Jump to content

Život koji nije promašen

Оцени ову тему


Препоручена порука

Znam da Bog prima pokajnika sve do poslednjeg otkucaja srca i da je hrišćaninu do poslednjeg trenutka moguće da izbegne onaj najveći promašaj, ali šta sa onim manjim promašajima?

Nije li tragedija dočekati godine i osvrnuti se sa setom na prošlost, videti svoje propuštene prilike i darove protraćene na ono što ne ispunjava? Vreme se ne može vratiti i probati ponovo.

Taj strah od promašenog života i loših izbora kod mene mnogostruko prevazilazi strah od smrti, pa čak i ljubav prema životu.

Osećam da je moguće da ostvarim sve što sam naumila, a da i dalje sve bude ništavno.

Kako vi prevazilazite ovaj strah i znate da su vam izbori i stremljenja dobri?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Šta znam, ne gledam ja na život tako po principu ŠBB KBB (šta bi bilo kad bi bilo). Bilo je šta je bilo, a bilo je i promašaja (ono, kontam da će ih biti još mada bih voljela da ih ne bude). Bilo jeste, pokajala sam se i idem dalje. Ono čemu sada stremim i čemu idem, smatram da je dobro i svim bićem želim da je moja želja u skladu sa Božijom voljom. I inače smatram da su sva stremljenja dobra ona koja ne idu protiv čovjeka. Džaba sve, ako povrijediš drugo biće zarad ličnog interesa, onda sve pada u vodu i promašaj je sigurno 
 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Za povređivanje drugih nemam dileme. Mislila sam na pogrešno ulaganje vremena i energije, u ciljeve koji će se pokazati kao bezvredni.

Ne želim da doživim trenutak kada ću se osvrnuti i shvatiti da sam pogrešila i da ne mogu da vratim vreme. Radije onda ne bih ništa doživela.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, Violetta Valery рече

Za povređivanje drugih nemam dileme. Mislila sam na pogrešno ulaganje vremena i energije, u ciljeve koji će se pokazati kao bezvredni.

Ne želim da doživim trenutak kada ću se osvrnuti i shvatiti da sam pogrešila i da ne mogu da vratim vreme. Radije onda ne bih ništa doživela.

Ха-ха, па ко може да каже да већина ствари које је радио у животу нису промашене? :D Није то за кукање. Добро је што се сваки дан може поставити нови почетак.

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, Violetta Valery рече

 

Ne želim da doživim trenutak kada ću se osvrnuti i shvatiti da sam pogrešila i da ne mogu da vratim vreme. Radije onda ne bih ništa doživela.

Ma, daj... mislim da ti je danas loš dan, zato i ovakvo pitanje.
Iskreno, umalo sam se zaletila da odgovorim energičnije, i da ti objasnim koliko si srećna samim tim što imaš mogućnost i da razmišljaš o tome, ali se zaustavih jer ne znam ko si, koliko ti je godina, šta si prošla u životu. 
Čovjek koji želi više, a ne cijeni ono što ima, nije srećan... i koliko god da mu se da, opet mu je malo. Samo kad bi shvatio da je sreća imati mir u duši, dobro zdravlje i bar jedno biće koje može da zagrli, jasno bi mu bilo da mu više od toga i ne treba.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 10 часа, Violetta Valery рече

Znam da Bog prima pokajnika sve do poslednjeg otkucaja srca i da je hrišćaninu do poslednjeg trenutka moguće da izbegne onaj najveći promašaj, ali šta sa onim manjim promašajima?

Nije li tragedija dočekati godine i osvrnuti se sa setom na prošlost, videti svoje propuštene prilike i darove protraćene na ono što ne ispunjava? Vreme se ne može vratiti i probati ponovo.

Taj strah od promašenog života i loših izbora kod mene mnogostruko prevazilazi strah od smrti, pa čak i ljubav prema životu.

Osećam da je moguće da ostvarim sve što sam naumila, a da i dalje sve bude ništavno.

Kako vi prevazilazite ovaj strah i znate da su vam izbori i stremljenja dobri?

Управо сам размишљао о томе у свом животу. Претпостављам да је свако посебан на свој начин, а код мене је тако да сваки промашај буди план за већи циљ. Након поновног промашаја опет долази нови и већи циљ, компликованији, сложенији, одговорнији, комплекснији, захтевнији, итд.

При томе, након сваког преласка на нови и захтевнији циљ, успевао сам да претходни промашај сведем на још рационалније основе, да промислим о њему и досегнем извесни интелектуални успех, једно одређено знање и умеће као да сам тај претходни циљ могао и остварити, да сам имао све што је потребно до мене, али да ми се није дало или боље рећи, Бог ми није дао. Тако да наставак труда око следећег циља бива растерећен и у доброј вери.

Тако данас имам циљ какав нисам могао никада ни слутити. Ако будем успео, размишљам, добро је и хвала Богу, а ако не, исто тако хвала Богу.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре сат времена, Ayla рече

Ma, daj... mislim da ti je danas loš dan, zato i ovakvo pitanje.
Iskreno, umalo sam se zaletila da odgovorim energičnije, i da ti objasnim koliko si srećna samim tim što imaš mogućnost i da razmišljaš o tome, ali se zaustavih jer ne znam ko si, koliko ti je godina, šta si prošla u životu. 
Čovjek koji želi više, a ne cijeni ono što ima, nije srećan... i koliko god da mu se da, opet mu je malo. Samo kad bi shvatio da je sreća imati mir u duši, dobro zdravlje i bar jedno biće koje može da zagrli, jasno bi mu bilo da mu više od toga i ne treba.

 

Isključiti pola mozga i uključiti srce dovoljno za sreću...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 13 часа, dragisa рече

@Violetta Valery  iz završetaka postova vidi se da si baš potonula, ako si preležala covid imaj u vidu da dobar deo ljudi dobije depresiju i slične psihološke probleme. ako je to onda ima leka.

Nisam imala covid. U nekim trenucima sam mislila da sam zaražena, ali me je bolest mimoišla. Posle sam se vakcinisala. Ovo mislim i osećam bar tri godine unazad. Vreme karantina mi je bilo najteže. Više ništa nije bilo isto posle.

пре 12 часа, Ayla рече

Čovjek koji želi više, a ne cijeni ono što ima, nije srećan... i koliko god da mu se da, opet mu je malo. Samo kad bi shvatio da je sreća imati mir u duši, dobro zdravlje i bar jedno biće koje može da zagrli, jasno bi mu bilo da mu više od toga i ne treba.

Ne želim. Roditelji su mi pružili sve. I ljubav i ono materijalno. Ne znam šta želim, ni od sebe, ni od života. Ono što Bog želi je mnogo širok pojam i na mnogo načina može da se postigne.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Violetta Valery dobro vrlo je bitno da nisi pogođena nekim konkretnim stvarima u smislu da si odrasla u porodici gde je vladala ljubav a i materijalno, jer pričati nekome da je život lep a on odrastao u nemaštini ili torturi je malo komplikovano...

ok pošto smo slični, u smislu da sam i ja rastao pod istim uslovima, mogu samo da ti kažem kako ja izlazim na kraj sa "crnim" danima. moram priznati da nemam neke dugačke epizode, po nekad mi dođu takvi dani, i tad primenim taktiku koju primenjujem u svim s..njima: kako god da bude i ovaj dan mora da se završi jednom, ...dakle jednostavno znaš da nisi operativna taj dan i prosto čekaš da prođe. ova pasivna taktika odgovara mom temperamentu, jer ne mogu mnogo da se "borim" protiv sebe a opet je u neku ruku optimistična jer se okrećeš ka "boljem" koje do duše ne ostvaruješ ali ga očekuješ. e sad ovo je za one blage varijante kada ti prosto naiđe loše raspoloženje, deprimirajuće misli, dakle sve to bez nekog konkretnog razloga. za one ozbiljnije varijante kada te danima "proganjaju" tužne ili loše misli, onda se vraćam fundametalnim stvarima. tako ako čovek uspe da pobegne iz kovitlaca misli odnosno želja, koje je sam sebi nametnuo kao (ne ostvarene) ciljeve i vrati se osnovnim pitanjima svog postojanja, onda shvati da i nema toliko razloga za brigu. "metod" koji ja koristim je razmišljanje o tome koliku ja u stvari imam sreću što uopšte postojim, dakle moglo je biti i da ne postojim. onda iz te perspektive da šta got se dešava i nije toliko bitno u odnosu na činjenicu da ti postojiš možeš svaki "ne uspeh" da prebrodiš. znam da ovo možda zvuči preterano simplifistički ili da ima prizvuk samoživosti, kao jedino je bitno da "ja" postojim, ali realno rečeno to je najveći dar za koji ja znam, da nema njega ništa drugo ne bi bilo moguće. i onda ti takvo gledište u neku ruku i da snagu da se izboriš odnosno shvatiš da ti sam svojim (ne uspelim) očekivanjima ili (ne ostvarenim) ciljevima (a koje si sam sebi nametnuo kao "vrlo bitne") ustvari toliko zabrazdiš da se pitaš da li vredi živeti, a da ti pri tome ni jednom ne padne na pamet koliko je ustvari čudo što uopšte imaš šansu da postojiš i uopšte ne pridaješ značaj tom stvarnom čudu. ta pozicija onda u velikoj meri relativizuje sve brige....a naročito to krajnje pitanje: da li vfredi živeti.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 22.4.2021. at 10:01, Violetta Valery рече

Znam da Bog prima pokajnika sve do poslednjeg otkucaja srca i da je hrišćaninu do poslednjeg trenutka moguće da izbegne onaj najveći promašaj, ali šta sa onim manjim promašajima?

Nije li tragedija dočekati godine i osvrnuti se sa setom na prošlost, videti svoje propuštene prilike i darove protraćene na ono što ne ispunjava? Vreme se ne može vratiti i probati ponovo.

Taj strah od promašenog života i loših izbora kod mene mnogostruko prevazilazi strah od smrti, pa čak i ljubav prema životu.

Имам неколико особа у мом окружењу које пате од разних облика депресије и као некоме ко нема формално образовање које би ми помогло и да боље разумем степен проблема и да им помогнем, јако ми је тешко да допрем до њих.

Поента је, моја, да на живот не треба гледати као на скуп промашених искустава или периода. Такво нешто не постоји. Све се догађа или по Божјој промисли или по допуштењу. На нама је да научимо нешто из оваквих искустава и да увек смогнемо снаге да наставимо даље. Људима који су у вери би овако нешто требало бити природно и лако али ни то није увек тако.

У реду је схватити разне грешке које смо чинили или које чинимо и најбољи начин да се носимо са истима је да будемо захвални на прилици коју смо имали да научимо неку важну лекцију из тих грешака. Ако смо икоме наудили док смо правили те грешке, да дамо све од себе да то некако исправимо или, ако је то немогуће, да тим људима дамо до знања да смо свесни наших грешака и да нам је искрено жао. Ако ни то није могуће, да ми сами будемо свесни да смо схватили грешку и да бисмо данас урадили другачије.

Најгоре је ако правимо грешке и нисмо их уопште свесни, чак, мислимо да смо исправни и не видимо какву штету правимо и нама и нашој околини.

Бити свестан грешке је први корак и може бити јако болан по некад, али је корак у добром смеру.

Не дозволи да ти свесност сопствених грешака из прошлости (које доживљаваш као велике) помути ум и преузме фокус свакодневног живљења. Знам да то није лако.

 

On 22.4.2021. at 10:01, Violetta Valery рече

Osećam da je moguće da ostvarim sve što sam naumila, a da i dalje sve bude ništavno.

Kako vi prevazilazite ovaj strah i znate da su vam izbori i stremljenja dobri?

Како ћеш знати да ли је ништавно или није? Све што постигнемо можемо тумачити и на један и на други начин, и као нешто што је корисно и као ништавно.

Ја своје изборе и стремљења делим, грубо, у три неке групе: опште, дугорочне и краткорочне. Општи су апстрактни, на пример, да будем добар, скроман, да напредујем у овоме или ономе. Дугорочни су базирани на општим али су конкретнији, на пример да децу научим нечему конкретном или да ја сам постигнем нешто конкретно. Краткорочни су дневне, оперативне одлуке које су све базиране на дугорочним и општим; да натерам децу да заједно средимо простор у коме живимо, да заједно спремамо храну, идемо у набавку, изађемо негде, итд.

Док сам жив нећу знати шта је све од ових одлука исправно а шта не.

Имам слободу да по сопственој савести доносим одлуке и трудим се да их доносим на начин који у датом тренутку сматрам најисправнијим. Што, наравно, доводи и до тога да константно у скоро свим сегментима правим грешке али се трудим да ме исте не обузму. И децу учим томе да је најздравије за њихово ментално здравље да схвате своје грешке, сагледају их, исправе колико могу, науче нешто из тога и наставе даље. Циљ ми је да направе добре те опште изборе а остале одлуке ће сами доносити онако како су васпитани и научени.

И имам страх од грешака али не такав да ме потпуно обузме и спута тако да не могу да се покренем. Више је то она врста страха која ме тера да додатно размислим пре него што нешто урадим.

Не знам да ли сам одговорио успешно на твоје питање али ако те занима нешто додатно или конкретно, питај, па ћу ти рећи какво је моје искуство са тиме.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ja sam bila ekstra žalosna nešto davno, kad je patrijarh Pavle umro. Razmišljala o promašenom životu...o greškama i blamovima koje sam imala do tad. I onda je na TVu bila priča o patrijarhu Pavlu..i oni su pričali i pričali ko je bio, gde je bio, šta je radio..i shvatih...da za jedan životni vek od 90 godina se dosta stvari promeni znaš...prosto.....zaboravi se sve od pre, dođe novo, pa se i to zaboravi...A ja sam tad imala dvadeset i nešto godina i shvatih...Ima dana za megdana...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Imao sam nekoliko smrtnih slucajeva u zadnje pola godine. Dosta  razmisljam o njima, nacinu na koji je svako od njih umro a potom i kako je ziveo. Paralelno sa tim razmisljam bas o promasenosti svog zivota i izvesnosti smrti i carstva bozijeg. Smatram takve misli blagoslovom a ne nekakvom deprom i sl. 

Samo jedna od te 4 osobe je bila hriscanin. Takva je bila i smrt. Krst, stradanje bez roptanja i praznik na dan sahrane. Ostale smrti su me vise zbunile, nekako je sve ostalo nedoreceno...

Sta reći..zivot koji nije promasen? Zivot u Duhu. Sve ostalo je promasaj

I sveci su bili puni promasaja a sa druge strane i puni Ljubavi bozije koja je sve to pokrila i preobrazila

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      DEVOJČICA Jovana Živković (15) nestala je juče nakon što je iz Kraljeva krenula za Beograd.
       
       Jovana je nestala u 7.30 časova kada je ušla u autobus "Best Komerc". NJen otac, moj bivši suprug, čekao je na glavnoj stanici u Beogradu, ali ona tamo nije izašla. Na snimcima kamera na autobuskoj stanici u Kraljevu se jasno vidi Jovana kako sa sobom nosi jedan kofer i torbu. Jovana nosi naočare za vid, a u trenutku nestanka na sebi je imala crnu trenerku, belu majicu i crni duks oko struka - objavljeno je na sajtu nestalisrbija.rs.
      Kako se navodi, Jovana je na sebi imala crnu trenerku, belu majicu i crni duks oko struka (to se videlo na kamerama autobuske stanice). Nosila je kofer i jednu torbu.
      Jovana ima naočare za vid i paž frizuru.
      https://www.novosti.rs/vesti/drustvo/1036444/nestala-devojcica-jovana-zivkovic-otac-cekao-stanici-beogradu-nije-izasla-autobusa
       
    • Од JESSY,
      BEOGRAD i Banjaluka postigli su dogovor o još jednom važnom koraku ka zaštiti srpskog nacionalnog identiteta i jačanju zajedništva: skupštine Srbije i Republike Srpske trebalo bi 15. septembra, na Dan nacionalnog jedinstva, slobode i zastave, da usvoje usaglašeni Zakon o zaštiti srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma.
       

      Glavne odredbe ovog zakona, čiji je nacrt predsednik Srbije Aleksandar Vučić juče u Beogradu uručio srpskom članu Predsedništva BiH Miloradu Dodiku, imaju za ključni cilj da se neguje, očuva i promoviše ćiriličko pismo kao uporište našeg nacionalnog identiteta. Posebni akcenat stavljen je na pospešivanje njene šire upotrebe u javnom životu, s obzirom na istorijski, kulturni i identitetski značaj.
      Prema nacrtu zakona u koji su "Novosti" imale uvid, svi državni i lokalni organi u Srbiji i Republici Srpskoj, javna preduzeća, škole i fakulteti, kao i privredna društva sa većinski javnim kapitalom i udruženja koja deluju na nacionalnom i međunarodnom nivou ubuduće će u svom radu biti obavezni da upotrebljavaju srpski jezik i ćiriličko pismo.
      Na to će biti obavezne i javne medijske ustanove RTS i RTV. Obavezna upotreba srpskog jezika i ćirilice, kao matičnog pisma, po nacrtu zakona, obuhvata i pravni promet i uključuje i ispisivanje naziva, sedišta, delatnosti, naziva robe i usluga, uputstava za upotrebu, informacija o svojstvima robe i usluga, garancijskih uslova, ponuda, faktura, računa i potvrda. Takođe, kulturne i druge manifestacije koje se finansiraju ili sufinasiraju iz javnih sredstava moraće da imaju logo ispisan na ćirilici.
      Osim što proširuje krug organa i institucija koji će biti u obavezi da koriste ćirilicu - i to na sve one koji posluju ili obavljaju delatnost sa većinskim učešćem javnog kapitala - nacrt zakona predviđa i paket stimulativnih mera za privatni sektor. To se pre svega odnosi na privredne subjekte i sredstva javnog informisanja u privatnom vlasništvu, za koje se posebnim propisima mogu ustanoviti poreske i druge administrativne olakšice koji u obavljanju svoje delatnosti odluče da koriste ćiriličko pismo, što uključuje i korišćenje ćiriličkog pisma u elektronskim medijima i prilikom izdavanja štampanih javnih glasila.
      Vučić je nakon sastanka sa Dodikom naveo da su se saglasili da je saradnja između Srbije i RS izuzetna na svim nivoima i da srpski narod ne sme i ne može sebi da dozvoli bilo kakve sukobe i povratak u prošla vremena.
      - Naše zajedništvo i jedinstveno delovanje na polju ekonomije, kulture, obrazovanja, istorijskog sećanja nijednog trenutka ne sme biti dovedeno u pitanje - poručio je Vučić, i naglasio da je sa Dodikom vodio "suštinske razgovore o budućnosti celog regiona", a da su posebno razmatrali inicijativu "Otvoreni Balkan", ali i konkretne projekte, poput izgradnje dela auto-puta od Kuzmina do Bijeljine.
       
    • Од JESSY,
      U moru negativnih tvitova, nekad je moguće pronaći i neki koji greje dušu, kao što je to priča ovog Beograđanina koji je podelio fotografiju
                    
       
      - Volela me je pune 4 godine u srednjoj školi,a da ja, nadobudni glupan, to nisam primećivao. Životi su nam se razdvojili, prošlo je gotovo 30 godina, bez ikakvog kontakta...
      A onda, pre par meseci, slučajni ponovni susret... Da, sada je moja lepša celina.
      Život...Nepredvidiv...Lep...
      Njegova priča, sudeći po reakcijama, nije usamljena:
       
      U gimnaziji sedeli u istoj klupi, malo se ljubakali, malo zabavljali, onda se on naljutio sto sam raskinula(?!), pa nije pričao sa mnom do mature. Posle se frendovali na FB i evo hrče pored mene već 12 godina - podelila je svoju priču jedna Tviterašica.
      Da se ljubavi iz srednje škole često opet nađu svedoči i ovaj Tviteraš:

      A postoji još jedna domaća priča:

       
      Proslave mature su uglavnom "krivci" za ponovno buđenje starih ljubavi.
        Iako deluju kao filmske priče, sudeći po ovim odgovorima na Tviteru, nije retkost da se ljubavi iz srednje škole posle mnogo godina sretnu i obnove ljubav. Imate li vi sličan primer?   https://zena.blic.rs/porodica/volela-me-je-pune-4-godine-u-srednjoj-skolia-ja-nadobudni-glupan-to-nisam-primecivao/08hxzht
    • Од Иван Ц.,
      Napadi na radnike "Gradske čistoće" koji zaprašuju komarce traju već dve nedelje. Gotovo svaki put kada izađu na teren, radnike ovog preduzeća napadaju, ulaze im u automobile, traže ima radne naloge, gađaju ih kamenjem, tuku, prete bacaju im se ispred vozila. Poslednji napad dogodio se u utorak kod stadiona u Vinči.
      Nekoliko ljudi napalo je sinoć u Vinči ekipu "Gradske čistoće" koja prska komarce - ušli su im u vozila, tražili im radne naloge, pokušali da ih spreče, čak i pretili.
      "Sprečiću te milom ili silom... Ja sam uzeo sam pištolj, pucao sam iz svog dvorišta... Čime ti nas prskaš? Ja hoću komarce... Živ izaći nećeš..." čuje se u snimku. 
       
      Bezuspešno su radnici pokušavali da im objasne da su preparati sigurni, odobreni od relevantnih zdravstvenih ustanova i da oni samo rade svoj posao.
      Inače, sinoć su se na terenu nalazile 33 ekipe i to 9 topova sa toplim zamagljivačima, 16 geba sa tamnim zamagljivačima, 2 ekipe na poslovima uništavanja larvi i 6 ekipa koje rade sa čamaca.
       

    • Од Драгана Милошевић,
      U Berlinu je u četvrtak svečano položen kamen temeljac za ekumenski objekat pod nazivom „House of One“ koji će pod istim krovom smestiti crkvu, džamiju i sinagogu.
      „House of One u sebi sadrži zahtevni teološki zadatak: bez rezervi primiti drugačije duhovne perspektive. To je mesto otvorenosti i tolerancije“, rekao je predsednik Bundestaga Volfgang Šojble prilikom polaganja kamena temeljca u istorijskom centru Berlina.
      Šojble je istakao potrebu dijaloga među religijama a to se, kako je rekao, pokazalo i kroz antisemitske ispade tokom antiizraelskih protesta poslednjih nedelja.
      „Mi tome nažalost svedočimo i u Nemačkoj. Najnoviji antisemitski ispad kao posledica eskalacija nasilja na Bliskom istoku, zloupotrebljavaju veru u političke svrhe“, zaključio je Šojble.
      Projekat House of One nastao je na inicijativu predstavnika triju vera, hrišćanske, jevrejske i muslimanske.
      Jedan od inicijatora, protestantski sveštenik Gregor Hohberg ističe važnost simbolike gradnje ove jedinstvene ustanove upravo na ovom istorijski značajnom mestu u centru Berlina gde je stajala crkva Sv. Petra, sagrađena u 13. veku i koja je nakon teških oštećenja tokom borbi za Berlin u Drugom svetskom ratu srušena tokom DDR-a.
      „Na najstarijoj lokaciji Berlina, tamo gde je stajala njegova prva crkva, želimo zajednički da pogledamo ka budućnosti. Na temelju stare crkve gradimo jednu potpuno novu zgradu – The House of One. To će biti kuća molitve i učenja u kojoj žive tri vere: sinagoga, crkva i džamija, sve pod istim krovom“, rekao je Hohberg.
       
      izvor
×
×
  • Креирај ново...