Jump to content

Препоручена порука

Ја лично нисам баш љубитељ никавих еуфорије. Када се затекнем на Слави, од мноштва хране коју видим на столу губим апетит, мада сам за то да трпезе буду богате, и волим кад људи и једу, посебно ако и сам спремам храну. Дакле, нема ту осуде. Дешавало се да скоро ништа не поједам на Слави, а кад одем, одједном огладним и једем нешто друго, мање укусно. Није то никакав надриаскетизам, просто је тако.

Исто тако нисам за велика дружења, неке, ајде да кажем, наметнуте раздраганости и сл. Кажем ово не да бих глумио неког подвижника, јер, да то одмах одстаним као лажну скромност, знам људе који све ово воле, а много су врлинскији од мене. Дакле, то је неки моје унутрашње стање. Не осуђујем људе ако не чине као ја.

Сад у вези рођендана деце. Сходно реченом, о себи, био сам присутан на рођендану детета, девојчице, код људи непобожних. Изнајме простор; имају много званица, а станови су мали за много деце и за то "растурање" у дечијој радости и игри; позову "стендап" комичаре, дечије, који изводе перформанс да би се деца играла, са музиком, песмом, балоонима и сл. Слављеник, у овом случају слављеница је као мала принцеза...генерално, буде много радости и лепо је. Међутим, потпуно ирационално говорим, без осуде, некако ми то није "потаман". Дакле, говорим ирационално, без осуде, без психолошких анализа, ичега. Просто осећај имам такав да то и није баш корисно за дете. А ни сам не знам зашзо.

Био сам код добрих хрићаана, већина људи жииве литургијски. Окупили се, много деце и скоро исто све. Изнајмљен простор, перформанс за децу, слављеница у белој хаљини у центру пажње, радосно, бучно, еуфорично.

Занима ме, баш, мишљење људи са Поука о овоме.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ako gledamo, pa, onako, strogo hriscanski (teoretski).... pa,.... ovakve svetske proslave rodjendana kako si opisao Cirilko, pa nisu bas saobrazne veri i blagocescu i poboznosti,.... ali, naravno ipak trebamo malo da promisljamo i rasudjujemo o raznim stvarima vere i prakse.... i mislim da je u redu i da se napravi neki kompromis i da se deci organizuje neko rodjedansko slavlje i decje veselje i radost,.... sad, kako i na koji nacin, .... to vec treba videti sta i kako i gde.....i tu treba biti malo kreativan i imati neke dobre ideje.... ako je u mogucnosti sto vise saobrazne veri i blagocescu....uz neke aspekte disco i fanky kulture :smeh1: ...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 18 часа, Ćiriličar рече

Просто осећај имам такав да то и није баш корисно за дете. А ни сам не знам зашто.

Naravno da nije korisno preterivati na proslavama dečijih rođendana. Deci se nameće nešto što nije primereno njihovom uzrastu, niti trenutku, a neretko se te prilike koriste za razmetanje pred drugima. Naši ljudi su mnogo toga lošeg preuzeli od Amerikanaca, da bi izgradili potrošačko društvo po ugledu na njih. To je degradacija koja je potrebna jedino onima koji zahvaljujući takvim mega proslavama dobro zarađuju. Tako imamo razne proslave mature, rođendana,  razne maskenbale, punoletstva, koje ljudima donose nepotrebna opterećenja i rizik da nešto krene naopako. Sada imamo i korona virus, kome baš odgovara aktuelno neodgovorno i bahato ponašanje ljudi...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Од кад се родила ћера(пре скоро 10 год.) то је тема која ми се мота/ла по глави и прошли смо кроз разне фазе док нисмо стекли мир у вези прославе рођендана. Углавно су то она питања да ли ће дете бити задовољно, али испадне да је више питање да ли смо се ми матори довољно добро показали. Нама је Слава главни породични празник и онда су сви остали ''празници'' мање значајни што се тиче неке раскоши и материјалних улагања. 

Нисмо никада изнајмљивали играоницу (али смо разматрали), јер ипак не позивамо баш толико људи, а у школу/вртић ионако понесу тај дан неке слаткише и то је довољно за целу екипу. Имамо правило да ћера (пошто су дечаци још мали) иде на сваки рођендан који је позову (ако она жели) и увек сама направи честитку и изабере неки скроман поклон, али ми не зовему сву ту децу код нас. Углавном позовемо друштво из комшилука с којим се она игра и иначе, јер у ближој родбини и нема њених вршњака, а и станујемо далеко од свих наших. Знам да већина осећа обавезу да зове цели разред, али мислим да је важно да дете док је још мање, уз наравно разговоре о томе, схвати да може да бира с ким ће да се присније дружи и негује неке озбиљније односе, а да наравно то не мора да значи да другу децу мање поштује или уважава. Оно око чега се трудимо је да - сама направи своје позивнице за тих пар другара, да ја направим торту и да буде украшена мотивима које она жели (не мора уопште да буде неко ремек дело, може да се исецкају сличице нечега и налепе на чачкалице које се боцну у торту, а и да буду ситне пластичне играчкице које добро оперемо), да учествује у сервирању послужења и да се не понаша као принцеза, него да домаћински и са радошћу дочекује своје госте тај дан и, наравно, потрудимо се око неког занимљивог (а не обавезно скупог) поклона. Једном смо за мањи број деце (5-6) организовали одлазак до локалне ергеле да јашу коњиће и имали смо торту и грицкалице. Трошак далеко мањи од играонице, а узбуђење и изненађење се и данас препричава. :) 

И ја сам пуно размишљала да ли ће се наша ћера ''љутити'' на нас што јој нисмо правили те гламурозне рођендане у играоницама са кетерингом, али видим да се она радо присећа детаља када смо нпр. правили пињату коју је она украшавала, па онда неке кексиће (куповне) које смо украшавали као маце, па торту са фигурицама бабушкица и тако, има сећања на оно у чему је и сама учествовала да организује и направи. 

С друге стране, апсолутно разумем да неко има и већу породицу и шири круг пријатеља и да су мајке запослене и да су играонице некада најбоље решење. Рекла бих да је, како год да организујемо, најважније да децу васпитавамо у том правцу да је рођендан (а и друга окупљања) због тога да радост поделе са драгим људима, а не да своју вредност или нечију љубав потврђују количином и вредношћу поклона добијених тог дана. 

   

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 22 часа, Ćiriličar рече

Изнајме простор; имају много званица, а станови су мали за много деце и за то "растурање" у дечијој радости и игри; позову "стендап" комичаре, дечије, који изводе перформанс да би се деца играла, са музиком, песмом, балоонима и сл.

Igraonice su odličan izum. Deca su dosadna i iritantna, staviš ih u ograđen prostor, platiš ljude da se zezaju sa njima i posle dva sata žurka gotova i mrš kući. Tvoja kuća netaknuta, nema zezanja sa sudovima, posluživanjem i ostalim sr*****, nema umora, platiš ljude za sve i hvala lepo. Deca srećna, roditelji fino raspoloženi.

Svaki dan obigravam oko svoje dece i muža (ako i treba, moji su), samo mi još tuđa fale :0212_rolleyes:.

Živele igraonice i iznajmljeni prostori za playdates, živeo ketering i animatori za rođendane. Na kraju, to je i moj rođendan-tad sam postala mama :smeh1:.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Пре сат времена, DijanaP рече

Једном смо за мањи број деце (5-6) организовали одлазак до локалне ергеле да јашу коњиће и имали смо торту и грицкалице.

Koliko je ovo super :sunce:. Bravo za ideju!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 22.3.2021. at 11:27, Ćiriličar рече

Дешавало се да скоро ништа не поједам на Слави, а кад одем, одједном огладним и једем нешто друго, мање укусно. Није то никакав надриаскетизам, просто је тако.

Што се овог тиче исти си као моја жена :D Дођемо са славе кући а она каже гладна сам.

Рођендани су мање више ок. Једино што ми се не свиђа и што је у супротности са духом православља је што се гасе свећице на торти слављеника. Ми палимо свеће за здравље и за упокојене а не гасимо их.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Igraonice su skupe, ali jeste zgodno što haos nije na roditeljima, a žurkice po stanu su intimnije, ali i napornije, haotičnije, bučnije, teže i za roditelje i za komšiluk.

Moj poznanik za skromne pare pravi organizovane rođendane na otvorenom - recimo na Kalemegdanu - koji uključuju potragu za blagom, sportske aktivnosti, i slično. Planiramo da ga angažujemo sledećom zgodom.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 часа, Paradoksologija рече

Igraonice su skupe, ali jeste zgodno što haos nije na roditeljima, a žurkice po stanu su intimnije, ali i napornije, haotičnije, bučnije, teže i za roditelje i za komšiluk.

Ako duševni mir može da se kupi parama, jeftino smo prošli koliko god da košta. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Скупимо се ту нас пар друга и другарица. Рецитујемо песмице, пијемо сокиће , једемо смоки , грисине и тако. Након тога се поделимо , ми мушкарци играмо карте и причамо глупе вицеве, изводимо бесне глисте да се што више допаднемо другарицама. Другарице за то време гледају неку шминку моје старије сестре, одевају луткице. И умало заборавих , смењујемо се један по један, попуњавамо лексикон. Омиљени , филм, боја и предмет из школе. :D :D

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      Колико је само текстова објављено у богословској или светоотачкој литератури у којима се говори о праштању као темељу духовног живота и путу који човека води у Царство небеско. И колико год они били утемељени, ни из далека не могу оставити утисак какав оставља само један пример истинског хришћанског праштања. Такво је сведочанство о праштању архимандрита Пајсија, некадашњег хиландарског игумана, онима који су му у грађанском рату 90-тих у селима Сребренице поклали више од 30 чланова породице.
      Горди људи нису кадри да приме и сведоче истину. Гордим људима отац гордости, непријатељ Божији од искони, лаж открива као истину и наводи их да постану сведоци лажи „у име истине“. Људи црне душе, нечисте савести, упрљаног образа, плитке памети и охладнелог срца, нису и не могу бити примери српског карактера, примери српског „самоослобођења“, путовође једног народа, објективни критичари. 
      Истина се открива људима Божијим, људима кротким, смиреним, побожним, честитим. Такав је, међу многима знаним и незнаним, у овом народу, у овом свету и веку, био и недавно упокојени архимандрит Пајсије, негдашњи протос Свете Горе Атонске, игуман манастира Хиландара, и на крају свога краткога земаљскога пута и живота – обновитељ православног монаштва на југу Србије, и игуман манастира Светог Прохора Пчињског.
      Иако сам га познавао и добро и дуго, иако сам са њим провео незаборавне дане и ноћи у разним приликама, у Хиландару, Кареји, Грчкој и Србији, нећу у овом тексту - који намењујем за покој његове душе, уместо свеће воштанице - писати о његовом подвижништву, љубави, трпељивости, кротости, богољубљу, братољубљу, духовништву, византијском појању, богослужењу. О томе ће, у времену које долази, сведочити и говорити његова многобројна духовна деца – монаси, монахиње, свештеници, хришћани из Грчке, Босне поносне, Македоније, Србије, и из многих других земаља.
      У овом тексту, заупокојеном сведочењу, исписаћу истину, Богу и многим православним хришћанима знану, о њему – Србину из Сребренице, Сребреници, и злочину. Ову истину исписујемо у времену када је народ архимандрита Пајсија стављен на стуб срама и распет; и пре тога, оклеветан због злочина у Сребреници.
      Неколико месеци након избијања рата у Босни и Херцеговини 1992. године, у манастир Хиландар су, као и свуда где Срби живе, стизале страшне и црне вести о новом поклању Срба у Босни и Херцеговини. Поново су се, као и 1941. године, повампириле усташко-муслиманске ханџар дивизије, оштрили су се ножеви и нови „србосјеци“, спремало ново поклање и изводило етничко чишћење Срба, кројили нови и остваривали стари планови о прогону босанско-херцеговачких Срба са својих вековних огњишта. Никли су нови концентрациони логори, пунила су се српска гробља, правиле нове, масовне и необележене гробнице, вијорили се црни барјаци, рушиле и сваковрсно скрнавиле древне српске цркве и манстири, добрим делом Босне господарили разни Изетбеговићи, Празине, Делимустафићи, Дудаковићи и слични исламски фанатици. Само Бог зна колико је Срба тада убијено, али би убијених било много више да Срби нису по злу упамтили Павелића, Степинца, Јасеновац и друга масовна српска стратишта из времена Другог светског рата.
      У том рату, за који Срби нису криви, било је жртава на све стране. И српских, и хрватских, и муслиманских. Те црне вести са краја двадесетог века никога нису остављале равнодушним, па ни хиландарске оце. Они су на то имали одговор. Хиландарци су се са својим игуманом Пајсијем молили да Господ свима подари понајпре унутрашњег, а потом и спољашњег мира, али и да у Царству Небеском упокоји све оне који пострадаше због православне вере и свог српског имена.
      У том суровом и крвавом рату, муслимански фанатици су у његовом родном селу Чичевци (20 километара од Сребренице) убили четрдесет братсвеника из фамилије хиландарског игумана. Од најближе родбине, на Ђурђевдан 1992. године, убили су му брата од стрица Симу Танасијевића, са којим се у младости највише дружио и војску служио. Неколико дана касније, 10. маја 1992. године, убили су му рођеног брата Миленка (р.1954. г.) и деду Манојла Танасијевића. Сви су побијени у атару свог села, а Симо је мучен најстрашнијим мукама у муслиманском затвору. Злочин су извршиле прве комшије и стари познаници, муслимани из суседног села Јадра.
      Једног каснијег поподнева, у смирају сунца, када Хиландар посебно мирише миром, у хиландарској канцеларији је зазвонио телефон. Јавио се, као и обично, монах Василије (Урошевић), тадашњи манастирски епитроп задужен за контакте са народом. Са друге стране зачуо се глас:
      – Овде команда јединице Војске републике Српске. Тражимо да чујемо хиландарског игумана Пајсија.
      Отац Василије је замолио официра да позове поново за десетак минута, док он позове игумана да дође из његове монашке келије. Отац Пајсије је дошао, а док телефон није поново позвонио, размишљао је да ће поново чути црни глас из свог родног краја. Премишљао је у себи ко је од његових најближих нова жртва исламског фундаментализма. Није дуго чекао. Телефон је поново позвонио. Када се официр представио, и уверио да разговара са хиландарским игуманом, кренуо је са својом причом:
      – Оче игумане, наше јединице су ухватиле једног познатог муслиманског зликовца, кољача из околине Сребренице. На ислеђивању је признао да је, поред многих других Срба, лично мучио и убио – како је рекао – брата првог попа са Свете Горе. Он је сада у нашим рукама, и тај нема осећај гриже савести због почињеног злочина. Одлучили смо да вас позовемо, и његов живот стављамо у Ваше руке. Како Ви кажете, ми ћемо тако урадити – војнички је завршио свој „рапорт“.
      Игуман је заћутао неколико тренутака, а онда, својим смиреним и тихим гласом, рекао:
      – Ја га нисам тражио. Ја сам му опростио. Нека му Бог суди по делу његовом. Што се мене тиче – слободан је, а ви радите како вас Бог учи. 
      Официр је, не верујући да то чује, питао да ли га је добро разумео. Отац Пајсије је поновио свој одговор. На крају разговора, официр је рекао:
      – Када сте тако одлучили, ми ћемо га пустити.
      Будући да сам био сведок ове јеванђелске приче, дуго сам размишљао о овом готово библијском и драматичном догађају: Шта би човек урадио да су га животне неприлике и воља других довеле у овакву ситуацију? Каквим би судом судио, и каквом би мером мерио?
      Знао је отац Пајсије да је коначни суд у рукама Божијим, да је крв људска – како Његош каже - „рана наопака, да је боље - како каже Јевросима мајка - изгубити главу него своју огрешити душу; да човек хришћанин не завршава у мртвачком сандуку, и у два метра гроба; да је ово на земљи само прво, измериво, краће полувреме у утакмици које овде људи воде са ограничене земље за бескрајно и вечно Небо Божије.
      Све је то знао, и то веома добро, отац Пајсије. Јер, да ту истину није знао, не би у овоме свету и веку сав био Човек, сав Хришћанин, сав Монах, сав Светогорац и Хиландарац, сав Србин. Знао је отац Пајсије да то није учинио због тога да би се људи дивили, да би о томе причали, да би неко о томе писао и приповедао. Знао је да је, по речима Светог Јустина Ћелијског, људска душа важнија од свега. Зато је тако и одговорио.
      Протојереј Велибор Џомић
      извор
       
    • Од Иван Ивковић,
      Аутор овог снимка је отац Серафим (Алдеа) из манастира Мaл (Mull Monastery) посвећеног свим келтским светитељима. Његовим благословом делимо га са вама.
      Извор: https://youtu.be/9GyBpF9YfwU
      Званична презентација: https://mullmonastery.com/
    • Од Иван Ивковић,
      Аутор овог снимка је отац Серафим (Алдеа) из манастира Мaл (Mull Monastery) посвећеног свим келтским светитељима. Његовим благословом делимo га са вама.
      Извор: https://youtu.be/iVcOCY6XquE
      Званична презентација: https://mullmonastery.com/
       

      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ г. Лонгин служио је свету Литургију у манастиру Новој Грачаници у Недељу месопусну, припремну недељу пред Васкршњи пост. Саслуживали су архимандрит Тома (Казић), свештеник Петар Саиловић, протођакон Милован Гогић и јерођакон Макарије, у молитвеном присуству умировљеног Епископа славонског г. Саве, протосинђела Филотеја (Петровића) и проте Марка Пантића.

       
      Звучни запис беседе
       
      Архијерејски хор под диригентском палицом Марије Миличић као и увек молитвено је одговарао на све прозбе из црквених јектенија. Доста верних и деце приступило је светој Чаши, а међу њима и прослављени кошаркаш Никола Јестратијевић са породицом. Беседио је владика Лонгин:
      -Црква верује и проповеда, базирајући се на Божанско Откровење, о крају света! У спису Дидахи, учење дванаесторице Апостола један возглас гласи: Да дође Царство Твоје и прође овај свет. У Откривењу Светог Јована Богослова се каже да ће небо и земља проћи кроз огањ (Јн. 21,1). Модерна наука третира ову тему и опомиње о несразмерном трошењу овога света. За нас вернике није толико важно када ће се то десити већ да ће затим, кад свету дође крај, уследити страшни суд на коме морамо одговорити за свој живот и поступке. Критеријум по коме ћемо се мерити биће љубав према ближњем. На путу ка Богу управо стоји човек и како се према њему односимо тако ће и Господ према нама. Господ жели да се ми, љубећи Бога, односимо према другом као нашем најзначајнијем дару, од кога зависи наше спасење. Дао нам је заповест да се више од свега бојимо греха, који нас одваја од Бога и ближњих. Зато за  истинске хришћане Суд није страшан, они га доживљавају као сусрет са Спаситељем и убеђени су у Његово очинско милосрђе. Зато на сахранама читамо: Души их во благих водворјатсја.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...