Jump to content

Пост и глад и сва ментална стања која глад за месом собом доноси


Препоручена порука

Христос васкрсе!

Данас након васкршњег доручка и ручка, схватио сам колико сам срећан и колико ми је све око мене лепо. До јуче, почео сам да упадам у депресивно стање. Све је почињало да ми буде тескобно, заморно, појачано ми се спавало, Боже прости - у неколико наврата ми се огадио живот који водим, иако никакав разлог за то тренутно, Богу хвала, немам.

И све је то нестало након јаја и сира за доручак, те комада меса за ручак. Није промена времена, није ништа друго, обичан комад меса и јача храна су ми вратили задовољство и оно је кренуло да се прелива и на људе око мене. Пре тога, постио сам током целог поста, и то чак и не на води, него на уљу, што је апсолутно комплетна исхрана. Нисам био гладан меса, нисам осећао ништа по том питању, а опет - данас, сваким залогајем меса, као да сам у себе уносио срећу.

Каква су ваша искуства са постом? Колико постите током целог периода поста и да ли се и код вас то одрази и на ментално стање?

Извињавам се ако је ово питање глупо или ако делујем као неко ко не уме да заузда сопствени стомак, али заиста нисам од оних који пате за храном и "не могу" без нечега... али испада да сам ипак зависнији од хране него што сам тога био свестан. :(

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

То сазнање ти је на већу корист, него да си постио са лакоћом на води, па умислио да си некаквав испосник.

И ја сам данас једва дочекао да дођем из цркве да нешто поједем :D У петак сам већ традиционално јео само увече после изношења плаштанице, а у суботу сам нешто јурцао, заборавио да ручам, узео с'ногу крајку хлеба и попио кафу увече...данас било мало повуци-потегни на Литургији ,али надокнадио сам све касније :smeh1:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 40 минута, Тражитељ рече

И све је то нестало након јаја и сира за доручак, те комада меса за ручак.

Једном ријечју, све је то нестало у изобиљу природе које се јасно одразило и на тијело (природу) у којем блудни син ужива, као у свом имању. Али имању које је присвојио упркос Очевој вољи, само по Његовом допуштењу. То сви радимо и тек када потрошимо природу (то имање) и од њеног изобиља не остане ништа, као нишчи духом се обраћамо (враћамо) Оцу, гладни духа и истине. Јер то, што смо из саме природе црпили, то је и био разлог да блудимо, као богови по природи.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 10 часа, Тражитељ рече

Христос васкрсе!

Данас након васкршњег доручка и ручка, схватио сам колико сам срећан и колико ми је све око мене лепо. До јуче, почео сам да упадам у депресивно стање. Све је почињало да ми буде тескобно, заморно, појачано ми се спавало, Боже прости - у неколико наврата ми се огадио живот који водим, иако никакав разлог за то тренутно, Богу хвала, немам.

И све је то нестало након јаја и сира за доручак, те комада меса за ручак. Није промена времена, није ништа друго, обичан комад меса и јача храна су ми вратили задовољство и оно је кренуло да се прелива и на људе око мене. Пре тога, постио сам током целог поста, и то чак и не на води, него на уљу, што је апсолутно комплетна исхрана. Нисам био гладан меса, нисам осећао ништа по том питању, а опет - данас, сваким залогајем меса, као да сам у себе уносио срећу.

Каква су ваша искуства са постом? Колико постите током целог периода поста и да ли се и код вас то одрази и на ментално стање?

Извињавам се ако је ово питање глупо или ако делујем као неко ко не уме да заузда сопствени стомак, али заиста нисам од оних који пате за храном и "не могу" без нечега... али испада да сам ипак зависнији од хране него што сам тога био свестан. :(

Једноставно, услед нутриционистичког дефицита вегетаријанске исхране долази до здравствених проблема. Тога су вегани потпуно свесни, зато узимају суплементе (B12, K2+D3, Мg, Ω3, C+Fe, Ca, Zn). Познато је да мањак витамина B12 и D3 доводи до појаве депресије (јаја су добар извор витамина D3, a месо добар извор витамина B12). Ми смо себе убедили да је пост нешто здраво, па мислимо да не може да изазове проблеме. Приде, овај наш пост је разрешење на вегетаријанизам (а начин на који га многи људи упражњавају је екстремно нездрав, уместо разноврсног поврћа и орашастих плодова, људи се често ограниче само на кромпир, пиринач, итд. што може само до дијабетеса да доведе), прави пост би било потпуно гладовање и тада тело улази у посебан режим и то је оно што може имати здравствене бенефите (наравно, уколико не траје предуго, у супротном је врло штетно).

Не заборави да смо сви ми телесна бића, и да без хране и воде умиремо. Исто тако без ваздуха. Јеси ли пробао да се суздржаваш од дисања? Сматраш ли себе зависником од кисеоника? То нема везе са зависношћу. Зависност од хране је нешто потпуно друго (нпр. патолошка жудња за слаткишима).

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      "Када је Радио-телевизија Србије крајем априла ове године премијерно приказала моју књигу "Тесла: Духовни лик", тада сам уредници Мреже српске дијаспоре, госпођи Мирјани Раичевић -Тасић, обећао да ће Јавни сервис Србије добити још једну премијерну објаву, везану за друштвену иницијативу у коју ће бити усмерен сав приход (ауторски и издавачки) од продаје поменуте књиге", каже презвитер др Оливер Суботић за РТС.

       
      Неколико дана после емитовања те емисије процес регистрације Задужбине „Петар Мандић" био је завршен - 26. априла 2021. године организација посвећена неговању успомене на Теслине претке, кроз циљеве који се изводе у савременом контексту, званично је почела са радом.
      Задужбина „Петар Мандић" је, у идејном смислу, пројектована средином 2020. године, током финалних радова на књизи Тесла: Духовни лик. Сасвим случајно (или, боље рећи, дубоко промисаоно) формирање Задужбине се десило тачно стотину година од рођења човека чије је име одабрано за њен назив. У питању је Петар Мандић, доајен послератне културне сцене Нове Вароши, и први и дугогодишњи директор нововарошког Дома културе. Овај човек је био једна од изразито племенитих личности које су обележиле другу половину 20. века нововарошког краја, а у професионалном смислу, особа која је пружила озбиљан културни допринос маленом граду подно планине Златар. 
      Задужбина „Петар Мандић" је, дакле, непрофитна организација која има добротворне циљеве духовног, културног, научног, привредног, националног и општедруштвеног карактера. Оно што је специфично за њу јесте да је у сржи њене делатности афирмација лика и дела предакâ Николе Тесле, на начин који их користи као парадигму. Назив Задужбине, премда је везан за личност из другог временско-просторног контекста, у посредном смислу је повезан са Николом Теслом јер је име Теслиног ујака-свештеника, који је одиграо важну улогу у његовој младости, пре монашења било Петар Мандић. Истовремено, идеја стварања Задужбине поклопила се и са јубилејом од 180 година рођења тог изузетног свештенослужитеља Српске Православне Цркве. У том смислу, може се рећи да Задужбина „Петар Мандић" носи име по једном заслужном културном делатнику, а своје циљеве усмерава на основу лика и дела истоименог свештенослужитеља СПЦ.
      С обзиром на то да је рад Задужбине „Петар Мандић" усмерен на неговање успомене на Теслине претке - конкретно: фамилије Тесла, Мандић, Калинић и Будисављевић - њен оперативни циљ је подизање специјалног етно-музејског комплекса у селу Радоиња поред Нове Вароши, у непосредној близини једне од највећих трафостаница на Балкану, која је ове године изграђена у Суботића пољу, недалеко од Природног резервата „Увац". Тај етно-музејски комплекс би се подигао у славу Божију (због чега ће једно од кључних обележја бити велики Часни Крст), а у част предакâ Николе Тесле, који су махом били православни свештеници и/или војници-граничари у Аустријској империји. Свакој од наведених фамилија од којих Тесла води порекло биће посвећена посебна архитектонска целина у оквиру поменутог комплекса.
      У стратешком смислу, Задужбина има неколико циљева, који су засновани на животу и делу Теслиних предака који су имали велики утицај на највећег српског проналазача свих времена. Пре свега, реч је о Теслиним родитељима - оцу, протопрезвитеру Милутину Тесли, изузетном свештенику Српске Православне Цркве; и мајци, Георгини, свештеничкој ћерки пореклом од лозе Мандића која је Српској Цркви дала на десетине свештеника.
      Посебан фокус Задужбине је на афирмацији лика и дела Теслиног ујака, напред поменутог протопрезвитера Петра Мандића, потоњег митрополита дабробосанског Николаја. Примера ради, као што је ујак Теслу стипендирао на студијама када је овај остао без оца, а после студија и материјално помагао када је то било неопходно, тако и Задужбина „Петар Мандић" за један од циљева има стипендирање младих студената техничких и других наука, и то првенствено оних који имају добре оцене, а који су остали без једног или оба родитеља. Исто тако, имајући у виду значај ујака-свештеника који је Николу Теслу директно увео у Декартову философију (која је, подсетимо, кроз теорију етра била од темељног значаја за Теслин каснији проналазачки приступ), и Задужбина „Петар Мандић" има за циљ популаризацију квалитетног дијалога између религије, философије и науке у нашем друштву.
      Родитељски дом је био основ од ког је Тесла кренуо даље. Оно што је понео из куће било је незаменљиво и дало му је подстицај за развој, узевши у обзир родитељску љубав и пажњу, као и жеђ за стицањем знања које је стекао још у детињству, кроз богату очеву библиотеку. Зато ће Задужбина „Петар Мандић" радити на развоју школâ родитељства у Србији и подстицати пројекте образовања који се тичу развоја емотивне интелигенције код деце. Опет, по узору на оно што је Тесла усвојио од најмлађег узраста по угледу на најближе породично окружење, доминантно обликовано православним хришћанством и његовом узвишеном етиком која на диван начин спаја правду и милосрђе, Задужбина „Петар Мандић" ће радити на подизању друштвене свести у погледу уравнотеженог образовања, које подразумева пре свега формирање моралног лика младих нараштаја, чему ће природно следовати и стимулација њихових интелектуалних способности, према моделу који је свештеник Милутин Тесла покaзао у раду са својим сином док је још био дете, о чему је сам Никола Тесла оставио јасно сведочанство у својој аутобиографији.
      Поред наведених циљева, глобална афирмација оног најбољег што српски народ има у својој историји и традицији, и развијање добросуседских односа између православних Срба и осталих балканских народа, су додатни циљеви чијем ће испуњавању Задужбина бити посвећена. И то ће чинити по угледу на два велика миротворца, Теслиног оца и ујака, који су градили мостове поштовања и разумевања када је реч о односу према римокатолицима и муслиманима.
      Мото Задужбине „Петар Мандић" је ЗНАЊЕ, ПРАВИЧНОСТ И НЕСЕБИЧНОСТ, што су три врлине које је Никола Тесла описао као веома ретке, а веома потребне у нашем времену. Тај мото је истовремено и вредносни систем који Задужбина жели да пренесе пре свега младим нараштајима, на којима остаје задатак даљег обликовања савременог српског друштва.
      Сви који су до сада укључени у рад Задужбине „Петар Мандић" су нешто своје даровали или се нечега свог одрекли у њену корист, било да су то материјални ресурси, рад или личне способности. У времену дивљачког капитализма (никада ми неће бити јасно зашто га зову „либерални" - прим. О. С.) идеја да се нешто даје друштву (уместо да се од њега брутално и безобзирно отима, као што је све чешћи случај) кроз Задужбину „Петар Мандић" треба да добије додатни подстрек. Притом, оно што дајемо, дајемо од срца, а оне у које улажемо обавезујемо искључиво чашћу и савешћу. Тако ће, примера ради, обавеза студената који буду добили стипендије бити искључиво морална: да и сами, у мери којој могу, помогну неком ученику када заврше своје студије и постану финансијски способни да и друге подрже.
      Пред Задужбином „Петар Мандић" је дуг пут, а први кораци су, као и увек у животу, најтежи. Но као што је у случају проходавања кључна упорност и подршка околине, тако и ми имамо веру да ћемо уз подршку племенитих људи, а пре свега уз помоћ Божију, у годинама које су пред нама испунити своју мисију. А све људе добре воље који желе да нам се придруже у ширењу идеје и духа задужбинарства, алтруизма и пожртвованости, духа који је дубоко у генима српског народа и који нас је одржао све ове векове, од свег срца позивам да нам се у овом пројекту придруже!
      Аутор текста је свештеник при храму Светог Александра Невског у Београду и један од оснивача Задужбине „Петар Мандић".
       
      Извор: РТС / Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Последњих недеља и месеци многи људи су помрли од короне или са короном. Стога се у нашим новинама чешће него раније објављују смртовнице или посмртнице (вести о нечијој смрти, читуље), некролози, сећања на покојнике и други слични текстови. У њима се, међутим, по неписаном, али општеприхваћеном правилу, никад не каже: „Обавештавамо родбину и пријатеље да је наш драги отац, брат, деда… умро” него се увек користе изрази и обрти који потичу из хришћанске вере и црквене традиције: „Обавештавамо… да је наш драги отац, брат, деда… преминуо (или: упокојио се; или: уснуо у Господу; или преставио се)”. Слична пракса се дâ запазити и у одговарајућим исказима наших земљака муслиманске вере: ни они не јављају да је неко умро него да се „преселио на ахирет”.

       
      Текст у пдф формату
       
      У најновије време често наилазимо и на израз представио се уместо преставио се. Сусрећемо га чак и у црквеној штампи. Али да ли је он исправан и препоручљив? Пре него што изложимо свај одговор на то питање, хтели бисмо да најпре укратко објаснимо значење његових синонима или еквивалената који се употребљавају напоредо или наизменично са њим, уз претходну напомену да и он и они представљају речи преведене са грчког језика, у своје време такође христијанизованог или оцрквењеног, са семантичким спектром ширим од оног из класичног, претхришћанског периода.
      Почећемо са именицом покој (на грчком ἀνάπαυσις) која је и у корену глагола упокојити (ἀναπαύω) и упокојити се (ἀναπαύομαι), придева покојни или почивши, као и именицâ покојник, упокојење, покојиште и покојство. Из „Речника српскохрватскога књижевног језика” Матице српске (књ. 4, Нови Сад 1971, sub voce, даље s. v., односно под наведеном речју) сазнајемо да покој значи мир, тишину, одмор, починак, а отуд, у старинској употреби, и мировину или пензију, али и смрт као вечни мир. Следствено, глагол упокојити значи умирити, одморити, или подарити мир, подарити починак. „Са светима упокој, Христе, душу слуге Твога…”, појемо приликом сахране и на подушјима (помени, парастоси или панихиде). Повратни глагол упокојити се значи, дакле, смирити се, починути, одморити се. За покојника често и кажемо да је починуо у миру или да се одморио. Ваља напоменути и то да, као што грчка реч мир (εἰρήνη) у Светом Писму и у језику Цркве уопште има много шире значење него што је пуко одсуство рата или сукоба, тако и именица покој има шире значење него што је некретање или мировање, те дискретно указује на појам духовног испуњења. То је осетио и велики теолог, усто врстан зналац грчког језика, свети Јустин Ћелијски, па је прозбу „да Господ упокоји душу његову тамо где праведници почивају” превео слободно, али суштински верно, на следећи начин: „Да Господ упокоји душу његову тамо где праведници блаженствују”.
      Сада прелазимо на синтагму уснути у Господу (грчки κοιμῶμαι, ἐν Κυρίῳ или без тога) и на друге изведенице из овога корена – партицип уснули (грчки κοιμηθείς и κεκοιμημένος, црквенословенски и архаично српски усопши) и именицу уснуће (грчки ἡ κοίμησις, црквенословенски успеније). Библијски језик је веома реалистичан – понекад понеки израз зазвучи и натуралистички – и зато се Библија не либи да помиње смрт и умрле или мртваце. Тако, например, Сâм Христос Спаситељ младићу који жели да Га следи, али Га моли да му допусти да најпре оде и сахрани оца, упућује речи: „Хајде за мном, а остави нека мртви покопају своје мртваце” (Мат. 8, 22; ср. Лук. 9, 60).  На исти начин, без околишења, Христос говори и о смрти која Њему предстоји: „…Син Човечји биће предан прво-свештеницима и књижницима и они ће га осудити на смрт”, али Он ће трећега дана васкрснути (Мат. 20, 18 – 19 и Марк. 10, 33 – 34). У Гетсиманији, пред страдање и распеће, каже: „Жалосна је душа моја до смрти” (Мат. 26, 38 и Марк. 14, 34), а више пута „говораше указујући каквом ће смрћу умрети” (Јов. 12, 33 и 18, 32). После Васкрсења указује и апостолу Петру на то „каквом ће смрћу прославити Бога” (Јов. 21, 19). На путу у Емаус Клеопа пита Васкрслога Господа, не препознајући га: „…Зар ниси сазнао (…) како га предадоше првосвештеници и старешине наше да буде осуђен на смрт и разапеше га?” (Лук. 24, 18 – 20). Могли бисмо навести још оваквих и сличних места, али и ово је сасвим довољно.
      Кад је, међутим, реч о вернима, особито хришћанима, махом се појам смрти замењује појмом сна јер смрт није прелазак у ништавило него својеврсно рађање за живот после живота, испуњен ишчекивањем свеопштег васкрсења мртвих и живота будућег века. Опет ћемо као пример навести речи Христове. Када Јаиру саопштавају: „Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља” (Лук. 8, 49), Христос узвраћа речима: „Не плачите, није умрла него спава” (8, 52), а присутни му се подсмевају „знајући да је умрла” (8, 53). Читаву повест о томе како Христос васкрсава и враћа у живот Јаирову кћер бележе сва три синоптичка Јеванђеља (Мат. 9, 23 – 26; Марк. 5, 35 – 43 и Лук. 8, 49 – 56). Исто тако, пре но што ће васкрснути Лазара из Витаније, Христос каже присутнима: „Лазар, пријатељ наш, заспао је…” (Јов. 11, 11). У наставку читамо: „Онда рекоше ученици његови: Господе, ако је заспао, устаће. А Исус им беше рекао за смрт његову; они пак мишљаху да говори о починку сна. Тада им Исус рече отворено: Лазар је умро” (Јов. 11, 12 – 14; читаво сведочење о васкрсењу Лазаревом: Јов. 11, 1 – 46). Тако се изражавају и писац Дела апостолских (7, 60: свети првомученик Стефан усну; 13, 36: цар Давид усну) и свети апостоли Петар (IIПетр. 3, 4: „Оци уснуше”) и Павле (IКор. 7, 39: усни, а у неким рукописима умре; 11, 30: „…Доста их усну”, у значењу умире; 15, 6: „…Неки уснуше”, а среће се и варијанта „неки помреше”; 15, 18: „Они који уснуше у Христу”; 15, 20: Христос је „Првина уснулих”, и тако даље). Не треба посебно истицати да Црква у својим богослужењима покојнике понајчешће означава као „уснуле слуге Божје” (усопшија раби Божија). Занимљиво је да већ цитирани Речник Матице српске (књ. 6, Нови Сад 1976, s. v.) не зна за значење глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули у својству хришћанске замене за речи умрети, смрт и умрли него региструје само обична значења утонути у сан, заспати и уснити.
      Од глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули, познатих, углавном, у богословски и литургијски култивисаним круговима, кудикамо су, у савременој језичкој пракси, учесталији изрази преминути и преминули. Сусрећемо их редовно, напоредо са изразима упокојити се, покојни, покојник и упокојење. Матичин Речник (књ. 4, Нови Сад 1971, s. v.) наводи разна значења глагола преминути (изгубити се, нестати, ишчезнути; минути, проћи, као у стиху „неко доба ноћи преминуло”; затим прећи, као у стиховима „иде војска крајем Таре хладне и Тару је воду преминула”, и нестати, узмањкати, као у стиховима „град градила пребијела вила…, ево јој је преминула грађа”), али као прво и главно значење наводи умрети. На исти начин радни глаголски придев преминуо, преминули, има прво и главно значење покојни, умрли, у именичкој служби покојник, а споредно, фигуративно значење минули, прошли, протекли (примера ради, „преминула лета” наместо „минулог лета”).
      Шта би могао бити грчки предложак терминâ преминути и преминули? То је, по нашем уверењу, глагол μεθίσταμαι , заједно са другим речима истога корена: ἡ μετάστασις (метáстасис, отуд и медицински термин метастаза) и μεταστάς. Исти глагол је, смели бисмо да тврдимо, и предложак глагола преставити се и других речи изведених од њега (престављени, новопрестављени, престављење). Преминути је, рекли бисмо, у поређењу са преставити се, само новији, разумљивији, „српскији” превод грчког изворника μεθίσταμαι. Али пре него што укратко проанализирамо грчки предложак, нека нам буде дозвољено да се опет позовемо на Речник Матице српске. У њему, у већ цитираној 4. књизи, s. v., стоји да преставити се значи умрети, а да гдекад гласи и представити се. Али како је могао настати овај старински израз? Ево како: грчко μεθίσταμαι је сложени глагол, verbum compositum, начињен од предлога μετά и основног глагола ἵσταμαι, који, опет, није ништа друго до медијално-пасивни облик активнога глагола ἵστημι, а извор му је прастари индоевропски корен ста- (ср. латинско stare и наше стати и стајати, као и многе друге примере, од санскрита до савремених европских језика). Глагол у активу значи поставити, а у пасиву бити постављен, стајати. Сложени пак глагол μεθίστημι/μεθίσταμαι у активу значи пре-ставити, што ће рећи ставити на друго место, преместити, пренети, преселити и слично, а у медију, односно пасиву, пре-ставити се или бити пре-стављен, тојест бити премештен, преместити се, преселити се, прећи и слично.
      Као што видимо, преставити се и преминути значи уствари исто – „преселити се на другу страну”, прећи из начина постојања овде на земљи у начин постојања од телесне смрти до свеопштег васкрсења мртвих. У широј, слободнијој интерпретацији или парафрази могло би се казати и да преставити се значи стати пред Господа или предстати Господу. Тиме се дâ објаснити, па, ако хоћете, и оправдати, и употреба израза представити се уместо израза преставити се, иначе крајње ретка (Матичин Речник, наведена књига, s. v., спомиње само један пример, пронађен код Иве Андрића: „Представила се Јевда!”). То је, по нама, изузетак који потврђује правило. У закључку, препоручили бисмо да се употребљавају речи преставити се, (ново)престављени и престављење, а да у овом контексту избегавамо речи представити се и (ново)представљени.
      Ту и тамо сусрећемо и глагол ἐκδημῶ (екдимô), који првобитно значи отићи, отпутовати, а у нашем контексту (са πρὸς Κύριον, Господу, или без тога) отићи Господу, преминути, и именицу ἐκδημία (екдимйа) у значењу одлазак Господу, упокојење. Основа се види из придева ἔκδημος (éкдимос), који значи онај ко је отишао из своје земље и свог народа, исељеник, путник, странац, (данас можемо додати и емигрант). Много ређе се употребљава и глагол ἀπαίρω (апéро) у значењу отићи. Данас је, додајмо, потиснута и мал᾽тене заборављена и именица кончина, што је старински пандан грчкој речи ἡ τελευτή у језицима православних Словена, укључујући српски, као што је код нас углавном ишчезао и глагол скончати (грчки τελευτῶ). Кончина значи крај или завршетак овоземаљског живота, дакле смрт или упокојење, односно престављење, а скончати значи завршити живот на земљи, доживети његов крај, дакле умрети или упокојити се, преставити се, преминути. Код старијих црквених аутора, отприлике до светога Владике Николаја и преподобног Јустина Ћелијског укључно, ове речи су у приличном оптицају и важе као стандардни црквени термини. У наше време, међутим, синтагме блажена кончина или мученички скончати постале су неуобичајене. Глагол скончати је, штавише, попримио и известан негативни призвук, те зато рећи да је неко „скончао” уместо да се каже да је преминуо или, просто, да је умро, доста пара уши и делује грубо. Има још аналогних термина, књижевних и народских, као што су предати душу Богу или променити светом, али нема потребе да их посебно објашњавамо.
       
      *Летопис Матице српске, год. 197,
      књ. 507, св. 5, мај 2021, стр. 779 – 783.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке

      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Последњих недеља и месеци многи људи су помрли од короне или са короном. Стога се у нашим новинама чешће него раније објављују смртовнице или посмртнице (вести о нечијој смрти, читуље), некролози, сећања на покојнике и други слични текстови. У њима се, међутим, по неписаном, али општеприхваћеном правилу, никад не каже: „Обавештавамо родбину и пријатеље да је наш драги отац, брат, деда… умро” него се увек користе изрази и обрти који потичу из хришћанске вере и црквене традиције: „Обавештавамо… да је наш драги отац, брат, деда… преминуо (или: упокојио се; или: уснуо у Господу; или преставио се)”. Слична пракса се дâ запазити и у одговарајућим исказима наших земљака муслиманске вере: ни они не јављају да је неко умро него да се „преселио на ахирет”.

       
      Текст у пдф формату
       
      У најновије време често наилазимо и на израз представио се уместо преставио се. Сусрећемо га чак и у црквеној штампи. Али да ли је он исправан и препоручљив? Пре него што изложимо свај одговор на то питање, хтели бисмо да најпре укратко објаснимо значење његових синонима или еквивалената који се употребљавају напоредо или наизменично са њим, уз претходну напомену да и он и они представљају речи преведене са грчког језика, у своје време такође христијанизованог или оцрквењеног, са семантичким спектром ширим од оног из класичног, претхришћанског периода.
      Почећемо са именицом покој (на грчком ἀνάπαυσις) која је и у корену глагола упокојити (ἀναπαύω) и упокојити се (ἀναπαύομαι), придева покојни или почивши, као и именицâ покојник, упокојење, покојиште и покојство. Из „Речника српскохрватскога књижевног језика” Матице српске (књ. 4, Нови Сад 1971, sub voce, даље s. v., односно под наведеном речју) сазнајемо да покој значи мир, тишину, одмор, починак, а отуд, у старинској употреби, и мировину или пензију, али и смрт као вечни мир. Следствено, глагол упокојити значи умирити, одморити, или подарити мир, подарити починак. „Са светима упокој, Христе, душу слуге Твога…”, појемо приликом сахране и на подушјима (помени, парастоси или панихиде). Повратни глагол упокојити се значи, дакле, смирити се, починути, одморити се. За покојника често и кажемо да је починуо у миру или да се одморио. Ваља напоменути и то да, као што грчка реч мир (εἰρήνη) у Светом Писму и у језику Цркве уопште има много шире значење него што је пуко одсуство рата или сукоба, тако и именица покој има шире значење него што је некретање или мировање, те дискретно указује на појам духовног испуњења. То је осетио и велики теолог, усто врстан зналац грчког језика, свети Јустин Ћелијски, па је прозбу „да Господ упокоји душу његову тамо где праведници почивају” превео слободно, али суштински верно, на следећи начин: „Да Господ упокоји душу његову тамо где праведници блаженствују”.
      Сада прелазимо на синтагму уснути у Господу (грчки κοιμῶμαι, ἐν Κυρίῳ или без тога) и на друге изведенице из овога корена – партицип уснули (грчки κοιμηθείς и κεκοιμημένος, црквенословенски и архаично српски усопши) и именицу уснуће (грчки ἡ κοίμησις, црквенословенски успеније). Библијски језик је веома реалистичан – понекад понеки израз зазвучи и натуралистички – и зато се Библија не либи да помиње смрт и умрле или мртваце. Тако, например, Сâм Христос Спаситељ младићу који жели да Га следи, али Га моли да му допусти да најпре оде и сахрани оца, упућује речи: „Хајде за мном, а остави нека мртви покопају своје мртваце” (Мат. 8, 22; ср. Лук. 9, 60).  На исти начин, без околишења, Христос говори и о смрти која Њему предстоји: „…Син Човечји биће предан прво-свештеницима и књижницима и они ће га осудити на смрт”, али Он ће трећега дана васкрснути (Мат. 20, 18 – 19 и Марк. 10, 33 – 34). У Гетсиманији, пред страдање и распеће, каже: „Жалосна је душа моја до смрти” (Мат. 26, 38 и Марк. 14, 34), а више пута „говораше указујући каквом ће смрћу умрети” (Јов. 12, 33 и 18, 32). После Васкрсења указује и апостолу Петру на то „каквом ће смрћу прославити Бога” (Јов. 21, 19). На путу у Емаус Клеопа пита Васкрслога Господа, не препознајући га: „…Зар ниси сазнао (…) како га предадоше првосвештеници и старешине наше да буде осуђен на смрт и разапеше га?” (Лук. 24, 18 – 20). Могли бисмо навести још оваквих и сличних места, али и ово је сасвим довољно.
      Кад је, међутим, реч о вернима, особито хришћанима, махом се појам смрти замењује појмом сна јер смрт није прелазак у ништавило него својеврсно рађање за живот после живота, испуњен ишчекивањем свеопштег васкрсења мртвих и живота будућег века. Опет ћемо као пример навести речи Христове. Када Јаиру саопштавају: „Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља” (Лук. 8, 49), Христос узвраћа речима: „Не плачите, није умрла него спава” (8, 52), а присутни му се подсмевају „знајући да је умрла” (8, 53). Читаву повест о томе како Христос васкрсава и враћа у живот Јаирову кћер бележе сва три синоптичка Јеванђеља (Мат. 9, 23 – 26; Марк. 5, 35 – 43 и Лук. 8, 49 – 56). Исто тако, пре но што ће васкрснути Лазара из Витаније, Христос каже присутнима: „Лазар, пријатељ наш, заспао је…” (Јов. 11, 11). У наставку читамо: „Онда рекоше ученици његови: Господе, ако је заспао, устаће. А Исус им беше рекао за смрт његову; они пак мишљаху да говори о починку сна. Тада им Исус рече отворено: Лазар је умро” (Јов. 11, 12 – 14; читаво сведочење о васкрсењу Лазаревом: Јов. 11, 1 – 46). Тако се изражавају и писац Дела апостолских (7, 60: свети првомученик Стефан усну; 13, 36: цар Давид усну) и свети апостоли Петар (IIПетр. 3, 4: „Оци уснуше”) и Павле (IКор. 7, 39: усни, а у неким рукописима умре; 11, 30: „…Доста их усну”, у значењу умире; 15, 6: „…Неки уснуше”, а среће се и варијанта „неки помреше”; 15, 18: „Они који уснуше у Христу”; 15, 20: Христос је „Првина уснулих”, и тако даље). Не треба посебно истицати да Црква у својим богослужењима покојнике понајчешће означава као „уснуле слуге Божје” (усопшија раби Божија). Занимљиво је да већ цитирани Речник Матице српске (књ. 6, Нови Сад 1976, s. v.) не зна за значење глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули у својству хришћанске замене за речи умрети, смрт и умрли него региструје само обична значења утонути у сан, заспати и уснити.
      Од глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули, познатих, углавном, у богословски и литургијски култивисаним круговима, кудикамо су, у савременој језичкој пракси, учесталији изрази преминути и преминули. Сусрећемо их редовно, напоредо са изразима упокојити се, покојни, покојник и упокојење. Матичин Речник (књ. 4, Нови Сад 1971, s. v.) наводи разна значења глагола преминути (изгубити се, нестати, ишчезнути; минути, проћи, као у стиху „неко доба ноћи преминуло”; затим прећи, као у стиховима „иде војска крајем Таре хладне и Тару је воду преминула”, и нестати, узмањкати, као у стиховима „град градила пребијела вила…, ево јој је преминула грађа”), али као прво и главно значење наводи умрети. На исти начин радни глаголски придев преминуо, преминули, има прво и главно значење покојни, умрли, у именичкој служби покојник, а споредно, фигуративно значење минули, прошли, протекли (примера ради, „преминула лета” наместо „минулог лета”).
      Шта би могао бити грчки предложак терминâ преминути и преминули? То је, по нашем уверењу, глагол μεθίσταμαι , заједно са другим речима истога корена: ἡ μετάστασις (метáстасис, отуд и медицински термин метастаза) и μεταστάς. Исти глагол је, смели бисмо да тврдимо, и предложак глагола преставити се и других речи изведених од њега (престављени, новопрестављени, престављење). Преминути је, рекли бисмо, у поређењу са преставити се, само новији, разумљивији, „српскији” превод грчког изворника μεθίσταμαι. Али пре него што укратко проанализирамо грчки предложак, нека нам буде дозвољено да се опет позовемо на Речник Матице српске. У њему, у већ цитираној 4. књизи, s. v., стоји да преставити се значи умрети, а да гдекад гласи и представити се. Али како је могао настати овај старински израз? Ево како: грчко μεθίσταμαι је сложени глагол, verbum compositum, начињен од предлога μετά и основног глагола ἵσταμαι, који, опет, није ништа друго до медијално-пасивни облик активнога глагола ἵστημι, а извор му је прастари индоевропски корен ста- (ср. латинско stare и наше стати и стајати, као и многе друге примере, од санскрита до савремених европских језика). Глагол у активу значи поставити, а у пасиву бити постављен, стајати. Сложени пак глагол μεθίστημι/μεθίσταμαι у активу значи пре-ставити, што ће рећи ставити на друго место, преместити, пренети, преселити и слично, а у медију, односно пасиву, пре-ставити се или бити пре-стављен, тојест бити премештен, преместити се, преселити се, прећи и слично.
      Као што видимо, преставити се и преминути значи уствари исто – „преселити се на другу страну”, прећи из начина постојања овде на земљи у начин постојања од телесне смрти до свеопштег васкрсења мртвих. У широј, слободнијој интерпретацији или парафрази могло би се казати и да преставити се значи стати пред Господа или предстати Господу. Тиме се дâ објаснити, па, ако хоћете, и оправдати, и употреба израза представити се уместо израза преставити се, иначе крајње ретка (Матичин Речник, наведена књига, s. v., спомиње само један пример, пронађен код Иве Андрића: „Представила се Јевда!”). То је, по нама, изузетак који потврђује правило. У закључку, препоручили бисмо да се употребљавају речи преставити се, (ново)престављени и престављење, а да у овом контексту избегавамо речи представити се и (ново)представљени.
      Ту и тамо сусрећемо и глагол ἐκδημῶ (екдимô), који првобитно значи отићи, отпутовати, а у нашем контексту (са πρὸς Κύριον, Господу, или без тога) отићи Господу, преминути, и именицу ἐκδημία (екдимйа) у значењу одлазак Господу, упокојење. Основа се види из придева ἔκδημος (éкдимос), који значи онај ко је отишао из своје земље и свог народа, исељеник, путник, странац, (данас можемо додати и емигрант). Много ређе се употребљава и глагол ἀπαίρω (апéро) у значењу отићи. Данас је, додајмо, потиснута и мал᾽тене заборављена и именица кончина, што је старински пандан грчкој речи ἡ τελευτή у језицима православних Словена, укључујући српски, као што је код нас углавном ишчезао и глагол скончати (грчки τελευτῶ). Кончина значи крај или завршетак овоземаљског живота, дакле смрт или упокојење, односно престављење, а скончати значи завршити живот на земљи, доживети његов крај, дакле умрети или упокојити се, преставити се, преминути. Код старијих црквених аутора, отприлике до светога Владике Николаја и преподобног Јустина Ћелијског укључно, ове речи су у приличном оптицају и важе као стандардни црквени термини. У наше време, међутим, синтагме блажена кончина или мученички скончати постале су неуобичајене. Глагол скончати је, штавише, попримио и известан негативни призвук, те зато рећи да је неко „скончао” уместо да се каже да је преминуо или, просто, да је умро, доста пара уши и делује грубо. Има још аналогних термина, књижевних и народских, као што су предати душу Богу или променити светом, али нема потребе да их посебно објашњавамо.
       
      *Летопис Матице српске, год. 197,
      књ. 507, св. 5, мај 2021, стр. 779 – 783.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Христос Воскресе! Високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, браћо и сестре, благодат Духа Светога нас данас сабра на редовни Сабор Српске Православне Цркве.

      Сабори и саборовање јесу право, али истовремено и обавеза нас епископа. Наравно, сабори и саборовање јесу право и обавеза свих хришћана, али у овом тренутку благодаћу Духа Светога којим све бива у Цркви Христовој, Духом светим се и конституише Црква. Сабрали смо се на Сабор архијереја да бисмо пре свега пројавили и показали јединство наше помесне Цркве. У исто време, сабрали смо се да бисмо - сусрећући се у Духу Љубави, у Духу Светоме, размишљајући заједно о свим искушењима са којима се суочава Црква наша где год се она налазила - заједно доносили решења која нису напросто  административна, него су решења у Духу Светоме. Таква решења имају за циљ да сведоче тело Христово, Христа распетога и васкрслога, и да изграђују тело Христово.
      То значи да сабори епископа нису попут других сабирања и састанака, конференција које се држе у свету разним поводима и са разним циљевима. Саборност је сама природа Цркве - друго име Цркве је сабор. Отуда из саме суштине саборног тела Христовог, Цркве као саборног тела Христовог, произилази и право и потреба као израз те суштине Цркве да се сабирамо. Ми смо прочитали молитву којом призивамо Духа Светога да буде са нама, која сама по себи много више него што можемо рећи, казује о суштини Сабора и саборовања. Сабирамо се око Христа, сабирамо се у Њему, сабирамо се као тело Његово и темељ.
      Суштина, манифестација Цркве као Сабора - као једног организма - јесте управо света Литургија коју смо служили и света Литургија у којој смо, истовремено, показали нераскидиво јединство са Христом, али и јединство међу собом, јединство тела Цркве, као јединство свакога другог тела.
      Слика коју је апостол Павле употребио да би изразио суштину Цркве извире из јединства тела са главом. Глава тела Цркве јесте Христос. Ми епископи, како рекох, нисмо напросто представници обичних људских организација, нисмо изабрани да у име неке групе људи долазимо на Сабор како бисмо формирали некакву корпорацију или заједницу, конференцију, централни комитет, како се то некада звало на нашим просторима. Епископ, а онда и свештеник, по речи Отаца, јесте на месту и у обличју Христовом. Он није, пре свега како каже један од латинских отаца in persona Еcclesiae, у име народа и Цркве, епископ је in persona Christi, у име Христово. Он је ту да служи Тајну Христову, а та Тајна Христова јесте Тајна тела Христовог. Тајна коју служи епископ јесте пре свега Тајна јединства Цркве.
      Зато данас, најпре, обраћајући се браћи архијерејима, молим да се сви молимо за јединство Цркве које светотајински постоји и оно је неповредиво. Али јединство може понекад бити, доведено у ризик неком нашом самовољом, неким нашим појединачним погледом на свет. Сабори постоје управо због тога да би се отклонила свака врста индивидуализма, свака врста самовољности, свака врста појединачности. Сабор постоји као простор да би свако био једнак, али различит по својој функцији, по својим даровима, и у том смислу да би свако по некој теми изнео свој став, своје мишљење, којим би допринео заједничком решавању сваког изазова, а мало их данас није.
      Данас је читав свет, а унутар тога и наша Црква, суочен са изазовом пандемије вируса Ковид. Она је условила да две године ми нисмо имали Сабор. Сигурно је да има много тема о којима треба да разговарамо, али пре свега увек као Црква која је предањска, која је Православна, која има исправну веру, исправан живот. Ми не треба да саображавамо Цркву духу овога времена и света, него да преображавамо и време и простор Христом непроменљивим који је и јуче и данас и сутра исти. Ми смо на Сабору увек испуњени радошћу, благодаћу Духа Светога јер он је почетак и крај нашег саборовања. Он нас испуњава, он нас коинстуитише као заједницу, изграђује нас као Цркву.
      Али, понекад, Сабори имају и непријатне моменте. Од прошлог Сабора до овог Сабора ми смо испуњени, рећи ћу, радосном тугом, јер смо изгубили пре свега поглавара наше Цркве, блаженопочившег патријарха Иринеја. Најпре је Господ позвао епископа ваљевског Милутина, потом митрополита црногорско-приморског Амфилохија и епископа умировљеног Атанасија. Не зна се ко је од њих значајнији био за живот наше Цркве и који је од њих на основу саборног духа, тј. на основу својих личних печата и  дарова, своје посебности али унутар саборног организма Цркве, допринео животу, проповеди Јеванђеља и сведочењу Христа у нашем времену и нашим просторима. Ми знамо да Господ сваког позива онда када је он најспремнији и да он има, како каже Свети Григорије Богослов, сотиоролошку логику, логику која се бави спасењем. Зато се молимо за покој душа поменутих - патријарха и браће архијереја, али многих свештеника, монаха, многе наших браће и сестара које је Господ позвао, можда не у складу са логиком овог света, али у складу са својом логиком и онда када је свако био најспремнији.
      Данас славимо равноапостолне Кирила и Методија, браћо и сестре. И они су  допринели да словенски народи постану део словесног стада Христовог. Међу нама су двојица архијереја који носе имена Кирило и Методије. У име свих: да су у Христу радосни и да служе Цркви на много година!
      Први пут имамо после изборног Сабора, који је био ванредни, Литургију и призив Светог Духа овде, у храму Светог Саве, који је саборни храм нашег народа, наше помесне Цркве. И зато нека би Бог дао да се увек овде сабирамо у љубави Христовој, у Духу Светом, да изграђујемо тело Христово сарађујући са благодаћу Божјом.
      Вас, сабрани верни народе, молим да се молите за нас архијереје. Браћо архијереји, нека би Господ дао да молитвени почетак Сабора и молитва призива Светог Духа коју смо прочитали буду смернице током нашега саборовања; да све оно што у Духу Светоме, у љубави и у истини будемо међусобно размењивали нама буде на спасење а Цркви Христовој на корист. Нека је благословен почетак Сабора наше помесне Српске Православне Цркве!
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Иван Ц.,
      Ова емисија је била веома садржајна, хвала о. Угрину на одличном излагању
×
×
  • Креирај ново...