија. Тема састанка била је упис Епархије милешвеске и Епархије захумско–херцеговачке и приморске, чији се дјелови протежу и на територију државе Црне Горе, у Јединствену евиденцију вјерских заједница, саопштено је на сајту Владе Црне Горе.

       
      То је већ учињено са Митрополијом црногорско-приморском и Епархијом будимљанско-никшићком, а све у складу са недавно усвојеним Законом о слободи вјероисповијести.
      Премијер Кривокапић искористио је прилику да епископу захумско-херцеговачком Димитрију уручи рјешење о упису у Јединствену евиденцију вјерских заједница. Епархија милешевска поднијела је захтјев за упис у Јединствену евиденцију и њеним уписом све епархије СПЦ на територији Црне Горе биће евидентиране у јединственој књизи евиденције вјерских заједница.
      Премијер Кривокапић, изразивши добродошлицу високим представницима СПЦ, рекао је да је владавина права темељна вриједност сваког друштва које жели да буде уређено и стабилно, те да Влада Црне Горе жели да сваки човјек у држави осјети да је и битан и да је сигуран и да има загарантована и једнака права.
      “У Црној Гори нико више не смије бити дискриминасан ни по једном основу, а нарочито то не могу бити институције које су темељни ослонци црногорске државности и њене духовне и културне препознатљивости. Епархије којима ви духовно руководите и Црква коју представљате, својим учењем, својом етиком и моралом, својом молитвом је уграђена и уткана у грађанско биће Црне Горе и радујем се новом амбијенту у којем државу Црну Гору сасвим можете да доживите као свој дом у којем ћете моћи да остварите сва, Уставом и законом загарантована права. Ђеламо у времену у којем се државе називају пријатељима и партнерима, тако да и све вјерске заједнице у Црној Гори, нарочито оне традиционалне и њихове поглаваре, доживљавамо као пријатеље и партнере на истом задатку да Црну Гору начинимо државом стабилности, толеранције, мира, солидарности и емпатије. Све што је Влада обиљежила као свој циљ, она ће и остварити, тако да ће и Темљни уговор са СПЦ, који је природни наставак процеса који је отпочет доношењем Закона о слободи вјероисповијести, такође добити свој свечани епилог, а тиме и све злонамјерне политичке игре и интриге бити сасвим демаскиране и обесмишљене”, поручио је премијер Кривокапић.
      Епископи су се захвалили премијеру и Влади Црне Горе на спремности да рјеше питање Темељног уговора државе Црне Горе са СПЦ.
      “Држимо да је питање Уговора веома важно, јер ће се њиме потврдити снага недавно усвојеног Закона о слободи вјероисповијести и свих одредби тог акта, које гарантују све, Уставом и међународним правом, дате слободе Цркви и вјерницима, али и омогућава да се коначно дође до суштинског међусобног поштовања и плодотворне сарадње државе и СПЦ у Црној Гори истовремено поштујући модерне тековине њихове одвојености и независности. Темељни уговор се искључиво односи на живот епархија СПЦ у Црној Гори. Ми као епископи поменутих епархија, обећали смо премијеру и Влади да ћемо у најскорије вријеме, ради интереса Цркве, државе и вјерника, учинити све са наше стране, стране СПЦ, да се Темељни уговор што прије потпише”, саопштили су на састанку епископи милешевски Атанасије и захумско-херцеговачки Димитрије.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Посебно ми је било симпатично када ме је отац представљао некоме ријечима: “Ово је мој син, брат и отац“- каже отац Немања Кривокапић сјећајући се колика је била привилегија и благослов бити син оца Момчила Кривокапића и мајке Смиљке, одрастајући под окриљем Митрополита Амфилохија.

       
      Звучни запис емисије
       
      Гостујући у емисији ,,Питајте свештеника“ професор Богословије Светог Петра Цетињског протојереј Немања Кривокапић је најприје говорио о недјељи Праотаца, затим о празнику Материце, честитајући свим мајкама, и уопште женама, празник, а потом и тумачио зачало из Светог Јеванђеља на двадесет девету недјељу по празнику Педесетнице.
      Отац Немања нас је поучио и о правилима Божићог поста одговарајући и на питање слушалаца да ли у посту морамо да водимо рачуна и о количини хране. Которски парох је говорио и да ли је правилно славити календарску Нову годину 31. децембра, о Божић бати и Деда мразу… Он је посебно поучио како да своје душе, своје витлејемске пећине, на што бољи начин припремимо да се у њима роди Богомладенац Христос.
      Након уводног дијела емисије отац Немања је одговарао на питања наших слушалаца. Емисију са оцем Немањом топло препоручујемо за слушање.
       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У навечерје празника Светог свештеномученика Петра дабробосанског, 16. септембра 2020. лета Господњег благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, из Светониколајевског храма у Котору, емитовано је уживо шеснаесто издање емисије "Живе речи". Специјални гост  емисије био је протопрезвитер Немања Кривокапић, настојатељ Светониколајевског храма у Котору и професор догматике и патрологије у Цетињској богословији Светог Петра првог митрополита и чудотворца цетињског. Уметнички гост био је ђакон мр Михајло Лазаревић, диригент Српског Пјевачког Друштва "Јединство" - Котор, 1838.  Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић.       Емисија је почела служењем Молебана Пресветој Владичици нашој Богородици, који се према богослужбеној пракси у Котору служи у данима Светоуспенског поста. У служењу молебана проти Немањи саслуживали су сви которски свештеници уз милозвучно појање Српског Пјевачког Друштва "Јединство". Након служења молебана прота Немања Кривокапић је говорио управо о овом молебану који је богослужбени бисер которске парохије.      У првом делу емисије настојатељ Саборног храма у Котору упознао је наше гледаоце са свим храмовима који се налазе на которској парохији, као и са свим знаменитостима овог древног града и Црквене општине која је по много чему јединствена и посебна. Према речима проте Немање при парохији которској веома успешно делује школа Веронауке, сведочећи на тај начин да су Господу најмилије молитве које деца из чистога срца произносе молећи Божји благослов.      Наш уметнички гост ђакон мр Михајло Лазаревић који умјетнички руководи СПД “Јединство” од 1994, а који је и професор у Музичкој школи у Котору и Богословији Светог Петра Цетињског на Цетињу, говорио је о историјском континуитету овог знаменитог Пјевачког Друштва које је бисер уметности у Боки Которског, па и шире. Поред мешовитог хора, ђакон Михајло нас је упознао и са мешовитим и дечјим хором.      И поред чињенице да је целокупна емисија посвећена спомену на великог и незаборавног оца Мома Кривокапића, други део наше емисије посебно смо посветили конкретном причом о овом служитељу олтара Божјег који је пола века служио у Котору, а чије ће име остати златним словима записано у историји наше свете Цркве. Казивајући сведочанства о лику, делу и узвишеном свештеном служењу проте Момчила, отац Немања Кривокапић је посебно истакао да је полувековно служење которског проте било ревносно, храбро, постојано, плодоносно и успешно. Плодови служења оца Мома пројављују се данас. Његова мудрост и храброст, спремност да безрезевно дели савете и знање, али и спремност да на свом пастирском служењу носи и терет народа, данас показују плодове чинећи нас радосним што смо стасавали и живели уз таквог човека, истакао је прота Немања Кривокапић.      Говорећи о изненадном упокојењу протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића, наш гост је нагласио да је васколики протин живот био велико чудо, па тако и његово упокојење. Овај сегмент разговора поткрепили смо видео прилогом сведочанства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, који је казивао о осмеху на лицу упокојеног проте.      "Ових дана се упокојио наш отац Момо Кривокапић. Сахранили смо га и опојали у Котору, сада у четвртак. Очевидно да је отац Момо један од тих свједока својим животом, својим срцем, умом, својом проповјеђу, својом вјерношчу Христу. Један од савремених свједока Живога Господа. Гледајући га упокојенога видио сам на његовом лику чудесни осмијех. Када га је задесио час смрти он се осмијехнуо и тај осмијех је зрачио са његовог лика. Када смо у цркви Покрова Пресвете Богородице у Шкаљарима поново скинули поклопац са њега да отпјевамо "Христос Воскресе", тај чудесни осмијех је био на лику упокојенога, заиста упокојенога оца Мома", посведочио је Митрополит црногорско-приморски.        На самом крају емисије прота Немања је упутио пастирску поруку нашим гледаоцима, присећајући се Светописамских речи које је прота Момо често волео да понавља. Отац Немања је упутио следећу пастирску поуку: Не бојте се и радујте се! То је оно што је отац Момо често говорио. Дакле, никада да се не бојимо, већ да у свему будемо радосни. Подсећао је увек и на оне речи Спаситеља: Без мене, не можете ништа чинити... Али је увек допуњавао речима Апостола Павла: Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје!      У погледу реализације ове емисије посебну благодарност упућујемо техничком тиму - Андреи и Марку Севаљевић, на професионалном раду и свим техничким детаљима који су учинили да са техничке стране емисија буде реализована на завидном нивоу.    Приредио:  Катихета Бранислав Илић    
          Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...