Jump to content

Жртва Богу или стање жртве. Каин и Авељ. Унутрашњи конфликт

Оцени ову тему


Препоручена порука

         244413.p.jpg

 

Библијска прича о Каину и Авељу говори нам о том, шта су браћа принела жртву Богу. Свако је нешто принео од свог труда. Али Каинова жртва није била прихваћена. Позавидео је свом брату Авељу и убио га. Питамо се, како се ова радња може довести у корелацију са нама? Обратимо се анализи ове библијске приче са становишта психологије.

Прво што треба да разјаснимо јесте шта је то жртва. Шта појам жртва може да значи, конкретно у нашем животу. Како да схватамо шта значи – жртва Богу? Многи од нас имају архаичну представу о жртви. А у 21. веку некако није уобичајено да се о томе говори. Хајде да размислимо.

Почнимо од тога да многа наша психолошка стања, када се осећамо као жртве, нису угодна Богу. То значи да су ова стања бесплодна, да их Бог не прихвата и да се ништа у нашем животу не мења, без обзира колико се ми осећали као жртв, без обзира колико дубоко ми ушли у образ жртве. Таква стања се пре могу описати као болесна, неуротична. Понекад постају хронична. У психологији су описани као негативни и захтевају обраћање специјалисту.

Истражујући своје поступке, као и реакције на догађаје, требало би да погледате дубље на мотиве, односно да сами себи одговорите на питање – чиме је изазван овај поступак. Шта стоји иза тога? Какве мисли и осећања су присутни? Односно, тражити – у чему је дубљи смисао, суштина мог поступка? При таквом приступу дефинитивно ћемо морати да се дотакнемо сфере уверења и вредности – на чему се темељи мој однос према себи самом, свом животу и другим људима?

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Да бисмо боље илустровали речено, обратимо се конкретним примерима. Једне прилике сам морала да радим у санаторијуму за децу са инвалидитетом у близини Луге. Деца су тамо лето (или део лета) проводила заједно са мајкама.

Мој посао се састојао управо у психолошком раду са родитељима. Ово је сасвим разумљиво, јер, на крају крајева, ако се у породици појави „посебно“ дете, онда се то дотиче свих чланова породице. Често је и родитељима потребна помоћ психолога како би се на адекватан начин изборили са ситуацијом.

Након неког времена проведеног тамо, приметила сам одређене законитости, обрасце понашања. Као да су постојале две могућности, два приступа мајчинског односа према дететовој инвалидности, уопште, према проблему који је погодио целу породицу. (Наравно, било је више модела, јер су све породице различите, али ова два модела су се истицала). Суштинска разлика је била управо у томе како се мајка осећала из позиције жртве. Прва опција је када је у потпуности улазила у стање жртве. Чинило се да је донела одлуку да треба целу себе да посвети детету. Понекад је то звучало овако: то је мој крст. И у свакој њеној речи, у њеној интонацији, звучала је фаталност, осуђеност. Са таквом перцепцијом себе као жртве, мајка је по правилу брзо долазила до емоционалне и физичке исцрпљености, малодушности, депресије.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

У другом случају, мајка је налазила начина како да настави да ради оно што је волела, свој омиљени посао. И наизглед се чинило се да се детету удељује мање времена, али време које је мајка проводила с њим било је потпуно другачијег квалитета.

На пример, сећам се случаја када се аутистично дете родило у породици музичара. Амбиције мајке у вези детета су одмах пропале. Брзо је схватила да од њега никад неће бити добар музичар. И тешко да ће уопште да буде музичар. Морала се помирити са овом реалношћу. Али она се није одрекла свог посла, није се одрекла свог позива. Показало се да је могуће организовати бригу о детету на такав начин да неко други преузме део одговорности за сина. (Остала родбина или бебиситерка).

Мајка је себи ослободила време за часове музике и концерте. А време које је посвећивала детету било је време испуњено животом и радошћу. Мајка је настављајући да ради оно што је волела сама добијала позитиван емоционални набој. Када је била са дететом, није била исцрпљена и измучена. Дефинитивно, таква мајка је била пожељнија за дете у свим погледима од мајке која је док је бринула о детету пребивала у малодушности, била иритирана и жалила се на свој живот. Чак и ако ово своје стање није споља манифестовала.

Такође се сећам случаја жене која има дете са Дауновим синдромом. Ова мајка је радила као тениски тренер. Ни она није напустила посао који је волела. А у санаторијуму је организовала часове за децу, са онима који су могли и желели да науче да играју тенис.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Морамо разликовати неуротично стање жртве од жртве Богу. (У исто време, као што сам већ рекла, потребно је одрећи се стереотипног архаичног схватања жртве).

У првом случају, ако говоримо о жртви као о неуротичном стању када се мајка потпуно преда детету, а да притом не узима у обзир чињеницу да је и сама такође вредна и важна у Божјим очима, могу се код читалаца појавити критичка размишљања. Како? Зар то није себичност? Не, овде се уопште не ради о себичности. Већ о том да свака особа треба да се односи према себи с поштовањем, као према Божјој творевини, и да схвати да постоји много различитих начина како може да реализује промисао Божји о себи, како да настави да развија своје таленте у себи управо у тим условима, у животној ситуацији у којој се налази.

Прво са чим треба почети јесте прихватити реалне околности свог живота. Можда у тако тешким, екстремним ситуацијама човек први пут схвати да није у стању да контролише све у свом животу. На тај начин човек почиње да разликује где постоји нешто што зависи од њега. А где од њега ништа не зависи. На пример, рођење детета са инвалидитетом не зависи од нас. Ниједна породица није имуна на ово. Али од особе зависи како ће се односити према овој чињеници, да ли ће размотрити ресурсе које поседује и какве одлуке ће на крају да донесе.

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Размишљајући о овој теми и о томе која је разлика између истинске жртве и неуротичног стања жртве, размотримо у чему је била жртва – оне друге мајке. Испоставило се да је ово била прекретница у њеном животу. Рођење аутистичног детета, заправо ју је привело вери, помогло јој је да се ослободи осећања супериорности, сујете, смирило је њене амбиција, отворило јој је нове видике, такво разумевање љубави за које до сада није слутила да постоји. Да, жртвовала је свој его. Вероватно је то и једина потребна жртва од нас, која може бити угодна Богу. Ова мајка се морала одрећи многих ствари које су јој се тада чиниле најважније и највредније. Проживела је и бол и тренутке очаја, али је и много радила на себи. И ипак је одлучила да се врати својој професији. И то је била права одлука за њу.

Жртвовање свог ега, ступање на пут личне трансформације, вероватно и јесте та жртва коју је Господ очекивао и коју је прихватио. Након неког времена, ова жена је осећала дубоку захвалност Богу за ово дете. Унутрашње промене до којих је дошло код ње огледале су се у квалитету њеног живота и рада. Ова мајка је била пијанисткиња.

Насупрот томе, тешко да је Богу угодно када жртву заменимо неуротичним стањем жртве. Критеријум како да препознамода је дошло до замене. У овом случају, малодушност и чамотиња ће неминовно бити присутни у нашој души, а самим тим и огорчење на Бога. Чак и ако се ово незадовољство не изговара наглас. Чак и ако се свима наглас говори како ја носим свој крст или нешто слично.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Вратимо се сада причи о Каину и Авељу. Вероватно је Авељеву жртву Бог прихватио, јер је била жртва од срца. Нигде се не каже да је Каин жртвовао било какве плодове лошег квалитета или да је Бог више волео јагњећу жртву. Али читајући ову причу, може се претпоставити да Каиново срце није било чисто. Односно, да његов поступак није био потпун, није био од срца. Већ је то било пре нешто што је било неопходно учинити, ради реда. Треба се. И завист, и љубомора, па чак и недостатак смиреног прихватања чињенице да је братова жртва угодна Богу, а његова не – све су то плодови гордости, плодови хипертрофираног ега.

Каином је овладала жеља да уклони конкурента. И пронашао је најоптималније решење за себе – убио је свог брата.

Осећај конкуренције је добро описан у психолошкој литератури, где су истраживани и описани односи између браће или сестара. Понекад се та стања непријатељства и конкуренције из детињства настављају и у зрелим годинама. То је посебна тема која се може размотрити као једна из такозваних траума из детињства између браће и сестара сиблинга (енглески siblings – термин који се у психологији односи на децу истих родитеља), што на овај или онај начин захтева да се аналитички проради са стручњаком.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Али постоји још један важан аспект. Ради се о томе да и Каин и Авељ живе у свакоме од нас, у нашој души. Ово је тема унутрашњег конфликта, тема субличности које се налазе унутар сваке особе.

Говорећи даље о жртви, покушајмо да схватимо: шта нам омогућава да се помиримо са тим да нешто жртвујемо и да решимо овај унутрашњи конфликт у себи.

Хришћанство – заправо и говори о жртви. Али сада није реч о Њему, већ о нама.

Ево најважнијих питања која треба да себи поставимо. У име чега је моја жртва? Како то функционише сада, код људи 21. века? Можда ми нешто жртвујемо сада, за боље будуће. Одустајемо од тренутних хирова и угађања себи да бисмо свој живот учинили бољим? Можда је реч о свесном развијању дисциплине и одговорности код себе? Коме и са каквим унутрашњим расположењем се приноси наша жртва? Да ли ће бити угодна Богу, а ако не, зашто не?

Када размишљамо о неопходности жртве, о добровољном прихватању жртве, ствара се следећа слика. Када до краја размотримо тему жртве, када прихватимо њену неопходност, тада смо заиста спремни да се помиримо са реалношћу. У том случају, ништа више не стоји између нас и Бога. Дај крв, прими дух.

Што се више у животу опирем у својој жељи да избегнем жртву, то мој живот постаје све тежи и тежи. Када говоримо о начину живота који је у складу са тим како је устројен свет, о животу у складу са Богом. Ту је такође реч и о жртви. И тада нам се открива виђење пута, открива нам се – куда даље.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Резултат приношења нечега на жртву, многих жртава, јесте осећај слободе и радости. И такође захваљност Богу. Човек мора да дозволи да у њему умре стари човек, да ослободи простор у души, да би се у њему могао родити Христос. Да, то је жртва. Нешто слично Христовој жртви. Моја мала лична голгота. Али потом долази васкрсење – стање радости, пуноћа живота. Јасно је да су концепти Голготе и Васкрсења у овом контексту метафоре. Да бисмо постали у потпуности људи, немамо другог начина. То тако функционише. Други пут води неуротичном стању жртве.

Разумевање ове дилеме помаже нам да пронађемо одговор на питање, како и где у себи наћи сагласност на жртву – како то урадити?

А за то је потребно да се прође један део пута. Да дођемо до стања у коме је у души већ нешто сазрело, када нам је јасно и када смо свесни да желим да живим врлински, желим да будем са Христом. Не желим другачије. Искуство живота без Бога мени је познато. То је искуство смрти.

И тада се појављује унутрашња мотивација да се нешто жртвује, да би били живи, да би били са Њим. Отприлике тако. Жртве се од нас захтевају по нашим снагама. Ми сами себи понекад измишљамо прекомерне жртве, поводећи се жељом да имитирамо некога или полазећи из свог лажног мишљења о себи, својих надуваних могућности, како психичких, тако и духовних.

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2021/03/21/zrtva_bogu/

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Milan Nikolic,
      Сабор Српске православне цркве на коме ће бити бирана три нова епископа на упражњена места у Епархији ваљевској, Митрополији црногорско-приморској и Загребачко љубљанској одржаће се 23. или 24. маја, у крипти Храма светог Саве због епидемиолошких мера, потврђено је Танјуг у Патријаршији.
      Тема сабора биће и Темељни уговор о међусобним односима СПЦ и државе Црне Горе, који би требало да буде потписан са владом Црне Горе највероватније после избора митрополита црногорско-приморског.
      Црногорски премијер Кривокапић, раније је изјавио да би најбоље било да уговор буде потписан после избора митрополита црногорско-приморског.
      Он сматра да се потписивање Темељног уговора некако природно поклапа с оним тренутком када новоизабрани митрополит буде устоличен и да би то могла бити заједничка свечаност.
      Митрополија црногорско-приморска нема епископа од октобра прошле године, када је преминуо митрополит Амфилохије, а за администратора митрополије је постављен владика Јоаникије, који важи и за најозбиљнијег кандидата за место новог митрополита.
      Епископе Сабор бира, из монашког или мирског свештенства једногласно или већином гласова, а потребно је да Сабору присуствује најмање две трећине владика.
       
      https://rs.sputniknews.com/vesti/202105131125343068-sabor-spc-u-kripti-hrama-23-ili-24-maja-izbor-tri-episkopa/
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У осми дан по Празнику над празницима, богослужбено прослављамо догађај уверавања Светог Апостола Томе у Христово славно Васкрсење.  
        Након светле (Пасхане) седмице у први недељни дан по Пасхи празнујемо догађај уверавања Светог славног и свехвалног aпостола Томе, те због тога овај недељни дан називамо и недељом антипасхе, недељом обновљења или пак новом недељом. У овај осми дан по Васкрсењу Господа нашег Исуса Христа сећамо се јављања Васкрслог Господа својим ученицима сабраним заједно. Након јављања Васкрслог Христа Свети Апостол Тома будући испуњен тренутним и привременим неверством хтео је чулно да додирне Спаситељеве ране и увери се да је Васкрсли Господ заиста Васкрсао.   Привремено неверје Апостола Томе уклонио је сâм Господ, ушавши кроз затворена врата у просторију у којој су се налазили сабрани апостоли окупљени на молитви, рекавши апостолу Томи да опипа Његове ране. Након тога, апостол Тома је узвикнуо: Господ мој и Бог мој! По својој слабој и грехом испуњеној природи сваки човек, иако верујући, испуњен је једним делом и неверством и жељом да се опитно и чулно увери у нешто. Свети апостол Тома у овом празничном догађају символизује управо свакога од нас, представља нашу палу и сумњичаву природу. У нашем народу усталио се један веома лош обичај да за некога ко посумља кажемо да је он неверни Тома, поистовећивајући га са светим апостолом Томом. Ако мало дубље проникнемо у тајну догађаја Томиног уверавања, можемо врло лако доћи до закључка да је неверство Апостола Томе било само један поступни пут ка уверавању, те стога апостол Тома није више неверујући Тома, већ УВЕРЕНИ апостол Тома и верни сведок Васкрслог Господа.     О томе сведочи и објашњење јеромонаха Хризостома (Столића), потоњег Епископа жичког, које је исказао у свом чувеном делу Светачник: Осјазаније Апостола Томе, додир, односно уверење, крајње веровање у нешто на основу додира (опипања), што указује да апостол Тома није остао у свом неверству, већ је неверство превазишао и постао уверени ученик Христов. Велики део химнографије Томине недеље наглашава управо кључни моменат Томиног уверавања које је потврдио речима Господ мој и Бог мој! и на тај начин своју веру у Васкрслог Господа јавно исказао. Приликом дијалога са апостолом Томом Спаситељ је назвао блаженима оне који не видеше, а вероваше, а ова велика тајна вере без претходне провере заиста јесте онај крајњи ступањ и слободно можемо рећи врхунац наше вере у васкрслог Господа. Попут апостола Томе и свако он нас има прилику да емпиријски (чилно, опитно) осети присуство Васкрслог Господа учествујући у Светотајинском животу Цркве, учествујући у светој Евхаристији, на којој увек и изнова доживљавамо сусрет са Богом и сједињење са Њим, јединим Животодавцем Васкрситељем нашим.   Богослужбене особености Томине недеље   Иако је гроб био запечаћен, засијао си живот из гроба Христе Боже, и када врата беху закључана, стао си пред ученике, као Васкрсење свих: Њиховим молитвама обнови дух прави у нама, по великој Твојој милости. (тропар Томине недеље)   Етерија још крајем четвртог века сведочи о свечаном богослужбеном прослављању Томине недеље, наглашавајући да се у овај недељни дан тајна Васкрсења поново обзнањује, али овог пута кроз Томино уверавање. У Апостолским установама читамо: А после осам дана од Пасхе, нека Вам осми дан поново буде светли празник, у који се апостол Тома уверио и свакоме од нас потврдио да је Господ заиста Васкрсао. И Блажени Августин Томину недељу назива не само празником него и великим богослужбеним слављем Пасхе Господње. У 60. правилу Шестог Васељенског Сабора јасно се говори да су хришћани дужни да време светле седмце (од Васкрса до Томине недеље) проводе у молитвеном расположењу и духовној радости Празника над празницима. Први недељни дан по Пасхи разликује се по богослужењу од осталих недељних дана у току богослужбене године. Наиме, по свом садржају богослужење Томине недеље можемо упоредити са богослужењем на Господње празнике када се Васкрсна служба (употреба октоиха) изоставља и поје се само служба празника. У Томину недељу увече, на вечерњем имамо вход са великим прокименом Ко је велики као Бог наш, Ти јеси Бог који твори чудеса, што је такође једна од богослужбених карактеристика само Господњих празника.   У богослужбеној пракси наше помесне Цркве постоји обичај да се у  понедељак Томине недеља савршава последовање за усопше, када презвитер излази на гробље. Ова пракса усталила се из практичних разлога, јер је богослужбеним правилом у току страсне и светле седмице било забрањено савршавање последовања за усопше. По мишљењу неких литургичара наша помесна Црква је ову праксу прихватила из Руске Цркве и то из следећих разлога: 1. У служби Томине недеље поред главног догађаја Томиног уверавања, спомиње се и Христов силазак у ад; 2. Да би се радост Васкрсења поделила са усопшима.   Величамо Те, Даваоче живота, Христе, Који си нас ради у ад сишао и Собом све васкрсао! (свјетилен Томине недеље)   Љубопитљивом десницом, Тома је додирнуо Твоја животодавна ребра, Христе Боже, када си ушао кроз закључана врата, и са осталим Апостолима Ти је клицао: Ти си Господ мој и Бог мој! (кондак томине недеље)     катихета Бранислав Илић   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      С обзиром да се ове године истог дана празнују Велика Субота и Први мај (шта год коме он значио), на свакоме од нас стоји избор: Или да тога дана будемо хришћани и Срби или да заборавимо на Христа, Његово распеће, погребење и васкрсење? Два цара не можемо служити!

       
      На нама је да бирамо: Или да на Велику Суботу будемо у храмовима, на Светој Литургији, и да се и у храму и у дому присјетимо Христове крсне смрти и погребења, али и Његовог силаска у Ад, и да се молитвено припремимо за Празник над празницима – Васкрсење Христово, или да наставимо праксу минулих деценија, када смо, потпуно заборављајући на Бога, празновали празнике без смисла, радујући се неким незнаним побједама, опијајући се по пропланцима и шумарцима ове наше вољене земље?
      Као православни епископ, који је дужан да упућује и исправља повјерено му стадо Христово, осјећам обавезу да вам укажем на погубност трендова које смо слиједили, а због којих смо платили високу цијену, као народ, али и појединачно.
      Божија свеприсутност је очита, неупитна, јер Он зна и помисли наше. Зато, нека свако од нас постави себи питање: Да ли ћемо славити, радовати се и пјевати, док је Син Његов Јединородни Тијелом у гробу?
      Приличи ли радовати се док нам је комшија у жалости? Наравно да не приличи, и то нико не би довео у питање! То нам налаже не само братска љубав, већ пристојност и увиђавост коју бисмо требали имати.
      Приличи ли радовати се док је Господ, Син Божији, наш Спаситељ, у гробу? Наравно да не приличи, али има оних који би на ову тврдњу остали нијеми. Народ који заборави на Бога потписује свој земаљски крај, као и свако од нас појединачно, јер добру се надати а лоше чинити никада није било могуће.
      Христово васкрсење је повод за истинску радост, за истинско славље цјелокупног људског рода, али за тај дан морамо бити припремљени постом, молитвом и добрим дјелима, како бисмо у срцу своме дочекали Васкрслог Спаситеља. Такве ће нас Господ познати као дјецу своју. Такве нас, вјерујте, неће лишити Свога благослова.
      Са Богом можемо све, без Бога не можемо ништа! Имајте то на уму, не падајте кад не морате, волите док имате кога и никада не заборављајте да од ваших поступака зависи и будућност вашег потомства.  
       
      Ваш, у Христу Господу, 
      епископ бихаћко-петровачки и рмањски 
      + Сергије
       
      Извор: Епархија бихаћко-петровачка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Пред читаоцима је мартовско-априлски, 378. број „Православног мисионара“ званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Овај други број у 2021. години, посвећен је теми „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ. Са садржајем овог броја црквену јавност путем Радија Српски Сион упознао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила задужен за односе са медијима.

       
      Звучни запис разговора
       
      Извор: Радио Српски Сион
    • Од Срндаћ,
      Свима је углавном позната прича о Срђану Алексићу, српском младићу, припаднику ВРС-а из Требиња, који је током рата у БиХ погинуо услијед туче са другим војницима ВРС-а у Требињу бранећи муслимана којег су они физички напали.
      Википедија каже:
      Алексић је са једне стране због тога представљен као један свијетли примјер српске стране у рату, јер се уједно борио за свој народ ступањем у ВРС, а са друге стране је бранио и муслимана од својих сународника када је био опасно нападнут. Његова жртва се поштује као један риједак примјер људскости у лудилу босанског грађанског рата.
      Све донедавно нисам пуно ни размишљао о овом случају, јер сам ионако чуо доста сличних прича са свих страна. Српски свештеник из Власенице је помагао и штитио муслимане од својих суграђана када су рације букнуле "спонтано". Садашњи члан Предсједништва БиХ, Жељко Комшић ( бошњачки изабрани представник Хрвата ) је оружјем пријетио сарајевској медицинској сестри која није хтјела лијечити рањеног момка јер је тај момак био "четник" из ВРС, па ју је на пушкомет натјерао да испуни Хипократову заклетву. Једног дједу Сарајлију, породичног познаника и Србина чувао је утјецајни сусјед Бошњак током читавог рата од других Бошњака из исте зграде, јер би га ови радо убили. Мој отац, првоборац и један од најранијих чланова СДС-а, чак је успјео извући из Сарајева једног дјечака, Хрвата, и одвести га у наш град далеко од линије фронта да се њему и његовима не би којим случајем десило да упознају неке наше који би им шта нажао учинили ( дјечак га је једном молио да минобацачем бомбардује његову школу, јер ускоро има контролни за који није учио  ).
      Тако да заиста нисам пуно значаја ни придавао случају Срђана Алексића сматрајући да је то само медијски и наративски најбољи примјер људскости у том лудом рату. Но сада се живо занимам за његову причу јер сам наишао на потпуно супротан наратив од оног који је тренутно општеприхваћен, а то је да Срђан Алексић није био никакав херој који је бранио невиног муслимана, него да је био татин син који је преко везе повучен са линије у Требиње гдје се бавио шверцом заједно са предметним муслиманом кога су војници ВРС несумњиво напали. Тако да по тој верзији испада како Срђан Алексић није бранио невиног муслимана од дискриминације, него је бранио свог пословног и криминалног партнера од простих батина.
      Ова друга верзија потиче заправо од једног фејсбук статуса, чији текст је пренесен на овом порталу, Херцеговац.нет. Оно што ми одмах упада у очи јесте позивање аутора на исказе људи који су осуђени за смрт Алексића као на сасвим довољне доказе саме по себи. Даље, наводи да му је њихова верзија приче потврђена од стране Удружења бораца из Требиња, иако за то не пружа било какав "материјални" доказ. Такође, позива се на пресуду војног суда коју такође није "приложио" уз текст ( или је макар портал Херцеговац није ставио на свој сајт ) те се не зна ни да ли је и тај дио текста тачан. На крају се аутор бави тумачењем исказа Срђановог оца у том поступку, тумачећи како ни он није сматрао да је Срђан учинио часно дјело.
      Са друге стране, истина је да је Алексић популарнији у Србији и било гдје друго неголи у Републици Српској. За Требиње не знам какво је стање са тим.
      У сваком случају, ево текста:
       
       
×
×
  • Креирај ново...