Jump to content

Најновије (Април, 2021.) фотографије и репортажа из Чернобиља


Препоручена порука

WWW.PODNIESINSKI.PL

Inside the process of decommissioning (and photographing) the Chernobyl Nuclear Power Plant

 

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
WWW.THEGUARDIAN.COM

On the 35th anniversary of the Chernobyl disaster, photographer Gleb Garanich surveys the proposed UNESCO World Heritage site

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Почетак нове календарске године, хришћанском поуком обележиће и нови број Жичког благовесника. Овај број наставља подухват претходних бројева који, захваљујући труду уредништва и свих сарадника, настоје да разноврсним темама омогуће сваком читаоцу да захвати ведром вере са дубоког кладенца бистре воде бесмртности.

       
      Посебну част чини нам чињеница да у овом броју поред осталих цењених аутора, текстове потписују и двојица угледних Епископа наше Свете Цркве: Епископ жички Г. др Јустин (Стефановић) и Епископ умировљени захумско-херцеговачки др Атанасије (Јевтић). Епископ Јустин нам је предочио дивни лик и дело Преподобног Симона Монаха, спајајући историјску позицију времена у коме је светитељ живео са савременошћу у којој и даље блиста свештени спомен великог оца и учитеља рода нашега. Освртима на увиде вредних историчара и књижевника, Владика је приказао плодотворну рецепцију стваралаштва Првовенчаног Краља коју су векови изнедрили кроз мисао најумнијих Срба до данас.
      Епископ Атанасије (Јевтић) нас поучава кроз текст „Теологија – Икономија – Литургија“. Богомдарованим талентима учитељства и трудом умноженим сазнањима која га сврставају у ретке савремене полимате, Епископ нам предаје основне истине вере на начин који нам омогућава да схватимо колико је дубока мудрост Божија иза сваке речи којом се покушавају разумети тајне Бога, света и човека.
      Протонамесник Александар Р. Јевтић, у уводној речи за овај број, насловљеној „И ове године: Христос се роди!“, подсећа на неусловљиву и непоништиву радост Рођења Богомладенца Христа међу нама. Ни са чим, па ни са корона вирусом!
      Поука о Божићу долази нам од Светог владике Николаја Жичког, златоустог проповедника Васкрслог Христа. Он благовести: „Почетак мудрости и радости и светлости и пуног живота јесте, дакле, Емануил, што ће рећи с нама Бог. А када је Бог с нама, ко ће против нас? Зато црква Божја са усхићењем и победоносно пева: С нама је Бог, разумите незнабошци и покорите се, јер је с нама Бог. С нама је Бог – ово је прво што морамо имати у виду на освитку Нове године. Ово је први услов среће у Новој години. Нека би нам била срећна!“
      Доносимо и наставак драгоценог текста презвитера Николаја Лудовикоса „Крст самољубља и крст љубави“ ( у преводу г. Небојше Ћосовића) који нам помаже да разграничимо шта су то акти наше душевности која потребује преображај, а шта акти аутентичне духовности која се увек пројављује као сведочанство вере; када је жртва неопходност, а када конструкција гордости и разних комплекса.
      У тексту „Духовност као темељна димензија живота особа са сметњама у развоју“, Ана Јаковљевић и Тијана Палибрк, из Центра за пружање услуга социјалне заштите „Зрачак“ Чачак, стручним увидима уз поткрепљеност примерима из савременог друштва, показују да лик Божији обитава у сваком човеку без обзира на неке функционалне развојне недостатке. Наводе примере у којима Црква сведочи своју бригу за оне којима је потребна помоћ ближњих у свакодневном животу.
      Текст „О покајању и брижности“ нас упозорава на психолошке замке које могу бити непремостиве препреке на путу ка здравој духовности. Упућује се и на начине који су путоказ за то. Тако једна од поука гласи: „Знам… Рећи ћеш: потребно је пуно времена и труда да те покрете душе окренемо на добро, али, рећи ћу ти, нису нам задати временски рокови до кад најкасније треба да позавршавамо све те унутрашње послове душе. Важан је циљ и чему тежимо. Завршићу речима светог Тихона Задонског који каже: „До Царства Божијег стижу они који после сваког пораза, уместо да седну крај пута и плачу над собом, иду даље и плачу успут.“
      Милош Живановић нас у тексту „Страдалник Христов – свештеник Милан Ј. Туцовић“ упознаје са животом једног од свештеномученика из Епархије жичке који су пострадали од братске безбожничке руке.
      О историјату, уметничким дометима и драгоценостима Беле Цркве у Карану код Ужица пише нам јереј Марко Ерић, тамошњи парох. Ова средњовековна светиња један је од оних закопаних бисера који нису познати чак ни онима који су им у најближој физичкој удаљености. Зато је овај текст колико информативног толико и мисионарског карактера.
      Политиколог Стефан Н. Драгићевић у тексту о људским правима приближава нам потребу да разликујемо вредности људских права која штите достојанство човека од оних која потребују критику. Ово је веома важно због крајности које се јављају, било у обоготворавању термина људских права, било у одбацивању свих људских права (међу којима је и верско на које се често заборавља).
      Текст православног свештеника и психијатра Василија Термоса, под насловом „Опраштам, дакле постојим: опраштање као пуноћа живота“, превео је са енглеског г. Јовица Стефановић. Овај текст има изузетну важност, као један од првих на српском језику који доноси значајне увиде и поуке о. Василија. Одговара на питања: „Многи људи, верници или неверници, уверавају себе да су опростили, док су у стварности једноставно заборавили, или једноставно не мрзе. Да ли је то довољно? Шта је опраштање на крају дана? На којој се теоретској основи може сматрати вредношћу? Да ли је неефикасно опраштање само ствар личне огреховљености и несавршености, или недостатак коме доприноси саборни црквени ум? И на крају, зашто опраштати?“
      Јереј др Слободан Јаковљевић пише о феномену ријалити програма. Он указује на дубље слојеве оваквих феномена, упозорава на опасности које из њих извиру, предлаже да као хришћани сведочимо и препоручујемо другачији етос који ће бити потпора здравијег менталног и духовног окружења у коме живимо.
      Др Драган Хамовић на посве посебан начин придружује свој глас похвали којом су многи из нашег рода покушали да ублаже бол због растанка са митрополитом црногорско-приморским Амфилохијом . Тако пише: „По своме позиву, стари и непоколебими српски духовни пастир оне горске и камените „бесудне земље“ (како је беше прозвао један њен типични представник), у своме вишедеценијском ходу и делању, сталном подсећању на оно подсећања вредно, није могао бити неблизак ма коме ко је српски говорио и мислио, није могао пречути такав васељенски глас, макар гдекад изазивао нетрпељивости, у овом нашем жалосном окружењу наслеђене мржње.“ У наставку успомену на митрополита овенчава и стиховима песме Похвала обновитељу.
      Ђакон Александар Секулић наставља да плете „Венац од стихова за митрополита Амфилохија“ (како гласи наслов поетске рубрике посвећене у овом броју блаженопочившем митрополиту Амфилохију) кроз песму Сунце Цетиња коју завршава строфом:
      Личи к’о да за трен од нас зађе,
      но, тек да Вјечношћу стане млађе,
      ко душа њежна ђетиња –
      Жарко Сунце кршног Цетиња.
      Никола Александар Марић у песми Гумно износи утиске које су у младим душама порађали сусрети са митрополитом Амфилохијем као учитељем мудрости и надахнитељем многих који данас надахњују друге својим речима потеклим од исте Мудрости.
      У рубрици „У вечни спомен“ преносимо текст о опелу и сахрани новопрестављеној слушкињи Божијој Ивани Марковић (1986–2020), супрузи краљевачког свештеника протонамесника Дејана Марковића.
      Рубрика „Веронаука“ доноси текст вероучитеља Милоша Митровића који сведочи о доброчинствима које свештенство и литургијска заједница при Храму Светог Саве у Краљеву чине према деци са посебним потребама, као првим комшијама храма који уче у оближњој школи. Вероучитељ Слободанка Божанић пише о раду и успесима веронауке у школи „Миливоје Боровић“ у Мачкату.
      Емилија Ердоглија нас кроз песму Мој дар и жеља пред дететом у јаслама подсећа на велике жеље које деца упућују Богомладенцу, а које нас уче једноставности и благодарности.
      У „Летопису богослужења“ протођакон Александар М. Грујовић нас извештава о богослужбеним активностима Епископа жичког Г. Јустина у претходним месецима.
       
      Протонамесник Александар Р. Јевтић,
      уредник часописа
       
      Извор: Епархија жичка
    • Од Danijela,
      Фотомонографија аутора Ђорђа Миховиловића на једном мјесту обједињује 796 фотографија снимљених на локацији логора Јасеновац у раздобљу од 1945. до 1947. године које показују како на том простору након пада НДХ није постојао, нити је могао постојати, било какав логор, што тврде десничари у Хрватској
       Пише: Драго Пилсел
      Излазак књиге провокативног назива “Јасеновац 1945 – 1947” јасеновачког вишег кустоса Ђорђа Миховиловића, долази у врло важном историјском тренутку, односно у контексту још увијек трауматичне садашњости оптерећене грозним реинтерпретацијама ратног и поратног времена из пера све гласнијих негациониста и ревизиониста усташке државе и њених учинака.
      Књига доноси 769 фотографија велике историјске вриједности о самом концентрационом логору у Јасеновцу (и самом мјесту Јасеновац) те је веома вриједан допринос раскринкавању страховите лажи која укратко гласи овако: усташки логор у Јасеновцу није био логор смрти, тамо је живот изгубио мали број људи, углавном од болести, а прави се геноцид догодио на томе истоме мјесту у режији комунистичких власти након маја 1945. и то над Хрватима!
      Звона свете Ане
      Колико је ова лаж проширена и опака, говори податак да не само што се на ту тему у Хрватској штампају књиге, пишу чланци, дају интервјуи и држе трибине, већ се снимају и документарни филмови са жестоким манипулацијама и подвалама, а ревизионизам подржава и у структурама Католичке цркве у Хрватској јер, на примјер, католички медељник Глас Концила, објављује фељтоне, доноси интервјуе и друге чланке у којима ревизионисти на дуго и на широко тумаче “истину о Јасеновцу”.
      Мукотрпан рад
      Аутор је показао и доказао да су на тим мјестима били немогући услови за смјештај и обезбеђење већег броја људи, те да никаквог комунистичког логора након маја 1945. у Јасеновцу није било. Већ сама чињеница да су фотографије снимане тпком 1945., 1946. и 1947. године (дакле, у вријеме наводног постојања комунистичког логора Јасеновац), што претпоставља слободан улазак разних сниматеља и слободно кретање по наводном мјесту заточења и убијања заточеника (Хрвата), оповргава могућност постојања комунистичког логора. Наиме, такво би мјесто, како истиче рецензент монографије Наташа Матаушић, било засигурно строго чувано, а улазак знатижељницима строго забрањен или контролисан.
      Јасеновац, на обали Саве
      Миховиловићева фотомонографија подразумијева мукотрпан научно-истраживачки рад и добро познавање теме и проблематике те њихово проширивање допунским подацима до сада непознатих детаља. Врло је важно то што ови подаци први пут долазе до шире јавности. Највећи дио фотографија у власништву је Хрватског повијесног музеја и Хрватског државног архива у Загребу, јавне установе Спомен-подручје Јасеновац, Архива Југославије и Јеврејског историјског музеја из Београда, затим Архива БиХ и Хисторијског музеја БиХ из Сарајева.
      Једно од изворишта негационистичког наратива је “Друштво за истраживање троструког логора Јасеновац” које је основано у марту 2014. године. Према тврдњама чланова Друштва, Јасеновац 1941 – 1945. није био логор смрти у којем су усташе масовно убијали Роме, Јевреје и Србе по геноцидним критеријима и Хрвате по политичким критеријима.
      Кажу да је био само обичан сабирни, кажњенички и радни логор (први логор) у којем се ријетка појединачна убијања броје тек на десетке или стотине, а никако на безбројне хиљаде мушкараца, жена и дјеце несталих у масовним ликвидацијама. Тврде да су комунисти (други логор од 1945. до 1948. за усташе, домобране и Њемце, те трећи за информбировце од 1948. до 1952.) инсталирали након маја1945. и тамо, на мјесту усташког логора у Јасеновцу, извршили “геноцид над Хрватима”.
      Гдје су страдали?
      Ипак, нису пронашли ни једно једино име страдалог у “комунистичким логорима” након маја 1945.; насупрот поименичном попису од 83.145 жртава усташког логора Јасеновац 1941 – 1945. године за који чланови овога Друштва и њихови истомишљеници не могу тврдити да је све само лаж. Ниједна породица никад се није јавила с информацијом да је неко од њених ближњих нестао у том наводном послијератном јасеновачком концлогору и то би, како је закључио Славко Голдстајн у књизи “Јасеновац – Трагика, митоманија, истина” (издање Фрактуре из Запрешића, 2016.), заправо требао бити довољан доказ да таквог послијератног логора смрти у Јасеновцу није ни било.
      Непостојање било каквих доказа за недоказиве тврдње негационисти објашњавају реченицом да “непобитни писани докази о томе нису објављени, него се вјероватно брижно крију или су чак уништени”. Према једној савјесно рађеној библиографији о усташком логору Јасеновац до 2000. године, сумира Голдстајн, објављено је 1106 књига, 1482 мемоарска записа и студијска чланка, 108 збирки докумената, а у посљедњих 15 година та је обилна грађа додатно обогаћена. Све је то поткријепљено десецима хиљада докумената који се односе на Јасеновац, а похрањени су у средишњим архивима држава које су настале на подручју бивше Југославије и у педесетак локалних архива. Међу њима је и велик број докумената усташке провенијенције који такође јасно говоре о смртоносном карактеру јасеновачких логора 1941 – 1945. године.

      Јасеновац, бараке
      Документи локалних архива на подручју бивше Југославије евидентирани су и у централним републичким архивима и с фотокопијама често су измјењивани ради проширења доступности, па је сасвим немогуће да је у тој испреплетеној мрежи неко могао “брижно сакрити” или чак “уништити” комплетну документацију о једној фази “јасеновачких логора” не оставивши за собом никаквог трага. О пробоју и јасеновачком расплету пак негационисти ћуте као и аутори књиге “Јасеновачки логори – истраживања”. Зашто? Јер је јасеновачки финале заправо дефинитивни печат над иторијом усташких логора. Тим завршним чином, Јасеновац заувијек потврђује себе – од почетка до краја био је помало свашта, али по својој почетној намјени и бруталном крају био је првенствено и далеко највише логор смрти.
       

      Зграда економије
      Под митраљеском ватром из стражарница, бункера и осматрачких торњева 90 се логораша из Логора ‘3’ пробило до првих шумарака и спасило животе, а око 500 пало је покошено унутар логора и на брисаном простору изван жице и прије шуме. Послије пробоја у логору је остало још око 460 логораша који због болести или изнемоглости, због страха, резигнације или криве рачунице, нису учествовали у побуни и пробоју. Усташе су их у бијесу, истога дана, скоро све поубијали. Преживјело их је свега осам који су се успјели сакрити у рушевинама минираних логорских зграда и дочекати партизане.
      Последње снаге усташке посаде напустиле су Јасеновац 1. Маја 1945., а дан касније претходница Југославенске армије без борбе је ушла у опустошено мјесто. Од око 500 кућа у Јасеновцу усташе и Њемци у повлачењу су запалили чак 433. У становитом смислу село је било продужена рука логора: у њему је био смјештен добар дио усташке посаде, ту су биле и логорашке радне јединице Кожара и механичарски Брзи склоп, усташка болница (о којој смо писали), затвор за логораше под истрагом, заповједништво и интендантура цијелог логорског сустава. Усташе су настојали за собом оставити што мање трагова, али зашто су палили и настамбе локалног становништва? Очај и бијес тоталног пораза тешко је контролисати.
      Кориштене цигле
      Главни усташки Логор ‘3’ на рубу Јасеновца затечен је 2. маја у још горем стању. У јасеновачком мјесту зграде су уништаване пожаром, па су огољени зидови већином још стајали и обнова је бар дијелом била могућа. А у  Логору ‘3’ зграде и друге настамбе биле су миниране, до темеља урушене или сасвим срушене. Једини је стајао велики циглени зид, саграђен муком заточеника, дугачак 3,6 километара и висок око 3 метра, понегдје мало виши или нешто нижи. Постао је неисцрпиви извор грађе за становнике Јасеновца и околних села који су се враћали из избјеглиштва или прогонства под голе зидове и на згаришта. Надлежна нова власт, Котарски НОО Новска, дозволила је становништву користити циглу из зида и грађевни материјал из логорских рушевина за обнову домова и насеља.

      Јасеновац, крушна пећ
      Окружна и Земаљска комисија за утврђивање ратних злочина стигле су у разрушени јасеновачки логор 11. и 18маја и 18. јуна 1945. Једногласно су утврдиле да је логор неупотребљив за било какве сврхе: све су зграде “… уништене или тешко оштећене тако да се ниједна не налази у употребљивом  стању”. Као документација снимљено је око 400 фотографија које су сачуване. Све три комисије биле су сагласне с одлукама надлежних Народноослободилачких одбора да грађа из логорских рушевина и цигленог зида буде додијељена за обнову домова пострадалог становништва. Нема података да је било коме из тих комисија пало на ум да би један мањи дио рушевина требало конзервисати као историјски документ и не зна се ко је наредио тотално рашчишћавање логора. До 1948. Године, големи логорски простор био је претворен у ледину, баш какву тамо налазимо данас.
      Јасеновац, плинара
      Знамо пак за постојање радног логора након маја 1945. из документације кустоса Јелке Смреке, а о тому највише говори Мирко Шимуњак, заповједник Радне групе Јасеновац од априла 1946. до маја 1947. с чином потпоручника, а затим и поручника ОЗН-е. Према Шимуњакову опису, кажњеничка група којој је он заповиједао звала се “Завод за присилни рад Викторовац – Радна група Јасеновац 2”. Претходна група поручника Шакана била је “Јасеновац 1”.
      Мјештани га се сјећају и колоквијално спомињу као “мали логор” који се у поратном периоду налазио унутар самог јасеновачког насеља, за разлику од “великог логора” који се за вријеме рата налазио на големом простору изван мјеста Јасеновац. Како је истражио Голдстајн, Шимуњаков “мали логор” није био самостална формацијска јединица, већ привремено деташирана група из великог кажњеничког логора Викторовца крај Сиска, гдје је у љето 1945. било око 3500 до 4000 заточеника, углавном бивших припадника оружаних снага НДХ, обично кажњених на невелике рокове присилног рада. Они су радили на демонтажи остатака усташког логора Јасеновац.
      Уклањали рушевине
      До априла 1946. Шимуњак је у Викторовцу био замјеник заповједника, затим и заповједник страже, а кад је преузео заповједништво над групом у Јасеновцу, она је бројала око 600 кажњеника. Припадници Радне групе Јасеновац били су смјештени у згради шумарије недалеко од Јасеновца и у неколико околних кућа опкољених бодљикавом жицом под стражом војника КНОЈ-а.
      Највише су радили на рашчишћавању и уклањању рушевина на простору бившег усташког Логора ‘3’ Циглана. Такође, помагали су у градњи мостова, поправцима жељезничке пруге и помагали становништву у обнови инфраструктуре општинског мјеста и околних села. Радно вријеме је било од 7 до 19 сати, с двосатном паузом за ручак и одмор.
      Ручак су добијали на радном мјесту, доручак и вечеру у настамби. Заточеници Радне групе који су дали исказ Јелки Смреки нису се жалили на храну, наводно није била лоша. Недјељом су имали слободан дан. Тада су имали право добијати пакете од родбине и примати посјете. Ниједан од Јелкиних свједока не спомиње убијање кажњеника из редова Радне групе у Јасеновцу, изузев тројице бјегунаца које су ухватили поткозарски сељаци. Шимуњак и Безјак спомињу да је у Радној групи откривено неколико усташа који су пресвучени у домобране или у цивиле прикрили идентитет, па су их КНОЈ-евци отпремили на поновно суђење у Викторовац. И то је све.
      С временом, јасеновачки логор смрти постао је кључни симбол за цјелокупну НДХ и несавладива је препрека свакоме покушају рехабилитације усташке државе. Негационисти покушавају срушити “мит о Јасеновцу” како би НДХ, кад-тад, била рехабилитована. Књига Ђорђа Миховиловића их у томе у потпуности демаскира и разоружава.
      http://www.sedmica.me/wp-content/uploads/2017/05/000000000000.jpg ЕКСКЛУЗИВНО: Појавиле се фотографије које руше наду Хрвата да негирају логор Јасеновац! - Седмица
      WWW.SEDMICA.ME Фотомонографија аутора Ђорђа Миховиловића на једном мјесту обједињује 796 фотографија снимљених на локацији логора Јасеновац у раздобљу од 1945. до 1947. године које...  
    • Од Поуке.орг инфо,
      Дана 19. 11. 2020. године дошло је до погоршања општег стања Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја, као последица COVID 19. Стални конзилијум лекара уз присуство лекара из РФ прати опште и клиничко стање Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја. О здравственом стању Његове Светости јавност ће бити и на даље извештавана.

       
      За Конзилијум лекарâ
      Командант болнице пуковник доцент др Иво Удовичић
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Дана 19. 11. 2020. године дошло је до погоршања општег стања Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја, као последица COVID 19. Стални конзилијум лекара уз присуство лекара из РФ прати опште и клиничко стање Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја. О здравственом стању Његове Светости јавност ће бити и на даље извештавана.

       
      За Конзилијум лекарâ
      Командант болнице пуковник доцент др Иво Удовичић
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На званичном Јутјуб каналу Грчке православне црквене телевизијске станице 4Е, која прати актуелне информације о свим великим црквеним дешавањима, објављена је путописна репортажа о Нишу, а посебна пажња у видеу је посвећена Богословији "Светих Кирила и Методија" у Нишу.     О Богословији су у видеу говорили Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније, који је говорио на грчком језику и протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије. Ова емисија је први део серијала Путовање у Србију (Οδοιπορικό στην Σερβία).     Извор: Радио Глас
×
×
  • Креирај ново...