Jump to content

Мисија Цркве у време пандемије Covid-19

Оцени ову тему


Препоручена порука

kovid_kragujevac03.jpg

Будући да је Српска Православна Црква све недаће нашег народа проживела и преживела раме уз раме са својим верним народом, околности су наложиле да и ову веома сложену ситуацију Црква проживљава подједнако састрадавајући као и у време великих ратова, глади, епидемија и сличних недаћа којима наша историја обилује.

Када су се појавили први случајеви особа инфицираних вирусом Covid-19, свима је то била новина и само мали број људи из струке је могао претпоставити како ће се ситуација одвијати, како у ближој тако и у даљој будућности.

Првих месеци пандемије није било случајева да свештеник улази у Covid зоне како би исповедио и причестио пацијенте, али како је време одмицало лекари и остало медицинско особље су се навикавали на новонасталу ситуацију и свештеник је почео да улази у „Црвене зоне“ у којима су лежали пацијенти заражени вирусом Covid-19, па и у просторије интезивне неге у којима се лече најтежи болесници.

Мој први директни контакт са „Црвеном зоном“ и пацијентима на лечењу од Короне се догодио у Covid центру-C1 Универзитетског клиничког центра Крагујевац, и једноставно не постоје речи којима могу да опишем ситуацију у којој сам се нашао, јер је за мене све то представљало једно потпуно ново искуство. Онај простор који сам одлично познавао (јер сам као болнички свештеник 3 до 4 пута недељно одлазио на клинике УКЦ-а Крагујевац ради исповести и причешћа болесника) сада ми је изгледао другачије, подељен је по зонама, преграђен и онемогућен је сваки контакт Covid зоне са осталим просторијама, постављене су „Филтер просторије“ за распремање и дезинфекцију оних који излазе из „Црвене зоне“. Први утисак који ће ми заувек остати у сећању је љубазност медицинског особља на челу са др. Небојшом Стевановићем-анестезиологом УКЦ Крагујевац, кога познајем дужи временски период. Приликом уласка у зелену зону дочекан сам као „свој“ уз детаљна упутства како се треба понашати, како припремити и које мере испоштовати приликом уласка и боравка у „Црвеној зони“, али и приликом напуштања „Црвене зоне“. Оно што треба посебно похвалити и нагласити је разумевање управе УКЦ Крагујевац и директора доц. др Предрага Саздановића, који су потпуно разумели духовни карактер уласка свештеника у Црвену зону у смислу подршке, како пацијентима тако и особљу.

По мом скромном мишљењу у доба пандемије у УКЦ Крагујевац дефинишу се два утиска које ћу покушати да изнесем. Први утисак је стање, забринутост и осећање сваког пацијента понаособ, а други утисак је огромна духовна и физичка жртва свог особља ангажованог у раду са Covid пацијентима.

Прво што се запази приликом визуелног контакта са пацијентом су видљиви умор и уплашеност( до сада нисам видео ни једног Covid пацијента који није уплашен), јер у болесничкој соби лежи много пацијената са тешким клиничким сликама, тако да се свако пита „како и да ли ћу ја ово издржати, ако или када, дођем у ову фазу“. Умор и страх су потпуно оправдани и реални, јер се сваки болесник бори за ваздух, а поједини дословно вапe за кисеоником којим би напунили плућа. Услед хипоксије долази и до духовног и психичког „потонућа“, тако да и пацијенти са лакшом клиничком сликом на први поглед лаицима изгледају лоше, али када се од лекара сазна да је ситуација прилично стабилна, изводи се логичан закључак да је у питању борба човека за насушни и животодавни дах. Други утисак је да се сви пацијенти осећају отуђено. У „Црвеној зони“ сви здравствени радници су одевени у скафандере(као и ја када се налазим у Црвеној зони) и на себи имају сву опрему коју предвиђа струка за овакве ситуације, тако да пацијент данима и недељама не види лице другог човека, односно неког из спољашњег света, комуникација је отежана јер су скоро сви пацијенти на кисеоничкој потпори и свако евентуално склањање маске, макар и на тренутак, предствља проблем услед мањка кисеоника. Трећи утисак који можда и највише мучи пацијенте је потпуно одсуство његовог редовног и природног окружења, односно породице, пријатеља и људи са којима је до јуче свакодневно комуницирао.

Када се човек нађе у болници, а то никада и никако није његовом вољом, такође је одвојен од породице, али пошто постоје дани и сатница предвиђена за посете, пацијент редовно одржава контакте са својом породицом, што у условима боравка у Covid зони није могуће, па се на отуђеност коју смо већ поменули пројављује додатни баласт у свакодневици пацијената оболелих од Covid-19. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г.Г. Јована, а у складу са епидемиолошким правилима свештеник у „Црвену зону“ улази опремљен као и сви ангажовани у раду са Covid пацијентима, испод скафандера се носи мали епитрахиљ, а сами чин Исповести и Причешћа траје прилично кратко и најчешће се састоји од пар речи (ретко реченица) које пацијент уз напор изговори, једне молитве коју свештеник мора да зна напамет, јер у „Црвену зону“ се не може унети Требник који би после изнео (пошто се из Црвене зоне не сме изнети ништа) и самог чина причешћа Светим Тајнама Христовим које се дају пацијенту. Сама појава свештеника, кога пацијент може препознати једино по томе што на скафандеру може да пише „Свештеник УКЦ“, за пацијента представља велику духовну потпору јер ће га причестити Светим Тајнама Христовим, али и контакт са неким ко може донети поздраве породице и родбине. Самим тим пацијент стиче утисак да је и даље део заједнице којој припада, да се његов живот наставља са освеженом надом на оздрављење и повратак кући и да Црква и даље врши своју мисију без обзира где се у ком тренутко било ко од нас налазио.

По питању огромне духовне и физичке жртве особља ангажованог у раду са пацијентима са тешким респираторним инфекцијама узрокованих коронавирусом, тешко је пронаћи адекватне речи које могу описати само један дан боравка у Covid зони, а камо ли годину дана непрестане борбе. Медицинско особље које се бави лечењем пацијената оболелих од Covid-19 је уморно и преуморно, а не зна се да ли је тежи психички или физички умор услед рада у ванредним околностима које трају дуже од годину дана. Мишљења сам да свак од нас треба да претпостави да му дете, родитељ, брат или сестра раде у Covidu већ годину дана, да долазе са посла уморни и одлазе на посао уморни, да се свакодневно излажу опасности да се заразе, а то претпоставља и најтрагичнији исход, па тек онда да се одлуче на непромишљене кораке типа организовања скупова, прослава, концерта, боравка у малом простору са великим бројем људи, одлазака у туристичке авантуре (пишем авантуре јер се никада не зна како се тај боравак може завршити) и друге видове непоштовања епидемиолошких мера. Оно што сам чуо од свих пацијената, а што сам и сам запазио, јесу речи хвале за особље које даје све од себе како би пацијентима олакшало живот колико год је то могуће и то треба похвалити и посебно нагласити приликом сваког помена здравствених радника. Оно о чему се веома мало размишља јесте да су то људи који после боравка у Covid зони одлазе својим кућама, код своје деце и родитеља, да могу својим укућанима, не дај Боже, пренети вирус и тако своју целу породицу озбиљно угрозити, а упркос свему томе они ево већ годину дана неуморно, даноноћно раде са пацијентима којима је потребна врхунска стручност, нега и пажња, не обазирући се на могуће последице на своје и здравље својих најмилијих.

Осим труда здравствених радника, дужни смо и ми свештеници да на прави начин обавимо своју мисију која има не само духовни, већ и просветитељски карактер, поучавајући народ како се треба понашати, како сачувати себа, а оно што је много битније како сачувати друге, јер је Српска Православна Црква од увек, осим духовног имала и просветитељски карактер који не смемо пренебрегнути ни у овом тренутку, већ морамо остати на висини свог духовног задатка, што Господ Исус Христос и Свети Сава са ликом свих Светих од нас и очекују.

Духовник Универзитетског клиничког центра Крагујевац


View full Странице

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ево још једног, сличног чланка са истог сајта: 

WWW.EPARHIJA-SUMADIJSKA.ORG.RS

Свeштeник Жeљкo рaди у кoвид бoлници, a oткриo je штa му гoвoрe oбoлeли кoje сe бoрe зa...

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем је 22. октобра 2021. године, после одслужене доксологије у придворном храму Свете Тројице у Бањалуци, топлом речју добродошлице поздравио Његову Светост Патријарха српског г. Порфирија, подсетивши да је Свјатјејши ранијих година више пута био у Бањалуци, али да у својству српског Патријарха долази први пут. Владика Јефрем је, пре свега, заблагодарио Патријарху Порфирију што је смерно приклонио главу и прихватио "тешки крст српског патријарха, наследника Светога Саве" и тиме отклонио могућност "да то непосилно дело и бреме падне на некога ко би то теже и са мање успеха носио".

       
      Звучни запис беседе
       
      Преосвећени Епископ бањалучки је заблагодарио и на томе што је Патријарх Порфирије попут својих претходника, блаженопочивших Патријараха Павла и Иринеја, "предузео апостолска мисионарска путовања, свуда тамо где живи српски православни народ".
      "Ваша Светости, потребна нам је Ваша помоћ и молитвена подршка, благослов Божији са којим почињемо свако добро и успешно дело у животу сваког појединца, тако и породице, Цркве и народа" рекао је Владика Јефрем и наставио:
      "Ми православни верујући Срби на овим просторима, непогрешиво осећамо да је наша снага у чврстој духовној вези са духовним и националним бићем нашег народа и Цркве у нашој Матици. Чак и сада када смо силом политичких прилика подељени, остајемо један духовни и национални простор, у томе је наша снага и надање", рекао је Епископ бањалучки у свом поздравном слову.
      Владика Јефрем је подвукао тешке услове у којима српски народ у Републици Српској живи, али и оценио да "ми, многострадални српски народ, имамо много врлина, али и недостатака".
      "Неслога и нејединство као да су наш усуд" рекао је Владика Јефрем и наставио: "Бавимо се сами собом и дајемо прилику противницима да то додатно користе против нас. Ваша Светости благословите нас и поучите како да правилно и одговорно живимо и радимо, како би и ми и други око нас, видећи наша добра дела, прославили Оца нашега који је на небесима", рекао је Преосвећени Епископ бањалучки г. Јефрем завршавајући свој поздрав Патријарху Порфирију.
       
      Извор: Радио Слово љубве
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Владика Јустин посетио капеле при Студентском граду, Институту за мајку и дете и Дому за старе на Бежанијској Коси, као и капелу на Земунском гробљу.

       
      Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског и кординатор хуманитарних активности, започео је обилазак капела при Центрима за социјалну заштиту Града Београда у којима неуморни духовници Српске Православне Цркве делају на добро и на спасење свих.  
      Владика Јустин је 19. октобра 2021. године, у пратњи ђакона Бранислава Јоцића, обишао капелу Светог Јована Златоуста у Студентском граду и капелу Светог Димитрија на Земунском гробљу, где је Преосвећеног Владику дочекао презвитер Александар Пајковић који му је изложио историју оснивања тих богослужбених места. Капела у Студентском граду постоји за потребе студената који живе у њему и пружа велике могућности за успешну мисију међу младима. Са појавом корона вируса 2020. године није било могуће да се на том месту обављају богослужења, јер је због ванредних околности Студентски град био испражњен и уступљен потребама државе, па су свештеници започели са богослужењима у капели на Земунском гробљу, где су за кратко време створили живу литургијску заједницу. 
      На Институту за мајку и дете Владику је дочекао протојереј-ставрофор Лазар Манигода. На Институту се лече деца из целе Србије у пратњи својих родитељима, па то богослужбено место и присуство духовника представљају велику утеху и уливају преко потребну наду у њиховим молитвама за оздрављење. Духовник сваке недеље служи свету Литургију и редовно причешћује мале болеснике. Волонтери Милосрдне секције Верског добротворног старатељства годинама окупљени око проте Лазара Манигоде обилазе децу која се лече на Институту и сведоче им Господње речи: Гледајте да не презрете једнога од малих ових; јер вам кажем да анђели њихови на небесима стално гледају лице Оца мога небескога. (Мт 18, 10).
      Владика хводстански г. Јустин посетио је 20. октобра 2021. године, у пратњи ђакона Бранислава Јоцића, капелу Свете Петке при Дому за старе на Бежанијској Коси, где су га дочекали директор Геронтолошког центра Београда г. Срђан Димитријевић и протојереј-ставрофор Стеван Мрђен, духовник капеле при том дому. Они су Владику у срдачном разговору упознали са радом капеле, значају духовних садржаја који се кроз њу пружају, али и са богатом понудом других културних и друштвених активности који су на располагању становницима тог дома.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Након отварања IX свеправославног фестивала "Вера и реч” одржане су интересантне панел дискусије и радионице: Бесмртност: Број и ћелије; Креативност, маркетинг и хришћанска љубав; Инстаграм; Шта треба да постане штампана новина да би се вратила читаоцу; Цензура у медијима и суверени интернет.
       
       
      Панел дискусије првог дана завршене су врло занимљивом и отвореном дискусијом у којој је панелиста био угледни руски интелектуалац  Александар Шипков на тему “Црква, пропаганда и национална безбедност Русије". 
      Данашњи дан почео је панел дискусијом под називом "Фанарове акције у Украјини: одраз у медијском простору". Уводничари су били свештеници Игор Јакимчук и Александар Карпинкој, а у дискусију су се укључили медијски представници из Украјине, Грчке, Бугарске, Русије и Црне Горе. Отац Никола Пејовић, уредник Радија Светигоре пренио је искуства из Црне Горе и приказан је кратки филм Митрополије црногорско-приморске о литијама и одбрани светиња Српске Православне Цркве.
       
      Током данашњег радног дана говориће се о Тик Току, Фејсбуку, Лажима у ери дигитализације, Сарадњи Цркве и државе у време пандемије, о руској мрежи Телеграм, те ће на завршетку oвог дана бити приказан филм Грех.
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин одржао је 12. октобра 2021. године у Митрополитовом конаку при цркви Светих апостола Петра и Павла на Топчидеру састанак са вођама одељења и службеницима Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке.

       
      Током састанка Владика се упознао са задужењима и многим изазовима са којима се чланови Верског добротворног старатељства свакодневно сусрећу. Од свог оснивања, тридесетих година двадесетог века, блажене успомене Патријарх српски Варнава, велики црквени визионар, уградио је Верско добротворно старатељство у Устав Српске Православне Цркве видевши да Црква своју мисију у свету треба да сведочи у свом народу, делећи са сваким верником и патњу и страдање.
      Од тада до данас, Верско добротворно старатељство се бори да одговори на своју значајну улогу у свакодневном животу Цркве зависећи у исто време од прилика са којима се Црква суочава. Кроз године свога постојања оно је некада боље, а некада слабије, сведочило своје назначење. Успех мисије је врло често зависио од слободе коју је Црква уживала у друштву.
      У новије време, са повратком верских слобода, рад Верског старатељства је стално напредовао на основама које су постављали председници Верског добротворног старатељства, Патријарси српски: од патријарха Германа, који је обновио његов рад, до патријарха Порфирија, који је свог викара, Епископа хвостанског Јустина, поставио за Кординатора свих хуманитарних активности у Архиепископији београдско-карловачкој. Тиме је и рад Верског добротворног старатељства, поред свих других хуманитарних организација у Архиепископији београдско-карловачкој, добило достојну пажњу и помоћ предстојатеља Српске Православне Цркве са циљем унапређења свеукупне мисије Цркве у Београду.
       
      Извор: ВДС
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Богословље није акробација и гимнастика ума. Богословље није обична наука од овога света, није изказивање знања о Богу. Богословље је израз искуства Цркве, прве Цркве апостолске, а онда кроз векове Цркве до данас.

       
      Богословља нема без истинске и дубоке јеванђељске вере, а православног богословља нема без православне вере. Онда када имамо хипертрофију тзв. богословље науштрб исправности вере, ма колико речима богословске науке могли да опчинимо многе, ми ћемо бити на погрешном путу. Предуслов знања истинског познања Бога јесте вера и аутентични јеванђељски Христов живот. Вера и јеванђељски живот порађају богословље и предуслов су да свако богословље буде богословље, али ако хоћемо и да свака наука (хемија, физика, биологија...) буде богословље. Све је позвано да буде богословље, а ми који смо по избору Цркве par excellence богослови, јер смо епископи, јер смо на месту и обличју Христовом, то не само да треба да знамо, него то треба да буде наш принцип без кога не постојимо.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...