Jump to content

Дејан Мачковић: Шта треба да се ради на црвено слово?


Препоручена порука

On 19.3.2021. at 11:18, Родољуб Лазић рече

Једна од поенти. Друга поента је да може да се ради недељом и празником.

Ја сам пре једно 15так година, по благослову свог духовника, одлазио у манастир Миљково да мало боравим тамо и да помажем монахињама.Тај манастир иначе има велику економију и има доста посла. Итекако сам имао послушање недељом. Заврши се литургија, ручак - и на посао. Мислим да је поента "црвеног слова" подсећање на литургију - тај дан треба да идеш у цркву и да се Богу молиш, а не у нераду као таквом.

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 135
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

пре 8 минута, Александар Милојков рече

Ја сам пре једно 15так година, по благослову свог духовника, одлазио манастир Миљково да мало боравим тамо и да помажем монахињама.Тај манастир иначе има велику економију и има доста посла. Итекако сам имао послушање недељом. Заврши се литургија, ручак - и на посао. Мислим да је поента "црвеног слова" подсећање на литургију - тај дан треба да идеш у цркву и да се Богу молиш, а не у нераду као таквом.

 

Лично сматрам да је одлично да у дане (недеља, црвено слово) буде слободан како би имао времена и за литругију и за молитву и за породицу, поготово у време када се често очекује да људи нон стоп буду на изволте пословима и послодавцу.

Постоје дужности и у манастиру и у свету које се морају обављати вазда и то није упитно исто као што није упитно и ово из предходног пасуса.

Ја тако разумем ствари.

И никад није поента у раду ради рада нити нераду ради нерада.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 19.3.2021. at 16:57, obi-wan рече

Naravno da zapadni evropljani nece da rade vikendom

Нит им пада напамет да остану прековремено( ако их не платиш адекватно а не симболично како код нас) нит их ико сме уцењивати тиме.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 минута, Вилер Текс рече

 

Лично сматрам да је одлично да у дане (недеља, црвено слово) буде слободан како би имао времена и за литругију и за молитву и за породицу, поготово у време када се често очекује да људи нон стоп буду на изволте пословима и послодавцу.

Постоје дужности и у манастиру и у свету које се морају обављати вазда и то није упитно исто као што није упитно и ово из предходног пасуса.

Ја тако разумем ствари.

И никад није поента у раду ради рада нити нераду ради нерада.

Трева ићи на богослужење и не треба радити послове који нису неодложни. Ја тако то разумевам.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 14 минута, Александар Милојков рече

Ја сам пре једно 15так година, по благослову свог духовника, одлазио у манастир Миљково да мало боравим тамо и да помажем монахињама.Тај манастир иначе има велику економију и има доста посла. Итекако сам имао послушање недељом. Заврши се литургија, ручак - и на посао. Мислим да је поента "црвеног слова" подсећање на литургију - тај дан треба да идеш у цркву и да се Богу молиш, а не у нераду као таквом.

А ко је био тада духовник у Миљковом манастиру? Мислим, по чијем благослову је био такав "типик"?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, Александар Милојков рече

Трева ићи на богослужење и не треба радити послове који нису неодложни. Ја тако то разумевам.

И ја. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, Родољуб Лазић рече

А ко је био тада духовник у Миљковом манастиру? 

Заборавио сам му име. Упокојили су се и он и игуманија. Она је још тада имала 80+

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, Александар Милојков рече

Заборавио сам му име. Упокојили су се и он и игуманија. Она је још тада имала 80+

Е видиш ове је управо оно у питању из Јеванђеља кад Христос лечи у суботу.

Ти си имао послушање да помогнеш око ствари у манастиру ђе је монаштво старо и не може, колико разумем из написаног. И ту нема ни суботе ни недеље јер неке ствари морају да се заврше.

А други је контекст кад неко иде да ради или тера друге да раде на црвено слово а све то може да чека. 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 26 минута, Александар Милојков рече

Ја сам пре једно 15так година, по благослову свог духовника, одлазио у манастир Миљково да мало боравим тамо и да помажем монахињама.Тај манастир иначе има велику економију и има доста посла. Итекако сам имао послушање недељом. Заврши се литургија, ручак - и на посао. Мислим да је поента "црвеног слова" подсећање на литургију - тај дан треба да идеш у цркву и да се Богу молиш, а не у нераду као таквом.

Sta se to konkretno radilo i nedeljom? 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 минута, Плаво Небо рече

Sta se to konkretno radilo i nedeljom? 

Чистио снег и цепао дрва. Цепање дрва ми је било свакодневно послушање.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 51 минута, Александар Милојков рече

Трева ићи на богослужење и не треба радити послове који нису неодложни. Ја тако то разумевам.

Прање веша (укључивање машине), косе?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 46 минута, Александар Милојков рече

Ја сам пре једно 15так година, по благослову свог духовника, одлазио у манастир Миљково да мало боравим тамо и да помажем монахињама.Тај манастир иначе има велику економију и има доста посла. Итекако сам имао послушање недељом. Заврши се литургија, ручак - и на посао. Мислим да је поента "црвеног слова" подсећање на литургију - тај дан треба да идеш у цркву и да се Богу молиш, а не у нераду као таквом.

Ти си био у манастиру у 21. веку, када је готово сва отачка литература преведена и када је већину црквених тема систематски изанализирана, фусноте се усијале а докторати теолошки постали "суфицит".

Ниси био пре пар векова на неком брду које је удаљено 30 километара од првог храма до којег се долази кроз турске страже, где се говори архаичним "вуковим",  кроз векове измењеним,  српским језиком. А у том удаљеном храму ако је попу и дозвољено да служи, једва се сналази са "књигама" старославним литуЂијским. "Само" је то разлика. А они који су славили Славе и светковали Црвена Слова су, уствари, сачували веру. А о Слави, обукли би белу рубину из дрвеног ковчега, испод кревета, спремили ораха, вунене чарапе, ракију, па и комад сланине понекад, узели кољиво и отишли да га освештају.

Једина разлика између Црвеног Слова и Слава је била та што се није спремала славска храна, звали узовници, свештао колач и(ли) кољиво. Оне комшије које нису поштовале Црвена Слова углавном су се изругивале овим другим, а ови други су шашутали како је некоме змија ујела краву, гром запалио сено, како се посекао "ружно" српом или косом и сл. Не из злурадости, него утврђујући се тако у вери.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Ćiriličar Још бих додао и ово. Ми постимо, исповедамо се и причешћујемо се. Пост није предуслов за причешће, а није ни за исповест. Међутим глупо је да постимо, а да се не исповедамо и тек да се не причешћујемо. Има људи који само посте и држе пост као црвено слово. Задатак богослова не би требало да буде да убеде нас који постимо, исповедамо се и причешћујемо, како није проблем да мрсимо, све док то исповедамо и свесни смо да недостојно примамо тело и крв Христову. Њихов посао је да објасне постерима да треба да поразговарају са свештеником и да учествују у тајнама.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@logdanov Све оцкеј, ја само гледам да маркирам крајности и потенцирам да их се чувамо. Уопште не сматрам погибељно ако неко из нужде ради нешто на Празник. Али не верујем да ће се усрећити ако му је то правило, а црквена звона подстрех да трача попа и то још јер се"тако прича". Осим тога кад о овоме причамо треба данашњем историјском онтексту додати и онај дрги који је пратио нашу Црву много више него "времена мирна" кад се у храм иде у други кварт, а често у исти где се станује. Очемо ли прошетати, или колима јер је киша.

узгред, поред историјског контеста ова тема се треба паралелно разматрати са учествовањем у Тајнама али како? Исто онако како се људи нису причешћивалипар ута годишње јер нису имали услове у времена бурна. Ја и данас у времена мирна и радим често празником и не причестим се увек редовно...али то је због расљабљености моје, некад ради ропства капитализму, ређе. Дакле, да, сујевјерје треба маркирати али да, што рече неко, не бацимо дете из лавора са прљавом водим.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 33 минута, logdanov рече

Задатак богослова...

Све сам разумео, па и ову рез, на кога мислип....додао бих да је богослова мало...али ајде, док не склепају неки погоднији израз. Да не улазимо сад ко је богослов и шта је богословље....ово као дигресија.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије, први пут откако је постао ваљевски архијереј, служио је у Пету недељу по Духовима, а на празник Чудотворне Иконе Богородице Тројеручице, Свету Архијерејску Литургију у Храму Вазнесења Господњег у Осечини. У молитвеном присуству верника, уз појање певнице, Епископу је саслуживало братство светиње,  затим протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског, умировљени прота Миломир Ћосић, као и ђакони Јован Новитовић и Момчило Димитријевић из Ваљева. Тумачећи јеванђељску причу о исцељењу двојице бесомучника и пропасти свиња, Епископ је подвукао да с једне стране постоје људи који су запоседнути злим силама, али имају покајања у себи, док са друге стране има људи који су на први поглед исправни и живе по правилима Божјим, али мимо њих пролази Господ, они Га не примају, него Га терају од себе.
      Описујући бесомучнике који су страшно изгледали и од којих су сви зазирали, Епископ Исихије је нагласио да је сваки човек под утицајем нечастивог, те да нико није ослобођен од власти демона. Зато је потребно да се човек истински покаје, да уочи свој грех, затражи опроштај, као што су учинили бесомучници који су потрчали ка Господу. „Иако је лик Божји потамнео у њима, они су се покајали и похрлили ка Господу“, додао је Преосвећени. „Овде смо имали двојицу (бесомучника) у којима је било хиљаду бесова, али они су одолели тим страшним нечистим силама и успели су да потрче ка Господу и да траже од њега исцељење. Са друге стране, имамо хиљаде људи из Гергесине и довољна су два демона за све њих. Живели су у поретку, али ти демони су их у том самозадовољству одвраћали од Бога и онемогућавали их да духовно напредују, да се очишћују и да се приближавају Богу. И зато не смемо никад бити самозадовољни“, нагласио је Владика, додајући да се то посебно односи на људе који иду редовно у Цркву, посте, исповедају се и причешћују. „Нећемо као Гергесинци да живимо него треба да имамо истинско покајање и да се молимо Богу“, рекао је Преосвећени који је сабране вернике подсетио и на спомен Чудотворне Иконе Богородице Тројеручице, највеће светиње коју наш народ има и која је на чудесан начин доспела код нас.
      На крају литургијског сабрања, чији су део били и представници локалне самоуправе, Епископ Исихије је рекао да је радостан што је служио Литургију у Осечини, а затим је приређена и трпеза љубави.
       
      Извор: Епархија ваљевска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Недељу 18. јула 2021. године Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион служио је свету архијерејску Литургију у храму Преноса моштију светог Николаја Мирликијског у Слатини код Неготина. Епископу су саслуживали протојереји-ставрофори Милан Благојевић и Нико Туфегџић, протонамесници Мирољуб Павловић, Вукашин Симоновић и Марјан Керчуљ, јереј Милан Јанковић и архиђакон Илија.

       
      Ми, драга браћо и сестре, јесмо крштени хришћански православни светосавски народ, и носимо на себи печат Дара Духа Светога који смо добили на крштењу. Сваки крштени човек има свог анђела чувара који нам је додељен од Господа на самом чину крштења, који нас чува и прати кроз живот, који стоји невидљиво и подстиче нашу веру, који се радује нашим добрим делима и нашој побожности, нашем богољубљу и братољубљу. Али исто тако, тај анђео чувар се веома жалости и тугује за нама када ми нисмо у Цркви, када се одвајамо од Бога и на Њега заборављамо, рекао је владика у својој беседи. Приметивши колико мали проценат православних верника долази на свете Литургије, Епископ је поручио – Није довољно само да кажемо да смо православни Срби, ми нашу веру треба да сведочимо делима а најпре својим присуством на светој Литургији, трудом у молитви, врлини и сваком добром делу. Није довољно да се само прекрстимо и кажемо да верујемо у Бога, него је потребно да Бога волимо.
      По завршетку свете Литургије, Преосвећени Епископ Иларион уручио је орден Светог краља Милутина господину Дејану Петровићу за показану љубав према светој Цркви и подизање капеле у порти храма у Слатини.
       
      Извор: Епархија тимочка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ бачки Иринеј: „Жртвовати себе ради ближњих својих – велико је пред Богом и пред људима и то каже и Сâм Спаситељ Господ Христос речима да нема веће љубави од ове да неко положи живот свој за ближње своје. То су управо учинили свети кнез Лазар и сви они који дадоше живот на бојишту.”
      На празник Видовдан, у понедељак, 15/28. јуна 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење свештеног братства Саборног храма и новосадских ђакона.
      После прочитаног јеванђелског одељка, Преосвећени владика Иринеј је у својој беседи указао на суштину молитвеног прослављања празника Видовдана. „Данас прослављамо велики празник који се посебно свечано слави у нашој помесној Цркви – Српској Цркви – јер је повод за његов настанак био један пресудни, јединствени догађај у историји нашега народа. То је бој на Косову и данас управо зато прослављамо светога кнеза Лазара, мученика косовскога, и све оне који су заједно са њим дали свој живот не само за слободу или само за територију, за неке овоземаљске циљеве него, пре свега и изнад свега, за очување православне хришћанске вере. У предугачком низу светих мученика – сведокâ верности Христу и љубави према Христу – један од највећих у нашој историји је свети кнез Лазар. Жртвовати себе ради ближњих својих – велико је пред Богом и пред људима и то каже и Сâм Спаситељ Господ Христос речима да нема веће љубави од ове да неко положи живот свој за ближње своје. То су управо учинили свети кнез Лазар и сви они који дадоше живот на том бојишту. Нажалост, кроз сву нашу историју до данас тај бој траје. По људској, пролазној логици, његов исход је неизвестан; многи чак мисле да је трагичан по нас, да губимо све, да смо поражена страна у том многовековном Косовском боју. Али, то је врло кратковидо тумачење смисла ових догађаја које прослављамо и ових светих личности које прослављамо зато што је, поред страдања и жртве и делимичног падања у ропство под немилосрдним туђинима, настао и такозвани Косовски Завет или косовско опредељење у нашем народу. То значи да када дође до тренутка у којем треба изабрати или пошто-пото биолошки опстанак и неки друштвени прихватљиви статус или пак – ради непролазних, вечних вредности, а првенствено ради ближњих својих, ради других људи – страдати, ако треба и до краја, онда је избор онај који је учинио свети кнез Лазар. Зато је он, како народни песник каже, изабрао Царство небеско које је вечно, а запоставио, занемарио и заборавио царство земаљско, јер је, каже исти народни песник, царство земаљско кратковеко, замалена, пролазно. Тим заветом, који није ништа друго него примена Христовог Новог Завета на биће и на историју нашег народа, ми смо се и одржали кроз векове, поред свих огромних страдања. Та идеја мучеништва није идеја величања смрти: да је боље погинути него не погинути. Напротив. Али ако треба жртвовати себе ради других – као што је Господ Христос жртвовао Себе ради свих, ради спасења свега света, свих људи, свеколике творевине – то, када околности захтевају, треба да буду спремни да учине и хришћани. Зато данас, слушајући Јеванђеље по Јовану, чујемо речи Христове да као што је Он био прогоњен и страдао, тако ће бити и онима који верују у Њега. Али је додао: Не бојте се, јер сам Ја надвладао свет и смрт. Стога и ми, браћо и сестре, данас, када је наш Патријарх на Газиместану, на месту Косовске битке, и када сви наши храмови свечано прослављају – негде уз велике тешкоће и ограничења, почевши од самога Косова Поља, а негде без тих тешкоћа – увек имамо исто искуство: и страдања и мучеништва, и победе добра над злом; и Крста и Васкрсења у којем учествујемо”, нагласио је Епископ бачки г. Иринеј.
      После заамвоне молитве, Преосвећени владика Иринеј је служио парастос свим нашим војводама и војницима који су свој живот положили за веру и отаџбину, од Косовског боја до данас.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је, на празник Св. цара Константина и царице Јелене, у четвртак 3. јуна 2021. године, Светом архијерејском Литургијом у храму посвећеном овим светитељима на Вождовцу. Патријарху Порфирију саслуживали су Његово Преосвештенство умировљени Епископ г. Георгије и свештенство АЕМ.

       
      Звучни запис беседе
       
      Након Свете Литургије Патријарх Порфирије је предводио литију око храма, а потом је, са свештенством и верним народом, пререзао славски колач.
      На крају, Патријарх Порфирије је произнео беседу о Св. цару Константину и царици Јелени истакавши да ми „данас славимо равноапостолне Константина и Јелену. Мајку и сина, оне који су учинили да хришћанска вера не само престане да буде гоњена, него да хришћанска вера добије простор, добије место да се њен глас чује и да њен глас допре до сваке душе, тј. да њен глас допре до свакога онога ко је створен по слици и прилици Божијој. И коме је та хришћанска вера, Јеванђеље Христово једино нормално, једино природно, једино здраво“.
      Ни наша времена нису пуно другачија од оних која су била у пре Константина, напоменуо је Патријарх Порфирије, додавши да Црква Христова живи и да је снажна, али „постоје још увек сличне, исте, а понекад и горе силе него што су биле у време Константина ј Јелене, које не само да би да укину простор гласу Јеванђеља, гласу Христовом, него би итекако, заједно са многим христомрсцима царевима римским да збришу са лица земље Крст Христов“.
      Силе овога света знају, као што каже искуство наше Цркве, да искуства долазе са лева и са десна, рекао је Патријарх Порфирије указујући да су искушења с лева онда када непријатељ долази отворено и напада нас. Са друге стране, искушења са десна „долазе у форми врлине“, рекао је Патријарх Порфирије. „Представљајући једно дело као врлину они нас доводе у замку гордости која је извор свакога зла. Тако и данашњи непријатељи, најчешће долазе с десна. Најчешће говоре о добру, о врлини, имају и хуманитарне активности“, рекао је Патријарх Порфирије напомињући да нам се обраћају као да „немамо не само искуство и традицију свога народа, већ пре свега искуство светих из нашег народа, искуство Цркве. И у нашем народу, али и у свим народима, то искуство је веће и снажније и што је најважније једино спасоносно“.
      „Зато данас славимо цара Константина и његову мајку“, рекао је Патријарх Порфирије указавши да је он „изабрао крст да буде почетак и крај његовог живота. А Часни крст на коме је распет Господ наш пронашла је његова мајка“.
       
      Извор: Радио Слово Љубве
×
×
  • Креирај ново...