Jump to content

Пријави

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Медијски делатници Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке боравили су у посети Митрополији црногорско-приморској и епархијама будимљанско-никшићкој и захумско-херцеговачкој и приморској. Повод ове званичне посете била је припрема документарног филма о Светом Василију Острошком аутора катихете Бранислава Илића, а поводом 350-годишњице светитељевог блаженог упокојења.
      Повезан садржај:
      Предавање катихете Бранислава Илића пред ћивотом Светог Василија Острошког: Мисија Цркве у 21. веку
      Катихета Бранислав Илић за Радио "Глас" о посети Црној Гори: Свети Василије је уткан у моје биће, он је светитељ који позива на делатну љубав
      Катихета Бранислав Илић посјетио студио Радио Светигоре, Храм Васкрсења Христовог и манастир Светог Симеона Мироточивог
        На свечаној прослави ктиторске славе никшићког Саборног храма
      У суботу 17. јула 2021. године, торжествено је прослављена ктиторска слава Саборног световасилијевског храма у Никшићу. Свету Литургију је служио протопрезвитер Миодраг Тодоровић, уз саслужење свештенства овог велелепног храма. На Литургији је чтецирао и произнео Апостолско чтеније новосадски катихета Бранислав Илић, док је благољепију овог славског сабрања допринело милозвучно појање хора „Преподобна мајка Ангелинаˮ из Никшића, којим умешно руководи проф. Ана Бојић.
      „Не може се убити Дух истине, не може се убити Христос када се настани у срцу човјековом. Ми данас, прослављајући ктиторе овог светог храма, јер руска царска породица, Руска православна Црква, руски благочестиви народ помогли су и претежно њиховом љубављу, жртвом и средствима саграђен је овај наш храм у спомен душа погинулих Црногораца и Херцеговаца у оном Вељем рату кад је Никшић ослобођен од Турака и када је први пут припао Црној Гори. Дакле, све се темељи на жртви, али на оној благочестивој жртви коју приносимо истинитом Богу, приносимо Светој Тројици Оцу и Сину и Светом Духу, а они не траже да им се принесе невина крв, зло, они траже скрушено срце и добра дјела“, рекао је у својој беседи протопрезвитер Миодраг Тодоровић.
      Након литургијског сабрања уприличена је трпеза хришћанске љубави, у оквиру које су медијски делатници Телевизије Храм разговарали са протопрезвитером-ставроформ Слободаном-Бобаном Јокићем, архијерејским намесником никшићким, који се као прави домаћин побринуо да ова званична посета буде уоквирена делатном љубављу и истинским гостољубљем које је утемељено на Спаситељевој заповести о љубави према ближњима.
       
      Посета редакцији Радио Светигоре и Саборном храму Васкрсења Христова у Подгорици
      Катихета Бранислав Илић посетио је редакцију Радио Светигоре, у оквиру које је дао кратак интервју за овај најстарији црквени радио у нашој помесној Цркви. У оквиру свог обраћања слушаоцима васељенског радија, у својству члана уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, катихета Бранислав је говорио о мисији Цркве, као и о својој посети Црној Гори. После пуних једанаест година долазим у Црну Гору, и могу рећи да овде све одише христоликом љубављу, све одише силом Васкрсења јер Црна Гора је васкрсла! Као некада Мојсије изувам обућу душе своје и чиним велику метанију пред свештенством, монаштвом и верним народом Митрополије црногорско-приморске, јер сте молитвом и љубављу истрајали у праведној борби, показујући да љубав изгони страх, а постојаност у молитви води ка победи љубави над мржњом и правде над неправдом, истакао је у интервјуу катихета Бранислав Илић. Интервју послушајте овде: Катихета Бранислав Илић посјетио студио Радио Светигоре, Храм Васкрсења Христовог и манастир Светог Симеона Мироточивог
      Након посете редакцији Радио Светигоре уприличена је посета Саборном храму Васкрсења Христова у Подгорици, где се на гробу блаженопочившег митрополита црногорско-приморског Амфилохија могло чути громогласно појање васкршњег тропара.
       
      Посета лавре Преподобног Симеона Мироточивог на Немањиној обали и сусрет са Епископом Кирилом
      Из Саборног храма Васкрсења Христова у Подгорици, представници Телевизије Храм су посетили лавру Преподобног Симеона Мироточивог на Немањиној обали, на месту где је по предању рођен родоначелник светородне лозе Немањића. Овде их је угостио Његово Преосвештенство Епископ буеносајреско-јужноцентарлноамерички Г. Кирило, који је у пригодном разговору говорио о важности делатне мисије која увек треба да буде дело љубави и молитве. Према речима Епископа Кирила, да би мисија имала плода потребно је да се учини благословени напор, те да се неуморно проповеда благовест љубави Божје. Драгим гостима владика Кирило је поклонио нова издања Епархије буеносајреско-јужноцентралноамеричке.
       
      Предавање пред ћивотом Светог Василија Острошког
      У суботу, 17. јула, на платоу испред Горњег манастира Острога, уприличено је духовно вече посвећено „Православном мисионаруˮ и мисији Цркве у 21. веку. Предавачи су били др Миодраг Чизмовић; мр Александар Вујовић, професор Богословије Светог Петра Цетињског;  мср Раде Булајић, управник Архива манастира Острога, као и гост, катихета Бранислав Илић, члан редакције „Православног Мисионараˮ задужен за односе са медијима.
      Вече је отворио др Миодраг Чизмовић, између осталог рекавши: „Њемачки социолог Алфред Вебер правио је дистинкцију између културе и цивилизације. По њему, култура сублимира философију, религију и умјетност, док цивилизацији припадају наука и технологија. Највеће искушење савременог доба је што култура често прелази у цивилизацијуˮ.
      У наставку Острошке духовне вечери говорио је професор Богословије Светог Петра Цетињског и уредник Катихетског програма Радио Светигоре мр Александар Вујовић, који је све присутне прво подсјетио на ријечи Господа Исуса Христа, које је упутио својим ученицима и Апостолима „Идите, дакле, и научите све народе крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповиједио" (Мт. 28, 18-19).
      У свом излагању професор Вујовић говорио је и о мисији Цркве кроз историју, нагласивши улогу свих црквених служби за мисију Цркве у 21. вијеку. Посебно је истакао улогу и важност црквених медија, како телевизијских и радијских, тако и писаних које у наше вријеме Црква користи за мисију, и проповијед благе ријечи Христове и учења светих отаца и црквеног предања, које се могу чути преко бројних телевизијских и радијских станица епархијâ Српске Цркве и других помјесних цркава, и прочитати у црквеним часописима.
      Говорио је и о значају и позиву црквених новинара и дјелатеља, који су са својим послушањима незаобилазна карика у мисији и свједочењу Истине, поручивши по ријечима Светог Владике Николаја Велимировића да „света дужност новинара, није ништа мања, од моралне одговорности свештеника и учитеља. И још је већа, јер је његов утицај шири! Један безобзиран новинар у стању је да распне душу народну на крст греха и злочина.“
      Професор Александар Вујовић је нарочито истакао љубав, преданост и пожртвованост и професионалност, катихете Бранислава Илића, који своје таланте од Бога му дароване умножава и као професор православне вјеронауке али и као медијски делатник у РТВ Беседа Епархије бачке, као сарадник ТВ Храм, Православног Мисионара, Православља и других црквених медија, и на тај начин врши мисију Цркве у 21. вијеку. Пожелио му је и даљи благослов и успјех на сваком животном пољу а поготову на пољу послушања црквеног новинарства и мисије преко које спашава и себе и људе око себе приводећи их Христу како би сви саборно ушли у радост Господа и запловили у безобални океан светотројичне љубави Божанске.
      Ослањајући се на речи професора Вујовића, управник Архива манастира Острога Раде Булајић, је између осталог рекао:  „Основни циљ мисије православне Цркве од њеног оснивања па све до данас је да дође до обожења (теозис) целокупне творевине. Постоји више метода мисионарске делатности. Једна од најзначајнијих је свакако информациона мисија. Она представља православно сведочанство најширим слојевима становништва преко свих доступних средстава јавног информисања, као и преко стварања парохијских библиотека и издавања специјалне мисионарске литературе. У нашој помесној Цркви (СПЦ) посебно се истичу мисионарска гласила као што су „Православни мисионарˮ, „Православљеˮ и „Светосавско звонцеˮ.
      На крају кратких излагања наведених говорника, предавање на тему „Православног мисионараˮ и мисије Цркве, одржао је новосадски катихета Бранислав Илић, члан редакције званичног мисионарског гласила. Он је у свом јасном и надахнутом излагању говорио о основама мисије Цркве као јеванђелског и равноапостолног дела: У црквеној проповеди и мисији у свеукупности се не проповеда само своје или туђе мишљење, већ пре свега јеванђелска наука Господа Христа, по речима апостола: „Не проповиједамо себе, него Христа Исуса...“ (2. Кор. 4, 5). Основни циљ црквене мисије јесте спасење свих људи „јер је Господ дошао да спасе свијетˮ (видети: Јн. 12, 47). Спасење у хришћанском смислу има значење превазилажења смрти и задобијања вечног живота. Јасно је, да мисионарска реч треба да буде усмерена ка благовештењу доласка Царства Божијег и пуноће вечног живота у Христу, истакао је катихета Бранислав.
      Након одржаног предавања гости су посетили острошку светињу, поклонили се моштима Светог Василија Острошког и провели време у разговору са браћом и сестрама који су дошли на поклоњење чудотворцу острошком.
       
      Литургија у Горњем манастиру Острогу и сусрет са новоизабраним Епископом будимљанско-никшићким Г. Методијем у Никшићу
      У раним јутарњим часовима у четврту недељу по Педесетници, када наша Црква молитвено прославља Преподобног Атанасија Атонског и Светог Сергија Радоњешког, саборно и молитвено је било у Острогу. Након учешћа на литургијском сабрању у Горњем манастиру Острогу, гости из Београда су посетили острошки скит у Јован долу где их је примио протосинђел Сергије (Рекић), намесник манастира Острога.
      Дошавши у Никшић кратко су се сусрели са Његовим Преосвештенством новоизабраним Епископом будимљанско-никшићким Г. Методијем, који их је благословио и пожелео пријатан боравак у Црној Гори, те успешан мисионарско-информативни рад.
       
      Кроз кршевиту, али плодну Херцеговину
      У пратњи Г. Александра Вујовића, професора Богословије Светог Петра Цетињског, представници Телевизије Храм су посетили свештену обитељ манастира Тврдош, место монашкога живота и подвига Светог Василија Острошког. У наведеној светињи поклонили су се гробу блаженопочившег умировљеног епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића), где су отпојали тропар Васкрса. Проф. Вујовић и катихета Бранислав Илић, посетили су и манастирску винарију.
      Из Тврдоша пут води ка Мркоњићима, родном месту Светог Василија, где гроб његове мајке на старом сеоском гробљу сија небеског светлошћу, и као да већ овде и сада благовести непролазну и незалазну небеску светлост. Као што је топла мајчинска молитва миловала душу маленог Стојана, потоњег Светог Василија, тако је сабрање на гробу Ане Јовановић било испуњено благошћу, милином и молитвеном тишином у окриљу њеног светог гроба и древног гробљанског храма Светога Николаја. Ово сабрање у духу молитве и благости настављено је на темељима родне куће Светог Василија, где кошћела стара више од 400. година рађа плодове, и својим постојањем сведочи да смо ми благословен народ, и народ чија побожност рађа плодове, а да је најлепши изданак нашег народа управо Свети Василије Острошки, који се наслађивао плодовима ове кошћеле.
      Од места светитељевог рођења посета је настављена у месту духовног рођења и монашког пострига светитеља Острошког – у манастиру Завала, који се налази на узвишењу изнад водоплавног и плодног Поповог Поља.
       
      Пријем код изабраног митрополита црногорско-приморског Јоаникија и посета Цетињском манастиру
      Последњег дана званичне посете новоизабрани митрополит црногорско-приморски Г. Јоаникије, примио је у посету представнике Телевизије Храм, пожелевши им добродошлицу. У пријатном разговору владика Јоаникије је говорио о важности медија Српске Православне Цркве, посебно нагласивши да информативни сегмент мисије Цркве има за циљ да јасно и недвосмислено пренесе поруку Цркве, а та порука Цркве је увек једна и увек нова – благовест о Царству Небеском.
      Након пријема у свечаној дворани Митрополије црногорско-приморске, владика Јоаникије је крај кивота Светог Петра Цетињског говорио о Светом Василију Острошком и његовом свеобухватном значају, указавши да 350-годишњица његовог упокојења позива свакога од нас, да у већој или мањој мери дâ свој допринос у молитвеном обележавању пресељења у вечност великог чудотворца острошког.
      Редакција Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, упућује благодарност преосвештеним епископима Јоаникију, Димитрију и Методију, на указаном гостопримству и делатно показаној љубави. У истом духу, на хришћанској љубави и гостољубљу благодарност упућујемо и протопрезвитеру-ставрофору Слободану-Бобану Јокићу, архијерејском намеснику никшићком; протосинђелу Сергију (Рекићу), намеснику острошке светиње, др Миодрагу Чизмовићу, као и проф. Александру Вујовићу и драгом брату Раду Булајићу, управнику Архива манастира Острога, - чија љубав је допринела да се осећамо као своји међу својима, побуђујући нас да прославимо Господа псаламским речима: Господе, гле шта је добро, или шта је красно, него да браћа живе заједно.
       
      Катихета Бранислав Илић


              Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ако не рачунамо светог Јована Претечу и Пророка, који је заправо граница између пророкâ Старог и Новог Завета, онда је свети Илија у посебној богослужбеној части међу свим старозаветним пророцима.

       
      У част светог пророка Илије стихире на Господи возвах је саставио свети Јован Архиепископ евхаитски, славу на Господи возвах цар Лав шести Мудри. У црквеним песмама називамо га другим претечом Другог доласка Христовог, пророком и сведоком великих дела Божјих. У Светом Писму Старог Завета, у Трећој и Четвртој књизи о царевима читамо о животу овог знаменитог пророка, али и о његовим чудима и вазнесењу на небо и предавању плашта пророку Јелисеју. 
      Анђео у телу, темељ пророка, други претеча доласка Христовог, Илија славни, који је одозго послао Јелисеју благодат да одгони болести и чисти губаве. Због тога и онима који га поштују, излива исцељење. (Тропар)
      Пророче и прозорљивче великих дела Бога нашег, Свети Илијо, велики именом, који си својом речју зауставио кишне облаке, моли за нас Јединог Човекољупца. (Кондак)
       
      Аутор емисије: катихета Бранислав Илић



      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У недељу, 1. августа 2021. године, када наша света Црква молитвено прославља Светог деспота Стефана Лазаревића, на дан храмовне славе, верни народ архијерејског намесништва космајског предвођен својим свештеницима дочекао је Његову Светост Патријарха српског г. Порфирија у селу Бабе.

       
      Звучни запис беседе
       
      Заједно са првојерахом Српске Православне Цркве свету Литургију су служили Преосвећена господа Епископи шумадијски Јован и умировљени канадски Георгије, изабрани Епископ марчански Сава, архимандрити Доситеј Хиландарац и Петар (Драгојловић), архијерејски намесник космајски протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, протојереј Новак Илић, јереј Жељко Јовановић, протођакон Иван Гашић, јерођакон Василије (Старовлах) и ђакони Радомир Врућинић и Драган Радић.
      Том приликом обављено је литургијско крштење малог Матеја, унука ктитора храма Светог деспота Стефана у Бабама, протојереја-ставрофора Љубише Смиљковића.
      -Данас, на празник Светога Стефана Деспота, благодарим Господу што заједно са свим верујућима који су се овде окупили служим свету Литургију у овој Богом украшеној, предивној и лепој Шумадији. Данас заједно са свима вама упућујем молитве, не само за нас овде који смо сабрани, него и за сав наш православни и благоверни народ, као и за читав свет, за сављудски род, јер света Литургија се служи за спасење света, за спасење човека, за спасење људског рода. Господ је постао човек како би сви људи дошли у познање Истине, односно да сви људи дођу до познања Њега као Спаситеља. Господ је дошао у свет да спасе све људе, не правећи границе и поделе међу људима онако како ми то чинимо. Господ је као корен нашега живота дао сваком људском бићу зрно, семе вере, толико да свако од нас, сваки човек, где год се налазио, ако има вере колико је зрно горушичино он, по речи Господњој може и горе да премешта, подсетио је патријарх Порфирије.
      -Данашња прича из светог Јеванђеља је прича о човеку који је болестан, парализован, одузет. Тај човек може бити симбол свакога од нас, јер свако од нас има неку духовну слабост, свако од нас има своје падове, тј. свако од нас греши и има своје грехе, а греси произведе своје ефекте као слабост телесну, али и као слабост духовну - што ће рећи да је болест неретко последица нашег погрешног духовног живота, наших грехова. Управо стога што су често болести производ наших промашаја, оне могу бити и излечене нашим духовним исправљањем кроз покајање, кроз познају да смо погрешили на овај или онај начин, кроз отварање своје душе Богу и уздизањем својих духовних очију ка небесима где само оног тренутка када помислимо на Господа са свешћу да смо слаби и немоћни и да имамо потребу за Његовом благодаћу, за Његовом љубављу, долази чудесно исцељење, долазе чудесна оздрављења, беседио је Патријарх и додао:
      -Често идемо на места за која смо чули да се дешавају чуда и мислимо да је довољно отићи на такво место и само стајати, учинити неки прилог и да ће се десити чудо. Чудо је увек, браћо и сестре, производ нашега смирења, спознаје наших слабости, наших болести, наших грехова, али и поверења у Бога да је Он тај који може бити наш исцелитељ. Исцељење или чудо јесте последица љубави Божје, али и наше вере као предуслова. Потребно је да имамо живу, истинску и праву веру, да имамо поверење у Бога, да Он има силу и моћ, да Он зна боље него ми шта је нама у сваком тренутку потребно. У данашњем Јеванђељу описано је управо то, каква је и колика снага вере, и то вере Цркве. Човек из светог Јеванђеља, кога Свети апостол Матеј описује, није имао некаву веру и по свој прилици имао је погрешан, грешан живот, али Господ га је исцелио, јер је нагласио снагу вере коју су имали они који су донели одузетог пред ноге Господње. Господ је указао колика је снага вере Цркве, јер је Црква имала веру да Бог може да помогне, да може да исцели, да може да залечи сваку духовну и телесну рану. Вера у живога Господа, вера Цркве чини чуда, исцељује и то пре свега наше душе, васкрсава их из таме, из смрти. Ми често, имајући недовољно јаку веру, међусобно подељени, неудруживши своју веру, хоћемо да Бог магијски покаже своје присуство међу нама. Критични смо у односу на оне који не долазе у Цркву, критични смо на њихов погрешан живот, осуђујемо чак и оне за које знамо да су бољи врлински од нас у духовном животу. Међутим, због вере заједнице ове четворице, због вере Цркве, исцељен је онај који је био болестан, а није имао веру. Ту је одговор. Наша вера је недовољно јака и недовољно снажна, Наша вера се недовољно показује, не пројављује у нашим животима, у нашим врлинама, и зато многи људи, који су се ко зна из каквих разлога нашли на беспућу овога света, далеко од Извора Живота, далеко од Бога, а чезну за Богом и спасењем, нису видели Бога и нису га упознали, јер ми нисмо показали довољно сложну и довољно јаку веру, онакву какву је имао деспот Стефан Лазаревић.
      -Замислимо само каква ли је његова вера морала бити када види да све тоне у његовом отачаству, да његов родитељ, пријатељи и сродници, сви, губе своје животе, губе их на крсту Христовом, на Крсту који нуди васкрсење. Деспот Стефан у онима кокји су страдали и дали свој живот види Христову жртву, и зато је његова вера морала бити силна и снажна, пре свега да поднесе бол, а одмах потом да нејак и слабашан преузме улогу онога који ће водити народ. Толике предивне, духовне и богате плодове је дао имајући управо веру живу и чврсту, снажну веру која може и горе да помера, веру у Живога Једнога у Тројици Бога, за коју се молимо да и нама Господ подари како бисмо онда заједно са Светим Стефаном и толиким угодницима и светитељима Божјим из рода нашега из Православне Цркве и ми славили Једнога у љубави нама Откривеног и по вери датог Једнога у Тројици Бога Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин, беседио је патријарх Порфирије.
      Након причешћа свештенослужитеља, Светој Чаши приступио је и велики број верника, а потом је преломљен славски колач када је читава заједница узнела своје молитве за ктитора храма протојереја-ставрофора Љубише Смиљковића и цео његов дом.
      Затим се присутнима обратио и Његово Преосвештенство Епископ шумадисјки г. Јован: -Велики је благослов Божји што је данас овде са нама поглавар наше Цркве, Његова Светост Патријарх г. Порфирије, који је служио свету Литургију и за све нас принео бескрвну жртву и што је данас крстио малога Матеју и увео га да буде члан Цркве. Молимо се за нашег Патријарха, који носи крст народа српскога, да му Бог, Свети Сава и Свети деспот Стефан помогну да приводи лађу Цркве наше ка спасењу.
      Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован је том приликом одликовао орденом Вожда Карађорђа г. Здравка Ђорђевића из Поповића, као и Певачко друштво Србски православни појци из Београда у знак признања за велику љубав према својој светој Цркви и бослужењима. Орденом Светих новомученика крагујевачких одликован је  отац новокрштеног Матеје, г. Никола Сараџић из Париза, који љубав према храму Светог деспота Стефана у Бабама исказује већ дуго година.
      Домаћин славља архијерејски намесник космајски протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић организовао је садржајан културно-уметнички програм у којем је учествовао познати драмски уметник и човек који својим литургијским животом исповеда веру у васкрслог Господа г. Андреј Шепетковски, који је говорио текст чувеног Слова љубве. Његов син, Алексеј Шепетковски, победник овогодишњег рецитаторског фестивала, одрецитовао је песму Стефан Високи и ја коју је аутор, његов отац Андреј, написао у част доласка патријарха Порфирија и прославе храмовне славе.
      Певачко друштво Србски православни појци из Београда су такође узели учешћа у програму, а звуком фруле придружио се и г. Милинко Ивановић, као и КУД Космај из Сопота.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Благословом Његовог Високопреосвешенства изабраног Митрополита црногорско-приморског Г. Јоаникија, у суботу 17. јула 2021. лета Господњег, на платоу испред Горњег манастира Острога, одржано је духовно вече. Након уводних излагања др Миодрага Чизмовића, проф. Александра Вујовића и мр Рада Булајића, предавање о мисији Цркве у 21. веку одржао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара". Доносимо текст излагања у целости: 

       
      Високопречасни и пречасни оци, уважени професори, возљубљена ми у Христу браћо и сестре, Господо хришћанска, благословени народе Божји!
      Налазећи се вечерас у окриљу ћивота Светог и богоносног оца нашег Василија Острошког, од чијег блаженог упокојења се навршава 350. година, обузима ме благослословени страх, али и тиха роса благодати и љубави Божје, јер ја недостојни Вашом љубављу бивам удостојен да на овом светом месту кажем неколико речи. Није лако говорити на овој светој острошкој гори где сви молитвено ћуте иштући утеху и молитвено посредништво Светог Василија.  Васколико моје биће је вечерас суочено са јаким емоцијама, а стога ми на ум долазе речи које је Господ рекао наредивши Мојсеју да се не примиче горућој купини обувен, већ да прво скине обућу са својих ногу, у знак побожности. Јер место, на којем беше стајао, било је свето. „Мојсије! Не приближавај се овамо. Изуј обућу своју са ногу својих, јер је место на којем ти стојиш света земља" (Изл. 3,3)
      Љубљена у Христу браћо и сестре моје, пред овим светим ћивотом и пред Вама изувајући обућу душе своје, отварам срце своје за свакога од Вас, молећи се домаћину ове светиње – Светом Василију да се љубав његова настани у срцима нашим. Вечерас су са нама молитве новоизабраног митрополита црногорско-приморског Г. Јоаникија, који је благословио ово духовно вече, и благословио моје учешће. 
      Благодарим др Миодрагу Чизмовићу на надахнутом и лепом уводном слову, а драгом брату Раду Булајићу, управнику Архива манастира Острога, на систематичном и поучном излагању о значају мисије Цркве. Није лако говорити после Вас, а особито то није лако чинити после уваженог проф. Александра Вујовића који је више говорио о мени, него о теми која нас вечерас обједињује. Хвала драги брате Александре на речима које обавезују, а пред овим свештеним ћивотом једино ми преостаје да се још више трудим у ономе што је благословено и што је на корист Цркве.  
      Хришћанска мисија има свој узор у проповедима које је изговорио Господ Исус Христос. Основни задатак проповеди и мисије јесте наставак божанске мисије спасења људи, по речима Господа Исуса Христа: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога духа...“ (Мт. 28, 19). 
      У црквеној проповеди и мисији у свеукупности се не проповеда само своје или туђе мишљење, већ пре свега јеванђелска наука Господа Христа, по речима апостола: „Не проповиједамо себе, него Христа Исуса...“ (2. Кор. 4, 5). Основни циљ црквене мисије јесте спасење свих људи јер је Господ дошао да спасе свијет (видети: Јн. 12, 47). Спасење у хришћанском смислу има значење превазилажења смрти и задобијања вечног живота. Јасно је, стога, да мисионарска реч треба да буде усмерена ка благовештењу доласка Царства Божијег и пуноће вечног живота у Христу. 
      У богословљу су гносеологија, етика и естетика у сталном стваралачком садејству, а то није случај у неким другим научним областима (исто: 23). Стога, припадници Цркве који су у служби мисије требају да приступају богословљу целовито, знајући да знање није само нешто што чувамо за себе или чиме истичемо себе, већ оно служи на изграђивање цркве Божије. Црквена мисија је благовест спасења у Христу. Живи садржај проповеди увек носи у себи отвореност позива радости у живот и то живот у изобиљу (видети: Јн. 10, 10). Због тога тај садржај треба увек да буде осигуран стварношћу вере. Све ово спада у изграђивање цркве Христове (1. Кор. 14, 12), као сведочење стварности спасења кроз Христа. Позив Божији човеку, који се кроз мисију саопштава као позив на „свадбу Царевог Сина“ (Мт. 22, 1–14), треба да буде главни садржај обраћања и сведочења у црквеној мисији.
      Мисионарење као савршени вид служења у Цркви, заузима посебно и благословено место јер за свој темељ има Спаситељеву заповест коју је упутио својим светим aпостолима, а преко њих и свима нама као припадницима Цркве. Преподобни и богоносни отац наш Порфирије Kавсокаливит, савремени светогорски старац, мисионарење упоређује са литургијским служењем, са заједничким делом многих на добро и на спасење свих. Према дубокоj подвижничко-теолошкој мисли овог угодника Божјег, сваки истински мисионар јесте са-литург, онај који ширењем речи Божје саслужује литургу. Ова богонадахнута мисао знаменитог старца Порфирија указује да је мисија неодвојива од молитвеног искуства Цркве.
       
      ТИХОВАЊЕ И МИСИЈА 
       
      Бројна су светоотачка сведочанства о тиховању и исихастима, те тако у петом веку се спомиње у палестинском манастиру Светога Саве пустињак Јован који проводи живот у „молитвеном тиховању“. Посебно сведочанство налазимо у знаменитој „Лествициˮ, надасве познатом делу подвижничке литературе које је проистекло из срца и пера Преподобног Јована Лествичника. Овај духоносни подвижник читаво поглавље (27. слово) посвећује „Свештеном тиховању тела и душе“ и „разлици и разликовању мировања“. Са друге стране, тумачећи псалме Свети Григорије Ниски подсећа да је Мојсије четрдесет дана провео у молитвеном тиховању.
      Често се мисли да је молитвено тиховање пасивност и усамљеност, међутим, важно је истаћи да молитвено тиховање, или исихија, пре свега подразумева подвиг и духовни напор целокупног бића човечијег. Са слободом можемо рећи да је молитвено тиховање, ваистину, гласније од говора, јер је оно тишина која прераста у дубински вапај васцелог бића човечијег. Ко задобије такво молитвено тиховање, каже Свети Јован Лествичник, познао је дубину тајни. У истом духу Свети Григорије Богослов каже да  „Бога треба више помињати него дисатиˮ. 
      У каквом односу стоје мисија и молитвено тиховање?
      Свештено богослужење као живи живот, и као дисање Цркве, али и као њено саборно памћење било је одувек веома важно за остваривање црквене мисије. Стога можемо рећи да црквена мисија има богослужбени или литургијски карактер. Имајући у виду све наведено долазимо до чињенице да мисија Цркве и њен катихетски значај није сагледан само на духовно васпитавање човековог ума, стицањем теоретских знања, већ пре свега, на духовно образовање васцелог човека, било као појединца или као заједнице. Да је то заиста тако, доказује чињеница да је кроз целокупну историју Цркве, на почетку и на крају сваке црквене мисије било богослужбено (евхаристијско) сабрање као темељ и као круна свега. Молитвеним актом Црква не само што препорађа и просветљује вечном светлошћу верни народ Божји, већ ствара и нову молитвену културу, како у поједницу, тако и у заједници. Узмимо као пример реч „култураˮ. Ова реч директно и недвосмислено сведочи о њеној органској и нераскидивој вези за „култ“ – за свештено богослужење и молитвени живот Цркве као богочовечанске заједнице. 
      Ако је молитва темељ и непрестани пратилац црквеног живота у свим његовим пројавама, а црквена мисија кроз то – молитвена мисија, онда је и молитвеношћу прожета мисија, једина истинска црквена мисија која све препорађа и рађа дивне и благословене плодове.
      По јеванђелској причи о сејачу и семену (Мт. 13, 18) сви људи у историји човечанства, који се било када у свом животу сусретну са Речју Божијом, могу се поделити у четири групе. Први су они који имају каменито срце. У срцима таквих људи никада не може да никне и да роди јевнђелско семе, јер уместо Бога, њима већ управља сатана. Други су они људи, који су непостојани у врлини. Такви када чују реч Божију одушеве се, али крст и подвиг вере не могу нити желе да прихвате. Трећу групу чине они људи који су идолопоклоници овог света, поробљени сластољубљем и властољубљем, те због тога у њима Реч Божија буде угушена и не доноси плода. Тек четврта група људи се упоређује са добром јеванђелском земљом. Они када чују Реч Божију прихватају је и једни доносе плод по тридесет, по шездесет и по сто (Мт. 13, 8). Наведена прича о сејачу и семену нам указује на «трагедију људске слободе». Слобода је велики дар Божији, који сваки човек, на жалост, може да злоупотреби и уместо да остане да живи у слободи коју му је Бог даровао (Адам у рају), он добровољно постаје роб страсти и смрти (Јн. 8, 34). Без обзира на значај и јасноћу ове приче, Црква мора увек да говори речи светога апостола Павла тешко мени (1. Кор. 9, 16), то јесте нама, ако не проповедамо Реч Божију, односно Свето Писмо, без обзира да ли ће је неко прихватити или не.
      Вечерас налазећи се пред Вашом љубављу имам радост и част да Вам пренесем молитвене поздраве целокупне редакције „Православног мисионараˮ, а особито нашег уредника презвитера др Оливера Суботића, по чијем благослову сам овде са Вама. Осећајући се као свој међу својима и као један од Вас, подсећам Вас да је „Православни мисионарˮ часопис са дугом традицијом и мисионарско гласило наше помесне Цркве које већ више од шездесет година врши свој задатак – шири реч љубави Божје. У ово благословено делу уградили су се многи, почев од првог уредника, блажене успомене епископа браничевског Хризостома (Војиновића), који је био и остао тихи глас и утемељивач нашег часописа, онај који је трасирао мисионарске кораке „Православног мисионараˮ. Њега наслеђује тадашњи јеромонах, а данас Епископ новосадски и бачки др Иринеј, који је оставио велики траг у нашем часопису, зато се често каже да је златно доба „Православног мисионараˮ нераскидиво везано за личност Епископа Иринеја који је себе уграђивао, а и данас молитвено себе уграђује у ово велико дело. Након владике Иринеја једно време уредник је био Епископ шабачки (тада шабачко-ваљевски) Лаврентије, а од 2008. године до данас, уредник је презвитер др Оливер Суботић. 
      Јаке су везе манастира Острога и „Православног мисионараˮ, јер велики део тиража нашег часописа долази до ове светиње. Наш драги брат Раде, али и проф. Александар, су наши верни сарадници и сатрудници и они сведоче о тој јакој вези ћивота Светога Василија и званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. 
      Међу Вама видим велики број младих људи, то ме посебно радује, јер наш часопис је намењен и посвећен младим људима, наш часопис је укрепљење свима који се налазе на путу боготражења и живота по Богу. Међу Вама се налазе две наше сестре које су посебно даровите. Радујем се што су вечерас са нама, то је израз њихове љубави према овом светом месту и ћивоту Светога Василија. Њих две су написале и спевале песму Анастасији-Ани Јовановић, мајци Светога Василија. Драге моје сестре, нека Вас Господ утврдим у том делу Ваше љубави, а ја Вам желим да сваке године припремите и снимите бар по једну песму у славу Божју. Сачувајте ту љубав, живост и жељу да кроз песму прослављате Господа. 
      Гледајући Ваша насмејана лица и осећајући Вашу срдачност и љубав, своје излагање бих завршио подсећањем да без христолике љубави и спремности на праву и истинску хришћанску љубав, нема успеха у мисији. Проповед и мисија увек подразумевају више дела него речи. Ако ми имамо љубави једни према другима, ако по тој љубави живимо и деламо, свака наша реч ће имати смисао и снагу. Љубав је друго име за Бога, Он је безгранична и сушта љубав, зато свакога човека призива да буде делатник љубави јер се у томе остварује смисао и циљ нашега живота.  Права љубав је небеска љубав, а земаљска је само бледа слика те љубави. Љубав је неостварена и она је једно од имена Божјих. Понављам, Бог је љубав. Главна догма вере хришћанске јесте вера у Свету Тројицу Бога љубави. Ту љубав у Светој Тројици тешко можемо да замислимо. Отац је сав у Сину, Син у Оцу, а Дух Свети у Оцу и Сину. Особина љубави је да једно љубеће лице жели да утоне у љубљено лице - несливено. Хришћанска вера јесте вера љубави. Љубав је сишла с неба и није изникла на земљи. Дакле, Бог је извор љубави који се дајући не смањује и примајући не богати се. Љубав је радост, а цена љубави је жртва. Љубав је живот, цена љубави је смрт. Како је на једном месту записао Свети владика Николај: „Хришћани не смеју љубити земаљско богатство јер ће онда гонити друге људе да служе тој њиховој бесловесној љубави и ум ће им потамнетиˮ. 
      Као хришћани, љубећи Бога, видимо дела Божја у свету, пратимо промисао Божју и видимо да Бог бди над свима. Ми се радујемо љубављу Божјом и ту радост не може да помуте искушења са којима смо суочени. Хришћанин осећа да га штити Божја промисао. У „Молитвама на језеруˮ Свети владика Николај каже: „Кад сам спојен с Тобом љубављу, онда не постоји небо и земља - постоји само Бог. Нити постоји онда ја и ти, постоји само Богˮ. То је, браћо и сестре хришћански начин постојања. Наши ближњи су видљиво поље, на коме ми показујемо љубав своју према невидљивом Богу. Наши ближњи су школа за нас у којој се ми вежбамо у најсавршенијој љубави - љубави према Богу. Само Богу познат је број светих угодника који су имали у највећој мери љубав према Богу и ближњима. Један у сабору тих светих угодника је и Свети Василија, чија љубав нас вечерас греје, а уверен сам да ме управо његова молитвена и очинска топлина побуђује на ово слово о љубави. Дакле, угодници Божји су показали, својим животом и безбројним примерима, у чему се састоји љубав према ближњима. Врхунац љубави према ближњима, по речима Спаситељевим, јесте: „Да ко живот свој положи за пријатеље својеˮ (Јн. 15, 13). Права и истинска љубав подразумева да победимо своје „јаˮ, да победимо свој егоизам и самодовољност, и да тако отварамо своје срце за свакога, то је једина права мера људскога живота. Чиме човек доказује да љуби Христа? На то питање Спаситељ одговара: држањем заповести. „Ако љубите Мене, заповести Моје држите“ (Јн.14,15). Љубав је увек делатна, активна; увек у делима. Она је увек сила и моћ којом се свака реч Христова оваплоћава у дело. Љубав не само сједињује човека са Христом, већ га сједињује са Богом Оцем и са људима. Према сведочанству Преподобног Јустина Ћелијског: „Циљ је хришћанства да следбенике Христове унесе у сферу Тројичног Божанства, да их учлани у живот Тројичног Божанства, да их овековечи вечношћу Тројичног Божанстваˮ. 
      Са овим речима све Вас срдачно поздрављам, остајем у љубави и молитвено једно са Вама, и још једном благодарим свима на пажњи и љубави, као и на указаном гостопримству и прилици да у окриљу ћивота Светога Василија одржим ово предавање. Драги моји, срце је моје молитвено отворено за свакога од Вас, зато нека нас Свети Василије сачува у овој љубави и молитвеној заједници.
       
      Катихета Бранислав Илић,
      у Горњем манастиру Острогу, 
      17. јула 2021. године
                        Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.


       
      Звучни запис разговора
       
      У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.
      У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.
       
                                       
      Извор: Радио Светигора
×
×
  • Креирај ново...