Jump to content

Животопис јеромонаха Саве (Бундала) новоизабраног викарног епископа марчанског

Оцени ову тему


Препоручена порука

 

sava-bundalo14.jpg

На редовном пролећном заседању одржаном у Београду од 24. априла до 29. маја 2021. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је јеромонаха Саву (Бундала), за викара патријарха српског, са титулом епископ марчански.


View full Странице

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ово је све што сам ја успео да пронађем:

SRBAC-RS.COM

Његова Светост Патријарх Српски Порфирије рукоположио је у чин јеромонаха сабрата манастира Свете Петке у Загребу, јерођакона Саву (Бундала), који је поријеклом из Српца...

И плус податак да га је патријарх Порфирије (тада митрополит ЗЉ) прошле године у јануару рукоположио за јерођакона.

Све у свему, метеорски успон. За годину и по од јерођакона до епископа.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, Родољуб Лазић рече

Ово је све што сам ја успео да пронађем:

SRBAC-RS.COM

Његова Светост Патријарх Српски Порфирије рукоположио је у чин јеромонаха сабрата манастира Свете Петке у Загребу, јерођакона Саву (Бундала), који је поријеклом из Српца...

И плус податак да га је патријарх Порфирије (тада митрополит ЗЉ) прошле године у јануару рукоположио за јерођакона.

Све у свему, метеорски успон. за годину и по од јерођакона до епископа,

Припреман је за ово ма како то звучило.

Претпостављам да је будући бањалучки епископ ако Јефрем оде у овом односу снага у Сабору а све су чињенице да хоће.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 14 минута, Ole Gunnar Solskjær рече

ако Јефрем оде у овом односу снага у Сабору а све су чињенице да хоће.

Патријарх и сви остали говоре о јединству и саборном духу јерархије. Не знам шта у том контексту значи ова опаска о "односу снага".

Link to comment
Подели на овим сајтовима

"И када год чујете или прочитате да је Црква разједињена, немојте на то обраћати пажњу! Нека вам то буде подстицај да се Богу молите за јединство Цркве, да се Богу молите за Свјатјешег Патријарха који је глава наше Цркве, на њему је највеће бреме, њему треба највише помоћи да крмани овим бродом кога ударају многи таласи и многе буре које се подижу. Али, хвала Богу, брод наше свете Цркве иде даље..."

Митрополит црногорско-приморски Јоаникије

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ове године се навршава двадесет година од упокојења наше истакнуте црквене личности - др Саве Вуковића, Епископа шумадијског (1977-2001). Тим поводом, Издавачка установа Епархије шумадијске Каленић објавила је публикацију Владика шумадијски Сава Вуковић, Споменица 2001-2021.
      Ова, по свему, репрезентативна Споменица, обухвата пет целина, праћених мноштвом фотографија и илустрација, кроз које се приказује рад овог знаменитог архијереја друге половине XX века. Како би читалац стекао целовиту слику о епископу Сави, галерије фотографија настоје да хронолошки прикажу његову делатност – почев о најранијих дана па све до упокојења.
      Како је наглашено у Предговору, наслови целина представљају речи Светог Писма које уз садржај прилога који се објављују образују “ваљану слику о оном што је Владика био, али и шта пише у овој књизи”. Такође, ради лакшег разумевања појединих делова, уредник Споменице проф. Негослав Јованчевић давао је кратка објашњења, смештена у угласте заграде.
      У уводној речи, Његово Ппреосвештенство Епископ шумадијски г. Јован је нагласио велику прегалачку делатност блаженопочившег владике Саве који је као чувар ризнице Предања хришћанске Цркве настојао да на сваком месту проповеда реч Јеванђеља. Као његов наследник на катедри Епархије источноамеричке и канадске, епископ Јован је истакао да је траг владике Саве на америчком континенту помогао да се тамошња црквена заједница што више учврсти. Такође, уводна реч владике Јована говори нам о Сави Вуковићу и као предводнику богослужбене обнове: Као што је говорио да је богослужење жила куцавица црквеног живота, волео је да каже како се теологија најбоље учи за певницом и да је химнографија најбољи катихизис.
      Завршавајући своју реч, епископ Јован се са захвалношћу обратио свим пријатељима Шумадијске епархије који су дали допринос објављивању ове Споменице, а нарочито упокојеном проти Сави М. Арсенијевићу: Сећамо се и блажене успомене проте Саве М. Арсенијевића и жалимо што неће дочекати да види завршену ову књигу – ето, ово је готово једино његово незавршено дело у Цркви од многобројних које је на славу Господа успешно окончао.
      Прва целина обухвата текстове који су потписани под именом Рајка Обрадовића. Сабрани на једно место, ови прилози представљају текстове периодично објављиване у часопису Каленић. Уредничка напомена нам говори да су прилоге за часопис у почетку слали сарадници владике Саве у Америци, међутим, међу њима се по први пут појавило име Рајка Обрадовића.
      И када се током припремања ове Споменице почело постављати питање ко је Рајко Обрадовић, њен иницијатор блажене успомене прота Сава Арсенијевић ово питање је упутио и протојереју ставрофору Драгославу Степковићу, двадесетпетогодишњем главном и одговорном уреднику Каленића и блиском Владичином сараднику у Крагујевцу. Добио је одговор да је владика Сава своје прилоге потписивао псеудонимом Рајко Обрадовић.
      Будући да се време настанка часописа Епархије шумадијске поклапа са временом чија је идеологија бурно потресала Српску Цркву, јављали су се многи непријатни гласови против развоја овог црквеног гласила. Знајући да ће доста младих читалаца у својим рукама имати Каленић, владика Сава је настојао да пошаље и своју реч, остајући анониман. Управо са том намером, пишу се и објављују прилози Рајка Обрадовића који ће сада први пут бити читани са свешћу ко је њихов прави аутор. Стил ових прилога не користи се класичном методологијом научних радова, већ се покушава да се специфичним литерарним жанром – на граници између литературе и есејистике – пренесе основна мисао задате теме.
      Након прве целине и галерије фотографија, следи поглавље под називом: Ово је истинита реч и достојна свакога примања (1Тим 4, 9) – владика Сава у Цркви, о људима Цркве, књигама и друштвеним односима. Иако већ објављени под његовим именом, ови прилози због своје скрајнутости нису добили заслужену пажњу. На овај избор проповеди, програмских начела Цркве, подсећања на узоре, апела за достојанство Цркве у друштву, али и објављивања личног става о многим питањима, надовезује се даљи ток Споменице у којем се разматрају области црквеног и друштвеног живота којима се бавио Владика Сава, истакнуто је у уредничкој напомени. Међу овим прилозима, могу се пронаћи проповеди са освећења храмова, посмртна слова, чланци историјске тематике...
      Треће поглавље не само што сликовито описује аутентичнан лик епископа Саве, него представља и вредан историјски извор, чији ће значај временом расти. Ради се о личној преписци Владичиној са другим епископима Српске Цркве. Ова трећа целина уједно представља и завршетак директне писмене речи самог епископа Саве. На основу његове сачуване заоставштине, приређивачи Споменице су направили избор писама, који на репрезентативан начин говоре о владици Сави. Правећи избор и прегледајући неколико стотина писама, приређивачи су могли да примете да се међу њима налази свега неколико које је лично владика Сава писао. Већина писама је упућена њему. Међу његовим коресподентима налази се тадашњи патријарх Герман, затим митрополит Дамаскин Грданички, епископи Василије Костић, Симеон Злоковић, Павле Стојчевић, Јован Велимировић... Епископу Сави пишу старија сабраћа и по годинама и по посвећењу. Међутим, то се ниједног тренутка не осећа, он је увек за све меродаван да одговори на многа питања, очигледно је да се о много чему очекује његова реч и његов суд, појашњава уредник.
      Четврта целина описује 17. јун 2001. године – моменат када је Епархија шумадијска, упокојењем њеног другог Епископа, на кратко остала удова. На сахрани епископа Саве су говорили многи угледни људи, попут Митрополита солунског Теоклита и представника највиших научних и световних институција, попут академика Василија Крестића, др Данице Петровић и др Влатка Рајовића, тадашњег градоначелника Крагујевца. Сви њихови говори чине садржај четвртог поглавља.
      Завршна целина Споменице носи наслов: Плодови кроз Исуса Христа, на славу и хвалу Божију (Флп 1, 11). Архипастирски и научни рад Епископа Саве. Њен садржај чине прилози које су слали пријатељи и сарадници владике Саве и који су настојали да што верније прикажу његову делатност. Радови који се налазе у овом поглављу анализирају све области којима се Владика бавио, почев од административног рада на упражњеним парохијама, преко огранизације Цркве у Америци, до литургичког и просветног доприноса и многих других. Међу ауторима ових прилога налазе се др Предраг Пузовић, др Станимир Спасовић, др Милосав З. Ђоковић, др Ненад С. Милошевић, Епископ нишки Арсеније, др Ненад Ристовић...
      Ова књига Издавачке установе Каленић поново нас подсећа на светли лик епископа др Саве Вуковића и прегалаштво које је он остваривао у свим сегментима рада којим се бавио. Чак и после двадесет година од његовог упокојења, Епархија шумадијска и цела Српска Црква живо се сећају његовог боравка међу нама. Сви његови пријатељи и верни сарадници могу поуздано закључити: Такав нам архијереј требаше (Јев 7, 26).
       
      Владимир Марјановић
       
      Извор: Епархија шумадијска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У златном ланцу архијереја који су послужили Богу и народу на просторима данашње Црне Горе, знаменито место припада и Eпископу захумско-рашком, а потом бококоторско-дубровачком Кирилу Митровићу. Данас се навршава 90 година од његове блажене кончине и уз молитвени спомен и пламен воштанице на његовом гробу у манастиру Савина, сећамо се лика и дела овог часног слуге Божјег олтара и народне душе.
      Епископ Кирило Митровић рођен је 19. марта 1867. године у Будви. Основну школу је завршио у родном месту, гимназију у Котору, Богословију у Задру, а потом је студирао теологију у Черновицама. Замонашен је у манастиру Прасквица 31. августа 1892. године.  Рукоположен у чин ђакона од Епископа бококоторско-дубровачког Герасима Петрановића у манастиру Савина 17. септембра исте године, а у чин јеромонаха 11. маја 1894. године у Задру од Епископа далматинско-истријског Никодима Милаша. Био је суплент и професор Богословије у Задру, а потом помоћник у администрацији Конзисторије Епархије бококоторско-дубровачке 1892-1906. По позиву Митрополита Црне Горе, Брда и Приморја Митрофана Бана, прешао је на службу у Црну Гору и примио управу манастира Острога, 1906.  За епископа захумско-рашког изабран је 27. маја 1908. године. Архијерејску хиротонију примио је 31. маја 1909. године у Александро-невској лаври у Петровграду. За епископа бококоторског и дубровачког изабран је 7. новембра 1920. године с тим да је управљао и Захумско-рашком епархијом у својству администратора до Петровдана 1926. Био је носилац највишег одликовања – ордена Светог Саве првог реда са лентом. Упокојио се у Котору 24. јула 1931. године, а сахрањен је у манастиру Савина.
      Митрополит црногорско-приморски и потоњи Патријарх српски Гаврило Дожић, у говору на опелу у манастиру Савина, исказао је сведочење о духовном и моралном лику Епископа Кирила следећим речима:
      “Рођен у питомој и дивној српској Боки, васпитан у побожном хришћанском дому, спреман и школован под руководством знаменитих српских архијереја Боке и Далмације, надахнут жарким родољубљем српског Приморја, блаженопочивши Епископ Кирило ступио је прије четрдесет година на позорницу свог узвишеног позива. По природи бистар, по нарави благ, по срцу и души племенит, по спреми солидан а при томе пун воље и љубави за свој узвишени позив, он се са великим жаром побожности, родољубља и самопожртвовања посветио своме позиву и у свештеничкој каријери достигао ријетко повјерење и наклоност својих претпостављених и опште поштовање и љубав свога народа.
      Љубав блаженопочившег Епископа Кирила према свом узвишеном позиву била је велика и није имала граница. Она је била толико велика и толико силна и јака, да покојни владика Кирило, у неизмјерној тежњи да чини добра дјела своме народу и своме свештенству, нарочито у данима тешких искушења и мука, није водио рачуна о своме сопственом животу и о својој личности, па ни онолико колко би то дозвољавало и највеће самопожртвовање. Нарочито у она претешка времена непријатељске окупације, његове личне жртве и његови неуморни напори у пружању, не само духовне већ и материјалне помоћи и утјехе своме свештенству и своме народу, толико су били запоставили његову личност, да је томе тешко наћи примјера у историји људских живота. Такво његово лично жртвовање за добро свога ближњега, за добро његове пастве, и било је узроком, те је његов колосалан физички организам био толико подривен и порушен, да је, најзад, изложен био дуготрајној и тешкој болести, која је прије времена и донијела покојнику смрт, а нама тешку жалост и бол за нашим добрим и благим архијерејем.
      Добри и благи брате Кирило! Ја морам дати одушка великој жалости и болу мога срца, које је твојом смрћу сада дубоко ожалошћено и тешко покошено, јер, мој добри владико, нећу и не могу заборавити, да си ти, у дугом низу година нашег заједничког живота и рада за добро наше Цркве и народа, био мени лично не само брат и друг већ и добри и благи учитељ и искрени савјетник, који си ме вазда братском и очинском пажњом пазио, помагао и чувао, зашто ће твоја благородна и племенита душа, мојим топлим молитвама пред Богом, бити награђена у царству небеском!”
      На телевизији Храм емитована је 17. јула специјална емисија посвећена Епископу Кирилу, у којој је о његовој личности и делу и историјским околностима његовог времена а посебно о његовом предрагоценом доприносу обнављања јединства Српске патријаршије, говорио монах др Павле Кондић, управник Архива Митрополије црногорско-приморске.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг инфо,
      Поводом десетогодишњице хиротоније Епископа крушевачког Господина др Давида (Перовића), Живе Речи организују специјалну емисију у којој учествују:
      Епископ стобијски г. Давид
      Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим
      Протојереј-ставрофор Драги Вешковац
      Протојереј Вукман Петровић
      Јереј Андрија Јелић
      Игуманија Фотина
      Марко Делић
      Јован Мацура
      Љиљана Давидовић
      Љиљана Пантелић
      Варја Нешић
      Хор "Свети Кнез Лазар" из Крушевца
      Модератор: Срђан Грубор
      Уредник: протојереј Иван Цветковић
       
       
       

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Поводом десетогодишњице хиротоније Епископа крушевачког Господина др Давида (Перовића), Живе Речи организују специјалну емисију у којој учествују:
      Епископ стобијски г. Давид
      Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим
      Протојереј-ставрофор Драги Вешковац
      Протојереј Вукман Петровић
      Јереј Андрија Јелић
      Игуманија Фотина
      Марко Делић
      Јован Мацура
      Љиљана Давидовић
      Љиљана Пантелић
      Варја Нешић
      Хор "Свети Кнез Лазар" из Крушевца
      Модератор: Срђан Грубор
      Уредник: протојереј Иван Цветковић
       
       
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ моравички Антоније (Пантелић): рођен је 23. јула 1970. године у Ваљеву (Србија), од оца +Радована и мајке Јелке (рођене Милићевић). Основну школу (Илија Бирчанин) је завршио у Причевићу код Ваљева, након чега (као клирик Епархије жичке) уписује богословију Света Три Јерарха у манастиру Крки, коју успешно завршава 1991. године.
      Као ученика богословије, замонашио га је (у чин мале схиме) 23. септембра 1988. године у манастиру Крки епископ жички Стефан (Боца). У чин јерођакона рукоположен је у манастиру Жичи у храму Вазнесења Господњег 1989. године, а у чин јермонаха 5. јануара 1991. године у храму Светог Саве у манастиру Жичи, такође епископ жички Стефан (Боца).
      Године 1992, на предлог епископа жичког Стефана (Боце), а по благослову Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, јеромонах Антоније је уписао Московску духовну академију у Свето Тројице-Сергијевој лаври (Сергијев Посад). Дипломирао је академске 1995/96. године. Са одличним успехом одбранио је и кандидатску дисертацију (катедра за Историју помесних Цркава) на тему „История Сербской Православной Церкви с 1945 по 1995 годы“. Као најбољи студент генерације, био је и стипендиста Московске духовне академије. Одлуком Научног савета Московске духовне академије (од 31. маја 1996. године), јеромонаху Антонију је додељено научно звање кандидата богословских наука Московског универзитета.
      По повратку из Русије (1996. године), унапређен је у чин синђела и постављен за намесника и благајника манастира Студенице, одакле је касније прешао у Митрополију дабробосанску и примљен за сабрата манастира Добруна.
      На предлог митрополита дабробосанског Николаја (Мрђе), Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је поставио синђела Антонија (августа месеца 2000. године) за професора Богословије Светог Петра Дабробосанског у Фочи, када и прелази у клир Митрополије дабробосанске, и то као сабрат манастира Добруна код Вишеграда.
      Од октобра месеца 2000. године предавао је и на Музичкој академији Универзитета у Источном Сарајеву. Истовремено је обављао дужност старешине Саборне цркве у Сарајеву, где бива унапређен у чин протосинђела (на Божић 2001. године).
      На предлог патријарха српског Павла, Свети Архијерејски Синод је изабрао (јануара 2002. године) протосинђела Антонија за старешину Подворја Српске Цркве у Москви. На основу одлуке Светог Архијерејског Синода, митрополит Николај (Мрђа) је 17. марта 2002. године, у капели Духовне академије Светог Василија Острошког у Фочи, произвео протосинђела Антонија у чин архимандрита.
      На предлог патријарха српског Павла (Стојчевића), Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању маја месеца 2006. године, изабрао је архимандрита Антонија за викарног епископа патријарха српског, са титулом епископа моравичког.
      Хиротонија је обављена у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду, 23. јула 2006. године, од стране Патријарха српског Павла (Стојчевића), и уз саслужење 18 архијереја: Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, Митрополита дабро-босанског Николаја и митрополита верејског Евгенија (Руска Православна Црква), као и епископа: шабачког Лаврентија, зворничко-тузланског Василија, банатског Никанора, бачког Иринеја, осечко-пољског и барањског Лукијана, врањског Пахомија, шумадијског Јована, милешевског Филарета, далматинског Фотија, полошко-повардарског Јоакима, будимљанско-никшићког Јоаникија, горњокарловачког Герасима, аустралијско-новозеландског Иринеја, хвостанског Атанасија и јегарског Порфирија. У препуном храму Саборне цркве у Београду, поред архијереја је саслуживало и преко 30 јеромонаха, јерођакона и свештеника из Српске и Руске Православне Цркве. Светој архијерејској Литургији присуствовало је више стотина верника, као и многе званице.
      Степен звања магистра теологије стекао је на Руском православном институту Светог Јована Богослова у Москви, успешно одбранивши магистарски рад на тему „Богослужебные традиции в Сербской православной церкви“.
      Пред Међународним академијским акредитационим и атестационим комитетом (МАААК) успешно брани научну дисертацију на тему „Богослужења у дохалкидонским црквама“, стекавши звање доктора теологије.
      Од 2003. године, Епископ Антоније предаје на Руском православном институту „Свети Јован Богослов“ у Москви, где је управник Kатедре за литургијско богословље.
      Одлуком Научног већа Московског православног универзитета Светог Јована Богослова (редовна седница од 16. јула 2018. године), Епископ Антоније је постављен за Декана Филозофско-богословског факултета Московског православног универзитета у Москви.
      Докторску дисертацију, под називом ”Односи Српске и Руске православне цркве у периоду између 1944. и 1950. године, на основу материјала из архива Русије и Руске православне цркве” (”Отношения Сербской и Русской Православных Церквей в 1944-1950 гг. в материалах архивов России и Русской Православной Церкви”), успешно је одбранио 07. јуна 2019. године, на Православном богословском факултету Универзитета у Прешову (Словачка).
       
       
      Ризница литургијског богословља и живота: Навршило се 15. година архијерејске службе викарног Епископа моравичког Антонија
      BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM    
×
×
  • Креирај ново...