Jump to content

Епископ бачки др Иринеј: Српска православна терминологија која се односи на умирање и смрт


Препоручена порука

 

dst_9546.jpgdst_9454.jpg

Последњих недеља и месеци многи људи су помрли од короне или са короном. Стога се у нашим новинама чешће него раније објављују смртовнице или посмртнице (вести о нечијој смрти, читуље), некролози, сећања на покојнике и други слични текстови. У њима се, међутим, по неписаном, али општеприхваћеном правилу, никад не каже: „Обавештавамо родбину и пријатеље да је наш драги отац, брат, деда… умро” него се увек користе изрази и обрти који потичу из хришћанске вере и црквене традиције: „Обавештавамо… да је наш драги отац, брат, деда… преминуо (или: упокојио се; или: уснуо у Господу; или преставио се)”. Слична пракса се дâ запазити и у одговарајућим исказима наших земљака муслиманске вере: ни они не јављају да је неко умро него да се „преселио на ахирет”.

 

Текст у пдф формату

 

У најновије време често наилазимо и на израз представио се уместо преставио се. Сусрећемо га чак и у црквеној штампи. Али да ли је он исправан и препоручљив? Пре него што изложимо свај одговор на то питање, хтели бисмо да најпре укратко објаснимо значење његових синонима или еквивалената који се употребљавају напоредо или наизменично са њим, уз претходну напомену да и он и они представљају речи преведене са грчког језика, у своје време такође христијанизованог или оцрквењеног, са семантичким спектром ширим од оног из класичног, претхришћанског периода.

Почећемо са именицом покој (на грчком ἀνάπαυσις) која је и у корену глагола упокојити (ἀναπαύω) и упокојити се (ἀναπαύομαι), придева покојни или почивши, као и именицâ покојник, упокојење, покојиште и покојство. Из „Речника српскохрватскога књижевног језика” Матице српске (књ. 4, Нови Сад 1971, sub voce, даље s. v., односно под наведеном речју) сазнајемо да покој значи мир, тишину, одмор, починак, а отуд, у старинској употреби, и мировину или пензију, али и смрт као вечни мир. Следствено, глагол упокојити значи умирити, одморити, или подарити мир, подарити починак. „Са светима упокој, Христе, душу слуге Твога…”, појемо приликом сахране и на подушјима (помени, парастоси или панихиде). Повратни глагол упокојити се значи, дакле, смирити се, починути, одморити се. За покојника често и кажемо да је починуо у миру или да се одморио. Ваља напоменути и то да, као што грчка реч мир (εἰρήνη) у Светом Писму и у језику Цркве уопште има много шире значење него што је пуко одсуство рата или сукоба, тако и именица покој има шире значење него што је некретање или мировање, те дискретно указује на појам духовног испуњења. То је осетио и велики теолог, усто врстан зналац грчког језика, свети Јустин Ћелијски, па је прозбу „да Господ упокоји душу његову тамо где праведници почивају” превео слободно, али суштински верно, на следећи начин: „Да Господ упокоји душу његову тамо где праведници блаженствују”.

Сада прелазимо на синтагму уснути у Господу (грчки κοιμῶμαι, ἐν Κυρίῳ или без тога) и на друге изведенице из овога корена – партицип уснули (грчки κοιμηθείς и κεκοιμημένος, црквенословенски и архаично српски усопши) и именицу уснуће (грчки ἡ κοίμησις, црквенословенски успеније). Библијски језик је веома реалистичан – понекад понеки израз зазвучи и натуралистички – и зато се Библија не либи да помиње смрт и умрле или мртваце. Тако, например, Сâм Христос Спаситељ младићу који жели да Га следи, али Га моли да му допусти да најпре оде и сахрани оца, упућује речи: „Хајде за мном, а остави нека мртви покопају своје мртваце” (Мат. 8, 22; ср. Лук. 9, 60).  На исти начин, без околишења, Христос говори и о смрти која Њему предстоји: „…Син Човечји биће предан прво-свештеницима и књижницима и они ће га осудити на смрт”, али Он ће трећега дана васкрснути (Мат. 20, 18 – 19 и Марк. 10, 33 – 34). У Гетсиманији, пред страдање и распеће, каже: „Жалосна је душа моја до смрти” (Мат. 26, 38 и Марк. 14, 34), а више пута „говораше указујући каквом ће смрћу умрети” (Јов. 12, 33 и 18, 32). После Васкрсења указује и апостолу Петру на то „каквом ће смрћу прославити Бога” (Јов. 21, 19). На путу у Емаус Клеопа пита Васкрслога Господа, не препознајући га: „…Зар ниси сазнао (…) како га предадоше првосвештеници и старешине наше да буде осуђен на смрт и разапеше га?” (Лук. 24, 18 – 20). Могли бисмо навести још оваквих и сличних места, али и ово је сасвим довољно.

Кад је, међутим, реч о вернима, особито хришћанима, махом се појам смрти замењује појмом сна јер смрт није прелазак у ништавило него својеврсно рађање за живот после живота, испуњен ишчекивањем свеопштег васкрсења мртвих и живота будућег века. Опет ћемо као пример навести речи Христове. Када Јаиру саопштавају: „Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља” (Лук. 8, 49), Христос узвраћа речима: „Не плачите, није умрла него спава” (8, 52), а присутни му се подсмевају „знајући да је умрла” (8, 53). Читаву повест о томе како Христос васкрсава и враћа у живот Јаирову кћер бележе сва три синоптичка Јеванђеља (Мат. 9, 23 – 26; Марк. 5, 35 – 43 и Лук. 8, 49 – 56). Исто тако, пре но што ће васкрснути Лазара из Витаније, Христос каже присутнима: „Лазар, пријатељ наш, заспао је…” (Јов. 11, 11). У наставку читамо: „Онда рекоше ученици његови: Господе, ако је заспао, устаће. А Исус им беше рекао за смрт његову; они пак мишљаху да говори о починку сна. Тада им Исус рече отворено: Лазар је умро” (Јов. 11, 12 – 14; читаво сведочење о васкрсењу Лазаревом: Јов. 11, 1 – 46). Тако се изражавају и писац Дела апостолских (7, 60: свети првомученик Стефан усну; 13, 36: цар Давид усну) и свети апостоли Петар (IIПетр. 3, 4: „Оци уснуше”) и Павле (IКор. 7, 39: усни, а у неким рукописима умре; 11, 30: „…Доста их усну”, у значењу умире; 15, 6: „…Неки уснуше”, а среће се и варијанта „неки помреше”; 15, 18: „Они који уснуше у Христу”; 15, 20: Христос је „Првина уснулих”, и тако даље). Не треба посебно истицати да Црква у својим богослужењима покојнике понајчешће означава као „уснуле слуге Божје” (усопшија раби Божија). Занимљиво је да већ цитирани Речник Матице српске (књ. 6, Нови Сад 1976, s. v.) не зна за значење глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули у својству хришћанске замене за речи умрети, смрт и умрли него региструје само обична значења утонути у сан, заспати и уснити.

Од глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули, познатих, углавном, у богословски и литургијски култивисаним круговима, кудикамо су, у савременој језичкој пракси, учесталији изрази преминути и преминули. Сусрећемо их редовно, напоредо са изразима упокојити се, покојни, покојник и упокојење. Матичин Речник (књ. 4, Нови Сад 1971, s. v.) наводи разна значења глагола преминути (изгубити се, нестати, ишчезнути; минути, проћи, као у стиху „неко доба ноћи преминуло”; затим прећи, као у стиховима „иде војска крајем Таре хладне и Тару је воду преминула”, и нестати, узмањкати, као у стиховима „град градила пребијела вила…, ево јој је преминула грађа”), али као прво и главно значење наводи умрети. На исти начин радни глаголски придев преминуо, преминули, има прво и главно значење покојни, умрли, у именичкој служби покојник, а споредно, фигуративно значење минули, прошли, протекли (примера ради, „преминула лета” наместо „минулог лета”).

Шта би могао бити грчки предложак терминâ преминути и преминули? То је, по нашем уверењу, глагол μεθίσταμαι , заједно са другим речима истога корена: ἡ μετάστασις (метáстасис, отуд и медицински термин метастаза) и μεταστάς. Исти глагол је, смели бисмо да тврдимо, и предложак глагола преставити се и других речи изведених од њега (престављени, новопрестављени, престављење). Преминути је, рекли бисмо, у поређењу са преставити се, само новији, разумљивији, „српскији” превод грчког изворника μεθίσταμαι. Али пре него што укратко проанализирамо грчки предложак, нека нам буде дозвољено да се опет позовемо на Речник Матице српске. У њему, у већ цитираној 4. књизи, s. v., стоји да преставити се значи умрети, а да гдекад гласи и представити се. Али како је могао настати овај старински израз? Ево како: грчко μεθίσταμαι је сложени глагол, verbum compositum, начињен од предлога μετά и основног глагола ἵσταμαι, који, опет, није ништа друго до медијално-пасивни облик активнога глагола ἵστημι, а извор му је прастари индоевропски корен ста- (ср. латинско stare и наше стати и стајати, као и многе друге примере, од санскрита до савремених европских језика). Глагол у активу значи поставити, а у пасиву бити постављен, стајати. Сложени пак глагол μεθίστημι/μεθίσταμαι у активу значи пре-ставити, што ће рећи ставити на друго место, преместити, пренети, преселити и слично, а у медију, односно пасиву, пре-ставити се или бити пре-стављен, тојест бити премештен, преместити се, преселити се, прећи и слично.

Као што видимо, преставити се и преминути значи уствари исто – „преселити се на другу страну”, прећи из начина постојања овде на земљи у начин постојања од телесне смрти до свеопштег васкрсења мртвих. У широј, слободнијој интерпретацији или парафрази могло би се казати и да преставити се значи стати пред Господа или предстати Господу. Тиме се дâ објаснити, па, ако хоћете, и оправдати, и употреба израза представити се уместо израза преставити се, иначе крајње ретка (Матичин Речник, наведена књига, s. v., спомиње само један пример, пронађен код Иве Андрића: „Представила се Јевда!”). То је, по нама, изузетак који потврђује правило. У закључку, препоручили бисмо да се употребљавају речи преставити се, (ново)престављени и престављење, а да у овом контексту избегавамо речи представити се и (ново)представљени.

Ту и тамо сусрећемо и глагол ἐκδημῶ (екдимô), који првобитно значи отићи, отпутовати, а у нашем контексту (са πρὸς Κύριον, Господу, или без тога) отићи Господу, преминути, и именицу ἐκδημία (екдимйа) у значењу одлазак Господу, упокојење. Основа се види из придева ἔκδημος (éкдимос), који значи онај ко је отишао из своје земље и свог народа, исељеник, путник, странац, (данас можемо додати и емигрант). Много ређе се употребљава и глагол ἀπαίρω (апéро) у значењу отићи. Данас је, додајмо, потиснута и мал᾽тене заборављена и именица кончина, што је старински пандан грчкој речи ἡ τελευτή у језицима православних Словена, укључујући српски, као што је код нас углавном ишчезао и глагол скончати (грчки τελευτῶ). Кончина значи крај или завршетак овоземаљског живота, дакле смрт или упокојење, односно престављење, а скончати значи завршити живот на земљи, доживети његов крај, дакле умрети или упокојити се, преставити се, преминути. Код старијих црквених аутора, отприлике до светога Владике Николаја и преподобног Јустина Ћелијског укључно, ове речи су у приличном оптицају и важе као стандардни црквени термини. У наше време, међутим, синтагме блажена кончина или мученички скончати постале су неуобичајене. Глагол скончати је, штавише, попримио и известан негативни призвук, те зато рећи да је неко „скончао” уместо да се каже да је преминуо или, просто, да је умро, доста пара уши и делује грубо. Има још аналогних термина, књижевних и народских, као што су предати душу Богу или променити светом, али нема потребе да их посебно објашњавамо.

 

*Летопис Матице српске, год. 197,

књ. 507, св. 5, мај 2021, стр. 779 – 783.

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке


View full Странице

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Obično se za nepokajane grešnike kaže da su skončali, pa otuda negativni prizvuk. Još mi ružnije zvuči ispustiti dušu, kao da je otpad koji Bog ne prima.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Прави пастир никад не бежи од свог стада. Напротив, он „полаже своју душу за овце”. Управо тако је поступио и патријарх Порфирије – без обзира на опасност, он је одлучио да треба да буде тамо где га очекују.

       
      Петог септембра 2021. године у Цетињском манастиру у Црној Гори обављено је устоличење новоизабраног Митрополита црногорско-приморског Јоаникија. Устоличење је било под огромним притиском и до последњег тренутка је постојала опасност да ће бити отказано. Дан раније неколико десетина младића, који себе називају „патриотама“ Црне Горе, блокирали су улаз у манастир и обећали да ће да прекину свечану службу на Цетињу. Заиста, ујутро на дан устоличења, „патриоте“ и „националисти“ су организовали сукобе са полицијом, у којима су четири особе повређене, а главни организатори нереда ухапшени.
      Пред демонстранте је био постављен задатак да спрече устоличење митрополита Јоаникија у Цетињском манастиру, главној светињи Црне Горе. То је било потребно како би се изразила главна идеја идеолога тих нереда да владику Јоаникија народ Црне Горе не подржава, јер је он присталица „великосрпског национализма“. Спречивши устоличење на Цетињу и присиливши да се одржи у Подгорици „националисти" би вероватно касније прогласили тај чин нелегитимним.
      Било како било, напета ситуација на Цетињу довела је до тога да су епископи из других помесних Православних Цркава били приморани да се врате у Подгорицу, где су заједно одслужили Литургију. Власти су такође убедиле Патријарха српског Порфирија да је Подгорица најбоља опција која би гарантовала његову безбедност. На крају крајева, демонстранти су били непријатељски расположени и од њих се могло очекивати да предузму најрадикалније кораке који би неизбежно довели до насиља и физичког обрачуна. Аргументи државног врха и полиције деловали су прилично уверљиво, па чак и да их је патријарх Порфирије прихватио нико не би осудио његову одлуку.
      Међутим, сви рационални разлози за отказивање одласка на Цетиње били су немоћни пред једним контра аргументом: манастир је канонска територија Српске Патријаршије, а тамо се, унутар зидина манастира, увек одвијало устоличење митрополита Црне Горе. Штавише, и на Цетињу, и у Будви, и у Улцињу и у Подгорици налази се стадо Српског Патријарха. А прави пастир никада не бежи од свог стада. Напротив, он „полаже своју душу за овце “ (Јн. 10, 11). Управо је то учинио патријарх Порфирије - упркос опасности одлучио је да треба да буде тамо где се то од њега очекује и да учини оно што је његова дужност према Богу и Божјем народу. Стога је Патријарх српски ипак и упркос свему стигао у Цетињски манастир, где је началствовао Божанском Литургијом током које је обавио устоличење митрополита Јоаникија.
      Заиста, Патријарха је чувала војска, био је прекривен посебним штитовима који га чували од могућих снајперских метака. Стога ће неко рећи да поступак Патријарха није толико херојски. Међутим, то није случај.
      Прво, нема сумње да би предстојатељ Српске Цркве у сваком случају отишао на Цетиње, чак и да тамо није била полиција. Безбедност и заштита Патријарха је била иницијатива државе, а не његова лична.
      Друго, видео снимак Патријарховог доласка јасно показује да се не крије ни пред чим и ни пред ким. Не плаши се, већ иде тамо где треба. Његов поступак је свима за пример. На крају крајева, у нашим животима често постоје тренуци када морамо да направимо избор - да прихватимо околности и одустанемо или да ипак испунимо своју мисију без обзира на све?
      Поступак патријарха Порфирија јасно је сведочанство да је он прави пастир свог стада. Сваки становник Црне Горе видео је да се предстојатељ Српске Цркве не брине за себе, не брине о својим интересима, већ о Цркви и ставља на прво место испуњење Јеванђеља.
      Очигледно да устоличење митрополита Јоаникија још једном сведочи о истинитости Цркве и добар је пример победе Христа над земаљским силама. Искрено се радујемо што је Господ поклонио својој земаљској Цркви још једног правог пастира – патријарха Порфирија и надамо се да ће он и даље бити надахнуће и инспиративан пример за милионе православних хришћана!
      ауторски текст Његовог Преосвештенства Епископа баришевског г. Виктора (Коцабе), викара Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, објављен на https://blogs.korrespondent.net/blog/world/4395001/, превео: мр Николај Сапсај.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 19. септембра 2021. године у Саборном храму Светог Саве на Врачару светом архијерејском Литургијом и свечаним чином хиротоније изабраног и нареченог високодостојног архимандрита Дамаскина (Грабежа) у чин Епископа мохачког, викара Епископа бачког.
      Беседа Патријарха српског Порфирија на хиротонији Епископа мохачког Дамаскина
      Приступна беседа Епископа мохачког Дамаскина (Грабежа)
       
      ФОТОГАЛЕРИЈА (1) ФОТОГАЛЕРИЈА (2)
      ФОТОГАЛЕРИЈА (3)

      Повезане вести:
      Наречење архимандрита Дамаскина за Епископа мохачког
      Животопис Епископа мохачког г. Дамаскина (Грабежа), викара Епископа бачког
      Протопрезвитер Дејан Крстић о изабраном Епископу Дамаскину: Такав нам архијереј требаше!
      Предстојатељу Српске Православне Цркве саслуживали су Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован; Преосвећена господа Епископи будимски Лукијан, бачки Иринеј, британско-скандинавски Доситеј, врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, диселдорфски и немачки Григорије, брегалнички Марко, рашко-призренски Теодосије, горњокарловачки Герасим, крушевачки Давид, бихаћко-петроваччки Сергије, нишки Арсеније, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, захумско-херцеговачки Димитрије, моравички Антоније, ремезијански Стефан, диоклијски и изабрани будимљанско-никшићки Методије, топлички Јеротеј, хвостански Јустин, умировљени зворничко-тузлански Василије, умировљени канадски Георгије и умировљени средњоевропски Константин.
      Поред породице и пријатеља владике Дамаскина, многобројног свештенства и монаштва из више епархија Српске Православне Цркве, свечаном чину хиротоније су присуствовали председник Покрајинске владе Војводине г. Игор Мировић, министар за иновације и технолошки развоj др Ненад Поповић, директор Управе за сарадњу са традиционалним црквама и верским заједницама Републике Србије др Владимир Рогановић, представници традиционалних цркава и верских заједница, представници Војске Србије, чланови дипломатског кора и  угледне личности из културног и јавног живота Србије.
                                Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      ЕПИСКОП БАЧКИ ИРИНЕЈ УЧЕСТВОВАО НА КОНФЕРЕНЦИЈИ О ПРВЕНСТВУ И САБОРНОСТИ У ПРАВОСЛАВЉУ 
      ВИДЕО ЗАПИС ИЗЛАГАЊА: 
       
      https://eparhijabacka.info/episkop-backi-irinej-ucestvovao-na-konferenciji-o-prvenstvu-i-sabornosti-u-pravoslavlju/12/11/16/09/2021/  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 12. септембра 2021. године у Саборном храму Светог Саве на Врачару светом архијерејском Литургијом и свечаним чином хиротоније изабраног и нареченог високодостојног архимандрита Јустина (Јеремића) у чин Епископа хвостанског, викара Патријарха српског.     Беседа Патријарха српског Порфирија на хиротонији Епископа хвостанског Јустина   Приступна беседа Епископа хвостанског Јустина (Јеремића)     ФОТОГАЛЕРИЈА (1)
      ФОТОГАЛЕРИЈА (2)
      ФОТОГАЛЕРИЈА (3)     Повезане вести:   Наречење архимандрита Јустина (Јеремића) за Епископа хвостанског   Животопис архимандрита Јустина (Јеремића) новоизабраног викарног епископа хвостанског   Ђакон проф. др Ивица Чаировић о Епархији хвостанској и титули викарног Епископа     Предстојатељу Српске Православне Цркве саслуживали су Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован; Преосвећена господа Епископи сремски Василије, банатски Никанор, бачки Иринеј, британско-скандинавски Доситеј, врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, нишки Арсеније, буеносајреско-јужноамерички Кирило, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, моравички Антоније, стобијски Давид, ремезијански Стефан, диоклијски и изабрани будимљанско-никшићки Методије, топлички Јеротеј, умировљени канадски Георгије и умировљени средњоевропски Константин; изабрани Епископи мохачки Дамаскин, марчански Сава и хумски Јован; свештенство и свештеномонаштво из више епархија Српске Цркве.     Уручијући архијерејски жезал епископу Јустину, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је истакао: -Данас смо имали радостан духовни догађај пре свега што смо учествовали у тајни Царства Небеског кроз причешће Светим Телом и Крвљу Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа који је Глава Цркве, који је у пуноћи својој присутан у светој Литургији. А тамо где је Он, ту је и Царство Небеско. Из тајне свете Литургије, која је управо оприсутњење Царства Небеског међу нама, налазе се и све остале тајне Цркве. Јер Литургију, Тајну Спасења, врши сам Распети и Васкрсли Господ, а на Његовом месту и по Његовом обличју, од апостолских времена па до данас, Црква је установила да стоје Епископи. Данас смо имали велики духовни благослов да имамо хиротонију још једног новог Епископа Цркве.     -Драги владико Јустине, данас си узведен на најузвишенију службу у Цркви Христовој. Добио си највећу могућу част силаском Светога Духа на исти начин на који је Он сишао на дан Свете Педесетнице и конституисао Цркву Христову у свету. Слижба Епископа је par excellence Христова служба. А то значи да је поред части коју си добио теби дата и одговорност да у име Христово служиш свету Литургију и то желим да ти ставим на срце. Управо света Литургија је задатак твој и задатак свих Епископа. Да није ништа друго, да је само то, испунио си своју службу, јер ако служимо свету Литургију и ако се на њој све темељи све остало биће учињено у право време и у правој мери, поручио је патријарх Порфирије.     Поред породице и пријатеља владике Јустина, свечаност хиротоније својим присуством су увеличали директор Управе за сарадњу са традиционалним црквама и верским заједницама Републике Србије др Владимир Рогановић, Надбискуп београдски г. Станислав Хочевар, представник монашке заједнице Тезе у Француској брат Ришар, пуковник Стевица Карапанџин из Управе за традицију, стандард и ветеране Војске Србије, представници дипломатског кора и традиционалних цркава и верских заједница, угледне јавне личности из културног и јавног живота Србије и региона.       Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На празник Усекованија главе Светог Јована Крститеља, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву, уз саслуживање свештенства из Ваљева и Тамнаве. У оквиру богослужења Владика Исихије је рукоположио у чин ђакона досадашњег ипођакона Стефана Радовановића, вероучитеља из Уба.

      У данашњем дану наша Света Црква прославља славно страдање и блажену кончину Светог Јована Претече и Крститеља Господњег. Светитеља, који се после Пресвете Богородице највише поштује у Цркви Божјој и чији је лик, уз Господа и Мајку Божју, на свим иконостасима изображен. Данас наша Црква пости, али не због тога што је тужан догађај, већ да бисмо у овом дану подвукли потребу за уздржањем и контролом над собом и својим страстима, казао је у литургијској проповеди Владика Исихије о смислу и значају великог празника посвећеног ономе за кога је Господ Христос говорио да је „највећи рођен од жене“.
      Не постимо зато што тугујемо, јер кончина мученичка није тужан догађај, већ сведочанство Цркве и наше вере. Колико је тек мученичко страдање Светог Јована Крститеља нама радост, јер он је први сведочио Господа и зато је назван пророком и Његовим Претечом. Не само да је проповедао, већ се и удостојио да својим рукама крсти свог Бога и Спаситеља и тиме посведочи да је Он Месија, Који је дошао да спасе свет. У овом дану видимо његову свету личност и утолико је светлије и славније видимо, колико је супротстављена нечастивим личностима Ирода, Иродијаде и њене кћери Саломије. Свети Јован Крститељ је истина Божја – рекао је Владика Исихије.
      Он је толико свет и прослављен, не зато што ми знамо за нека његова чудеса, јер у Светом јеванђељу тога нема. Имамо свега неколико његових реченица у Светом писму. Али, Свети Јован је толико издвојен међу светима зато што је себе потпуно посветио истини, свом Господу, Кога је проповедао и објављивао свету, те напослетку се удостојио да Га крсти, приближио је Епископ Исихије величину личности Светог Јована Крститеља, чији је свети живот био надахнуће и узор хиљадама монаха који су кроз векове свој живот посвећивали Господу, живећи у уздржању, посту и молитви.  Ништа од овога света није ометало овог великог свеца Божјег да се потпуно посвети Господу. Празник Усековања нас учи да силе које нам је дао Господ користимо у славу Божју као што је то чинио Свети Јован Крститељ, велики наш учитељ. Да се молимо у тајности и чинимо добра дела, да чинимо послушање речи Божјој, а не похотама овог света, које нас опхрвавају на сваком кораку, закључио је Владика Исихије, узмоливши Господа да се заједно са Светим Јованом увек окрећемо ка добру и уздржавамо од зла.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије ваљевске
×
×
  • Креирај ново...