Jump to content

Дејан Мачковић: Шта треба да се ради на црвено слово?


Препоручена порука

51237897_1045810055621262_7163556436667006976_n.jpg.9d1e6ec2a6cd30c995d1fe21b30b8198.jpg

Иако теолози године студиjâ проведу покушавајући да схвате и науче концепте попут ипостасног јединства двију природâ у Христу, апокатастазе или да разумију реченицу „мистерија светотројичних односа се иманентно пројавила у оваплоћењу,“ питања с којим се у пракси срећу и за која их нико није припремио, јесу  Како се звао брат Свете Петке? или заправо најчешће и једино Србима битно питање Може ли се на црвено слово укључити веш машина?

Имајући прво речено у виду, јасно је зашто сваки просвећенији поп или вјероучитељ добије алергијску реакцију од оваквог питања. Међутим, мора да се призна да питање o црвеном слову само по себи и није погрешно. Сваком је познато из властитог искуства вјере да заиста постоје неке забране рада, и да то није народ измислио. Ова недоумица сасвим легитимно постоји, посебно међу онима који живе у граду, јер можда лако можемо да схватимо да не треба да копамо по башти или плетемо чарапе на Свету Петку, док неки други лакши и модернији послови попут укључивања машине за веш, прања косе, или пеглања постељине нам стварају праве дилеме.

С једне стране, за теологе постављање овог питања је добар знак, јер показује благонаклоност ка Цркви и вјери те спремност да се научи, међутим, с друге стране, оно је ужасно и тужно јер показује потпуно непознавање вјере и, што је најгоре, свједочи једну песимистичку визију Бога и светитеља као хистеричних диктатора и свирепих тиранина, који се лако наљуте око глупости. Одмах да кажем не постоји једноставан одговор на ово питање јер се такве ствари не уче у црквеним школама, и ко год тврди да га поуздано зна – лаже. Одговор зависи од наше визије, искуства и доживљаја Бога и Цркве. Ипак, постоје неке неспорне чињенице, и искуство Бога као Оца те наш живот у Цркви, који нам могу дати неке основне смјернице и идеје како можемо да сагледамо овај проблем.

  1. Шта је црвено слово?

Прије свега, требло би да знамо шта је црвено слово.

Током 2000 година наше црквене историје бројне личности и догађаји испунили су наш црквени календар, те зато ми током цијеле године сваки дан исказујемо поштовање, непрекинутим сјећањем и молитвом. Дакле, поред 12 великих празника везаних за догађаје из живота Христа и Богородице, имамо и празнике који су посвећени успомени на свете мученике, познате црквене личности, испоснике, учитеље и многе друге који су послије смрти препознати као свеци, по разним критеријумима. Тако је црквени календар испуњен од прве до последње странице неким празником, односно молитвеним сјећањем на неку особу или догађај, па чак и 29. фебруар.

Црвеним словима у календару су означени посебно важни празници, који најчешће имају посебно свечано и знатно другачије богослужење, него обични дани. Црвеним словима су означени празници од велике важности за наше спасење и ту спадају, уз већ поменуте све Христове и Богородичине празнике, и све недјеље током године, јер тада прослављамо Васкрсење Христово као најзначајнији догађај у историји човјечанства. Затим, црвеним словима су уписани и празници који су од самих почетака обиљежавани у цијелој Цркви, нпр. успомена на небеску битку анђелâ – Аранђеловдан,  смрт Јована Крститеља – Усјековење, смрт Апостолâ – Петровдан итд.

Осим ових општехришћанских празника који се прослављају у свим Црквама, наша Српска Црква означила је црвеном бојом и друге дане када прослављамо наше српске светитеље и догађаје из наше историје: Свету браћу Кирила и Методија, Светог Саву, Видовдан, Светог Василија Острошког и друге, а који се не налазе у календарима других православних народа (Руса, Румуна, Бугара, Грузина, Грка итд). Једнако су црвеним словима означени и празници Светитеља који су од посебног значаја за нашу културу и традицију нпр. Архиђакон Стефан, Свети Ђорђе, Света Петка, Свети Никола, и други. На тај начин, на примјер, црвеним словом у календару, означен је и Сабор Светог Јована Крститеља – Јовандан (7.јануар), као једна од највећих Слава, док сâм празник у богослужењу нема неки посебан статус, тј. нема петохљебницу и друге одлике великих празникâ.

Треба да знамо да су током наше страдалне историје под притиском државних власти, или злим предумишљајем појединаца током грчке окупације Српске Цркве од 1766. до 1920., неки празници који су у Српској Цркви били означени као црвена слова просто избрисани, односно враћени у обичне празнике. Тако је  аустријска царица Марија Терезија декретом укинула, односно забранила прослављање читавог низа празника, под изговором да имамо превише нерадних дана, те тако штетимо економији државе. Из истог мотива укинула је и читав низ римокатоличких празника. Како би се, ипак, разликовали од обичних дана, ти укинути празници у нашем календару данас су означени масним подебљаним црним словима попут Светог Прокопија, Огњене Марије, празника Покрова Богородице, те бројних празника свих Светих Немањића и српских светаца, Архиепископâ и Патријарахâ..

Кад већ говоримо о овоме, вриједи напоменути да су се Срби овом ограничењу веома домишљато опирали те покушавали да одрже српске празнике и обичаје. Из тог доба остале су неке идентитетске „забуне“ у називима празникâ попут Михољадана (30.септембар) тј. празника Светог Киријака Отшелника, или Мратиндана – празника Светог Стефана Дечанског (11.новембар) и неких других. Наиме, замјеном назива празникâ, Срби су покушавали да заварају аустријске власти и докажу да не обиљежавају своје забрањене празнике, него римокатоличке дозвољене, јер су на српски празник Светог Киријака римокатолици обиљежавали празник Арханђела Михајла, а на празник Стефана Дечанског спомен на Светог Мартина – Мрату, а који су били дозвољени царским указом.

  • Појам забране рада

Говорећи о српским празницима и забрани рада тих дана, морамо да прије свега нагласимо да појам забране рада не постоји у хришћанству! То је чисто јеврејски појам, везан уз неке јеврејске празнике и он заслужује посебно појашњење кроз следећу дигресију.

Наиме, по паду Адама и Еве и њиховом изласку из Раја, Бог им је дао обећање о доласку Месије – Спаситеља – Христа, који ће да исправи њихову грешку. Цијела историја људског рода, и посебно континуирано постојање богоизабраног народа – Јевреја има циљ у очувању сјећања и идеје о испуњењу Божјег обећања о доласку Христа у свијет. Управо због тога, сви старозавјетни закони и забране имају један једини циљ, а то је да се Јевреји идентитетски и културно не изгубе и утопе с другим народима, него да остану посебни и јединствени, те да као такви сачувају идеју о доласку Христа. Заиста, старозавјетни закон је   преко силних забрана успио да сачува Јевреје од вјерског и културног утапања, чак и кад су били најсиромашнија и најнебитнија мањина у великим и развијеним цивилизацијама, попут Египта и Вавилона. Управо поштовањем Закона изабрани народ је сачувао вјеру да постоји само један Бог, док су скоро сви други народи на земљи то заборавили и пали у политеизам и идолопоклонство.

Једна од многобројних одредби (укупно 613) које су имали Јевреји јесте и забрана рада суботом и на одређене празнике. Забрана рада суботом и неким празницима била је веома строга и подразумијевала је читав низ ограничења од немогућности припремања хране, паљења ватре, трговине, кретања, рада на пољу итд. Ове забране Јевреји поштују и данас будући да још увијек чекају Месију, те их додатно прилагођавају модерном добу (забрана употребе лифта, аутомобила, мобилног телефона итд) Забране су веома тешке, понекад из наше перспективе и бесмислене, но свакако су биле дјелотворне и испуниле свој циљ.

С друге стране, хришћани вјерују да је испуњењем Божјег обећања о доласку Месије у личности Исуса Христа престала потреба за строгим Мојсијевим – јеврејским законом, јер је он тиме испуњен, те су зато хришћани ослобођени – изузети од њега. Једна од заповијести које су укинуте јесте и заповијест о забрани рада, или обављања неких послова седмим даном и празником.

Међутим, иако је Закон доласком Христа испуњен, те не постоји никаква забрана рада, истине ради, мора да се призна да је забрану рада недјељом увео цар Константин у цијелом свом Царству и ту почиње наш проблем. Међутим, не смијемо заборавити да је то био државни закон, а не црквени, те да је био повезан с општим друштвеним реформама које је Константин спроводио. Кад говоримо о томе треба да нагласимо да је и сâм Цар од забране рада недјељом изузео ратаре, тј. пољопривреднике будући да њихов посао и дужности зависе од временских прилика (кише, сунца и слично). Недјеља је у том смислу схваћена као дан обавезног одмора за раднике и робове, а не као забрана неког рада, или забрана обављања неких послова. Дакле, питање је било синдикално и хуманитарно, а не вјерско и догматско. Оно је касније ушло у црквене обичаје и културу, и као такво задржало се до наших дана.

  • Женска религија

Ипак, и поред јасног непостојања било какве теолошки оправдане строге забране рада у Православљу на дане празника, тај обичај широко је проширен међу Србима. Занимљиво је да опсесија ригидног нерада на празник не постоји међу другим православним народима Русима, Грцима, Румунима итд, или барем не у маничном облику као код Срба, иако ти народи досљедно поштују нерадни дан у јавном животу, чак боље него Срби. Опсесија коју поједини вјерници показују постала је предмет поруге и спрдње међу нашим нецрквеним сународњацима. Свакако да овакав однос према празницима није био од самих почетака, а како се трансфер од здравог односа према празнику ка манији десио, и којим сплетом околности, требало би да буде предмет посебног истраживања. Разлога је свакако више.

Наиме, у вријеме турске окупације број цркава је био изузетно мали, а и тамо гдје је и било храмова, жене нису ишле у цркву, осим током поста, или на велике празнике. Паралелно с тим свештенство је било генерално необразовано.  Љетопис Стаке Скендерове која описује живот Срба у Сарајеву око 1850. године нам казује да су многе Српкиње живјеле као и муслиманке, сасвим склоњене из јавности, па су свештеници крштења, вјенчања и друге обреде обављали по кућама јер жене нису ишле у цркву. Стака је једина од омладине у Сарајеву знала да чита, па је читала Апостол у Цркви, онда кад је женама било дозвољено да дођу. За претпоставити је да је такво стање било једнако у све три религије у које су обитавале у Османском Царству, исламу, хришћанству и јудаизму.

У таквим условима током вијекова, жене су биле искључене из јавног живота, односно вјерског живота и образовног система, па су сасвим природно и спонтано развиле свој сопствени и паралелни свијет, који није био толико конфесионално подијељен, као спољни – мушки свијет. У мултиетничким и мултиконфесионалним срединама какво је било Османско Царство, у малим градовима и мјестима, жене су се кретале и комуницирале преко лавиринта унутрашњих дворишта, малих капија и тараба, те тако су размјењивале вијести, рецепте, искуства, лијекове, савјете, етику и естетику у једном хаотичном шаренилу обичаја и вјеровања, који би се могли назвати општим именом женска религија.

Неформална женска религија се у континуитету формирала и обогаћивала, будући да је брижљиво ширена и преношена с кољена на кољено, с мајке на кћерку, с комшинице на комшиницу итд. Женска религија није била револт против патријархалне јавне религије, него њена  природна и незлобива надопуна, проста посљедица системског искључивања жена из јавне мушке религије. Она је  имала своје бројне предности, али и неке мане.

Једна од мана свакако јесте религијски синкретизам, односно флуидност у вјеровањима те скупљање и примјена вјерских обичаја на основу личних преференција. Будући да женска религија није извирала из Свете Књиге, него из практичног живота и потреба, вјеровања су обликована на обрасцу посуђивања свих вјеровања и обичаја која се допадну и преко принципа ваља се – не ваља се, више кроз интуицију и мање кроз промишљање, а свакако не кроз јасне теолошке дефиниције, објашњења и богослужбену праксу који постоје у. формалној, званичној, или мушкој религији.

Кроз ту призму можемо да схватимо зашто су Српкиње мирне савјести ишле код хоџâ по записе, или по истом принципу муслиманке користиле ракију и свињску маст за облоге болесној дјеци, те зашто је неко некад чуо да се не ваља плести на девети уторак од Духова и наравно, данашње питање свих теолошких питања, зашто се не може радити на празнике, него мора сједити у кући?

Примјера ових „вјерских екскурзија“ или привремених посјета оним другима има чак и у мјешовитим православно-римокатоличким срединама, гдје и данас није ријеткост да католици дођу код српског попа да им чита молитве. Занимљиво је да овај вјерски туризам на Балкану несметано траје и данас, не само упркос укључењу жена у друштвени и образовни систем, него и упркос свим ратовима и страдањима које смо међусобом имали на вјерској бази у протеклих неколико вијекова.

  • Посвећење времена

Имајући такво вјековно искуство женске религије која нема никаквих дилема о забрани рада за празнике, сасвим је јасно да правилно и аутентично хришћанско учење о посвећењу времена за празнике није имало никакве шансе за практичну примјену. За такав вјерски концепт православне жене нису ни могле да чују, нити да знају, а још мање да га спроводе чак и да су знале.

Богословски гледано, умјесто јеврејске забране рада на дан празника, хришћани празник поштују преко посвећења времена. У том смислу, хришћанима није забрањено да било шта раде недјељом, или празником, него су позвани да своје вријеме у тај дан посвете Богу, или Светом који се прославља. Зато је одговор на питање да ли је дозвољено радити недјељом – да, јесте!, јер ми немамо забрану рада.

Међутим, смисао обиљежавања празника јесте у одавању почасти Богу или Светом. Највећа почаст коју хришћанство има јесте служење Литургије. Литургијом, која не може да се деси без присуства народа и потврђивања свештеникових молитви с амин и другим молитвеним одговорима (Господе помилуј, подај Господе), ми оприсутњујемо Христа, односно чинимо га реално присутним. На тај начин, ми на гробове мученика и пред свете иконе доводимо самог Христа и тиме мученицима и светима дајемо највећи поклон и почаст. Управо зато иконе држимо близу олтара или мученике сахрањујемо у олтару.

Наше учествовање на Литургији, као и одлазак на гробље, или било гдје у госте, тражи наше вријеме, те смо управо због тога позвани да на празник одвојимо и посветимо наше вријеме. У том смислу треба да разумијемо концепт посвећења времена насупрот забрани рада.

Идеја да сједећи у кући и гледајући телевизију, при томе не палећи машину за веш, без да смо посветили вријеме  – било да смо отишли на Литургију или учинили неко друго богоугодно дјело (посјетили болесног, нахранили гладног, склонили камен с пута итд) – потпуно је бесмислена. Нажалост, она је распрострањена међу многим Србима  јер дијелом потиче из једне погрешне визије и искуства Бога или Светитеља, као једног тиранина, који на небу сједи и мучи нас глупостима, одређујући нам кад шта можемо да једемо, шта да радимо, кога да волимо и слично. У таквој слици духовног свијета, то небеско биће, љути инаџија, далеки и несазнајни Бог, само чека да погријешимо како би нас спржио громом и казнио најтежим мукама.

Такву слику Бога (или Светаца) имају људи који не знају ништа о Цркви, јер Бога не поштују, него га се боје. Ти несрећни људи нису чули радосну вијест да смо ми доласком Христа и Крштењем теолошким језиком речено усиновљени, односно да смо постали дјеца Божја, или како нас Христос назва: Ви сте моји пријатељи! Ко има схватање и познање Бога као Оца и Пријатеља, он нема потребу да ограничава своје активности да не копа, не купа се, не укључује машину и слично, него живи и понаша се слободно.

162398827_219014486317777_68703924591895

Закључак

Имајући све горенаведено у виду јасно је да одговор да ли можемо радити недјељом и празником, упалити машину, прати косу и сличне ствари, с теолошке стране сасвим јасан, али и да поштовање празника у пракси зависи само од нашег појединачног схватања  хришћанства и односа с Богом. Они који живе редовним црквеним животом мирне савјести раде недјељом све што сматрају потребним. Они пак међу нама који имају неразвијен однос с Богом и Црквом, цијелом проблему прилазе неправославно, под утицајем страха, сујевјерја и туђих вјерских концепција. Они се лишавају Бога као Оца и Пријатеља, и живећи у страху наивно мисле да се љуто и срдито Божанство може умилостивити њиховим жртвама. Готово дјетињасто мисле да је, на примјер, дозвољено користити шпорет или гледати телевизију, док је забрањено употребљавати неке друге апарате (машину, усисавач итд). Њима бих препоручио да,  ако ћете се већ држати старих јеврејских обичаја и праксе, онда их се треба држати у потпуности, а не дјеломично. Они који држе Мојсијев закон не могу користити нити мобилни телефон, нити компјутер, будите барем дослиједни, нека се ваша вјера не приказује само на веш машини.

Ипак, већини хришћана је јасно да смисао наших празника није у томе да пасивно сједимо у кући и чекамо освету љутог Бога јер смо нешто недозвољено урадили. Напротив, сваки празник нас изнова проактивно зове на дјеловање, тако што ћемо га започети оприсутњењем Христа у Цркви, причешћем и сусретом с људима и Богом, а потом све то продужити међу онима које волимо, чињењем добрих дјела за нас саме и за наше ближње.

Ако овако не схватимо нашу вјеру, она ће нам временом постати просто мучење.


View full Странице

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 135
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

Стварно, јадна веш машина! Забрана рада да пређе, рецимо, на телевизор, може?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Aко некоме нешто значи, почетком деведесетих година прошлог века био сам неко време у Цетињском манастиру, док је о. Лука Анић био још искушеник, вероватно је била 1991. година. Сећам се да је једне недеље један од искушеника усисавао у приземљу зграде Митрополије. Наишао је Митрополит и не оштро, али одлучно му рекао да не треба да усисава, "недјеља је, човјече, може то и сутра..."

Вероватно је митрополит имао тај однос неправославни однос према Богу, страх и сујеверје, о чему говори господин Мачковић. 

А вероватно је и старац Пајсије такав:

"Људи раде недељом и празницима и онда их сналазе невоље. По правилу, пре вечерње уочи празника или недеље, сви радови престају. Боље је, ако је могуће, радити дуже претходног дана, како се не би радило током и после вечерње. Ако неко, из велике нужде, у недељу и празник, у вечерњим сатима, учини неке једноставне ствари, онда је то друга ствар. Али чак и тако лак посао мора се радити са расуђивањем. У стара времена чак су се и сељаци који су радили на пољу, чувши звона за вечерњу службу, осењивали крсним знаком и престајали да раде.

 Исто су чиниле и жене, које су се дружиле и плеле или везле заједно. Устале би са својих столичица, прекрстиле се и одлагале своје ручне радове. И Бог их је благословио. Били су здрави и задовољни животом. А сада су људи престали да поштују празнике, удаљили се од Бога и Цркве, али на крају сав зарађени новац троше на лекаре и болнице.

Једном је отац дошао код мене и рекао ми: „Моје дете је често болесно, а лекари не могу да схвате шта му је“. „Престаните да радите недељом и све ће се средити“, рекао сам му. Заиста је послушао и његов малишан више се није разбољевао. Лаицима увек дајем савете да престану да раде недељом и празницима како не би упадали у невоље. Свако може да организује свој рад. Читав темељ је у духовној осетљивости. Ако постоји ова осетљивост, онда постоји излаз у било којој ситуацији. А ако овај излаз повлачи за собом и неки мали губитак, благослов који ће ови људи добити биће двострук. Међутим, многи то не разумеју и чак не присуствују Божанској литургији недељом и празницима."

https://vk.com/wall-16838988_730060

 

А вероватно и владика Николај:

Зашто признајемо недељу као дан одмора?

Зато што је Господ наш Исус Христос у Недељу васкрсао из мртвих, докле је у суботу деловао у Аду, проповедајући Јеванђеље умрлима и спасавајући их.

Који је био дан одмора за Христа?

Недеља, када је задобио победу над последњим непријатељем, тј. над смрћу. На Велики петак је победио наше грехе, у суботу је победио царство Сатане у Аду а у Недељу победио је смрт Својим Васкрсењем. Тако се славно завршило дело људског спасења. И тек тада се Он одмарао. Стога је Недеља Његов и наш дан одмора.

Како треба да празнујемо недељу као свети дан?

Радосно, због Христове победе над смрћу;

Уздржавањем од свакодневних послова;

Молитвом у дому и у храму;

Читањем Светог писма и других духовних књига;

Размишљањем о својим делима и мислима из прошлих шест дана;

Посећивањем болесника и делима милосрђа;

Одмарањем и унутарњим слављењем Бога, Пресвете Богородице, анђела и светитеља.

https://www.rastko.rs/svecovek/duhovnost/vlnikolaj/vnikolaj-katihizis.html#_Toc520735229

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Колико ја знам, у ранија времена, кад је утицај хришћанства на друштво био велики, на велике празнике су били нерадни дани како би народ могао ићи на богослужење. Дакле поента није у самом нераду као таквом (као што је случај у јевреја), већ да се направи чистка у распореду како би могао ићи на богослужење. Код нас људи то тумаче махом по јеврејски, да се не ради ништа, а за богослужења не хају пуно.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 8 минута, Иван Ц. рече

@mirko1929 Баш тако и то и јесте поента текста...

Једна од поенти. Друга поента је да може да се ради недељом и празником.

 У првој се слаже са Амфилохијем, св. Пајсијем и св. Николајем. У другој се разилази. 

Не знам зашто, више верујем њима него њему. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре сат времена, Родољуб Лазић рече

Aко некоме нешто значи, почетком деведесетих година прошлог века био сам неко време у Цетињском манастиру, док је о. Лука Анић био још искушеник, вероватно је била 1991. година. Сећам се да је једне недеље један од искушеника усисавао у приземљу зграде Митрополије. Наишао је Митрополит и не оштро, али одлучно му рекао да не треба да усисава, "недјеља је, човјече, може то и сутра..."

Вероватно је митрополит имао тај однос неправославни однос према Богу, страх и сујеверје, о чему говори господин Мачковић. 

А вероватно је и старац Пајсије такав:

"Људи раде недељом и празницима и онда их сналазе невоље. По правилу, пре вечерње уочи празника или недеље, сви радови престају. Боље је, ако је могуће, радити дуже претходног дана, како се не би радило током и после вечерње. Ако неко, из велике нужде, у недељу и празник, у вечерњим сатима, учини неке једноставне ствари, онда је то друга ствар. Али чак и тако лак посао мора се радити са расуђивањем. У стара времена чак су се и сељаци који су радили на пољу, чувши звона за вечерњу службу, осењивали крсним знаком и престајали да раде.

 Исто су чиниле и жене, које су се дружиле и плеле или везле заједно. Устале би са својих столичица, прекрстиле се и одлагале своје ручне радове. И Бог их је благословио. Били су здрави и задовољни животом. А сада су људи престали да поштују празнике, удаљили се од Бога и Цркве, али на крају сав зарађени новац троше на лекаре и болнице.

Једном је отац дошао код мене и рекао ми: „Моје дете је често болесно, а лекари не могу да схвате шта му је“. „Престаните да радите недељом и све ће се средити“, рекао сам му. Заиста је послушао и његов малишан више се није разбољевао. Лаицима увек дајем савете да престану да раде недељом и празницима како не би упадали у невоље. Свако може да организује свој рад. Читав темељ је у духовној осетљивости. Ако постоји ова осетљивост, онда постоји излаз у било којој ситуацији. А ако овај излаз повлачи за собом и неки мали губитак, благослов који ће ови људи добити биће двострук. Међутим, многи то не разумеју и чак не присуствују Божанској литургији недељом и празницима."

https://vk.com/wall-16838988_730060

 

А вероватно и владика Николај:

Зашто признајемо недељу као дан одмора?

Зато што је Господ наш Исус Христос у Недељу васкрсао из мртвих, докле је у суботу деловао у Аду, проповедајући Јеванђеље умрлима и спасавајући их.

Који је био дан одмора за Христа?

Недеља, када је задобио победу над последњим непријатељем, тј. над смрћу. На Велики петак је победио наше грехе, у суботу је победио царство Сатане у Аду а у Недељу победио је смрт Својим Васкрсењем. Тако се славно завршило дело људског спасења. И тек тада се Он одмарао. Стога је Недеља Његов и наш дан одмора.

Како треба да празнујемо недељу као свети дан?

Радосно, због Христове победе над смрћу;

Уздржавањем (дакле, не нечињењем под обавезно) од свакодневних послова;

Молитвом у дому и у храму;

Читањем Светог писма и других духовних књига;

Размишљањем о својим делима и мислима из прошлих шест дана;

Посећивањем болесника и делима милосрђа (а како ће ако се уздржавају од свакодневних послова);

Одмарањем и унутарњим слављењем Бога, Пресвете Богородице, анђела и светитеља.

https://www.rastko.rs/svecovek/duhovnost/vlnikolaj/vnikolaj-katihizis.html#_Toc520735229

 

 

пре 12 часа, Драгана Милошевић рече

Имајући све горенаведено у виду јасно је да одговор да ли можемо радити недјељом и празником, упалити машину, прати косу и сличне ствари, с теолошке стране сасвим јасан, али и да поштовање празника у пракси зависи само од нашег појединачног схватања  хришћанства и односа с Богом. Они који живе редовним црквеним животом мирне савјести раде недјељом све што сматрају потребним (дакле не све!!!). Они пак међу нама који имају неразвијен однос с Богом и Црквом, цијелом проблему прилазе неправославно, под утицајем страха, сујевјерја и туђих вјерских концепција. Они се лишавају Бога као Оца и Пријатеља, и живећи у страху наивно мисле да се љуто и срдито Божанство може умилостивити њиховим жртвама. Готово дјетињасто мисле да је, на примјер, дозвољено користити шпорет или гледати телевизију, док је забрањено употребљавати неке друге апарате (машину, усисавач итд). Њима бих препоручио да,  ако ћете се већ држати старих јеврејских обичаја и праксе, онда их се треба држати у потпуности, а не дјеломично. Они који држе Мојсијев закон не могу користити нити мобилни телефон, нити компјутер, будите барем дослиједни, нека се ваша вјера не приказује само на веш машини.

Ипак, већини хришћана је јасно да смисао наших празника није у томе да пасивно сједимо у кући и чекамо освету љутог Бога јер смо нешто недозвољено урадили. Напротив, сваки празник нас изнова проактивно зове на дјеловање, тако што ћемо га започети оприсутњењем Христа у Цркви, причешћем и сусретом с људима и Богом, а потом све то продужити међу онима које волимо, чињењем добрих дјела за нас саме и за наше ближње.

Шта ли овде није јасно...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Мачак је одличан по обичају. 

У хришћанству нема радних и нерадних дана. Нема дана одмора коме посвећујеш Богу, а остале можеш да га заборавиш. У хришћанству се читав живот посвећује Богу и одлазак и литургијске живот је једна од његових главних ставки. Црвено слово томе и служи, не да индицира да не смјеш радити, него да се у тај дан одлази на литургију. 

Поента текста је да укаже да хришћани одласком на литургију, и свеобухватним својим животом посвећеним Богу могу мирне савести да раде било кад и у било који дан. 

Приче о томе како не треба радити на црвено слово, јер поред литургије наводно треба усрдно појачати молитве и не знам ти шта радити у тај дан, јесу монашка подвала лаицима и треба избјегавати овакве савјете.

Између осталог током рада, могућа је и усрдна молитва, и посвећеност себе Богу.  

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 12 часа, Драгана Милошевић рече

Они који живе редовним црквеним животом мирне савјести раде недјељом све што сматрају потребним. Они пак међу нама који имају неразвијен однос с Богом и Црквом, цијелом проблему прилазе неправославно, под утицајем страха, сујевјерја и туђих вјерских концепција. Они се лишавају Бога као Оца и Пријатеља, и живећи у страху наивно мисле да се љуто и срдито Божанство може умилостивити њиховим жртвама.

 

пре 1 сат, Родољуб Лазић рече

Лаицима увек дајем савете да престану да раде недељом и празницима како не би упадали у невоље

 

пре 1 сат, Родољуб Лазић рече

Како треба да празнујемо недељу као свети дан?

Радосно, због Христове победе над смрћу;

Уздржавањем од свакодневних послова;

Молитвом у дому и у храму;

Ето, Јанко, да се придружим твом питању - шта овде није јасно? 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, Justin Waters рече

Приче о томе како не треба радити на црвено слово, јер поред литургије наводно треба усрдно појачати молитве и не знам ти шта радити у тај дан, јесу монашка подвала лаицима и треба избјегавати овакве савјете.

Наравно. Исто каже и владика Николај, митр. Амфилохије, а најсумњивији је онај свети монах Пајсије. Тај је вазда причао неке благочестиве приче мирјанима.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре сат времена, Родољуб Лазић рече

Ето, Јанко, да се придружим твом питању - шта овде није јасно? 

Па није јасно докле се иде у том нераду. За јевреје је јасно, не ради се апсолутно ништа (апсолутно ништа, дакле не смеш чак ни нпр. прекидач да стиснеш светло да упалиш). Ако већ мора зато постоји нејеврејски слуга, шабос-гој. То има смисла. Не ради се и то је то. Али овде иде прича не ради се, а нико не зна шта се ради, а шта се не ради и зашто.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Родољуб Лазић Браво Рођо! Капа доле!

 

Почели су теолози да сецкају, анатомишу и жабе и једни друге у комадиће. Ово није ствар за теолошка иживљавања него за попа да са амвона појсани, просто, народу шта је и како је.

Да не наводим десетине примера из народа, из своје породице и здравог односа ка Празницима! По мени је је ово теологисање мало штетиније од кривоверја.

Светигора је издала мношто тога о Св. Патру Цетиоњаком, па има, ако се сећам добрпо кад Светац јаше на коњу, Празник неки беше а један купи сено. Владика га ппрекори, овај узврати дрско, а Владика га прокуне да му Свети Илија запали сено. И пуче гром из ведра неба, запали сено, али коњ се препаде и Владика сломи ногу. По сећању причам, ако неко зна детаље нека исправи.

У свим побожним породицама се није радило о великим Празницима. Српски сењак и тежак, ако је био далеко од храма, а већина Срба по Боси је живела којекуда, далеко од храмова ради Турака, насењавали се у брда. увек се поштовало "црвено слово". Кривоверје или не са академскотеолошке стране, али је то здрави страх од Бога и поштовање Светитеља. Владика Николај пише о томе како се Недељом није хлеб месио по кућама и тд.

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 сат, Родољуб Лазић рече

Људи раде недељом и празницима и онда их сналазе невоље. По правилу, пре вечерње уочи празника или недеље, сви радови престају. Боље је, ако је могуће, радити дуже претходног дана, како се не би радило током и после вечерње. Ако неко, из велике нужде, у недељу и празник, у вечерњим сатима, учини неке једноставне ствари, онда је то друга ствар. Али чак и тако лак посао мора се радити са расуђивањем.

Ето да поновим речи светог старца Пајсија, за оне којима није проблем што је он монах.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, Ćiriličar рече

@Родољуб Лазић Браво Рођо! Капа доле!

 

Почели су теолози да сецкају, анатомишу и жабе и једни друге у комадиће. Ово није ствар за теолошка иживљавања него за попа да са амвона појсани, просто, народу шта је и како је.

Да не наводим десетине примера из народа, из своје породице и здравог односа ка Празницима! По мени је је ово теологисање мало штетиније од кривоверја.

Светигора је издала мношто тога о Св. Патру Цетиоњаком, па има, ако се сећам добрпо кад Светац јаше на коњу, Празник неки беше а један купи сено. Владика га ппрекори, овај узврати дрско, а Владика га прокуне да му Свети Илија запали сено. И пуче гром из ведра неба, запали сено, али коњ се препаде и Владика сломи ногу. По сећању причам, ако неко зна детаље нека исправи.

У свим побожним породицама се није радило о великим Празницима. Српски сењак и тежак, ако је био далеко од храма, а већина Срба по Боси је живела којекуда, далеко од храмова ради Турака, насењавали се у брда. увек се поштовало "црвено слово". Кривоверје или не са академскотеолошке стране, али је то здрави страх од Бога и поштовање Светитеља. Владика Николај пише о томе како се Недељом није хлеб месио по кућама и тд.

Ти ли беше поставио онај текст старца Софронија о академском и опитном богословљу? Не сећам се тачно, неко је то овде на Поукама поставио. И то је жива истина, богословље из главе наспрам боговиђења и опита. Наравно, није било тако увек, имамо Учитеље богословља, и великих теолога кроз историју Цркве, али они су имали, осим огромног академског знања, и велики духовни опит, и то је било код њих у хармонији једно са другим. Данас је  то углавном  пусто академско знање. Тако некако говори старац Софроније, ако се добро сећам.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре сат времена, Ćiriličar рече

Светигора је издала мношто тога о Св. Патру Цетиоњаком, па има, ако се сећам добрпо кад Светац јаше на коњу, Празник неки беше а један купи сено. Владика га прекори, овај узврати дрско, а Владика га прокуне да му Свети Илија запали сено. И пуче гром из ведра неба, запали сено, али коњ се препаде и Владика сломи ногу. По сећању причам, ако неко зна детаље нека исправи.

Како ли смо само дошли од није човек створен ради суботе, него субота ради човека, до овога је питање. Изгледа да постоји религијска карцинизација, па одакле год да кренеш завршиеш у фарисејству (контам да и модерни будисти верују да ће да те спали гром ако радиш на Будиндан).

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије, први пут откако је постао ваљевски архијереј, служио је у Пету недељу по Духовима, а на празник Чудотворне Иконе Богородице Тројеручице, Свету Архијерејску Литургију у Храму Вазнесења Господњег у Осечини. У молитвеном присуству верника, уз појање певнице, Епископу је саслуживало братство светиње,  затим протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског, умировљени прота Миломир Ћосић, као и ђакони Јован Новитовић и Момчило Димитријевић из Ваљева. Тумачећи јеванђељску причу о исцељењу двојице бесомучника и пропасти свиња, Епископ је подвукао да с једне стране постоје људи који су запоседнути злим силама, али имају покајања у себи, док са друге стране има људи који су на први поглед исправни и живе по правилима Божјим, али мимо њих пролази Господ, они Га не примају, него Га терају од себе.
      Описујући бесомучнике који су страшно изгледали и од којих су сви зазирали, Епископ Исихије је нагласио да је сваки човек под утицајем нечастивог, те да нико није ослобођен од власти демона. Зато је потребно да се човек истински покаје, да уочи свој грех, затражи опроштај, као што су учинили бесомучници који су потрчали ка Господу. „Иако је лик Божји потамнео у њима, они су се покајали и похрлили ка Господу“, додао је Преосвећени. „Овде смо имали двојицу (бесомучника) у којима је било хиљаду бесова, али они су одолели тим страшним нечистим силама и успели су да потрче ка Господу и да траже од њега исцељење. Са друге стране, имамо хиљаде људи из Гергесине и довољна су два демона за све њих. Живели су у поретку, али ти демони су их у том самозадовољству одвраћали од Бога и онемогућавали их да духовно напредују, да се очишћују и да се приближавају Богу. И зато не смемо никад бити самозадовољни“, нагласио је Владика, додајући да се то посебно односи на људе који иду редовно у Цркву, посте, исповедају се и причешћују. „Нећемо као Гергесинци да живимо него треба да имамо истинско покајање и да се молимо Богу“, рекао је Преосвећени који је сабране вернике подсетио и на спомен Чудотворне Иконе Богородице Тројеручице, највеће светиње коју наш народ има и која је на чудесан начин доспела код нас.
      На крају литургијског сабрања, чији су део били и представници локалне самоуправе, Епископ Исихије је рекао да је радостан што је служио Литургију у Осечини, а затим је приређена и трпеза љубави.
       
      Извор: Епархија ваљевска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Недељу 18. јула 2021. године Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион служио је свету архијерејску Литургију у храму Преноса моштију светог Николаја Мирликијског у Слатини код Неготина. Епископу су саслуживали протојереји-ставрофори Милан Благојевић и Нико Туфегџић, протонамесници Мирољуб Павловић, Вукашин Симоновић и Марјан Керчуљ, јереј Милан Јанковић и архиђакон Илија.

       
      Ми, драга браћо и сестре, јесмо крштени хришћански православни светосавски народ, и носимо на себи печат Дара Духа Светога који смо добили на крштењу. Сваки крштени човек има свог анђела чувара који нам је додељен од Господа на самом чину крштења, који нас чува и прати кроз живот, који стоји невидљиво и подстиче нашу веру, који се радује нашим добрим делима и нашој побожности, нашем богољубљу и братољубљу. Али исто тако, тај анђео чувар се веома жалости и тугује за нама када ми нисмо у Цркви, када се одвајамо од Бога и на Њега заборављамо, рекао је владика у својој беседи. Приметивши колико мали проценат православних верника долази на свете Литургије, Епископ је поручио – Није довољно само да кажемо да смо православни Срби, ми нашу веру треба да сведочимо делима а најпре својим присуством на светој Литургији, трудом у молитви, врлини и сваком добром делу. Није довољно да се само прекрстимо и кажемо да верујемо у Бога, него је потребно да Бога волимо.
      По завршетку свете Литургије, Преосвећени Епископ Иларион уручио је орден Светог краља Милутина господину Дејану Петровићу за показану љубав према светој Цркви и подизање капеле у порти храма у Слатини.
       
      Извор: Епархија тимочка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ бачки Иринеј: „Жртвовати себе ради ближњих својих – велико је пред Богом и пред људима и то каже и Сâм Спаситељ Господ Христос речима да нема веће љубави од ове да неко положи живот свој за ближње своје. То су управо учинили свети кнез Лазар и сви они који дадоше живот на бојишту.”
      На празник Видовдан, у понедељак, 15/28. јуна 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење свештеног братства Саборног храма и новосадских ђакона.
      После прочитаног јеванђелског одељка, Преосвећени владика Иринеј је у својој беседи указао на суштину молитвеног прослављања празника Видовдана. „Данас прослављамо велики празник који се посебно свечано слави у нашој помесној Цркви – Српској Цркви – јер је повод за његов настанак био један пресудни, јединствени догађај у историји нашега народа. То је бој на Косову и данас управо зато прослављамо светога кнеза Лазара, мученика косовскога, и све оне који су заједно са њим дали свој живот не само за слободу или само за територију, за неке овоземаљске циљеве него, пре свега и изнад свега, за очување православне хришћанске вере. У предугачком низу светих мученика – сведокâ верности Христу и љубави према Христу – један од највећих у нашој историји је свети кнез Лазар. Жртвовати себе ради ближњих својих – велико је пред Богом и пред људима и то каже и Сâм Спаситељ Господ Христос речима да нема веће љубави од ове да неко положи живот свој за ближње своје. То су управо учинили свети кнез Лазар и сви они који дадоше живот на том бојишту. Нажалост, кроз сву нашу историју до данас тај бој траје. По људској, пролазној логици, његов исход је неизвестан; многи чак мисле да је трагичан по нас, да губимо све, да смо поражена страна у том многовековном Косовском боју. Али, то је врло кратковидо тумачење смисла ових догађаја које прослављамо и ових светих личности које прослављамо зато што је, поред страдања и жртве и делимичног падања у ропство под немилосрдним туђинима, настао и такозвани Косовски Завет или косовско опредељење у нашем народу. То значи да када дође до тренутка у којем треба изабрати или пошто-пото биолошки опстанак и неки друштвени прихватљиви статус или пак – ради непролазних, вечних вредности, а првенствено ради ближњих својих, ради других људи – страдати, ако треба и до краја, онда је избор онај који је учинио свети кнез Лазар. Зато је он, како народни песник каже, изабрао Царство небеско које је вечно, а запоставио, занемарио и заборавио царство земаљско, јер је, каже исти народни песник, царство земаљско кратковеко, замалена, пролазно. Тим заветом, који није ништа друго него примена Христовог Новог Завета на биће и на историју нашег народа, ми смо се и одржали кроз векове, поред свих огромних страдања. Та идеја мучеништва није идеја величања смрти: да је боље погинути него не погинути. Напротив. Али ако треба жртвовати себе ради других – као што је Господ Христос жртвовао Себе ради свих, ради спасења свега света, свих људи, свеколике творевине – то, када околности захтевају, треба да буду спремни да учине и хришћани. Зато данас, слушајући Јеванђеље по Јовану, чујемо речи Христове да као што је Он био прогоњен и страдао, тако ће бити и онима који верују у Њега. Али је додао: Не бојте се, јер сам Ја надвладао свет и смрт. Стога и ми, браћо и сестре, данас, када је наш Патријарх на Газиместану, на месту Косовске битке, и када сви наши храмови свечано прослављају – негде уз велике тешкоће и ограничења, почевши од самога Косова Поља, а негде без тих тешкоћа – увек имамо исто искуство: и страдања и мучеништва, и победе добра над злом; и Крста и Васкрсења у којем учествујемо”, нагласио је Епископ бачки г. Иринеј.
      После заамвоне молитве, Преосвећени владика Иринеј је служио парастос свим нашим војводама и војницима који су свој живот положили за веру и отаџбину, од Косовског боја до данас.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је, на празник Св. цара Константина и царице Јелене, у четвртак 3. јуна 2021. године, Светом архијерејском Литургијом у храму посвећеном овим светитељима на Вождовцу. Патријарху Порфирију саслуживали су Његово Преосвештенство умировљени Епископ г. Георгије и свештенство АЕМ.

       
      Звучни запис беседе
       
      Након Свете Литургије Патријарх Порфирије је предводио литију око храма, а потом је, са свештенством и верним народом, пререзао славски колач.
      На крају, Патријарх Порфирије је произнео беседу о Св. цару Константину и царици Јелени истакавши да ми „данас славимо равноапостолне Константина и Јелену. Мајку и сина, оне који су учинили да хришћанска вера не само престане да буде гоњена, него да хришћанска вера добије простор, добије место да се њен глас чује и да њен глас допре до сваке душе, тј. да њен глас допре до свакога онога ко је створен по слици и прилици Божијој. И коме је та хришћанска вера, Јеванђеље Христово једино нормално, једино природно, једино здраво“.
      Ни наша времена нису пуно другачија од оних која су била у пре Константина, напоменуо је Патријарх Порфирије, додавши да Црква Христова живи и да је снажна, али „постоје још увек сличне, исте, а понекад и горе силе него што су биле у време Константина ј Јелене, које не само да би да укину простор гласу Јеванђеља, гласу Христовом, него би итекако, заједно са многим христомрсцима царевима римским да збришу са лица земље Крст Христов“.
      Силе овога света знају, као што каже искуство наше Цркве, да искуства долазе са лева и са десна, рекао је Патријарх Порфирије указујући да су искушења с лева онда када непријатељ долази отворено и напада нас. Са друге стране, искушења са десна „долазе у форми врлине“, рекао је Патријарх Порфирије. „Представљајући једно дело као врлину они нас доводе у замку гордости која је извор свакога зла. Тако и данашњи непријатељи, најчешће долазе с десна. Најчешће говоре о добру, о врлини, имају и хуманитарне активности“, рекао је Патријарх Порфирије напомињући да нам се обраћају као да „немамо не само искуство и традицију свога народа, већ пре свега искуство светих из нашег народа, искуство Цркве. И у нашем народу, али и у свим народима, то искуство је веће и снажније и што је најважније једино спасоносно“.
      „Зато данас славимо цара Константина и његову мајку“, рекао је Патријарх Порфирије указавши да је он „изабрао крст да буде почетак и крај његовог живота. А Часни крст на коме је распет Господ наш пронашла је његова мајка“.
       
      Извор: Радио Слово Љубве
×
×
  • Креирај ново...