Jump to content

Владика Григорије: Сабор је био искрен, СПЦ је добила два изврсна архијереја

Оцени ову тему


Препоручена порука

naslovna2-3.jpg

Агенција БЕТА:

Епископ дизелдорфски и немачки Григорије изјавио је данас да је Сабор Српске православне цркве (СПЦ) био искрен, са пуно слободе и добронамерности и да је резултирао избором два изврсна архијереја, епископа будимљанско-никшићког Методија и ваљевског Исихија.

Епископ Григорије је у интервјуу агенцији Бета казао да је избор епископа Јоаникија за митрополита црногорско-приморског био недвосмислен и да није постојала никаква могућност да се нешто друго деси.

„Иако је било чудних инсинуација, да је неко са стране покушавао да одложи избор црногорског архијереја, избор Јоаникија за митрополита је свакако био природан след ствари. Нисам се обазирао на приче и покушаје са стране, јер сам имао јасан утисак да то не може нико да спречи“, нагласио је владика.

Говорећи о избору Методија и Исихија за епископе, Григорије је истакао да је већ 22 године члан Сабора СПЦ и да одавно српска црква није добила два тако добра епархијска архијереја у једном тренутку.

„Обојица имају велико искуство, Исихије је био игуман манастира Ковиљ, а Методије игуман манастира Светог Петра на Цетињу. Њихов допринос цркви ће бити огроман“, рекао је владика.

После овог Сабора, додао је владика Григорије, стекао сам утисак да се наша Црква на прави начин обнавља.

„Ово је био први Сабор СПЦ с новим патријархом Порфиријем. Сабор је био искрен, отворен, са пуно слободе и добронамерности. Било је и момената који су били тешки за превазилажење, али језик којим се говорило је био црквени и на једном озбиљном нивоу“, оценио је владика.

На питање како коментарише предлог да викарни епископ Стефан Шарић, за кога се везују разне афере, буде кандидат за владику будимљанско-никшићког са седиштем у Беранама, што је према сазнањима Бете усталасало атмосферу на Сабору, Григорије је казао да тај догађај не би коментарисао.

„Тај догађај се десио унутар наше куће, Цркве, који се ипак срећно завршио. То је све што могу да кажем“, рекао је владика.

Упитан да ли и када очекује да ће бити потписан Темељни уговор између СПЦ и Владе Црне Горе, владика Григорије је рекао да ће сада, када је цетињска катедра попуњена, Темељни уговор бити потписан у најскоријем року.

„Као што нисам имао сумњу да ће владика Јоаникије бити изабран за митрополита, тако немам никакву сумњу да ће Темељни уговор ускоро бити потписан јер имам поверење у људе који су на власт у Црној Гори дошли на таласу литија. Међу њима не постоји нико ко не поштује СПЦ, само је потребно да се усагласе сви детаљи уговора“, оценио је владика.

На питање Бете да ли се Сабор бавио заштитом манастира СПЦ на Косову и Метохији, обзиром да албански политичари и историчари све интензивније покушавају да српско културно и духовно наслеђе преименују у косовско, па чак и албанско, владика Григорије је казао да је ту тему потенцирао управо патријарх Порфирије.

„Ту је значајно дело направио и владика западноамерички Максим објављујући књигу о нашем културном, историјском и духовном наслеђу на Косову и Метохији. Моја иницијатива је била да морамо што више да говоримо у Бриселу и на Западу уопште, шта српски народ има на Косову. Мислим да ћемо у том правцу, као Црква, деловати још боље и снажније“, рекао је он.

Упитан да оцени учинак поглавара СПЦ Порфирија у протекла четри месеца, владика Григорије је казао да патријарху „неће бити лако“.

„Прерано је оцењивати рад патријарха. Сви ми архијереји би требало да помогнемо патријарху Порфирију, јер је смисао Цркве да научимо да нико не може ништа сам, а да сви други опет не могу без тога једнога. Постоји много задатака пред патријархом, треба му дати времена, а он ће се сигурно ухватити у коштац са свим проблемима“, истакао је епископ дизелдорфски.

Коментаришући често појављивање патријарха Порфирија међу обичним светом, владика Григорије је рекао да потези патријарха показују нешто за чим људи теже, а то је нормалност.

На питање Бете да ли ће СПЦ у наредном периоду одолети притисцима и мешању власти када је у питању унутрашње уређење цркве, као што је то било посебно изражено уочи изборног Сабора, владика Григорије је казао да сигурно хоће.

„Ми архијереји ћемо сви заједно спречити да се било ко меша у наше унутрашње односе и устројство. То смо већ показали када смо у суботу изабрали Методија и Исихија за владике, као и неколико перспективних младих људи за викарне епископе“, закључио је епископ дизелдорфски и немачки Григорије у интервјуу за агенцију Бета.


View full Странице

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом прве годишњице од упокојења блажене успомене патријарха српског Иринеја (1930-2020), у суботу 20. новембра 2021. године, када савршавамо молитвени спомен на света 33. мученика пострадала у Метилини и Преподобног Лазара Галисијског, Његова Светост Патријарх српски Г Порфирије служио је свету архијерејску Литургију у крипти храма Светог Саве на Врачару.
      Предстојатељу Српске Цркве саслуживали су њихова преосвештенства епископи врањски Пахомије и нишки Арсеније, у молитвеном присуству преосвећене господе епископа аустријско-швајцарског Андреја, ваљевског Исихија, ремезијанског Стефана, топличког Јеротеја, хвостанског Јустина и марчанског Саве. 
      Поред многобројног верног народа и чланова породице блаженопочившег Патријарха Иринеја светој Литургији молитвено су присуствовали господин Никола Селаковић, министар спољних послова у Влади Републике Србије и Господин Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама.
      Лепоти евхаристијског сабрања допринело је милозвучно појање мешовитих хорова храма Светог Саве под уметничким руводством Катарине Станковић.
      После заамвоне молитве, Патријарх Порфирије је служио годишњи парастос свом претходнику на Светосавском трону, блаженопочившем Патријарху Иринеју. 
      Након литургијског отпуста, Патријарх Порфирије је поучио сабране надахнутом беседом чинећи осврт на лик и благословено дело блаженопочившег Патријарха Иринеја, који је мудро и ревносно водио лађу Српске Цркве од јануара 2010. до новембра 2020. године. 
      Помолили смо се за покој душе Патријарха Иринеја који је први поглавар чији су земни остаци положени у крипту храма Светога Саве, рекао је Патријарх Порфирије и наставио: Оно што је Свети Сава утемељио преносило се преко свих патријараха, па све до Патријарха Иринеја. У његовом делу све је било јединствено, један човек, један народ, једна Црква, која тај народ уобличава у словесни народ, нагласио је Његова Светост.
      Патријарх Иринеј је једно био са народом, као што је једно био са Христом, закључио је Патријарх Порфирије говорећи о свом претходнику на Светосавском трону, и додао: Када говоримо о Патријарху Иринеју у његовој личности постају најјасније Спаситељеве речи "По томе ће познати да сте ученици моји, ако будете имали љубави међу собом" (Јн. 13. 35).  
      Молитве за покој душе 45. поглавара Српске Православне Цркве настављене су и на месту његовог погреба, служењем малог помена.
       
      ВЕЧАН ТИ СПОМЕН, ДОСТОЈНИ БЛАЖЕНСТВА И ВЕЧНОГ СПОМЕНА, СВЈАТЈЕЈШИ ВЛАДИКО И ОЧЕ НАШ ИРИНЕЈЕ!

      Извор: Телевизија Храм
    • Од Родољуб Лазић,
      BRUTALNA TUČA TARE I MILJANE SE NASTAVILA: Simova pala na provokacije, zaletela se kao FURIJA I NOKAUTIRALA KULIĆEVU! (VIDEO)
      WWW.KURIR.RS Nakon što su se već jednom u toku večeri žestoko pobile, sukob Miljane Kulić i Tare Simov je obnovljen, te je Kulićeva izvukla deblji kraj.foto: PrintscreenPinkNaime, ... Читава прича са овим демонским програмима је смишљена тако да сви од ње профитирају и да се сви њоме баве. То што је не неко не гледа на телевизији, није никаква заштита. Сви интернет портали, или они који се највише прате, преносе "најважније" "догађаје" из ових кућа лудила, агресије и разврата. Просто је неизбежно да не будете обавештени о томе шта се тамо дешава. Довољно је и само прочитати наслове. Имали смо раније девојку од двадесет и нешто година која је била у љубавној вези са човеком од преко шездесет година, па се то одвијало у неком ријалитију. Сада, колико видим, у ријалитију је нека малолетница која блудничи са другим учесником.
      Наравно, свако мало ту су међу учесницима, између осталог, свађе, насиље и туче, и мушкараца и жена. И све то траје годинама.
      Горе и бесрамније не може бити. Правна регулатива  је на страни ђубровизија које ово емитују, државно регулаторно тело (РЕМ) је уцењено или поткупљено и не реагује. Оно што ме највише занима  и чуди, јесте да СПЦ не реагује. Ако данас има нешто у јавости што је пример свега антихришћанског, то су ови програми. Просто, примењени демонизам. Не могу да верујем да нико у Цркви не налази за сходно да подигне глас и затражи забрану. Синод? Патријарх? 
    • Од Mirkogogic,
      Ево другог Светог Николаја Чудотворца: по сили вере, по сили молитве, по сили љубави, по сили милостивости, по сили свих светих еванђелских врлина, и стога по сили чудотворства. Да, исти свемоћни Господ Христос је и у Светом Николају Чудотворцу и у Светом Јовану Кронштатском Чудотворцу. Вечито је свеистинита благовест и у једном и другом: "Исус Христос је исти јуче и данас и вавек (Јевр: 13, 8). Исти Он - Свечудесни Спаситељ, и исти Његови Светитељи": Апостоли, МучеНици, Исповедници, Бесребреници, Преподобници, Праведници, јер Он - Свечовекољубиви живи и дела у свима њима и кроза све њих у сва времена, па и у наше време. А Свети Јован Кронштатски је, тако рећи, наш савременик, упокојио се 20. децембра 1908. Светоотачки праведан и сав христоносац, Он апостолски свето живи и дела и чудотвори. Његова вера, апостолски света, силна и свемоћна, чини апостолска чудеса. Он проходи огромну земљу Руску, чинећи безбројна и неисказана чудеса. Њему се са свих страна Русије обраћају за помоћ, за исцељења, за савет. Често пута он нема кад ни да прочита безбројне телеграме, писма, молбе, којима му се обраћају за помоћ. Он их на светој проскомидији благослови, молећи Господа да испуни молбе молилаца; и на његове молитве бивају исцељења по огромној земљи Руској. Ето, о таквом је Светите" љу Божјем реч. Нема сумње, његова помоћ с неба потребна је свима нама људима који живимо у овом изгубљеном рају што се земља зове.
      Свети отац Јован Иљич Сергијев, доцније назван Кронштатски, по месту свога свештеничког службовања, родио се 19. октобра 1829. године (по старом календару) у сиромашном селу Сури, Архангелска губернија, на крајњем северу Русије. Његови родитељи, Иља и Теодора, били су сиромашни, али веома побожни и честити људи. Отац му је био појац и служитељ при месној цркви светог оца Николаја, саграћеној од дрвета у XVII веку, у којој су сасуди, због сиромаштва, били од олова. Пошто је од рођења био веома слаб и давао утисак да неће дуго живети, родитељи пожуре и одмах га крсте. На крштењу даду му име Јован, по имену светог Јована Рилског, чију успомену Црква прославља тога дана. После крштења малишан се брзо опорави и очврсне.
      Кад му је било 6 година, он једнога дана у соби виде Божјег анђела, који је блистао небеском светлошћу, и веома се уплаши. Али му анђео рече да се не плаши, јер је он његов анђео чувар, који ће га свуда пратити, чувати и спасавати од сваке опасности, и са њим ће бити у току целог његовог живота.
      Мали Вања (тако су га родитељи звали од милоште) увек је са оцем одлазио у цркву и заволео црквене књиге и службе. Касније је чешће говорио да је сву своју побожност поцрпео читајући богослужбене књиге.
      Живећи у суровим условима крајње материјалне оскудице, он се још од детињства упознао са немаштином и невољама које она доноси. То је на њега утицало да буде замишљен, прибран, повучен у себе и саосећајан према сиромашнима и страдалницима. Дечје игре и разоноде, својствене деци његовог узраста, њега нису привлачиле. Његово срце горело је љубављу према Богу, цркви и богослужењу. Помажући оцу у цркви, он је уз њега учио да чита и пише, али му је то тешко ишло.
      Кад је стасао за школу, а ове у селу није било, родитељи скупе последњу пару и упишу га у парохијску школу у Архангелску. Иако је волео школу и књигу, учење му је тешко ишло: тешко је схватао и памтио. То га је мучило и подстицало да се моли Богу за помоћ, особито ноћу, кад су његови другови спавали. После једне такве топле молитве, Господ је излио на њега изобилне дарове свога Светога Духа и он је после тога постао најбољи ученик у свом разреду. О томе он сведочи у своме дневнику "МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ": "Ја сам волео да устајем на молитву ноћу, кад сви спавају, кад је тишина. Највише и најчешће сам се молио да ми Господ подари светлост разума на утеху мојих родитеља. Тако, једно вече, кад су сви заспали, ја сам опет пао на колена и почео да се молим ватрено. Не знам колико сам се молио, али ме је нешто свега потресло. У том тренутку као да је нека завеса спала са мога ума и очију, и намах ми је било у глави јасно све што је учитељ тога дана предавао. На души ми је лакнуло и уместо дотадање туге, обузела ме је радост. По свршетку молитве легао сам и заспао тако мирно и спокојно, као никад дотле. Чим се јутро указало, устао сам, дохватио књиге и почео да читам. На моју велику радост, читао сам лако, схватио све прочитано и могао да препричам. У учионици ми се није седело онако као пре: све сам схватао и памтио. Учитељ је дао задатак из аритметике. Ја сам га израдио и учитељ ме похвалио. Брзо сам напредовао у учењу и од последњег по успеху избио међу прве. Даље ми је бивало све лакше. Училиште сам завршио као један од најбољих и био сам преведен у семинарију (богословију).
      Семинарију у Архангелску завршио је као први у разреду и примљен је као државни питомац у Петроградску духовну академију.
      За време школовања у Академији умре му отац и мати му остане без средстава за живот. То га је много ожалостило и бацило у бригу како да помогне мајци. Размишљајући о томе, њему падне на ум да се прихвати преписивања лекција својим имућнијим друговима и тако дође до новца, којим би помогао мајци. Док су његови другови ноћу спавали, он се бавио преписивањем и тако зараћивао по 10 рубаља месечно, које је све слао мајци.
      За време студија у Академији он је помишљао да се по завршетку замонаши и као мисионар оде међу незнабошце у Сибир, али је Промисао Божји имао други план са њим. Размишљајући о своме будућем служењу Цркви Христовој он једне вечери заспи и у сну види себе како као свештеник служи у храму светог апостола Андреје Првозваног у Кронштату, у коме дотле није био. Тиме му је Бог указао поље његове пастирске делатности. Воља Божја је хтела да он послужи Цркви као парохијски свештеник. Сагласно таквом свом плану Господ удеси те Јован по завршетку Академије узме за супругу Јелисавету, кћер протојереја кронштатског, и њему понуде парохију при храму светог апостола Андреја Првозваног. У браку он је са супругом живео као са сестром, девичански.
      12. децембра 1855. године рукоположен је за свештеника и упућен на додељену му парохију. Кад је ступио у храм светог апостола Андреја, он је стао задивљен, јер је то био храм који је он у сну раније видео.
      Град Кронштат, са тврђавом, налази се на острву Котлино, удаљеном од ушћа реке Неве 26 километара, затвара приступ Петрограду и сматра се његовим предграђем. Ово предграђе било је место административног прогона из престонице порочних људи (скитница, пијаница и других). Ови људи смештали су се изван града, у земунице и колибе, вукли се по улицама, просили и пијанчили. Сем ових, у Кронштату је било много и физичких радника у пристаништу, који су вршили претоваре са великих морских лађа (које због плитке воде нису могле доћи до Петрограда) у мање, руске, и са ових у веће, иностране лађе. И ови радници са својим породицама насељавали су се око града. Људи су пијанчили, а жене са децом живеле у крајњој оскудици, глади и хладноћи.
      И одједном, по Божјем Промислу, усред тога духовног мрака заблистао је сјајни зрак Божје милости и љубави у лицу оца Јована. Нови млади свештеник, отац Јован, почео је да посећује те колибе и земунице и бедне уџерице. Он је тешио напуштене мајке, забављао и миловао њихову децу, док су оне прале, помагао новчано, учио и саветовао пијанице. Сву своју плату раздавао је бедницима; а кад би му нестало новца; скидао је са себе хаљину и обућу и без њих се враћао кући.
      У почетку ови груби и сурови људи, које је друштво презрело и одбацило, нису могли да схвате племените побуде њиховог пастира, па су на њега гледали попреко и чак непријатељски. Али његова необична доброта, самопожртвовање и материјална помоћ отворили су им очи да у њему виде Божјег посланика и свога пријатеља, добротвора и спасиоца. 0 томе духовном препороду пастве потресно сведочанство пружа исповест једног занатлије: "Кад је отац Јован дошао у Кронштат, мени је било 22-23 године. Сад сам старац, али се врло добро сећам свог првог сусрета са баћушком (оцем) Јованом. У мојој породици било нас је четворо: ја, жена и двоје деце. Ја сам радио и пијанчио, а породица гладовала. Жена је била принуђена да кријући проси. Становали смо у бедној колиби. Једног дана враћам се из града полупијан, и видим у својој колиби младог свештеника, седи и на крилима држи мога синчића, нешто му умиљато прича, а дете озбиљно слуша. У том тренутку баћушка је личио на Христа са иконе који благосиља децу. Ја сам хтео да оспем грдњу на баћушку, али његове благе и озбиљне очи обуздале су ме, и уместо беса мене је обузео стид. Ја сам оборио очи, а он, осећам, гледа у мене, директно у душу, и поче да говори. Не смем све да поновим шта је том приликом изговорио. Рекао је да је моја колибица рај, јер где су деца, тамо је увек и топло и лепо, и овај рај не би требало мењати за дим крчме. Он ме није окривљавао, него ме је оправдавао и пријатељски саветовао. Ја сам ћутао и слушао. Његове речи дубоко су се урезале у моју душу и извршиле прелом у моме животу. По његовом одласку ја сам дуго ћутао, готов да заплачем. Жена ћути и гледа на мене. Од тога часа ја сам постао други човек" ...
      Сапароси оца Јована, свештеници Андрејевског храма, не само нису имали разумевања за овакву пастирску делатност оца Јована него су га дуже времена исмејавали и у злобној намери примећивали његовој супрузи: "Твој добричина и данас се босоног вратио кући". Њима је сметало и то што је он сву своју плату раздавао сиротињи, па су код епархијске власти удесили да се његова плата не даје њему него његовој жени. Али Господ није хтео да лиши свога слугу могућности да и даље чини добра дела. По Божјем Промислу постављен је за вероучитеља у Реалној гимназији са месечном платом, којом је могао слободно располагати. И он је и даље чинио добра дела.
      И поред велике заузетости пословима у парохији, он је пуних 25 година вршио дужност вероучитеља. Од првог дана свога рада у гимназији он је освојио срца деце, која су са највећом радошћу дочекивала његове часове. Његове поуке дисале су таквом силом вере, да је свака реч дубоко продирала у душу. Његова предавања, пуна родитељске љубави, упијала су се у душу доживотно. Његова пламена вера, која је извирала из сваке његове речи, преносила се и на децу, загревала њихова срца и покретала на такмичење у добру: учењу, послушности према родитељима, наставницима и старијима, дружељубљу и узајамном братском помагању, уредном похађању цркве и богослужења, доброчинствима, уредном обављању свих својих дужности, обуздавању и савлађивању својих злих нагона итд.
      Сви његови ученици, од којих су многи доспели касније на највише положаје у грађанској и војној служби (лекари, инжењери, судије, адвокати, државни саветници, генерали, адмирали итд.), у својим сећањима на своје ђачко доба говорили су да су им од свих школских часова били најпријатнији и за формирање њихових људских карактера најкориснији часови веронауке оца Јована. То потврђује и захвална грамата ђачких родитеља, предата оцу Јовану приликом напуштања вероучитељске службе у гимназији. У њој се вели:
      "Ти деци ниси предавао суву схоластику, ниси им излагао мртву формулу - текстове и изразе, ниси од њих захтевао само да напамет науче лекције; Ти си у пријемчиве душе сејао само животворне речи Божје.
      Мноштво деце прошло је кроз свету школу Твоју. Многи Твоји ученици налазе се на разним степенима и звањима у служби Цара и Отаџбине, и сви они, надахнути Тобом и Твојим светим општењем са њима, памте Твоју љубав, поуке, Твоје часове, и сви они благосиљајући Те, са побожношћу сећају се оних незаборавних часова, које су провели с Тобом.
      Ти сам, не примећујући то, својом пламеном љубављу према Богу и бескрајним милосрђем према људима, својом живом речју запалио си у својим ученицима светлост истинског Богопознања, а својим светим примером и милосрђем испунио си њихова млада срца страхом Божјим, вером, надом у Бога и љубављу према Њему и према својој браћи.
      Нека захвалност нас, очева и матера, буде као мирна молитва к Богу за Тебе, да Он излије на Тебе од свога свесветог престола толико духовне радости, колико си нам Ти пружио утехе у нашој деци, у њиховом добром понашању и успесима".
      У његовој пастирској бризи и старању прво место заузимала је градска незапослена сиротиња, коју је он свим расположивим средствима помогао. Али како та његова појединачна помоћ није била у стању да радикално реши овај горући проблем, он 1872. године преко градског листа "Кронштатски весник" учини два апела на све људе добре воље, да својим прилозима омогуће подизање "Дома трудољубља", у коме би незапослени добили запослење и још јевтину храну и преноћиште. У овим апелима он је верно и сликовито изнео тешко стање градске сиротиње као и користи које би остварење његовог плана донело.
      Бог је благословио његову племениту намеру, те је његов апел нашао на повољан одзив. Скупљеним прилозима подигнуто је четвороспратно здање - први у Русији "Дом трудољубља", који је освећен 12. октобра 1882. године.
      Ко год је желео, могао је у "Дому трудољубља" да добије посао, на пример: да лепи кесе, трли конопље итд., и као награду добије здраву и ситу храну, извесну новчану награду и скромно али чисто преноћиште.
      У састав "Дома трудољубља" улазиле су следеће установе: 1. Радионица за обраду конопље, у којој је током година радило до 25.000 радника. 2. Женска радионица која је имала три одељења: модно, за израду веша и везова. 3. Обућарска радионица у којој су се дечаци обучавали обућарском занату под руководством искусног мајстора. 4. Народна кухиња у којој су се за незнатну цену издавали обеди, а празничним данима давали бесплатно за неколико стотина особа. 5. Ноћно уточиште које је из давало преноћиште за 3 копејске (паре). 6 Бесплатно прихватилиште сиромашних жена. 7. Бесплатно амбулантно лечилиште. 8. Недељна и празнична предавања - тумачења Еванђеља и руске историје. 9. Бесплатна народна основна школа. 10. Вечерњи курсеви ручног рада. 11. Курс женског рада. 12. Бесплатна дечја библиотека при основној школи. 13. Бесплатна читаоница. 14. Недељна школа. 15. Цртачки курсеви. 16. Уточиште за сиромашне и дечје обданиште. 17. Друго уточиште за малолетне оба пола. 18. Ванградски Дом милосрђа који је носио име оца Јована и служио за уточиште деци у току лета. 19. Дом Андријевског парохијског старатељства у коме се сваке године на име помоћи сиротињи издавало неколико хиљада рубаља.
      У Дому је била уређена и домаћа црква, посвећена светом Александру Невском.
      Шест година касније, 1888., успело је оцу Јовану да подигне троспратни дом од камена за преноћиште.
      "Дом трудољубља" са овим зградама - то је био читав град, пун живе и смишљене активности. Старатељство Дома сачињавала су лица из свих друштвених класа. Мећу њима није било никакве поделе, сви су, као једна сложна породица, заједнички радили на сузбијању беде и немаштине у друштву. У свом послу старатељство се није руководило никаквим партијским или себичним циљевима: чинило је добро свима потребитим, без обзира на народност и веру.
      Иако је оволике зграде подигао, отац Јован је и даље становао у малој скромној кућици, где се у његов стан улазило кроз кухињу.
      Он је био неуморан трудбеник и градитељ. На његову иницијативу, или његовим средствима и уз његову помоћ, подигнуте су многе цркве и манастири. Најчешће се све то започињало без припремљених средстава. Али је било довољно само да се међу оснивачима или покретачима нађе име оца Јована, или да се он за нешто заузме, да он неко дело благослови - потребна средства пристизала су са свих страна, и предузета акција завршавала се успешно и онда, кад су за окончање били потребни милиони рубаља. Тако је у Петрограду подигнут манастир дванаесторици светих Апостола, а од народа прозван "Јовановски", чија је изградња коштала милион и по рубаља.
      Средствима оца Јована подигнут је у његовом месту рођења, селу Сури, женски манастир и школа. Затим црква у Архангелску и женски манастир у Јарославској губернији, Поред овога, средствима која су му поштоваоци стављали на расположење помогао је зидање многих цркава и манастира широм Русије.
      Отац Јован био је ретка појава међу људима, духовни горостас, сасуд пун изобилне благодати Божје, која се преко њега изливала на све људе. У његовом карактеру запажају се многе изузетне црте, које га издвајају од осталих, обичних људи. То су: молитвеност, аскетизам, сиромаштво, смирење, кротост и љубав.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ Фотије: Свети Петар Цетињски - чувар вере православне у благословеној Црној Гори
      На празник светог Апостола и Јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетињског, Тајновидца Ловћенског, богослужио је Његово Преосвештенство Епископ зворничко - тузлански господин Фотије, у архијерејском намјесништву тузланском, у парохијском храму цапардском.

      Домаћин, јереј Пајо Тришић, дочекао је са браћом свештеницима и вјерним народом, епископа Фотија испред храма Огњене Марине, чија звона су оглашавала долазак Архијереја и чиме је свечано и почело молитвено сабрање.
      Епископу Фотију, који је началствовао Светом Литургијом, у Христовој оданости и братској љубави, саслуживали су о. Милош Тришић, архијерејски намјесник тузлански и парох прве парохије тузланске; о. Дражен Стевановић, парох друге парохије козлучке; о. Душко Ђурић, парох прве парохије мачковачке и о. Радан Шарић, гост из архиепископије београдско - карловачке.
      Да заиста буде свечана празнична Литургија, потрудили су се и дјечаци из парохије цапардске који иначе чтецирају у храму Огњене Марине, али и дјевојке за пјевницом, које су духовно поникле у овом храму појући на Светим Литургијама.
      Владика Фотије се, након Свете Литургије обратио вјерном народу, поучавајући их о данашњим светитељима које празнујемо рекавши између осталог:
      ''Свети Апостол Лука је један од дивних и великих апостола Христових, један од  седамдесеторице, ученик Светог Апостола Павла и од њега нам је остало Свето Јеванђеље по Луки и Дела Апостолска, прва и рана историја Цркве Христове".
      Говорећи о светим фрескама и историји њиховог настанка Владика је рекао:
      ''Апостол Лука, кога данас прослављамо, био је први иконописац у раној Цркви, и од њега нам потиче традиција сликања светих икона, јер је он први насликао икону Пресвете Богородице, Светих апостола Петра и Павла и та традиција иконописа постоји до дана данашњег у Православној Цркви".
      Присјећају се живота и дјела Светог Петра Цетињског, Епископ Фотије нас је поучио и указао нам на неке од основних врлина овог угодника Божијег:
      ''Данас празнујемо, ми Срби, и Светог Петра Цетињског, великог учитеља наше Цркве, подвижника, светитеља, чувара вере православне, чувара православне Црне Горе. Он је као дете од 12 година, ево као ова деца овде што стоје, отишао у манастир и читав живот је тако скромно живео, монашки. Чак и када је постао господар Црне Горе он је имао само једну келију у којој је живео и ту се подвизавао. Његова скромност се видела у његовој келији гдје је живео као древни испосници у посту, молитви, метанијама, богомислију и созерцањима".
      У својој богонадахнутој бесједи, Епископ Фотије се присјетио и својих студентских дана када је четири године ишао и слушао предавања, сада већ годину дана блаженопочившег митрополита Амфилохија или како га он назива - Јеванђелисте нашег доба. Митрополита који је крстио Црну Гору, васкрсао је из тешког времена комунизма, митрополита које је васпоставио, умножио и ојачао монаштво православних манастира у Црној Гори.
      "Бог нека буде милостив његовој души и он да нас не заборавља у својим светим молитвама на небесима". - казао је Епископ на крају своје бесједе.
       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ Сава: Дојени богонадахнутом речју митрополита Амфилохија и као одојчад у колевци љуљани у готово свакодневним богослужењима и Литургијама које је савршавао блаженопочивши Митрополит широм ове благословене земље, корачали сте кроз живот духовно руковођени њиме. Зато, браћо, слободно можете поновити речи апостола Павла: „Такав нам архијереј требаше“.

       
      Поводом годишњице упокојења блажене успомене Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, после свете заупокојене Литургије и помена на његовом гробу у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, 30. октобра 2021. године, присутним архијерејима Српске Православне Цркве и верном народу обратио се изасланик Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава. Беседу владике Саве преносимо у целости:
      Ваше Високопреосвештенство, Ваша преосвештенства, часни оци, богољубиво монаштво и богољубиви народе,
      Дозволите ми да изразим радост што сам данас, на ваш позив и на вашу љубав, међу вама и што могу заједно са вама да узнесем молитве за покој душе блаженопочившег митрополита Амфилохија. Пре свега, преносим вам благослове и поздраве Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског г. Порфирија. Преносим Вам његову љубав, Ваше Високопреосвештенство, Вашем клиру и благословеном народу и посебно свима вама који сте се данас сабрали у овом предивном храму, који је деценијама заједно са вама зидао блажене успомене митрополит Амфилохије и који је круна његовог тридесетогодишњег рада. Али његова круна није само у зидању храмова, него у зидању и изграђивању живе Цркве Божје, у изграђивању храма Духа Светога. Та Црква Духа Светога, та жива Црква, сабрала се под сводовима овога храма и многобројним храмовима и манастирима које је својим трудом и вашом помоћи обновио блаженопочивши Митрополит.
      Пре свега да заблагодарим Богу за све и за свја, за сва добра која нам је Господ дао, да заблагодарим Богу за живот пре свега, за разум, за могућност да спознамо шта је Бог и који је Божји пут, да заблагодарим Богу за могућност крштења, чланства и живљења у Цркви, живљења у заједници, изграђивања заједнице у љубави. Окупљамо се у храму да заблагодаримо Богу и на људима, на нашим ближњима, на нашим крвним сродницима, али и на духовним сродницима и оним који нас духовно руководе и изграђују. Исто тако, данас смо се окупили да заблагодаримо Богу што је овом народу дао архијереја у личности митрополита Амфилохија, јер је он васкрсао и духовно родио овај народ. Многе од вас крстио је својом руком, многи су крштени руком оних које је он поставио у духовну службу. Дојени богонадахнутом речју митрополита Амфилохија и као одојчад у колевци љуљани у готово свакодневним богослужењима и Литургијама које је савршавао блаженопочивши Митрополит широм ове благословене земље, корачали сте кроз живот духовно руковођени њиме. Зато, браћо, слободно можете поновити речи апостола Павла: „Такав нам архијереј требаше“.
      Ви сте имали архијереја који је као пророк, древни пророк из древних времена, водио изабрани народ кроз пустињу. Тако је и он водио народ кроз духовну пустињу да би га извео у благословену и обећану земљу која је слобода и радост у Духу Светоме и већ овде на земљи предокушај Царства Божјег које ишчекујемо. Архијереја сте имали који је био стражар и чувар ваших душа, који је имао верност и страх Божји, али и ревност и љубав за свакога од вас појединачно. Зато послушајте апостола Павла који вели: „Сећајте се ваших старешина, који вам проповедаше Реч Божју, гледајте на свршетак њиховог живота, угледајте се на веру њихову“. Свршетак живота митрополита Амфилохија био је благословен и за њега и за све вас, али вера његова, она вера коју је он утврдио, коју је проповедао, међу вама утврдио, међу вама оставио, јесте да смо сви рођени за Царство Божје и да је једини спас, како је   говорио и писао, у Јагњету, у Христу Господу нашем који се као јагње принео на жртву за свакога од нас, али који је истовремено и Пастир који брине о свакој души у Његовом стаду. Његову веру, дакле, у Христа Господа, кога треба волети, коме се треба молити и кога се једино треба бојати, сачувајте у својим срцима.
      Још једном вам преносим благослове Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, који се данас заједно са целокупним свештенством Српске Православне Цркве и са свима нама моли за покој душе митрополита Амфилохија. да Господ настани његову душу у сабору светих, а да му међу нама буде вечна слава и вечан помен. Амин.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...