Jump to content

Bol, šok, neverica, razgovor: kako se izboriti sa traumatičnim iskustvom


Препоручена порука

trauma-healing.jpg

Postoji mnogo načina da definišemo traumu. Radna definicija oko koje se većina psihologa ovih dana slaže jeste da je za nas potencijalno traumatičan svaki događaj koji je bio „previše, desio se prerano i prevelikom brzinom“ da bi naš nervni sistem i psihološki aparat mogli da ga obrade i prevladaju.

Kada govorimo o traumama nastalim usled nekog oblika zlostavljanja ili zanemarivanja u periodu detinjstva ili adolescencije, bavimo se nečim što psiholozi nazivaju „razvojne traume“. Razvojne traume predstavljaju ponavljana neprijatna ili pak jako povređujuća iskustva koja smo doživeli u ranijim fazama života u interakciji sa osobama koje su o nama na neki način brinule (roditelji, učitelji i druge vrste staratelja).

Kada je osoba koja počini zlostavljanje (nasilno ponašanje koje osoba koristi za sticanje ili održavanje moći i kontrole nad drugom osobom ili osobama) neko ko je mladoj osobi blizak i u koga je možda imala poverenja, osoba se neminovno isprva suočava sa velikim bolom, šokom, nevericom i unutrašnjim konfliktom. Ukoliko je tom činu prethodio jedan drugačiji tip odnosa gde je osoba verovala da se oseća bezbedno ili je pak postojala određena emotivna vezanost, mlada osoba je suočena sa svešću o tome da je osoba kojoj je verovala odjednom osoba koja ima moć i nameru da joj ugrozi psihološki, a možda i telesni ili čak životni integritet. Iskustva koja nam unesu ovakvu količinu šoka u našu predstavu realnosti imaju potencijal da nam poljuljaju poverenje u sopstvene (dosadašnje) procene, pa i celokupnu psihološku realnost. Skok iz bezbednosti u doživljaj ugroženosti u okviru jednog istog odnosa je nepomirljiv, naročito ako se desi naglo, te je izazovno uneti u takvo iskustvo red i smisao.

Još jedna važna reakcija koja često prati ovakvu vrstu iskustava jeste doživljaj koji psiholozi nazivaju „stanje zamrznutosti“ odnosno stanje u kom doživljavam opasnost, a istovremeno ne vidim kako mogu da se s njom „borim“ niti da iz nje „pobegnem“. Takvo parališuće stanje delimično je odgovor našeg nervnog sistema koji nam može u jednoj mnogo manjoj meri biti poznat iz situacija u kojima smo se istovremeno uplašili i par trenutaka ostali „zakočeni“ ne znajući kako da odreagujemo na doživljenu opasnost. Ukoliko iskustvo traje više od par trenutaka, naše stanje „zamrznutosti“ može da potraje. Ukoliko se traumatsko iskustvo ponavlja, a mi i dalje ne doživljavamo da postoje opcije „bega“ i „borbe“ (ili se pak dogodi previše iznenada da bismo te opcije sagledali) neretko primenjujemo psihološki mehanziam disocijacije koji je u tim situacijama protektivan jer nam omogućava da budemo psihološki odsutni iz sadašnjeg trenutka u kom se bolno iskustvo ponavlja. Na izvestan način mi tako privremeno „prekidamo vezu“ sa bolnim iskustvom kako bismo ga preživeli jer neretko nemamo bolji alat.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Uprošćeno gledano, dete ili mlada osoba, najčešće se na psihološkom planu suočava sa dve alternative: da pomirim dve suprotstavljene predstave odrasle osobe o kojoj je reč ili da ostanem u ćutanju, bolu i bespomoćnosti. Ako želimo da razumemo zašto je neko za sebe odabrao neku, iz naše perspektive, nepovoljnu alternativu (poput ostajanja u ćutanju, bolu i bespomoćnosti), jedino kako to možemo jeste da razumemo koje alternative je ta osoba imala na raspolaganju, da ih sagledamo iz njene perspektive u datom trenutku sa svim doživljenim posledicama. Krčenje psihološkog puta u kom nalazim bezbedan prostor da dam glas svom bolnom iskustvu je zahtevan proces za većinu osoba. Na tom putu su gotovo uvek konfuzija, strah, bespomoćnost, krivica i stid, a neretko i tuđi pounutreni glasovi koji ućutkuju, kritikuju, ponižavaju i zastrašuju.

Hoće li usled traumatskog stresa osoba razviti post traumatski stresni poremećaj je pitanje u kome rezilijentnost mlade osobe i rane intervencije okoline igraju značajnu ulogu. Naime, prema sadašnjim dijagnostičkim kriterijumima, tek ukoliko traumatski stres traje više od četiri nedelje možemo ga verovatno svrstati u poremećaj. Što ranije osoba koja je preživela traumu doživi da je bar u jednom odnosu bezbedno da o svom iskustvu progovori, smanjuje se šansa da njen stres preraste u post traumatski stresni poremećaj a povećava se šansa da to iskustvo obradi na konstruktivan i osnažujuć način za sebe.

Mogli bismo čak reći da je nekad opasnije od same traume da nam niko iz okruženja ne veruje da smo traumu preživeli, da je minimizuje, da joj se podsmeva ili je banalizuje. Ako smo odrasla osoba, možda ćemo odgovornost premestiti na te osobe koje su nepoverljive. Ako smo dete, verovaćemo odraslima a sumnjaćemo u sebe.

U tom smislu od ogromnog je značaja naš lični i zajednički doprinos da stvaramo u našim bliskim odnosima bezbedan prostor da osobe podele o svom bolnom iskustvu, čak i onda kada dublji razgovor o tome neće voditi sa nama. Bezbedno je onda kada je s druge strane neko dobronameran, zainteresovan da sasluša i razume šta za nas znači to o čemu pričamo. Bezbedno je kad znamo da nismo sami. I najvažnije – nikad nije kasno da pronađemo bar jednu osobu s kojom je bezbedno da pričamo o temi koja nam je jednom ugrozila bezbednost. Nekad je ta jedna osoba neophodna da bismo osećali da se s tim iskustvom ipak nešto može.

 

http://www.psihobrlog.com/trauma-i-ptsp/bol-sok-neverica-razgovor-kako-se-izboriti-sa-traumaticnim-iskustvom/

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Uvrede i toksične reči najčešće izazivaju negativne emocije. Govorimo konkretno o izjavama sa ciljem uvrede, kada kritika nije usmerena na delo, već na samu osobu. Često nismo spremni da se suo;imo sa takvom situacijom i odbranimo se od negativne energije, ali postoji jedan psihološki trik koji vam može pomoći.
      Psiholozi ističu da je prvo i najvažnije da razumete koja se namera krije iza takvih reči. U suočavanju sa osudama, uvredama i negativnim kritikama, neophodno je razvijati emocionalnu inteligenciju. Ovo će omogućiti da pravilno procenite situaciju i pravilno reagujete na nju, ne dovodeći u pitanje njihovo lično psihološko stanje. 

    • Од Trifke,
      Zanimljivo!
      Jutarnji otkriva tri modela kako su potkupljivali hrvatske liječnike u aferi Pfizer, DORH preuzeo slučaj
      WWW.JUTARNJI.HR    
    • Од Поуке.орг инфо,
      Ako Vas zovu iz neke firme i traže Vaše podatke, ili Vam nešto nude, a da prethodno za to niste dali saglasnost, dovoljno je da odgovorite da je to zakonom zabranjeno, da Vas više ne kontaktiraju, i da na tome završite razgovor.
      Po Zakonu o oglašavanju, firmama je zabranjeno da Vas zovu ukoliko im za to niste dali prethodnu saglasnost. Čak i ukoliko ste nekad ranije dali saglasnost, možete je u bilo kom trenutku opozvati.
      Novčane kazne za kršenje ovog zakona se kreću do 2 miliona dinara. U slučaju da i pored Vaše opomene nastave da Vas kontaktiraju, možete podneti prijavu tržišnoj inspekciji. Sama činjenica da ovo znate (i to pomenete tokom razgovora) je najčešće dovoljna da se poziv više nikada ne ponovi.
       
      Kako da se odbranite od neželjenih telefonskih poziva i ponuda | KupujemProdajem
      BLOG.KUPUJEMPRODAJEM.COM Po Zakonu o oglašavanju, firmama je zabranjeno da Vas zovu ukoliko im za to niste dali prethodnu saglasnost. Čak i ukoliko ste nekad ranije dali saglasnost, možete je u bilo kom trenutku...  
×
×
  • Креирај ново...