Jump to content

Може ли се волети без жртвовања

Оцени ову тему


Препоручена порука

vladeta_jerotic_naslovna-759x500.jpg

 

Много је говора било и остало код свих народа света, у нашем народу посебно, о жртви и жртвовању, па ипак много шта је остало нејасно и противречно. Тако се најчешће говори и пише о жртви као губитку и лишавању, о човеку-жртви који неправедно страда, у ранијим временима и чешће, о жртви која се приносила боговима при верском обреду на дар. О. Антоније Блум, међутим, упозорава да у хебрејском, грчком, латинском и словенским језицима реч жртва (мада је у Вуковом Рјечнику нема) потиче од речи свето – то значи учинити нешто светим,
посвећеним, а не изгубити га.
Ранији облици жртвовања, готово код свих старих народа, састојали су се у људским жртвама које су једино могле – тако се веома дуго времена веровало – да ублаже љутину и освету богова над грешним
људима и народима, али и да та жртва осигура плодност, па и да служи као предохрана против болести, глади, смрти и демона.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

У религиозној, али и друштвеној историји Запада, пресудно је било библијско казивање о жртвовању Исака када је Бог одбио Аврамову жртву, постављајући овна уместо човека као жртвени дар. Примери жртвовања
животиња код палеолитских ловаца који претходе неолитским земљорадницима и сточарима, као и жртвовање биљака, воћа и цвећа у Индији, у ведском култу соме, не умањују значај далеко веће распрострањености
људских жртава, нарочито сурових код старих Ацтека, али пре њих у цивилизацији Маја (не и код Толтека који су као народ постојали пре Ацтека и Инка код којих је деифицирани толтечки владар Кецелкоатл одбијао да му се приносе људске жртве). Узиђивање живих мушкараца и жена као облик жртвовања био је такође распрострањен код многих народа (позната је наша народна песма “Зидање Скадра”).
Касније и много касније, људска жртва симболично је замењивана код појединаца у разним религијама: одрицањем од хране (строг пост), говора (трапистички римокатолички ред), друштва, сексуалног нагона итд.
Прагматички вид жртвовања био је нарочито познат код Римљана од којих је остала латинска формула: Do ut des (дајем да би ти дао мени). Овај облик жртвовања-подмићивања, као остатак прадавног анимистичкомагијског начина размишљања, одржао се до дана данашњег, као живо сведочење безвременог трајања архајско-племенско-инцестуозног у дубоким слојевима људске психе.
Требало је да прође много хиљада година сталног трајања жртвовања као дарова-подмићивања, најпре небеским, онда земаљским боговимацезарима, да би се стигло до саможртвовања, или жртве као чина одрицања нечега драгог у корист другога. Када је реч о религијама, вреди споменути индијског бога Пурушу – у Ригведској химни, Пуруша је бог
створитељ у облику човека – који самог себе приноси на жртву »систематски се комадајући како би створио све космичке елементе«.

 

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Најузвишенији вид саможртвовања остварен је у хришћанству, јер је Исус Христос “син Божији и човечији” тај који постаје божанском жртвом, јагње принесено као дар за искупљење човечанства. Вера у Христа, распетог и васкрслог, пружа правом хришћанину срећну могућност да почне да се понаша битно друкчије према Богу, људима и самом себи,
него што то његово миленијумима старо несвесно, паганско (анимистичко-магијско) и старозаветно биће (»око за око, зуб за зуб«, дакле непрестана освета) и данас, у XXI веку од њега императивно захтева. Уместо да се и даље понаша рефлексно, као што су се понашали сви његови далеки пагански претци – пре свега приношењем људских жртава боговима или Богу, који најпре кажњава, а онда награђује, потом подмићивањем (данас бисмо рекли корупцијом), издајом и злопамћењем (које се завршава осветом) – хришћански човек (када је то збиља), у прилици је да се учи
новој и једино дозвољеној жртви – самоодрицању из љубави. Већ Еурипид у драми »Ифигенија на Аулиди« успева – смемо ли говорити о генијалном 
наслућивању доласка Месије грчког трагичара, слично Вергилијевом наслућивању у IV веку »Буколика«? – да Инфигенијина жртва буде не само добровољна, него из љубави. И, како тада Еврипид завршава драму?
Богиња Артемида шаље заклану јеленицу да замени девицу Ифигенију (као оно у XVIII веку пре Христа код Аврама)! Шта је то? Еволуција божанства, развој људске свести на њеном путу према Богу – у сваком случају развој?

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Према светом Јовану Кронштатском љубав према Богу и ближњем, без жртвовања не постоји. Свети Григорије Богослов, шеснаест векова раније, већ је говорио ово исто: љубав подразумева, не само давање и примање, већ и способност жртвовања. Да бисмо, међутим, избегли замку саможртвовања из разлога самокажњавања (pars pro toto у психосоматским болестима), или зато што смо на жртву принуђени, или што се жртвујемо из гордости (уместо да жртвујемо гордост – Достојевски!) – једино је љубав та моћна сила која вером и надом у Христа нашу жртву чини
здравом. Још су старозаветни пророци Осија и Језекиљ говорили, слутећи долазак Месије у свет, пресудне Христове речи у Матејевом Јеванђељу (прича о “Милостивом Самарјанину”). Отуд, једина исправна жртва, од времена Исуса Христа, јесте милосрдна жртва, милосрђе. Оно нам изгледа данас теже и напорије него било која друга неделатна, погрешна и болесна жртва коју непрестано, и невољно чинимо, и као појединци и као народ, јер више не умемо да волимо. Када нисмо вољени и не волимо, природно је (у смислу нехришћанске природности) да смо себични, да смо биолошки заокупљени собом, (како је запазио још Владимир Дворниковић у “Карактерологији Југословена”) да је принцип задовољства јачи од принципа реалности, да смо материјалисти и атеисти. Како поново заволети и само онда сазнати шта значи добровољна жртва? Повратком хришћанским Оцима, али с пуним знањем и искуственим сазнањем шта се све значајно одиграло у току две хиљаде година хришћанске цивилизације и културе, при томе не прескакати ни Маркса, ни Ничеа, ни Фројда, али их изнутра хришћанским преумљењем за собом оставити.

 

image_2021-05-03_230617.png.5cb6826512b412cd600e0c52261cc69c.png

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      -Патријарх Порфирије рукоположио ђакона др Србољуба Убипариповића у свештенички чин-
      На празник Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског, 22. маја 2021. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је началствовао, уз саслужење Преосвећеног Епископа бачког г. Иринеја, светом архијерејском Литургијом у Светониколајевском храму у Земуну.

       
      Том приликом, Патријарх је рукоположио ђакона Србољуба Убипариповића, ванредног професора на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, у свештенички чин. Пожелевши новом посленику у винограду Господњем да проповеда Јеванђеље Христово верном народу Божјем онако како је то чинио Свети Николај, Патријарх је истакао: „Ми се такође Богу молимо да му благодат, коју је у чину овога рукоположења примио, буде стални сапутник, да прожима сваку његову мисао читав његов живот и да се оваплоти у свакодневним конкретним делима, како би његова свештеничка служба била њему на спасење и на корист Цркве“.
      „Истина Христова нема компромиса и не може се уподобљавати духу овога света. Не може се удварати духу овога света само да би споља била прихваћена. Та истина постоји да бисмо се преображавали, а тај преображај се остварује благодаћу Божјом, али и нашим учешћем и сарадњом са благодаћу Божјом. То се чини, пре свега, нашом исправном вером, а онда и животом који треба да буде живот смирења", поручио је патријарх Порфирије.
      На крају беседе Патријарх је позвао верни народ да на Спасовдан узме учешће у литији поводом славе српске престонице која ће у 19 часова кренути од Вазнесењске цркве до храма Светог Саве на Врачару.
      На торжественој светој Литургији саслуживали су архијерејски намесник земунско-новобеорградски протојереј-ставрофор Божо Бакајлић, протојереј-ставрофор Драгомир Убипариповић, протојереј Зоран Крстић, јереј Иван Фаранов, јеромонах Сава (Бундало), новорукоположени свештеник Србољуб Убипариповић и ђакони Радомир Вручинић, Мирослав Николић и Томислав Крчмар. Појао је хор Николајевске цркве под руководством диригента Светозара Вујића.
      Након свете Литургије патријарх Порфирије је, у присуству епископа Иринеја, свештенства и верног народа благословио славске дарове породице Арсић и старешине Николајевског храма протојереја Драшка Тепавца и свештеног братства.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Раније се говорило да је море код Шибенику најмање слано, јер је ту ушће реке Крке, а онда су истраживачи отишли на четири метра дубине и открили да је, уствари, овде, море најсланије, ако не претерују, на целом Јадрану.

      Било је потребно да се неко потруди и мало дубље погледа па да сазнамо да доток слатке воде не мора нужно да значи да ће морска вода бити мање слана. Исто је и у мору људи, могу се састајати и мешати они који се различито крсте, а да опет остане свако свој.
      Екипа Око магазина била је у Шибенику, овде је седиште наше Епархије далматинске, а Никодим Косовић је први владика који после много времена слободно у мантији корача уским улицама, трговима и обалом. Ово је шетња на коју смо ми, рођени почетком 80-тих година дуго чекали, а прича намерно почиње из улице која се зове Добрић, а крај ће бити узводно уз реку Крку, у манастиру Крка.
       
      Уредник: Горислав Папић
      Аутор: Далибор Жарић
       
      Извор: РТС
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На изненађење свих Месија је дошао не уз трубе и фанфаре него на скромном магарету. Тиме је Господ Христос показао да је Бог створио човека по својој слици и прилици као слободно биће да би човек слободно одговорио на бескрајну љубав и милосрђе Божје, поручио патријарх Порфирије.
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 25. априла 2021. године, на празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим – Цвети, свету архијерејску Литургију у Саборној цркви у Београду.
      - Господ Исус Христос није био очекивани месија који је велики војсковођа и владар, јер благодат Божја не мења свет споља, а Бог не жели робове и покорне себи људе. Господ Исус Христос иде победоносно и тријумфално кроз Галилеју ка Јудеји и пролази кроз Витанију. И кроз ту причу видимо да у животу Христовом ништа није случајно, а исто тако ни у нашим животима ништа није случајно, рекао је патријарх Порфирије, нагласивши да је у Витанији Господ вратио у живот Лазара који је већ четири дана био поробљен смрћу:
      - Христос је намерно сачекао четири дана док није дошао ка свом пријатељу који је већ био умро. Циљ тог чина био је у томе да се сви увере да је он заиста мртав да неко не би посумњао у тај чин. А Господњи плач над умрлим пријатељем потврда је нама да смрт није нешто што је природно, није нешто што нам је од Бога дато, поучио је патријарх Порфирије.
      - Прошавши кроз Витанију, Господ улази у Јерусалим где га дочекује мноштво народа. Дошли су сви у одушевљењу сматрајући да је то онај Месија којег су чекали. Али они су чекали великог војсковођу да покори све народе света. Очекивали су Месију као земаљског цара. Уз помоћ кога они треба да управљају светом. Међутим, на изненађење свих дошао је Месија не уз трубе и фанфаре него на скромном магарету. Тиме је Господ Христос показао да је Бог створио човека по својој слици и прилици као слободно биће да би човек слободно одговорио на бескрајну љубав и милосрђе Божје. На тај начин човек одговара на љубав која спасава читав свет и спасава све људе, али не насилно. Не тако што се спасење намеће, него тако што се оно љубављу и вером усваја, закључуо је патријарх Порфирије.
      Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију саслуживали су јеромонах Сава (Бундало), јереј Арсен Миловановић, протођакон Дамјан Божић и ђакон Радомир Врућинић, ипођакони Владимир Јелић и Његош Стикић, као и чтечеви Андреј Јелић и Павле Јовановић.
       
      Извор: Радио Слово љубве
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Другу недељу Великог поста - Светог Григорија Паламе, 28. марта 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим началствовао је Светом архијерејском Литургијом у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини.

       
      Епископу Херувиму саслуживали су архимандрит Мирон (Вучићевић), настојатељ манастира, протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији и ђакон Војислав Николић, ђакон при дворској капели у Даљу.
      Епископ Херувим беседио је сабранима:
      -У име Оца и Сина и Светога Духа!
      Часни Оци и драги народе, нек је благословен дан у који нас је Бог сабрао под сводовима овога светога храма, да прославимо, славимо и величамо име Његово, да бисмо примили благодатне Дарове за живот вечни, кроз Тело и Крв Господњу. Кад год смо сабрани једни са другима, и кад живимо у литургијској заједници, ми имамо пуноћу и благодат живота, осећамо пуноћу и благодат заједнице, осећамо благодат присуства Божијега. Јер је то теологија и философија живота! Теологија и философија свега онога што је Бог оставио човеку, што смо кроз молитве у Светој Литургији и данас чули: ”Ово чините у мој спомен, јер кад год једете Тело и Крв моју, смрт моју објављујете и Васкрсење моје исповедате“. То су тајне живота. То су тајне подвига и живота у Христу. Неможемо живети у Христу, ако немамо то сведочанство и не испуњавамо тај спомен - као што смо то чули у литургијским песмама и химнама.
      Данашње Свето Јеванђеље, Светог апостола и јеванђелиста Марка, нас управо упућује у томе смеру: да чврстина вере може чинити чуда. Иако поред многих фарисеја, садукеја и осталих људи зле намере, ако је чврстина вере присутна, и одузети на одру чак може да прохода. Зато морамо имати чврсту веру да је Бог заиста Спаситељ, Створитељ, Избавитељ рода људскога, и само сњом можемо да побеђујемо све наше похоте, страсти и хтења, све тешкоће и муке које ће на нас непрестано долазити и тећи као реке. Искушења увек долазе и она су неминовни део човековога бића, јер нас она истинито враћају ка Богу. Враћају нас ка ономе циљу ка којем треба да идемо, воде нас ка Христу. Све те недаће опомињу нас са једним циљем да нисмо светитељи у овоме свету, већ да смо грешни људи. Управо је то последица Адамове палости коју ми носимо као прародитељски грех до данас. Али, ако мало дубље сагледамо, видећемо да нас све то не треба одвраћати од Христа, већ треба да нас усмерава ка самоме Христу. Искушења и недаће су ту да нам буду путокази нашега смирења, наше вере и љубави ка Богу, а то најбоље можемо да доживимо када смо болесни, јер тада имамо само један циљ у своме животу - да оздравимо. Тада се сви сетимо Господа Бога и свих дела његових и свега онога што желимо и ка чему као људи стремимо - оздрављење и подизање са болесничке постеље. То је то искушење које долази, и које нас у сваком моменту упућује ка Богу и истинитом животу у Христу.
      Наша света обитељ имала је овде велики благослов и заиста велику пуноћу љубави и милости Божије, у јучерашњем чину монашења, нашега брата и оца Ангеларија. Он ће овде заједно са нама служити Господу и да се Богу моли, да молитве приноси за спасење своје душе и за род људски. Ако ме моје знање не вара, мислим да је ово прво монашење у овој светој обитељи и да је отац Ангеларије први који примио монашки постриг у овоме светоме манастиру, јер сви монаси и монахиње су већ били у монаштву када су овде обитавали. Наравно, ово не треба да буде на његову гордост, већ треба да буде на његово смирење - увек погледом усмереним ка Христу. Као што је Аврам примио госте у Мамријском врту, тако исто наш манастир треба да постане место таквога сусрета, да сав народ који се слеже у овој светој обитељи, буде примљен са љубављу, трепетом и благословом Божијим. Овде је место сусрета човека са Богом, сусрета човека са љубављу Божијом - сусрета човека са Христом. То је наш манастир и то треба да буде свима нама, па и њему, прави пример, пут и стремљење ка коме треба да се сви да гледамо и ка коме сви треба да хитамо и да се уподобљавамо, видевши једни у другима Христа и Бога нашег. Нека би га Господ Бог чувао и крепио, нека му да снаге да истраје у том подвигу, да Крст који је понео буде крст на спасење и васкрсење његове душе и тела, да би осетио благодат и пуноћу Царства Небескога. Нека би Господ дао и свима нама да будемо и останемо у заједници љубави, у заједници Литургије, јер је то по вољи Божијој и то је оно што нас храни, што нас крепи у ова тешка времена, уливајући нам наду, јачајући нам веру и освежавајући нашу душу да можемо да пловимо по бури овога света борећи се са свим искушењима, са којима се, ми као људи, сусрећемо и ка којима идемо.
      Данашња недеља у којој се налазимо је и Недеља Светог Григорија Паламе, а која нас посебно упућује управо на молитву, на један исихастички пут нашега живота. На један подвиг и распињање у Христу, ка оној вечној исихији, ка вечној молитви: Господе Исусе Боже наш, помилуј ме грешнога. То је молитва спасења, то је молитва свакога монаха, молитва свакога човека. Кад на нас наиђе на било какво искушење и било каква тескоба, ми треба да се сетимо ове молитве, спуштајући је у свој ум и срце, да их освежимо, допуштајући Христу да размишља уместо нас. Јер ако Он буде размишљао у том правцу, нећемо онда осетити пут мржње, већ ћемо осетити пут љубави. Нећемо осетити нетрпељивост, него трпљење и све оне врлине које нас требају красити у нашем подвигу живота. То нас је учио и Свети Григорије Палама, то нас уче сви дивни подвижници и оци наше свете Цркве. Зато вера, нада и љубав требају да буду темељи живота свакога од нас хришћанина, јер подвиг живота нас увек ка томе усмерава, ка Богу, ка љубави Његовој и ка Светој божанственој Литургији.
      Нека би Господ дао да нас Свети Григорије Палама и сви Свети увек штите, чувају и руководе у нашем животу, да можемо достојно дочекати благодат Другог Христовога доласка и успешно одржати подвиг нашега живота у остварењу у Богу и ка Христу. Живели, срећни и благословени били! 
       
      Извор: Епархија осечкопољска и барањска
×
×
  • Креирај ново...