Jump to content

Овде још нема ничега

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Блажењејши Архиепископе охридски Јоване, Високопреосвећена господо митрополити, Преосвећена браћо епископи, сабрани из свих крајева света и из других независних, суверених држава на овим просторима и из читавог света, браћо свештеници, часни монаси и драге сестре монахиње, али пре свега и изнад свега, а то обухвата и све поменуте, обраћам се вама, браћо и сестре, православни хришћани! 
      Дошли смо у ову светињу немањићку, у ову земљу у којој су дубоки корени племена Васојевића, у земљу из које је, из тих корена, израсло стабло са богатом крошњом и са још богатијим плодовима. Стабло које је дефинисано најузвишенијим духовним дометима, али и народним, ако хоћете, како се то данас каже, националним дометима свеукупног православног народа који припада Српској православној цркви, али и српском православном народу. То, међутим, значи, кад кажемо православном, да је, у самој својој суштини, реч о хришћанском, о јеванђељском, што значи да јесте корен који даје плодове! Који су дефинисани и свесни самих себе, који познају ко су и шта су, који знају одакле су, који знају који им је циљ. Али баш зато што све то знају, бивају управо, као народ јеванђељски, и као народ хришћански, православни, способни да могу, у истој мери, на исти начин као што препознају себе и воле себе, да препознју и воле и поштују другога, у свим његовим димензијама. Било да се ради о комшијама, било да се ради о суграђанима, било да се ради о житељима једне те исте државе, без обзира ком народу припадају, да ли су Бошњаци, да ли су Црногорци, да ли су Хрвати, да ли су било који други народ, и, наравно, да ли су Срби. Све то скупа, баш зато што потиче из овог васојевићког корена, а то јесте корен оплемењен Христом, могу да, познавајући себе и своје, не буду потпуно затворени у себе, него са Христом отворени за другога и другачије, чак и онда када се на други начин моли Бог. Јер Бог је тај који процењује да ли смо, чули у Светом јеванђељу речи самога Христа који вели: ,,Син човечији није дошао да суди, него да се свет кроз Њега спасе.” То је корен ових простора и Васојевића, то је и плод који је никао и који краси ове просторе, али и нашу Цркву, а кроз њу и читаву васељену, плод који је поникао на овим просторима.
      Браћо и сестре, небо нас је данас обасјало, изобилно, сунцем и сунцем правде и мира, Господом нашим Христом, јер смо служили Свету литургију у Његово име за спасење света. Али нас је Господ обасјао и сунцем тварним, створеним, да покаже да се данас са нама сабира на овом месту светом, али исто тако и радују, и небо, као што се радују и сви они што су на небу и као што се радујемо сви ми који смо на земљи. Јер у Цркви Христовој нема граница, не постоји ништа индивидуално и појединачно. Све је саборно, све се у Христу сабира. И све је позвано и онда када је, изван, да тако кажем, граница Цркве, да се у Христу Богу сабере и препозна као јединствено. Да сви, данас обасјани небеским и земаљским сунцем, осећамо космичку хармонију која струји на небу, али је уцртана и у ова брда која нас опкољавају, штите, али истовремено и упућују на небо. У ову земљу и ову светињу, ту је уписана мисао Божија. То јест, благодат Божија је свугде и у сваком делу творевину, и у нама људима и у земљи и на небу. Данас смо служили Свету литургију и имали велику радост да, ево, браћо и сестре, будемо сведоци и учесници устоличења новог духовног оца, пастира Будимљанско-никшићке епархије, господина Методија.
      Владико, драги Методије, вољом Духа Светога, благодаћу Духа Светога и саборских отаца наше помесне Цркве, изабран си за епископа Будимљанско-никшићке епархије. Син си људи чији је корен овде, на овим просторима, али си рођен у Сарајеву, у месту где се укрштају народи и вере, али у месту у којем, иако постоји другачији и различити, присутан је Бог. А онда си растао у овом поднебљу, духовно стасавао у скуте блаженопочившег великог пастира Митрополије црногорско-приморске, великог православног јерарха, Митрополита Амфилохија, у Цетињском манастиру. А онда, из те светиње, школовао си се и у другим помесним Црквама, а исто тако посећивао и западне земље. Све то заједно, ми знамо, је додатак на оно што у нашој души постоји као семе, као покретач, као оријентир живота, а то је вера у живога Христа, Сина Божијег који је дошао у овај свет и који је глава Цркве, тела Христовог. Ви добро знате, као што, браћо и сестре, и сви ми знамо, да Црква Христова није од овога света, али јесте у овоме свету, зато што овај свет без Цркве не постоји, боље рећи, нема смисла. Они којима Црква смета јер им смета систем вредности који Црква сведочи, хтели би или да Цркву прогласе оним што она није или да је прикажу другачијом него што јесте, а понекад би и Цркву да увуку у своје земаљско блато. Црква није од овога света. У овом свету је да преображава свет и да га претвара у Цркву! Ми, браћо и сестре, као хришћани, јесмо грађани градова и села, али смо исто тако и житељи Царства небеског, горњега Јерусалима, кроз Цркву. Ми јесмо у историји, али смо, исто тако, учесници и мета-историје, вечности, опет кроз Цркву и Свету литургију! Имамо, као људи, свој почетак, а имамо, дабоме и свој крај. Али у Христу, оно што има почетак постаје беспочетно, јер Господ наш нема почетак. И оно што је у Њему и са Њим постаје бескрајно и вечно, јер је и Он вечан.
      Црква дакле, браћо и сестре, није у овом свету да би решавала социјалне проблеме или психолошке проблеме појединаца и група. Није ту да би решавала политичке проблеме, да би учествовала у расправама, у неспоразумима, у наметању у томе ко је у праву, а поготово није ту да би заузимала ову или ону страну, јер Црква је целина. Црква је саборна. Све оно што се не разуме међусобно, све оно што замера једно другоме, све оно што се супротставља у односу на друго, све оно што се може назвати половима, странама и странкама, па ако хоћете и државама, у Цркви Христовој, у Богу, у Христу у јединоме, позвано је, али има и шансу, да се сусретне и да буде једно, остајући различито. Баш као што су Света Тројица један Бог, а тројица: Отац, Син и Свети Дух, три личности, али једно. Па и ми људи, једна природа човечанска и људска, једна и јединствена, а толико личности, толико породица и толико народа, све то Господ  позива у једно и јединствено. И не само да позива, него све то има шансу у Њему да нађе јединство. Нарочито, поменуо сам синоћ и рећи ћу опет, постоје они који не разумеју шта је Црква. Мисле да је то политичка странка, па кажу: ,,Па ћемо оруђем и методама које ми користимо њих потчинити себи.” Да, може бити, за тренутак, да тако јесте. Али Дух дише где хоће. Цркву конституише Дух Свети и кад се најмање надаш, имаш шансу да препознаш своју грешку, али и биваш поражен, ако си мислио да Цркву можеш ставити под своје ноге, јер њој ни врата врага одолети не могу. Дакле, пре свега, они који мисле да су Црква као и они, у најмању руку су се преварили и преварени су. Али и они увек имају шансу да у Христу, који је дошао да спасе овај свет, који није дошао да суди, пронађу себе, а то је опет ствар њихова и њиховог односа са Богом.
      У сваком случају, нема Црква амбиције, јер ако има издаје себе! Ако има, онда није Христова! Да буде таква у стварању граница овога света. Једино што је непролазно је у томе да смо људски род и да смо личности. Све остало је релативно. И нећу подсећати шта постоји, а да неће имати крај, а колико тога је било моћног и силног, а да му се данас не зна ни траг? Александар Македонски, када је умирао, а нема већег владара и земаља које су биле од његових, па је рекао: ,,Оставите ми једну руку да вири из гроба, да виде сви да све што сам имао сам узео и да ништа не остављам за собом.” Дакле, Црква у овоме свету, због тога што је, како каже наука, човек базично и, пре свега, биће религијско. Биће које има најсуштаственију, најсуштинскију и најдубљу потребу за Богом! А то значи биће које је свесно да има свој почетак, да је створено, али неће да има свој крај! И зна да не може превазићи границу краја собом, јер је створено биће. Управо из тог разлога Црква постоји: да би сведочила, али и да би била простор могућности превазилажења смрти и, већ сада и овде, учествовања у вечном животу и вечности. Црква, дакле, постоји зато што је то простор смисла. Не да није важно све ово што смо претходно поменули – то је саставни део наших живота и то је важно, баш све што сам поменуо. Међутим, ако све то нема Христа, постаје бесмислено, али у Цркви добија свој смисао, своју улогу може да одигра на најбољи могући начин, на корист оних које заступа, а самим тим и на добро читавог света.
      Драги Владико, ви данас постајете епископ ове епархије и многи ће од Вас очекивати оно због чега Црква није у овоме свету. И многи ће очекивати то што не можете да им пружите, или чак што сматрате да не треба да им пружите. Ви ћете, ми верујемо, као епископ из сабора наше Цркве, пре свега знати да је Христос почетак и крај Ваш. Ви ћете увек Њега питати шта је то што требате у датом тренутку да учините да би Христос био посведочен. Да би био нада и простор у коме свако може пронаћи утеху. Ви ћете знати да, ма колико били позвани да дате одговор људима, пре свега и после свега даћете одговор живоме Богу. Иако тај одговор буде у сагласју са оним што је Бог замислио за Вас и о Вама, онда ће тај одговор бити најспасоноснији и за све оне који од Вас, све што се може замислити, очекују и траже да испуните ово или оно. И онда, када буду тражили нешто што није у духу Јеванђеља, Ви ћете знати, као што знају светитељи Божији и сам Господ, да и тада они чезну за Христом, за вечношћу и за љубављу! Имаћете, засигурно, много пута разлога да оправдано будете незадовољни, да оправдано критикујете, да оправдано се супротстављате онима који Вас, евентуално, нападају и прозивају. Али знаћете да све то требе истрпети, да се треба спустити на крст Христов, а то значи распети, ако треба, и своје осећање да сте у праву. Ако то што ћете бити у праву ствара раздоре, продубљује сукобе и удаљује људе међусобно, дакле, ако је то што сте у право, а будете морали да га се одрекнете и распете на крст Христов, доприноси разумевању, успостављању мира, успостављању заједнице између различитих појединаца и група, ако то буде, дакле, доприносило међусобном разумевању, Ви ћете, засигурно, бити не само утешени, него и истински обрадовани чињеницом да сте могли да жртвујете своје право за љубав и заједницу и радост и пуноћу унутар Цркве наше, али и шире од тога, међу свим људима којима сведочите Христа распетога и васкрслога.
      Ја Вам од свега срца, заједно са архијерејима наше Цркве, нашег сабора, али и читавог православног света, читаве Православне цркве, молитвено желим да Вас Господ укрепи управо у смирењу, у спремности да служите, а да не судите, да служите спасењу, да служите заједници са Христом, а то значи изграђивању заједнице међу људима. Да сведочите мир, не само мир који је потребан на унутрашњем плану свакоме од нас, без кога, како је синоћ Митрополит Јоаникије рекао, није могуће постићи било који други мир, него да благовестите миру свих људи. У њиховим породицама, међу сродницима, по градовима и селима, миру у овој благословеној земљи, Црној Гори, славној и великој, која је, иако како песма каже ,,мала”, толико дубока, широка и висока да у себе може сместити читавог Христа, а то значи све што је Божије и све што је људско. Која у себе може да смести и смешта толико тога различитог: и реке, и брда и планине, недостижне врхове, али и сиње море и равницу плодну, а пре свега, у исто време кршног и необузданог, праштајте на слову, али и дивљег и питомог, и широког и дубоког, спремног и на бој и на сузе човека хришћанског и сваког другог човека, па и муслиманског човека и онога који себе ставља изнад границе и простора сваке вере. У овој брдовитој, равној, морској, вечно шировитој земљи, било је, има и биће места за све. Знам да имате љубав. Нека Вам Бог да стрпљење и снагу да заиста служите, а не судите. Сведочите, Црквом Христовом, распетог и васкрслог Христа. Нека Вас Господ благослови!
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ваша Светости, Високопреосвећена и Преосвећена господо архијереји, представници државне власти и дипломатског кора, часни оци, монаси и монахиње, драга дјецо, браћо и сестре у Христу Господу, Да заблагодаримо најприје Богу на његовом дару и овом Божјем дану у који нас је призвао и пригрлио, и Који нас је удостојио да се сусретнемо данас у овом светом дому, прослављајући Бога под крстом Љубави, чији је вјечити образ, узор и примјер био и остао сам Христос.
       
      Благодарим нашој светој, саборној и апостолској Цркви која је дио свете Заједнице утемељене на истом Христу Господу, истој вјери у Њега и истом крштењу, једнодушно сабрана око светог Имена Његовог, обасјана вјечном Свјетлошћу светог Лика Његовог, призвана да врлинама и причешћем Тијела и Крви Његове узрасте у безмјерну мјеру раста висине Његове.
      С великом радошћу благодарим Патријарху српском г. Порфирију из чијих руку примам овај архијерејски жезал као симбол духовне власти у управљању повјерене ми Епархије будимљанско-никшићке и молитвено призивам сву пуноћу Цркве Христове: часне митрополите и епископе православне, предраго ми монаштво и свештенство, вјернике и лаике, родитеље моје Милинка и Драгицу, браћу и сестре, дјецу, вјерни народ и све људе добре воље – духовну, синовску и братску помоћ иштем и љубављу вас цјеливам.
      У овом тренутку желим рећи: молите се за мене како бих још више љубио Господа, молите се за мене како бих вас, повјерени ми народ, љубио још више, молите се једни за друге и носимо бремена једни других како би нас Господ увијек познао као своје. У Цркви је свако дјело саборно дјело и сви смо одговорни за све и сви су призвани у заједницу светих да буду свједоци и носиоци вјечне Свјетлости и истине Божје. Човјек обновљен у Христу живи у својој вјери и Цркви, и никада није сам. То заједништво које нам бива даровано не протеже се само на наше савременике, него и на оне који су му претходили и који ће га слиједити, јер човјек у Христу укључује се у заједништво вјерника које надилази границе простора и времена, овоземаљскога живота и смрти.
      Одласком наших великих црквених отаца: митрополита Амфилохија, владике Атанасије и Патријарха српског Иринеја, који су дошавши да испрате брата свога спремили се да за њим пођу – ми смо љубљена и благословена чеда јер смо у животима наших стараца видјели и спознали живу љубав Божју на дјелу. Њихову за нас и њихову међусобну. Видјели смо шта значи живјети Христа, поуздати се у Христа, бити послушан до смрти, вјеровати, љубити, свједочити смисао и објаву васкрсења Христовог. И посљедње које је и прво – имати љубав према ближњем и љубав према Богу своме. Њихов однос с Богом говори и пјева љепше него ли бисмо ми могли ту љубав ријечима обујмити. Да, наша Црква је жива – и то је чудесно искуство које осјећамо и које нас сабира и руководи.
      Када имате на уму и у срцу овакве учитеље и када вам на овоме светом мјесту претходи Његово Високопреосвештенство Митрополит Јоаникије чије дјело као Свијетлост свијетли у тами[1] и обасјава двије деценије ово тврдо упориште витезова вјере и слободе[2], надахњујући својим епископским дјелањем културни и духовни живот епархије и обновивши и подигавши више од 60 светиња, цркава и манастира. Под јурисдикцијом Епископије будимљанско-никшићке данас се налази нешто мало више од половине укупне територије Црне Горе са општинама Андријевица, Беране, Бијело Поље, Жабљак, Мојковац, Никшић, Плав, Плужине, Рожаје и Шавник, гдје живи безмало 40% становништва Црне Горе.
      Моја света дужност и обавеза је да продужим свето и свијетло дјело својих претходника, проповиједајући исту вјеру, свједочећи исту Свјетлост и водећи људе ка спознаји Бога и живота у пуноћи, са овог истог трона Једног Пастира и једног стада, више од 800 година. Једини програм који смијем данас да изнесем пред вас јесте да, у мјери у којој будем кадар, све што у мени чини личнога човјека, буде покорено васкрслом Господу Исусу, те да ме по милости и љубави Својој Он води и управља, приводећи ме непрестано Себи и путоводећи органском јединству Цркве и спасењу читавог свијета.
      Вртоглав је узлет над облаке, а камоли на врхунац јерархије која допире до Небеса, како је лијепо рекао владика Данило Крстић.
      И док ђакон благовјести: „Да се свијетли свјетлост твоја пред људима, да виде добра дјела твоја и прослављају Оца нашега који је на небесима“, призива ме у знање да се првенство епископског звања плаћа служењем и овај жезал од сувога злата који данас примам – управо je Крст који нам је суђено носити. И све се ово догађа док се Воздвижење Часнога Крста са јутра озарује над нама и у нама који стојимо у подножја ногу Господњих на крсту пободеном у срце земље и мјеста гдје се човјек освећује дотичући се самога Бога, а преко човјека освећује се и цио свијет.
      Крст засија кâ на гори сунце и сав народ на ноге устаде, часноме се крсту поклонише!
      Подизати Крст и пјевати о Христовој побједи значи вјеровати у Распетога Христа, вјеровати да је крст знак свепотресног и свејединственог пораза који постаје побједа и свепобједно славље управо и само зато што је и био пораз који смо као такав прихватили. И оно што личи на негацију човјека и свијета, постаје најдубља афирмација, потврда човјека и свијета. У томе се састоји „лудост“ и Тајна Крста. То је највећи парадокс у историји, то је сила и мудрост Божја, да се кроз немоћ побиједи, да се кроз смирење уздигне, да се кроз сиромаштво обогати, како каже Свети Григорије Палама.
      Вријеме у којем је живио Свети Сава и дјело које је донио заувијек је пресудило новим квалитетом и смјелим заокретом у историји српског народа. Црква је постала чврсти сасуд у ком је народ могао узрастати и остваривати вјечна хришћанска духовна начела и у хришћанском духу изграђивати себе и подизати се до народа Божијег. Собом провјерено свједочанство да је љепше постати човјек него постати краљ[3] од Светога Саве насљедовао је и произносио духовном генезом владика Раде владајући међу соколовима, како вели Свети владика Николај, у духу и дјелу усиновљен свом стрицу и свецу Петру I Петровићу Његошу на путу покајања, преображења и обожења, ка новом Јерусалиму, Новом небу и Новој земљи – на путу кроз којега и нашљедници постасмо[4] још у овом животу.
      У српском народу се Божјим промислом и љубављу Божјом родио Крстоваскрсни етос који је кроз Цркву очуван и који је изнио наш народ кроз вјековно ропство, страдање и смрт. Крстоваскрснa свијест за православне хришћане представља прихватање крста и израз је покорности и љубави према Богу. У Православној Цркви аскеза никада није сама себи циљ, већ увијек средство за стицање благодати Духа Светога и истинске љубави према Богу и човјеку. Коначно, крстоваскрсно опредјељење је свето стање духа, глад и жеђ за Царством, поуздање да је Христос живот. То је народна мудрост која израста из моралног кодекса и мотива витешких предака уграђених у крстоваскрсну мисао опредјељења цара Лазара која се вијековима с мајчиним млијеком улива у српски народ питајући и подижући истински слободне људе и витезове спремне да издрже све недаће и опстану у немилости и неправди историје.
      Овај сплет насљеђених вриједности присутан у цијелом нашем народу, најјаче је и најдуже посвједочен и проживљен народом Црне Горе и Брда опредјељених Царству духа коме видљиво није прво и свеколико, већ оно које произилази из невидљивог. Подражавање и оживљавање крстоваскрсног духовног обрасца преноси се с кољена на кољено кроз пјесме о прецима светитељима, царевима и јунацима, о крсту часном и слободи златној, према којима се Црногорци управљају и достоје, ријешени да сачувају част и не прихвате ропство.
      Не ганувши се вијековима над собом отргнули су саме себе свијету живећи по планинском кршу и гудурама, али свијетлих умова и умивених душа, све у циљу и ради очувања слободе без које, као птице без неба, живјети не могу. И намјесто да ишчезну испуњали су се и просијавали Пуноћом и Животом свијета, јер што је мрачнија ноћ – то су свијетлије звијезде[5]. Њихова крстоваскрсна свијест је потпуно и дубоко укоријењена вертикала лишена материјалног и земаљског у корист духовног и небеског, високо развијорена врлином над низином самољубља и гријеха, собом описујући душеспасоносни крст од лавовске снаге и орловске слободе.
      Најмудрији јунак косовске мисли, Његош, знао је да изграђивање државе и институција не смије да угрози крстоваскрсно опредјељење на којем су се ондашњи Црногорци подизали, снажили и опстајали. На путу изградње друштва и успињања на путу прогреса Црква, како онда, тако и данас, може само допринијети чувајући и његујући у народу племенито и витешко унутрашње устројство као чврсти темељ на ком стоји и кућа и заједница. Јер чувајући душу бива сачувано и дато све друго. Отуда с правом пјева црквени пјесник: Преко Крста, засјаше нам сви дарови[6]. Црква у себи носи будућност свијета и свакоме од нас показује пут према будућности, придодајући снагу која уједињује друштво и културу којима припада. Јер, као што Христос, који је вјечни посредник спасења, није остао у црквеној прошлости, тако је и Црква, стални и трајни одраз Христове присутности кроз све вијекове у животу народа.
      И, када говоримо о крстоваскрсној свијести која је наше претке позлатила, ми и данас видимо и осјећамо њихову моралну и духовну супериорност и силу. А сјећати се и бити – није исто, као што пут ка доле и пут ка Горе – никад није исти. И не треба притом, тражити само прошло у садашњем, него и садашње у прошлом. Ријеч идентитет има морално и духовно значење, као што га има и нација, за коју веле да је душа - духовни принцип [7]. У том смислу, да би се савладала, свака, па и данашња духовна криза, повратак изворноj духовности наших предака и правим хришћанским и националним вриједностима је провјерени пут на ком је православље једина стијена у бијесном мору отпадништва и нихилизма[8], камен темељац народног свејединства и извор спасења.
      Крстоваскрсни етос је изнио наше претке кроз Сцилу и Харибду и донио их у нови вијек сачуване и спремне за живот и велики свијет. Окрилатио их је над историјским безданима који су се отварали под њима и носио их у наручју пуном љубави привијених на срцу Мајке Божје. Крстоваскрсни етос је свијест о припадању народу Божјем, свијест о својим потенцијалима и добром вјетру који пуни наша једра на пучинама овога свијета. Он је савјет и утјеха, мајчино брижно питање и очинско гласно ћутање, он је духовни штит на ком је угравирано ко смо, шта смо, одакле смо и куда идемо.
      Сваки човјек који истински воли људе и коме су сви људи браћа, запитан је над тајном и смислом страдања човјека на овоме свијету. И што дубље улазимо у тајну богопознања и дишемо простором слободе, све се јасније освјетљава пут пред нама и видимо јасно двије исте ријечи, које се само различито пишу: Крст и Љубав. Све што постоји дар је Љубави. Полазна и посљедња тачка хришћанске вјере је љубав, јер једино љубав никад не престаје. Љубити значи дати народу своме истинско добро, храну истине Божје, ријечи Божје, храну присутности Живога Бога Који нам се дарује на светој Литургији.
      Јеванђељска порука увијек је савремена и универзална, упућена је и намијењена свим људима и свакој епохи, она руши националне оквире и отвара приступ свима који желе припадати Божјем народу. Ништа не може замијенити интегративну улогу вјере која нас усавршава, ослобађа и отвара за свијет и љубав према људима и цјелокупној творевини Божјој. Слобода је увијек шанса да будемо бољи[9] и данас је јасно да човјек „ослободивши се“ Бога није постао слободнији, већ је постао робом других моћи које су скривене, али стварне. И не заборавимо, величину и снагу једне земље и њеног народа не чине бројност популације или земаљског простора који обухвата, већ величина и снага духа који у том народу обитава.
      С овог мјеста данас свима упућујем позив на јединство јер сви смо подједнако потребни, сви смо заједно и једно, сви смо дио плана Божјег и дјеца Божја, и сви смо призвани да врлинама и причешћем Тијела и Крви Христове непрестано узрастамо. Градимо мир и подижимо Крст љубави најприје у себи, јер градећи мир у себи, истински ћемо га градити и око себе.
      Нека би дао Бог љубави бескрајне да увијек остављамо обмане и сујете овога свијета на Крсту васкрсном и полазимо вођени тајанственим памћењем срца и душе до Очевог дома и радости непомућене.
      Хвала овом светом сабору на молитвама, а Господу Исусу Христу, заједно са Његовим Оцем и Духом Светим, као уздарје приносим своју Љубав на Крсту за сва изобилна доброчинства и љубав неописиву којом нас је благословио и нека свијетли свјетлост наша пред људима, да би они, гледајући добра дјела наша, прославили тросунчаног Бога који је на небесима, Оца и Сина и Светога Духа.
      Дај Боже – Амин!
       
      --------------------------------------
      [1] Назив књиге збирке текстова вл.Јоаникија
      [2] Цитат вл.Јоаникије
      [3] Антун Густав Матош
      [4] Ефес. 1, 11
      [5] Достојевски
      [6] Акатист Часном и Животворном Крсту Христовом
      [7][7] Ернест Ренан
      [8] Владимир Николајевич Осипов, Хришћански препород
      [9] Албер Ками
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Чуо сам јуче да се у Бијељини редовно одржава нека врста хиндуистичких сеанси. И баш сам се потресао, али не као Закхеј, већ као човек. Зар је могуће да наши православни Срби иду на јогу, некакве спиритистичке сеансе и да приступају разним индијским сектама, да заборављају своје православље, своје светосавље – изворну и аутентичну духовност коју имамо и негујемо?

       
      Никада не заборавите да православно хришћанство заиста негује савршену духовност. Наше православље је неизмењено, хришћанско и апостолско учење већ две хиљаде година. Православље је аутентична Црква и аутентична духовност.
      Немамо потребе да идемо другима који нам нуде полуистину и доносе лажна учења без обзира да ли су то хришћанске, индијске, окултне или спиритистичке секте. Све нас то одваја од Цркве и Бога живога. Нажалост, на нашим просторима дејствују многе секте. Људи одлазе на та окупљања, лутају и учествују у тим сеансама после којих доживљавају тешке духовне и душевне промене, а поједини помуте умом и потпуно се изгубе. Секте поробљавају човека не само духовно већ на сваки могући начин и зато апелујемо на вас који сте хришћани и овде сте присутни, али и на друге који ће чути речи ове скромне проповеди, да не идемо лажним учитељима и пророцима, да не идемо онима који доносе лажну духовност.
      Чувајмо своје православље и светосавље. То је пут спасења. То је пут којим су ишли свети Оци Цркве, као и наши светитељи, Свети Сава, Свети Симеон Мироточиви и сви други свети људи нашег рода до најновијег светитеља – патријарха Павла. Од њега смо могли и можемо да се научимо скромности, смирењу и дубокој вери. Он је био човек низак растом, али је био и остао духовни горостас у нашем народу. Учите своју децу православљу и вери светих отаца, браћо и сестре! Не дозволите да иду код лажних учитеља и лажних пророка, јер је то веома опасно духовно искуство које може човека потпуно да ишчаши и смртоносно рани!
       
      Епископ зворничко-тузлански Фотије
       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Устоличење Његовог преосвештенства изабраног Епископа будимљанско-никшићког г. Методија одржаће се у недељу, 26. септембра 2021. године у манастиру Ђурђеви Ступови, најавила је Епархија будимљанско-никшићка.
      Свету архијерејску литургију и свечани чин устоличења предводиће Његова светост Патријарх српски г. Порфирије, који ће претходног дана, у суботу 25. септембра допутовати у Црну Гору. Свечани дочек Предстојатеља СПЦ са доксологијом биће у манастиру Ђурђеви Ступови истог дана у 18 часова.
       
      Извор: Епархија будимљанско-никшићка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У име Оца и Сина и Светога Духа! Преосвећени брате Дамаскине, браћо архијереји, часни оци, браћо и сестре, Благодаћу Божјом, Преосвећени брате, данас си рукоположен, хиротонисан за најузвишенију службу у Цркви Христовој, у службу епископску, а та служба јесте служба на месту и обличју Христовом. 
      Из породице свештеничке, драги Преосвећени Владико, поникли сте и то у временима и на месту кад нимало није било једноставно и лако бити хришћанин, а камоли свештеник и члан свештеничке породице, То је било време када је име Христово не само било прогањано него је изгледало и да је потпуно заборављено. Бог, наравно, има своје путеве и свој план, своју промисао и никада не оставља Цркву своју. Када је Црква највише на распећу, онда заправо сведочи најснажнију силу. Када делује пораженом, онда пројављује победу.
      Поникавши у свештеничкој породици наставили сте да учите богословске науке, кроз богословију, кроз факултет, и овде у нашим земљама, али и у иностранству. Када је дошао тренутак да бирате свој животни пут Ви сте се определили за монашки живот. И све то заједно, Ваше рођење, Ваше одрастање и Ваше школовање била је, сада се види, припрема за оно у шта сте данас узведени. Учили сте се у свештеничкој породици, од свога оца и мајке, учили сте се и у амбијенту у коме сте расли шта то значи трпљење, шта то значи подношење поруга, исмевање. Потом сте се, наравно, учили богословским наукама у разним школама и свакако круна тих богословских наука је монашки постриг и монашки живот у манастиру.
      У манастиру, у општежићу, научили сте се  засигурно ономе што је једна од најважнијих порука Јеванђеља, али и једна од најважнијих вредности архијерејске и пастирске службе, поред наравно примарне службе - свете Литургије за спасење света. Та друга служба јесте крштавање људи и увођење у Цркву Христову у име Оца и Сина и Светога Духа, а онда и изграђивање Цркве и изграђивање Тела Христовог у духовном смислу те речи, у конкретном животу. Да би то било могуће, Ваш претходни живот засигурно је учинио све да будете и спремни и достојни за ту службу. У архипастирској служби важније од свега је слушати. То сте учили и у монаштву и у школама и у породици. Важније од свега је бити смирен, важније од свега је ненаметати своју вољу другоме, важније од свега је не бити спреман да критикујеш, а то сте засигурно научили у монашком животу. Да ли сте у заједници са братом, сигуран сам да знате да више зависи од Вас него од њега. Лако је наћи разлоге да будете нерасположени према другом. Лако је наћи разлоге да кажете: Нећу да се уплићем у његов живот, он неће комуникацију са мном. Али знам да је неком, ко је живео у општежићу, важније од свега да сачува заједницу са братом и не само да прогута неправду, то што брат није у праву, него да се истински смири пред њим. Зашто? Зато што то није вештина људска. То није способност коју стичемо, то је сам Господ наш Исус Христос. И онда када слушамо и спремни смо да идемо на тај начин, а Ви добро знате детаље таквог начина живота, онда ћете и Ви бити истински пастир који врши службу Христову и свету Литургију, али и прима све у свој загрљај. Дакле, важније од свега је да служимо у послушању, у крајњем послушању које је сам Господ наш Син Божји показао према своме Оцу, али не у послушању тако да је то било против Његове воље, него је то била и воља Његова.
      Ја Вам желим од срца да као викар Епископа бачког - на месту на коме сам и ја био скоро пуних 15 година, са другом титулом, титулом Епископа јегарског, а Ви такође носите титулу једне епархије која је била на територији данашње Мађарске, титулу Епископа мохачког - у близини Епископа бачког будете, а сигуран сам да ћете то бити, отворени много више него што сам био ја, али и да будете спремни да чујете не само реч поуке него да се учите и примером служења Цркви и то кад тело и снаге дозвољавају, али и онда када по нашим људским мерилима снаге нема. Сигуран сам, такође, будући да по благослову Епископа бачког боравите у манастиру Ковиљу, да ћете и у тој заједници наставити природан органски начин живота којим сте до сада живели и једнако имати могућности да служите свету Литургију, али и да служите братству у коме се налазите, како би оно расло, јер оно само може расти љубављу и молитвом оних који имају виши степен и већу одговорност служења. Нека би Вас Господ благословио сваким својим благословом и дао снаге да носите Крст Христов са радошћу, јер тај Крст је благо бреме и лак јарам. То је Крст који води у предукус тајне Васкрсења, тајне Победе над смрћу, али истовремено и сам по себи Васкрсење и Победа.
      У том духу, у име Сабора, речи ћу Вам: драги брате, прими жезал овај да напасаш поверено ти стадо Христово., послушнима нека буде за ослонац и укрепљење, а непослушне и непокорне упућуј и карањем и кротким васпитавањем у Христу Исусу Господу нашем.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...