Jump to content

Изабрани митрополит Јоаникије: Сабор пројавио и утврдио јединство Српске Православне Цркве

Оцени ову тему


Препоручена порука

 

Владика Јоаникије: Наш Свети Архијерејски Сабор, који се сабрао у име Божје око Христа Бога Живога, пројавио је и утврдио јединство наше свете Српске Православне Цркве, Молите се Богу за јединство Цркве, молите се за Светејшег Патријарха који је глава наше Цркве, на њему је највеће бреме, њему треба највише помоћи да крмани овим бродом кога ударају многи таласи и многе буре које се подижу.

У молитвеном присуству Преосвећеног Епископа будимљанско-никшићког и изабраног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, у Недељу Самарјанке, 30. маја 2021. године, свету архијерејску Литургију у Светоархангелској обитељи у Раковици служили су Преосвећена господа Епископи милешевски Атанасије и буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило.

Саслуживали су протојереји-ставрофори Ђорђе Трајковић и Обрен Јовановић, протојереј Симо Кличковић, јереј Михаило Вукчевић, протођакон Иван Савић и ђакон Горан Нухановић.

Говорећи о јуче завршеном заседању Светог Архијерејског Сабора, у својој првој беседи после избора за Митрополита црногорско-приморског, владика Јоаникије је казао: „Сабор је пројавио и утврдио јединство наше свете Српске Православне Цркве. Наш Свети Архијерејски Сабор, који се сабрао у име Божје око Христа Бога Живога, донио је много важних одлука. Једна од њих је и попопуњавање упражњених епархија, избор нових епископа. То је све на утврђење Цркве, на јачање њеног јединства. И када год чујете или прочитате да је Црква разједињена, немојте на то обраћати пажњу! Нека вам то буде подстицај да се Богу молите за јединство Цркве, да се Богу молите за Свјатјешег Патријарха који је глава наше Цркве, на њему је највеће бреме, њему треба највише помоћи да крмани овим бродом кога ударају многи таласи и многе буре које се подижу. Али, хвала Богу, брод наше свете Цркве иде даље, и просто не можемо да замислимо, ни до сада а ни убудуће, наш народ без Цркве”, нагласио је изабрани митрополит Јоаникије.

„Једино кроз Цркву ми разумијемо и сами себе, нашу историју, културу, традицију, нашу прошлост, садашњост и будућност. Зато не треба никада да се бојимо, као што каже Господ да се не уплаши срце ваше. Много је важно да будемо одважни, прави хришћани, јер тамо гдје је Божја љубав тамо нема страха. Свети апостол Јован Богослов каже да љубав одгони страх, љубав је јача од свих наших слабости. Љубав просвећује, љубав је јача и од смрти а да је то тачно показује наш светопочивши, а народ га већ зове и светим, патријарх Павле, који је и даље са нама и све ће више бити. Много је важно да сви ми који смо у Цркви, иако различити, будемо јединствени на молитви. Када се молимо Богу да се сви искрено молимо, што пажљивије заједно са својим свештеницима, са монахињама ове свете обитељи, и тада ће Бог испослати своју благодат и све вас обдарити и оснажити тако да одлазите са утјехом и новим полетом даље у живот.”

У свом обраћању, изабрани Митрополит црногорско-приморски се осврнуо и на поједине приче које су ових дана пласиране преко појединих медија и друштвених мрежа о томе како је Црква разједињена:

„Данас су друштвене мреже свима доступне, а мало има онога што је здраво и чисто, много више је инсинуација и прљавштине. Зато треба, дјецо - сви ви имате мобилне телефоне - да се чувате”, поручио је владика Јоаникије и посаветовао верне да када долазе на службу не носе телефон или га потпуно искључе како им не би скретао пажњу на оно што је небитно, што је спољашње.

„Оно што се догађа на светој служби не може се ухватити телефоном, јер оно што је најважније то је невидљиви силазак Светога Духа на свете Дарове и то не може никаква техника да ухвати. И хвала Богу што не може јер да може то би људи и оскрнавили”, оценио је владика Јоаникије.

Говорећи о Јеванђељу о Самарјанки, изабрани митрополит Јоаникије је указао: „Послије сусрета са васкрслим Христом Самарјанка је постала нови човјек јер је појава Христова, Његова ријеч и присуство, одагнала из њене главе сваку недоумицу и сумњу. Господ Исус Христос је својом ријечју њу потпуно просвјетлио светом вјером и она је касније постала проповједник Ријечи Божје. Пострадала је као мученица Фотина коју данас прослављамо. Сваки сусрет са Господом нас препорађа, обнавља, од нас чини нове људе. Очишћује нас и међусобно сједињује”, беседио је изабрани митрополит Јоаникије, подсетивши да Црква данас прославља и Светог апостола Андроника, који је по предању први проповедао у овим крајевима.

У архипастирској бесједи Преосвећени Владика милешевски г. Атанасије је, тумачећи свето Јеванђеље о сусрету Дародавца Воде живе и жене Самарјанке, што је било веома необично за оно вријеме „јер се Јудејци не друже са Самарјанима”, казао да је Господ и тамо дошао да каже да су Његови дарови за све народе, све људе.

„Његови дарови су доступни су свима, све оно што Господ Христос даје намењено је свима. Речима Кад би ти знала дар Божји, и ко је тај који ти говори: дај ми да пијем, ти би тражила од њега и дао би ти воду живу Господ хоће све нас да упозна да Он даје живу воду, живот вечни. Господ даје моћ над болестима, моћ над смрћу, моћ над грехом који нас води у смрт, и Он уводи у Царство небеско, вечно здравље и вечно блаженство Царства небескога”.

„Христове речи Јело је моје да вршим вољу Онога који ме је послао, и извршим Његово дело говоре нам да када и наша храна буде да вршимо вољу Оца небескога, онда ћемо бити потпуно приправни за Царство небеско. Жеља моја и браће архијереја, изабраног митрополита Јоаникија и епископа Кирила, била је да дођемо на ово свето место где је присутна та Вода жива коју Господ даје својим верним следбеницима, служитељима, ученицима. И Господ је нас удостојио да наша жеља буде испуњена да дођемо на ово свето место код наших свјатјејших патријарха, где је васкрсли Господ Христос дао да такође извире од Њега давана Вода жива, присутна у његовим угодницима”, закључио је Епископ милешевски Атанасије.

Преосвећени Владика буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило је у својој беседи нагласио: „Овај Светоархангелски манастир и гроб нашега блаженопочившег патријарха Павла је бунар из којег истиче Вода жива, јер је Господ обећао својим ученицима да ће они који га буду слушали чинити чуда, и већа од оних које је Он чинио, и да ће извирати Воду живу благодати Божје живота вјечнога”.

Владика Кирило је упознао сабране са мисијом коју Српска Православна Црква врши у Јужној Америци: „Тамо има наших људи, али не тако много као у другим крајевима свијета. Они су одавно изашли из наше културе, језика, традиције, али остало је сјећање. Име Светог Саве и Светог Василија Острошкога они посебно носе у срцу и својим душама. Тај вапај њихов Светитељи чују и тако су надахнули нашег блаженопочившег митрополита Амфилохија да покрене озбиљније ту мисију, мада је она постојала и прије њега. У Епархији буеносајреској и јужно-центалноамеричкој поред људи нашег поријекла има и домородаца, Еквадораца, Аргентинаца, Бразилаца и других, што је новина у нашој Цркви. Нека се острва Божја обнављају, и неке се наша Црква обнавља, и нека прима у себе и све народе и племена. Како је то Господ заповиједио, проповјед јеванђељска је за спасење свих народа на овој земљи, поручио је епископ Кирило, који је на крају свог обраћања честитао владици Јоаникију на избору за Митрополита црногорско-приморског, једној од најзначајнијих епископских столица свете Српске Цркве.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

http://www.spc.rs/sr/izabrani_mitropolit_joanikije_sabor_projavio_utvrdio_jedinstvo_srpske_pravoslavne_crkve

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

"Биће Давид митрополит, не може Јоаникије" итд. и тсл. Није да се самозванац није трудио, "пророковао" и спиновао против Јоаникија, али џаба му посао.:bu:dobardecko

А најсмешније од свега кад он крене да тумачи каноне, то је чист оксиморон.   

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 минута, Родољуб Лазић рече

"Биће Давид митрополит, не може Јоаникије" итд. и тсл. Није да се самозванац није трудио, "пророковао" и спиновао против Јоаникија, али џаба му посао.

А најсмешније од свега кад он крене да тумачи каноне, то је чист оксиморон.   

А како коментаришеш то што горе митрополит рече да се молимо за јединство цркве?

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Шта је ту спорно? Он је такође рекао и да је Сабор је пројавио и утврдио јединство наше свете Српске Православне Цркве.

Значи, порука да се молимо да се то јединство не наруши. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 минута, Родољуб Лазић рече

Шта је ту спорно? Он је такође рекао и да је Сабор је пројавио и утврдио јединство наше свете Српске Православне Цркве.

Значи, порука да се молимо да се то јединство не наруши. 

Да не бринемо и да се молимо за јединство Цркве.

Глупо је негирати неке ствари и да је било напето,што радиш.

Исто је глупо и извртати оно што је отац Зоран говорио.

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 минута, Вилер Текс рече

Да не бринемо и да се молимо за јединство Цркве.

Глупо је негирати неке ствари и да је било напето,што радиш.

Исто је глупо и извртати оно што је отац Зоран говорио.

Напето је било и на васељенским саборима.

А шта сам то изврнуо? Сви знамо шта је говорио, годину и више спинује против Јоаникија и Амфилохија.

А то "глупо ово - глупо оно" показује да си фрустриран, па не бираш речи.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 минута, Родољуб Лазић рече

Напето је било и на васељенским саборима.

А шта сам то изврнуо? Сви знамо шта је говорио, годину и више спиновања против Јоаникија и Амфилохија.

А то "глупо ово - глупо оно" показује да си фрустриран, па не бираш речи.

Напето је ублажавање, јер не желим да распламсавам. Говорио је да би он волео +Давида за митрополита и зашто не би +Јоаникије могао битиизабран али да Црква ипак може да изабере. Не сећам да је реко биће овај сигурно.

Глупо израз мог београдског сленга, да опростиш на изразу.

Ето. Што се мене тиче крај приче.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 часа, Родољуб Лазић рече

"Биће Давид митрополит, не може Јоаникије" итд. и тсл. Није да се самозванац није трудио, "пророковао" и спиновао против Јоаникија, али џаба му посао.:bu:dobardecko

А најсмешније од свега кад он крене да тумачи каноне, то је чист оксиморон.   

Авослав римунски је познат по томе да уочи самих избора у (и око) Црне Горе прави катастрофалне грешке...   мукица, понадао се да ће његово лапрдање да неком промени мишљење или да наведе воду на римску воденуицу... :) 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

WWW.NOVOSTI.RS

НОВОИМЕНОВАНИ митрополит црногорско-приморски Јоаникије стигао је данас у Беране, средиште епархије...

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У недељу 1. августа 2021. године, на празник Светог деспота Стефана, свeтом архијерејском Литургијом прослављена је слава касарне „Никола Пашић“ у војној капели у Зајечару. Литургијским сабрањем началствовао је Преосвећени Епископ тимочки господин Иларион уз саслужење протонамесника Зорана Голубовића, војног свештеника Ивана Ганића и архиђакона Илије, док је на литургијске прозбе одговарао ђакон Урош Памучар за певницом.

       
      Епископ тимочки је у беседи пожелео свој христољубивој војсци снагу и веру у свим искушењима која их задесе призвавши на њих благослов Господњи, а команданту 31. пешадијског батаљона потпуковнику Лазару Калату, који је из здравствених разлога био одсутан, пожелео је брзо оздрављење. Владика је такође похвалио изглед параклиса и труд свих оних који се о њему брину.
      Овогодишњи домаћин славе био је мајор Бојан Ћирић а гост је био заменик команданта 3. бригаде копнене војске пуковник Драган Антић.
       
      Извор: Епархија тимочка
    • Од JESSY,
      ЦРКВЕНО-НАРОДНИ-БОГОМОЉАЧКИ САБОР, у спомен на 75. годишњицу упокојења Св. Јакова.
      08.30 Св. архијерејска Литургија
      10.00 Благосиљање славског колача 
      11.00-17.00 Духовна предавања и културно-уметнички програм.
      ПОСЛУЖЕЊЕ ЗА СВЕ ПРИСУТНЕ. 
      Добро дошли
       
      http://manastirtumane.org/uploads/images/2021/06/image_750x500_60c86aa564807.jpg НАЈАВА: ЦРКВЕНО-НАРОДНИ-БОГОМОЉАЧКИ САБОР у спомен на 75. годишњицу упокојења Св. Јакова
      MANASTIRTUMANE.ORG    
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Благословом Његовог Високопреосвешенства изабраног Митрополита црногорско-приморског Г. Јоаникија, у суботу 17. јула 2021. лета Господњег, на платоу испред Горњег манастира Острога, одржано је духовно вече. Након уводних излагања др Миодрага Чизмовића, проф. Александра Вујовића и мр Рада Булајића, предавање о мисији Цркве у 21. веку одржао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара". Доносимо текст излагања у целости: 

       
      Високопречасни и пречасни оци, уважени професори, возљубљена ми у Христу браћо и сестре, Господо хришћанска, благословени народе Божји!
      Налазећи се вечерас у окриљу ћивота Светог и богоносног оца нашег Василија Острошког, од чијег блаженог упокојења се навршава 350. година, обузима ме благослословени страх, али и тиха роса благодати и љубави Божје, јер ја недостојни Вашом љубављу бивам удостојен да на овом светом месту кажем неколико речи. Није лако говорити на овој светој острошкој гори где сви молитвено ћуте иштући утеху и молитвено посредништво Светог Василија.  Васколико моје биће је вечерас суочено са јаким емоцијама, а стога ми на ум долазе речи које је Господ рекао наредивши Мојсеју да се не примиче горућој купини обувен, већ да прво скине обућу са својих ногу, у знак побожности. Јер место, на којем беше стајао, било је свето. „Мојсије! Не приближавај се овамо. Изуј обућу своју са ногу својих, јер је место на којем ти стојиш света земља" (Изл. 3,3)
      Љубљена у Христу браћо и сестре моје, пред овим светим ћивотом и пред Вама изувајући обућу душе своје, отварам срце своје за свакога од Вас, молећи се домаћину ове светиње – Светом Василију да се љубав његова настани у срцима нашим. Вечерас су са нама молитве новоизабраног митрополита црногорско-приморског Г. Јоаникија, који је благословио ово духовно вече, и благословио моје учешће. 
      Благодарим др Миодрагу Чизмовићу на надахнутом и лепом уводном слову, а драгом брату Раду Булајићу, управнику Архива манастира Острога, на систематичном и поучном излагању о значају мисије Цркве. Није лако говорити после Вас, а особито то није лако чинити после уваженог проф. Александра Вујовића који је више говорио о мени, него о теми која нас вечерас обједињује. Хвала драги брате Александре на речима које обавезују, а пред овим свештеним ћивотом једино ми преостаје да се још више трудим у ономе што је благословено и што је на корист Цркве.  
      Хришћанска мисија има свој узор у проповедима које је изговорио Господ Исус Христос. Основни задатак проповеди и мисије јесте наставак божанске мисије спасења људи, по речима Господа Исуса Христа: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога духа...“ (Мт. 28, 19). 
      У црквеној проповеди и мисији у свеукупности се не проповеда само своје или туђе мишљење, већ пре свега јеванђелска наука Господа Христа, по речима апостола: „Не проповиједамо себе, него Христа Исуса...“ (2. Кор. 4, 5). Основни циљ црквене мисије јесте спасење свих људи јер је Господ дошао да спасе свијет (видети: Јн. 12, 47). Спасење у хришћанском смислу има значење превазилажења смрти и задобијања вечног живота. Јасно је, стога, да мисионарска реч треба да буде усмерена ка благовештењу доласка Царства Божијег и пуноће вечног живота у Христу. 
      У богословљу су гносеологија, етика и естетика у сталном стваралачком садејству, а то није случај у неким другим научним областима (исто: 23). Стога, припадници Цркве који су у служби мисије требају да приступају богословљу целовито, знајући да знање није само нешто што чувамо за себе или чиме истичемо себе, већ оно служи на изграђивање цркве Божије. Црквена мисија је благовест спасења у Христу. Живи садржај проповеди увек носи у себи отвореност позива радости у живот и то живот у изобиљу (видети: Јн. 10, 10). Због тога тај садржај треба увек да буде осигуран стварношћу вере. Све ово спада у изграђивање цркве Христове (1. Кор. 14, 12), као сведочење стварности спасења кроз Христа. Позив Божији човеку, који се кроз мисију саопштава као позив на „свадбу Царевог Сина“ (Мт. 22, 1–14), треба да буде главни садржај обраћања и сведочења у црквеној мисији.
      Мисионарење као савршени вид служења у Цркви, заузима посебно и благословено место јер за свој темељ има Спаситељеву заповест коју је упутио својим светим aпостолима, а преко њих и свима нама као припадницима Цркве. Преподобни и богоносни отац наш Порфирије Kавсокаливит, савремени светогорски старац, мисионарење упоређује са литургијским служењем, са заједничким делом многих на добро и на спасење свих. Према дубокоj подвижничко-теолошкој мисли овог угодника Божјег, сваки истински мисионар јесте са-литург, онај који ширењем речи Божје саслужује литургу. Ова богонадахнута мисао знаменитог старца Порфирија указује да је мисија неодвојива од молитвеног искуства Цркве.
       
      ТИХОВАЊЕ И МИСИЈА 
       
      Бројна су светоотачка сведочанства о тиховању и исихастима, те тако у петом веку се спомиње у палестинском манастиру Светога Саве пустињак Јован који проводи живот у „молитвеном тиховању“. Посебно сведочанство налазимо у знаменитој „Лествициˮ, надасве познатом делу подвижничке литературе које је проистекло из срца и пера Преподобног Јована Лествичника. Овај духоносни подвижник читаво поглавље (27. слово) посвећује „Свештеном тиховању тела и душе“ и „разлици и разликовању мировања“. Са друге стране, тумачећи псалме Свети Григорије Ниски подсећа да је Мојсије четрдесет дана провео у молитвеном тиховању.
      Често се мисли да је молитвено тиховање пасивност и усамљеност, међутим, важно је истаћи да молитвено тиховање, или исихија, пре свега подразумева подвиг и духовни напор целокупног бића човечијег. Са слободом можемо рећи да је молитвено тиховање, ваистину, гласније од говора, јер је оно тишина која прераста у дубински вапај васцелог бића човечијег. Ко задобије такво молитвено тиховање, каже Свети Јован Лествичник, познао је дубину тајни. У истом духу Свети Григорије Богослов каже да  „Бога треба више помињати него дисатиˮ. 
      У каквом односу стоје мисија и молитвено тиховање?
      Свештено богослужење као живи живот, и као дисање Цркве, али и као њено саборно памћење било је одувек веома важно за остваривање црквене мисије. Стога можемо рећи да црквена мисија има богослужбени или литургијски карактер. Имајући у виду све наведено долазимо до чињенице да мисија Цркве и њен катихетски значај није сагледан само на духовно васпитавање човековог ума, стицањем теоретских знања, већ пре свега, на духовно образовање васцелог човека, било као појединца или као заједнице. Да је то заиста тако, доказује чињеница да је кроз целокупну историју Цркве, на почетку и на крају сваке црквене мисије било богослужбено (евхаристијско) сабрање као темељ и као круна свега. Молитвеним актом Црква не само што препорађа и просветљује вечном светлошћу верни народ Божји, већ ствара и нову молитвену културу, како у поједницу, тако и у заједници. Узмимо као пример реч „култураˮ. Ова реч директно и недвосмислено сведочи о њеној органској и нераскидивој вези за „култ“ – за свештено богослужење и молитвени живот Цркве као богочовечанске заједнице. 
      Ако је молитва темељ и непрестани пратилац црквеног живота у свим његовим пројавама, а црквена мисија кроз то – молитвена мисија, онда је и молитвеношћу прожета мисија, једина истинска црквена мисија која све препорађа и рађа дивне и благословене плодове.
      По јеванђелској причи о сејачу и семену (Мт. 13, 18) сви људи у историји човечанства, који се било када у свом животу сусретну са Речју Божијом, могу се поделити у четири групе. Први су они који имају каменито срце. У срцима таквих људи никада не може да никне и да роди јевнђелско семе, јер уместо Бога, њима већ управља сатана. Други су они људи, који су непостојани у врлини. Такви када чују реч Божију одушеве се, али крст и подвиг вере не могу нити желе да прихвате. Трећу групу чине они људи који су идолопоклоници овог света, поробљени сластољубљем и властољубљем, те због тога у њима Реч Божија буде угушена и не доноси плода. Тек четврта група људи се упоређује са добром јеванђелском земљом. Они када чују Реч Божију прихватају је и једни доносе плод по тридесет, по шездесет и по сто (Мт. 13, 8). Наведена прича о сејачу и семену нам указује на «трагедију људске слободе». Слобода је велики дар Божији, који сваки човек, на жалост, може да злоупотреби и уместо да остане да живи у слободи коју му је Бог даровао (Адам у рају), он добровољно постаје роб страсти и смрти (Јн. 8, 34). Без обзира на значај и јасноћу ове приче, Црква мора увек да говори речи светога апостола Павла тешко мени (1. Кор. 9, 16), то јесте нама, ако не проповедамо Реч Божију, односно Свето Писмо, без обзира да ли ће је неко прихватити или не.
      Вечерас налазећи се пред Вашом љубављу имам радост и част да Вам пренесем молитвене поздраве целокупне редакције „Православног мисионараˮ, а особито нашег уредника презвитера др Оливера Суботића, по чијем благослову сам овде са Вама. Осећајући се као свој међу својима и као један од Вас, подсећам Вас да је „Православни мисионарˮ часопис са дугом традицијом и мисионарско гласило наше помесне Цркве које већ више од шездесет година врши свој задатак – шири реч љубави Божје. У ово благословено делу уградили су се многи, почев од првог уредника, блажене успомене епископа браничевског Хризостома (Војиновића), који је био и остао тихи глас и утемељивач нашег часописа, онај који је трасирао мисионарске кораке „Православног мисионараˮ. Њега наслеђује тадашњи јеромонах, а данас Епископ новосадски и бачки др Иринеј, који је оставио велики траг у нашем часопису, зато се често каже да је златно доба „Православног мисионараˮ нераскидиво везано за личност Епископа Иринеја који је себе уграђивао, а и данас молитвено себе уграђује у ово велико дело. Након владике Иринеја једно време уредник је био Епископ шабачки (тада шабачко-ваљевски) Лаврентије, а од 2008. године до данас, уредник је презвитер др Оливер Суботић. 
      Јаке су везе манастира Острога и „Православног мисионараˮ, јер велики део тиража нашег часописа долази до ове светиње. Наш драги брат Раде, али и проф. Александар, су наши верни сарадници и сатрудници и они сведоче о тој јакој вези ћивота Светога Василија и званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. 
      Међу Вама видим велики број младих људи, то ме посебно радује, јер наш часопис је намењен и посвећен младим људима, наш часопис је укрепљење свима који се налазе на путу боготражења и живота по Богу. Међу Вама се налазе две наше сестре које су посебно даровите. Радујем се што су вечерас са нама, то је израз њихове љубави према овом светом месту и ћивоту Светога Василија. Њих две су написале и спевале песму Анастасији-Ани Јовановић, мајци Светога Василија. Драге моје сестре, нека Вас Господ утврдим у том делу Ваше љубави, а ја Вам желим да сваке године припремите и снимите бар по једну песму у славу Божју. Сачувајте ту љубав, живост и жељу да кроз песму прослављате Господа. 
      Гледајући Ваша насмејана лица и осећајући Вашу срдачност и љубав, своје излагање бих завршио подсећањем да без христолике љубави и спремности на праву и истинску хришћанску љубав, нема успеха у мисији. Проповед и мисија увек подразумевају више дела него речи. Ако ми имамо љубави једни према другима, ако по тој љубави живимо и деламо, свака наша реч ће имати смисао и снагу. Љубав је друго име за Бога, Он је безгранична и сушта љубав, зато свакога човека призива да буде делатник љубави јер се у томе остварује смисао и циљ нашега живота.  Права љубав је небеска љубав, а земаљска је само бледа слика те љубави. Љубав је неостварена и она је једно од имена Божјих. Понављам, Бог је љубав. Главна догма вере хришћанске јесте вера у Свету Тројицу Бога љубави. Ту љубав у Светој Тројици тешко можемо да замислимо. Отац је сав у Сину, Син у Оцу, а Дух Свети у Оцу и Сину. Особина љубави је да једно љубеће лице жели да утоне у љубљено лице - несливено. Хришћанска вера јесте вера љубави. Љубав је сишла с неба и није изникла на земљи. Дакле, Бог је извор љубави који се дајући не смањује и примајући не богати се. Љубав је радост, а цена љубави је жртва. Љубав је живот, цена љубави је смрт. Како је на једном месту записао Свети владика Николај: „Хришћани не смеју љубити земаљско богатство јер ће онда гонити друге људе да служе тој њиховој бесловесној љубави и ум ће им потамнетиˮ. 
      Као хришћани, љубећи Бога, видимо дела Божја у свету, пратимо промисао Божју и видимо да Бог бди над свима. Ми се радујемо љубављу Божјом и ту радост не може да помуте искушења са којима смо суочени. Хришћанин осећа да га штити Божја промисао. У „Молитвама на језеруˮ Свети владика Николај каже: „Кад сам спојен с Тобом љубављу, онда не постоји небо и земља - постоји само Бог. Нити постоји онда ја и ти, постоји само Богˮ. То је, браћо и сестре хришћански начин постојања. Наши ближњи су видљиво поље, на коме ми показујемо љубав своју према невидљивом Богу. Наши ближњи су школа за нас у којој се ми вежбамо у најсавршенијој љубави - љубави према Богу. Само Богу познат је број светих угодника који су имали у највећој мери љубав према Богу и ближњима. Један у сабору тих светих угодника је и Свети Василија, чија љубав нас вечерас греје, а уверен сам да ме управо његова молитвена и очинска топлина побуђује на ово слово о љубави. Дакле, угодници Божји су показали, својим животом и безбројним примерима, у чему се састоји љубав према ближњима. Врхунац љубави према ближњима, по речима Спаситељевим, јесте: „Да ко живот свој положи за пријатеље својеˮ (Јн. 15, 13). Права и истинска љубав подразумева да победимо своје „јаˮ, да победимо свој егоизам и самодовољност, и да тако отварамо своје срце за свакога, то је једина права мера људскога живота. Чиме човек доказује да љуби Христа? На то питање Спаситељ одговара: држањем заповести. „Ако љубите Мене, заповести Моје држите“ (Јн.14,15). Љубав је увек делатна, активна; увек у делима. Она је увек сила и моћ којом се свака реч Христова оваплоћава у дело. Љубав не само сједињује човека са Христом, већ га сједињује са Богом Оцем и са људима. Према сведочанству Преподобног Јустина Ћелијског: „Циљ је хришћанства да следбенике Христове унесе у сферу Тројичног Божанства, да их учлани у живот Тројичног Божанства, да их овековечи вечношћу Тројичног Божанстваˮ. 
      Са овим речима све Вас срдачно поздрављам, остајем у љубави и молитвено једно са Вама, и још једном благодарим свима на пажњи и љубави, као и на указаном гостопримству и прилици да у окриљу ћивота Светога Василија одржим ово предавање. Драги моји, срце је моје молитвено отворено за свакога од Вас, зато нека нас Свети Василије сачува у овој љубави и молитвеној заједници.
       
      Катихета Бранислав Илић,
      у Горњем манастиру Острогу, 
      17. јула 2021. године
                        Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Данас Хришћани када размишљају о литургији они често сматрају да је Литургија тј Евхаристија једна од седам светих Тајни. Међутим ако хоћемо предајнски да говоримо о светој Литургији онда под Литургијом никако не можемо подразумевати једном од Светих Тајни. Зашто? Зато што када би нас неко питао шта је то идентитет Цркве, која је то лична карта Цркве ми не бисмо морали много да му говоримо него било само довољно да га одведемо на Свету Литургију. Управо Света Литургија јесте сама Тајна Цркве, јесте пројава и манифестација и образовање Цркве јер на Литургији налазе се сви, читава Црква. Ту је сам Христос у Светим даровима у Телу и Крви у Светом Причешћу, ту су сви верници, ту су и светитељи Божији који су и осликани на зидовима Храма у куполи Храма налази се Пантократор. Дакле Света Литургија јесте место, јесте простор на којем се остварује заједница верних и Бога и заједница верних међусобно.

       
      Долазећи у Цркву верник он долази из света, долази на Свету Литургију и доноси са собом читав свет. Доноси са собом и сво своје искуство, све оно што он јесте и то приноси на Светој Литургији као уздарје Богу. Бог то прихвата и благодаћу својом освећује оно што му човек доноси симболи тога што је донето јесу хлеб и вино. Господ благодаћу својом претвара тај хлеб и вино у Крв и Тело Христово. Узимајући, и причешћујући се од Тела и Крви Христове сваки верник појединачно како и сама реч каже причешћује се постаје честица, постаје део тог саборног дела Христовог, постаје део Цркве Христове. Отуда као центар човековог живота, као сам смисао човековог живота овде у историји није простор у који ми долазимо да бисмо се индивидуално молили за своје појединачне духовне потребе које могу да постоје и које се испуњавају и на самој Светој Литургији. И то није коначни и примарни, најважнији циљ Свете Литургије. Заправо у Светој Литургији ми долазимо да бисмо кроз причешће потврдили и показали да припадамо Христу, да смо делови тога његовог Тела и да бисмо причешћујући се тим Телом и Крвљу Христовом примили све оно што Он носи у себи тј, пуноћу Божанства коју носи у себи.
      Многи људи имају потребу да се припреме за  Свето Причешће да би како се то каже били достојни Светих Тајни., Тела и Крви Христове. Једно такво схватање и један такав менталитет заправо не изражава православну духовност и православно предање. Јер Свето Причешће увек је и искључиво само дар Божији. Никада ми не можемо себе припремити толико, никада не можемо себе очистити толико да можемо мирне савести осећајући се достојнима примили ту Свету Тајну. Ако бисмо говорили у складу са предањем Цркве једино што нас не удостојава Светога Причешћа то је осећање да смо достојни. Другим речима ако хоћемо да се припремимо адекватно за Свету Тајну Причешћа ми морамо у свом свакодневном животу у свом подвигу да у себи будимо осећање и свет да никада нисмо достојни љубави Божије. Али да управо због тога што је Бог, Бог љубави он нас такве какви јесмо недостојни прихвата и узима кроз љубав своју у своја недра и у своје наручје.
      Разуме се да се одмах ту поставља питање, зашто пост и зашто онда Света тајна исповести унутар Цркве. Зар нису пост и исповест услови да бисмо се причестили, зар нису пост и исповест нека врста духовне припреме за Свету Тајну Причешћа? Свакако да пост и исповест јесу саставни део човековог духовног живота. Свакако да пост и исповест јесу неопходни за  човеков духовни живот, али када говоримо о том тројсву, Света Тајна Причешћа, пост и исповест, морамо знати да у складу са светоотачким духом, у складу са богословљем светих отаца који јесу једини носиоци и тумачи православнога предања никада не постоји код њих забележена узрочно – последична веза ове три димензије човековога живота. Никада не условљава ни пост ни исповест Свето Причешће нити Свето Причешће зависи од поста и исповести. У православном предању, одувек се постило онда када Црква прописује пост тј. када Црква препоручује вернима да се подвизавају и духовно узрастају у периоду поста кроз саму тајну поста. Кроз одрицање од својих страсти, од свога греха али истовремено кроз задобијање врлина и Љубави као крајњи циљ поста. Са друге стране исповест одувек постоји као Света Тајна покајања у Цркви али то је нешто што се не може програмирати тј. не можемо ми споља, вештачим и механичким путем у некоме произвести осећање покајања као осећање радосне туге због пада који нам се десио али истовремено због осећања присуства љубави Божије управо онда када нам се десио пад уколико ту љубав затражимо и уколико јој се обратимо. Дакле, не можемо насилно и споља у некоме произвести то осећање чежње за Богом. А потребу да неко то своје стање покајања то осећање радосне туге запечати и посведочи јавно изнесе пред Богом и пред свештеником не можемо произвести опет вештачки и ту потребу неко или има или нема. Онда када је има Црква постоји преко својих свештеника да би некоме ко осети ту потребу била уз њега и пружила му могућност да ту потребу своју и оствари.
      Разуме се да најкраће говорећи с обзиром да је Света Литургија центар нашег живота управо због тога и само због тога што се причешћујемо Телом и Крвљу Христовим, ми треба да се причешћујемо када се литургија служи јер се она само због тога и служи. Ако бисмо строго догматски говорили, ми можемо чак да кажемо да се доводи у питање и смисао присуства нашега на Литургији уколико се нисмо причестили. Значи ми се причешћујемо онда када се служи литургија јер се Литургија само због тога и служи. А постимо онда када је Црква препоручила да постимо. То значи, четири велика поста, среду и петак и још неколико појединачних дана. Исповедамо се онда када имамо духовну потребу и јасно се ту види да једно друго не условљава.
      Уколико бих ја као свештеник наложио некоме строжији и велики, силан и снажан пост а тај пост и та моја препорука би можда довела до тога да се потпуно да се раслаби духовно верник да он заправо више ни не жели да иде у Цркву. Или уколико бих ја некоме рекао да се причешћује једном у десет година или једанпут годишње уколико би то заправо умањило његову чежњу за  Христом онда бих ја погрешно поступио. То су врло деликатне ствари јер духовни живот се тиче нашега односа са Богом и све што чинимо као свештеници поготово када је реч о Светом Причешћу и у вези са тим и о посту и исповести морамо све да чинимо да тако да то буде на изграђивање тела Христовог, то значи на изграђивање верника као на живих икона Божијих.
      Причешће као центар нашега живота мора бити и наша стална брига и без обнове те Литургијске свести, без осећања који се темељи на нашем сједињењу са Христом кроз  Свете Тајне, кроз Причешће Телом и Крвљу Христовом, да без тог осећања не може бити ни праве Литургијске обнове и да у суштини нема ни духовног живота. Духовни живот није апстракција није својеврсно појединачно индивидуално самозатворено медитирање о некаквим духовним вредностима и медитирање о Богу, него је то један реалан живот који се темељи и извире из Светога Причешћа али се и враћа опет изнова Светом Причешћу.
       
      Патријарх српски г. Порфирије (Перић)
×
×
  • Креирај ново...