Jump to content

Дејан Мачковић: Шта треба да се ради на црвено слово?


Препоручена порука

Монаштво је у тешка времена сачувало веру. Да није било манастира и монаштва од нас не би остало ништа. И ништа није ту залудно нити идеологија. Пре ће монаси који разумеју народ, исти приближити Богу него ови залудни теолози који само критикују.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 135
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

@Hadzi Vladimir Petrovic Нисам сигуран колико има смисла да се прави некаква вештачка разлика између монашког хришћанства и лаичког. Не постоји никаква завера монаха против мирјана. Суманута је и сама та помисао.

Монашки типик може да се односи само на богослужбени устав, а поредак богослужења исти је за све православне хришћане. Монашки типик као јединствено правило живљења монашког реда постоји само код католика, где се разликују правила живота бенедиктинског, картузијанског и цистерцитског монаштва, као и правила осталих редова (фрањеваца, доминиканаца...). Код нас може да постоји само типик овог или оног манастира, којим се регулише живот у конкретној заједници. Правила општежића у Хиландару нису иста као у манастиру св. Саве у Палестини. Онда сигурно та правила нису иста ни у мојој или твојој породици и нису преносива.

Ако је неко без расуђивања похитао код монаха са највише прегледа на Јутјубу са намером да нађе духовника, највероватније је већ направио грешку у избору, као и ако тражи брачног друга на основу броја пратилаца на инстаграму. Не можеш да кажеш некоме: хоћу да ми будеш духовник, а овај каже: важи, и онда фурате.

Проблем је уопште у томе што наша представа духовника не одговара фактичком стању ствари већ нашим појединачним и фактичким ф дијагнозама. Исповедник није исто што и духовни саветник, а духовни саветник није исто што и духовник, односно духовни отац.

Исповедник те саслуша и прочита молитву.

Духовни саветник ти каже: потрпи још мало, проћи ће. Моли се за њега. Ти нећеш, наљутиш се и промениш саветника.

Духовник или духовни отац је категорија коју је мало ко имао прилике да сретне у животу. То није зезање. Духовник не прича о томе како се облаче хришћанке или о еротици моторних возила.

А измишљање неке теологије која наводно не би била монашка, већ наша, лаичка, наиван је покушај да дамо лош апологетски одговор за сопствену осредњост, а осредњи смо. Уосталом, то није пошло за руком чак ни аутору теологије бунта.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

WWW.SPC-LINZ.AT

Црвено слово у календару Поједине дане у току јeдне календарске године, црква је посветила значајним...

Црвено слово у календару Поједине дане у току јeдне календарске године, црква је посветила значајним догађајима из Спаситељевог живота, и великим светитељима, и ти дани су уписани црвеним словом у православном календару. То су верски празници, и у тај дан православни хришћани празнују, односно, не раде. Дакле, сваки дан који је у календару уписан као црвено слово, по црквеном правилу је нерадан дан. Тога дана хришћани одлазе у цркву на света богослужења, воде се озбиљни и побожни разговори у вези са празником, и не обављају се уобичајени послови у њиви, радионици или на неком другом радном месту. У кући се обављају само нужни послови – припремање хране и сл. Наравно од ове обавезе изузети су они који раде у државним предузећима, где се увек преко недеље ради, али по доласку кући, треба да празнују, значи да изоставе неке своје послове које обављају код куће. За дан своје крсне славе, сваки радник има право да узме слободан дан из предузећа, и да тај дан на миру, са својим укућанима, посвети својој слави и празнику.

 

 

SPC-MB.NET

Верски празници Црвено слово у календару Поједине дане у току једне календарске године, црква је посветила...

 

Црвено слово у календару
Поједине дане у току једне календарске године, црква је посветила значајним догађајима из Спаситељевог живота, и великим светитељима, и ти дани су уписани црвеним словом у православном календару. То су верски празници, и у тај дан православни хришћани празнују, односно, не раде.
Дакле, сваки дан који је у календару уписан као црвено слово, по црквеном правилу је нерадан дан. Тога дана хришћани одлазе у цркву на света богослужења, воде се озбиљни и побожни разговори у вези са празником, и не обављају се уобичајени послови у њиви, радионици или на неком другом радном месту. У кући се обављају само нужни послови припремање хране и сл.
Наравно од ове обавезе изузети су они који раде у државним фирмама, где се увек преко недеље ради, али по доласку кући, треба да празнују, значи да изоставе неке своје послове које обављају код куће. За дан своје крсне славе, сваки радник треба да тражи слободан дан у фирми, и да тај дан на миру, са својим укућанима, посвети својој слави и празнику.

 

----------------------------------

Две парохије, Линц и Марибор, скоро идентични текстови, један је краћи. Опис ј еок, једино није јасно у првом тексту оно да свако "има право" да узме слобода дан из фирмр у којој ради, за славу. Мало ј едискутабилно то да је то "право" могуће користити свуда, мада небитно за тему.

Сад, питање је где с попови ово преписали или од кога су научили?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Слажем се, био сам у поменутим манастирима, код Марсабе сам добио сузе кад сам ушао које нису  стале док нисам изашао, два сата, код моштију сам обећао да ћу се замонашити, и слагао...Хиландар, ко би против тога? Наравно једна је духовност, прави монаси увјек говоре у суперлативима о браку, и обрнуто, види само патријарха.

Е сад имаш и ликове ко нпр. Јелисавчић: монаси нису нормални јер неће природно, а брак и није света тајна:0426_feel:.

Сваки је подвиг добар, монашки бољи, брак за осредње, ни један није лак за одржати.

Ако сам нпр столпник, или стојим на једној нози Христа ради, сваку ћу помисао да сиђем са стуба сматрати лошом, а сваку која ме утврђује добром, добре ћу сакупити, записати направити приручник за столпнике који ће имати само ограничено важење за странике. Здрав страник и столпник ће се савршено разумјети.

Зато је питање брака лакмус папир за монаха или теолога.

Не иде баш политика рађајте се множите и монашки стил.

(:))неки су се и ту снашли и направили синтезу)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, Ćiriličar рече

Мало ме чуди, од тебе, оваква компарација(?).

Добро, једнаки су и освећујући. За мене лично је брак бољи јер сам жењен, али за владике и Павла је боље монаштво.

Боље је бити владика него поп, по дифолту, али је једино важно бити светитељ, не укида једно друго, монасима:skidamkapu:, они су вјесници будућег живота, а брачници су једина одбрана овога.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 22 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Да ли је неко од часних форумаша осјетио благодат вршећи нерад, или нешто слично као кад врши дјела побожности?

Односно има ли тај нерад есхатолошки садржај или је празан као 8мар?.нпр

Није ли ово болдовано мало у диспропорцији? И није ли ово подвучено неки шкакљиви мистицизам?

Овде се ради о стицању врлина; па се ради о односу човека ка том есхатолошком у смислу да се сећа и Светих, тиме и Бога, а тиме и смрти кроз коју су они прошли, а вернику ваља проћи. Нарвно, можеш рећи: па можеш то и радећи. Можеш, али, парадоксално, нетад у овомом случају је активно дејство, док би рад био пасивно дејство тих сећања (узфред и она су човаке ради, назови их богомислије или како год). Зашто су активна дејства кроз пасивизацију рада? Зато што те притишћу бриге, што се лепиш (друго лице, не ти као Хаџија) за земљу земљанко (прича о сејачу и семену). Зато што те брине прљав веш, прљаве гаће, сено, кукуруз, ограда н абалкону или неирезана дрва. Гладан си дана да што више земаљског обавиш, а има ли кога да га то не притишће?

И, ако ћемо бити брутални  каквог црног есхатолошоког и благодатног дејства и садржаја је имало приноњење жртава? Па је Бог заповедио да се приносе?

Е сад, има и друга страна, ваља децу хранити, ваља преживети у разним околностима, зато не треба да ово буде ствар или-или, него да се нађе нека мера. Ништа у хришчанству није црно-бело. На крају крајева и саме догме су потпале под промене и изазвале сукобе и расколе, тако да ни ова, за догме мионорна тема, наравно д аније у смислу, ако опереш веш горећеш у паклу. Али не значи и ако ге не опереш да нећеш примити благодат. А ако је и примиш, не значи да опет нећеш бити нападнут од лукавих духова који ће исту ту благодат претварати у суујеверје, храну суујети и сл.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 7 минута, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Добро, једнаки су и освећујући. За мене лично је брак бољи јер сам жењен, али за владике и Павла је боље монаштво.

Боље је бити владика него поп, по дифолту, али је једино важно бити светитељ, не укида једно друго, монасима:skidamkapu:, они су вјесници будућег живота, а брачници су једина одбрана овога.

Ок, разуми, у том контесту говориш, не као неку компарацију. Мада, генерално и предањски, духовно се више уздигну  ајде да кажемо созерцатељски - нежење. Друга је ствар сад како ће то бити "вредновано" у Царству Божијем, али за проповед и мисију и Цркву на земљи, слажем се.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 30 минута, Ćiriličar рече

Ок, разуми, у том контесту говориш, не као неку компарацију. Мада, генерално и предањски, духовно се више уздигну  ајде да кажемо созерцатељски - нежење. Друга је ствар сад како ће то бити "вредновано" у Царству Божијем, али за проповед и мисију и Цркву на земљи, слажем се.

Неки кажу да оволики монашки углед датира из времена одбране икона, када су се добро показали.

За однос лицем к лицу са Христом, за будућност сада монаштво је закон.

Ако хоћеш Христа да гледаш у некој љепојци у дјеци и униуцима, најебо си, али може.

 

пре 33 минута, Ćiriličar рече

Није ли ово болдовано мало у диспропорцији? И није ли ово подвучено неки шкакљиви мистицизам?

Овде се ради о стицању врлина; па се ради о односу човека ка том есхатолошком у смислу да се сећа и Светих, тиме и Бога, а тиме и смрти кроз коју су они прошли, а вернику ваља проћи. Нарвно, можеш рећи: па можеш то и радећи. Можеш, али, парадоксално, нетад у овомом случају је активно дејство, док би рад био пасивно дејство тих сећања (узфред и она су човаке ради, назови их богомислије или како год). Зашто су активна дејства кроз пасивизацију рада? Зато што те притишћу бриге, што се лепиш (друго лице, не ти као Хаџија) за земљу земљанко (прича о сејачу и семену). Зато што те брине прљав веш, прљаве гаће, сено, кукуруз, ограда н абалкону или неирезана дрва. Гладан си дана да што више земаљског обавиш, а има ли кога да га то не притишће?

И, ако ћемо бити брутални  каквог црног есхатолошоког и благодатног дејства и садржаја је имало приноњење жртава? Па је Бог заповедио да се приносе?

Е сад, има и друга страна, ваља децу хранити, ваља преживети у разним околностима, зато не треба да ово буде ствар или-или, него да се нађе нека мера. Ништа у хришчанству није црно-бело. На крају крајева и саме догме су потпале под промене и изазвале сукобе и расколе, тако да ни ова, за догме мионорна тема, наравно д аније у смислу, ако опереш веш горећеш у паклу. Али не значи и ако ге не опереш да нећеш примити благодат. А ако је и примиш, не значи да опет нећеш бити нападнут од лукавих духова који ће исту ту благодат претварати у суујеверје, храну суујети и сл.

 Не знам за практично "када падну Благовјести на Велики Петак" занимало ме да ли тај нерад има есхатолошки карактер, сад ми се чини да има.

Хаџија слико иконе читав живот (историју) и није ништа урадио и сад Васкрсење (недеља), чек Христе да те насликам, коме бре сад требају слике и цркве, готово је, то је недеља, осми дан,нема рада: плач и шкргут зуба или благодарње.

Мачак овај пут грјеши, није свака бапска прича празна. Можда се запрела и попримила ненормалне облике, то да, али има темељ.

Нема ни у суботу, ваља умирати...ко умире и ради? Можда Алија Сиротановић и други хероји рада. Узгред дрхто је пред Темпом, фабрикат.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 9 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Моје искуство сјечења прста се да уклопити са Пајсијевом реченицом, али се може тумачити и на многе друге начине, као и @Bokisd -ово осјећање благодати кад попије два пива и прилегне посље недљног ручка:)).

sad sam ustao :1303_womens: ... danas sam drmno tri male case rakijice posle sluzbe.....s obzirom da vise ne pijem sve je jasno.. :smeh1:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 22 минута, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Мачак овај пут грјеши, није свака бапска прича празна. Можда се запрела и попримила ненормалне облике, то да, али има темељ.

Управо зато помињем неке старозаветне ствари  Божија педагогија увек има смисла, ма колико је, наизглед за овај живот, бесмислена. Наравно да је све, чак и догме, камили не обичаји народни,  подложно искривљивању, али темељ, да, постоји и то чврст и то као чувар вере.

Можеш ли замислити неког богомољца предратног да на Илиндан купи сено? Иако живи у планини 20 километара од цркве и не иде на службу.

Нисам хтио коментарисати, мислим да није фер да се Мачковићу приписује корз ово да теолошки оправдава стране инвиститоре, то јест власт, и рмбачење народа за цркавицу. Али је подбацио у тону и приступу тематици. Темељ је темељ, то што се маховина у'ватила по темељу не значи да га треба рушити, да не би чељад остала без крова над главом.

Посебно у наша времена, у времен стреса када хтео не хтео не можеш да се отргнеш од робовских узда, треба тај темељ подстицати....када би покушавали поштовати велике Празнике само рда тога да сузбијемо стрес, па куд ћеш више, кад не би ни живео баш литургијски.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Сваки је подвиг добар, монашки бољи, брак за осредње, ни један није лак за одржати.

Мени је једном приликом један попа рекао, кад сам изразио жељу да идем у манастир, да то и није нешто похвална ствар. Отприлике, у време беле куге треба нам више многодетних хришћана, јер без деце и манастири ће опустети.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, mirko1929 рече

Мени је једном приликом један попа рекао, кад сам изразио жељу да идем у манастир, да то и није нешто похвална ствар. Отприлике, у време беле куге треба нам више многодетних хришћана, јер без деце и манастири ће опустети.

Ако је то баш тако било, онда је то је пример како лаичко свештенство намеће своје погледе другоме.

Бела куга нема везе са нечијим избором. Да је више људи у манастирима, не би било ни беле куге јер би то значило да су људи генерално много побожнији. Чак и да си га послушао управо из наведеног разлога, те да си изродио десеторо деце, не би решио проблем прираштаја.

Него, како то да не упита неког калуђера за манастир?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 22 минута, mirko1929 рече

Мени је једном приликом један попа рекао, кад сам изразио жељу да идем у манастир, да то и није нешто похвална ствар. Отприлике, у време беле куге треба нам више многодетних хришћана, јер без деце и манастири ће опустети.

Ствар је достојна похвале, можда је прота тражио забилазни начин, што се тиче бјеле куге, нисмо муџоси па да к..цем освајамо свјет. Дражи је Богу један од хиљаду. Нису дјеца смисао брака, па сад ради њих да се женимо.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре сат времена, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Ствар је достојна похвале, можда је прота тражио забилазни начин, што се тиче бјеле куге, нисмо муџоси па да к..цем освајамо свјет. Дражи је Богу један од хиљаду. Нису дјеца смисао брака, па сад ради њих да се женимо.

Ja сам у то време био ултра-ултра-конзервативан, тако да се у то време не бих сложио с тиме да нису деца смисао брака. Ја сам до скоро био убеђен да су једини легитимни полни односи само они у сврху размножавања у законитом браку. Можемо ми да кажемо шта хоћемо, али муџос техника очигледно функционише, то не можемо порећи.

 

пре 1 сат, logdanov рече

Ако је то баш тако било, онда је то је пример како лаичко свештенство намеће своје погледе другоме.

Бела куга нема везе са нечијим избором. Да је више људи у манастирима, не би било ни беле куге јер би то значило да су људи генерално много побожнији. Чак и да си га послушао управо из наведеног разлога, те да си изродио десеторо деце, не би решио проблем прираштаја.

Него, како то да не упита неког калуђера за манастир?

Ту ће бити да сваки цига свога коња хвали.

Откуд знам. Баш из тог разлога што сваки цига свога коња ствари. Можда сам мислио да ће попа бити објективинији.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије, први пут откако је постао ваљевски архијереј, служио је у Пету недељу по Духовима, а на празник Чудотворне Иконе Богородице Тројеручице, Свету Архијерејску Литургију у Храму Вазнесења Господњег у Осечини. У молитвеном присуству верника, уз појање певнице, Епископу је саслуживало братство светиње,  затим протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског, умировљени прота Миломир Ћосић, као и ђакони Јован Новитовић и Момчило Димитријевић из Ваљева. Тумачећи јеванђељску причу о исцељењу двојице бесомучника и пропасти свиња, Епископ је подвукао да с једне стране постоје људи који су запоседнути злим силама, али имају покајања у себи, док са друге стране има људи који су на први поглед исправни и живе по правилима Божјим, али мимо њих пролази Господ, они Га не примају, него Га терају од себе.
      Описујући бесомучнике који су страшно изгледали и од којих су сви зазирали, Епископ Исихије је нагласио да је сваки човек под утицајем нечастивог, те да нико није ослобођен од власти демона. Зато је потребно да се човек истински покаје, да уочи свој грех, затражи опроштај, као што су учинили бесомучници који су потрчали ка Господу. „Иако је лик Божји потамнео у њима, они су се покајали и похрлили ка Господу“, додао је Преосвећени. „Овде смо имали двојицу (бесомучника) у којима је било хиљаду бесова, али они су одолели тим страшним нечистим силама и успели су да потрче ка Господу и да траже од њега исцељење. Са друге стране, имамо хиљаде људи из Гергесине и довољна су два демона за све њих. Живели су у поретку, али ти демони су их у том самозадовољству одвраћали од Бога и онемогућавали их да духовно напредују, да се очишћују и да се приближавају Богу. И зато не смемо никад бити самозадовољни“, нагласио је Владика, додајући да се то посебно односи на људе који иду редовно у Цркву, посте, исповедају се и причешћују. „Нећемо као Гергесинци да живимо него треба да имамо истинско покајање и да се молимо Богу“, рекао је Преосвећени који је сабране вернике подсетио и на спомен Чудотворне Иконе Богородице Тројеручице, највеће светиње коју наш народ има и која је на чудесан начин доспела код нас.
      На крају литургијског сабрања, чији су део били и представници локалне самоуправе, Епископ Исихије је рекао да је радостан што је служио Литургију у Осечини, а затим је приређена и трпеза љубави.
       
      Извор: Епархија ваљевска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Недељу 18. јула 2021. године Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион служио је свету архијерејску Литургију у храму Преноса моштију светог Николаја Мирликијског у Слатини код Неготина. Епископу су саслуживали протојереји-ставрофори Милан Благојевић и Нико Туфегџић, протонамесници Мирољуб Павловић, Вукашин Симоновић и Марјан Керчуљ, јереј Милан Јанковић и архиђакон Илија.

       
      Ми, драга браћо и сестре, јесмо крштени хришћански православни светосавски народ, и носимо на себи печат Дара Духа Светога који смо добили на крштењу. Сваки крштени човек има свог анђела чувара који нам је додељен од Господа на самом чину крштења, који нас чува и прати кроз живот, који стоји невидљиво и подстиче нашу веру, који се радује нашим добрим делима и нашој побожности, нашем богољубљу и братољубљу. Али исто тако, тај анђео чувар се веома жалости и тугује за нама када ми нисмо у Цркви, када се одвајамо од Бога и на Њега заборављамо, рекао је владика у својој беседи. Приметивши колико мали проценат православних верника долази на свете Литургије, Епископ је поручио – Није довољно само да кажемо да смо православни Срби, ми нашу веру треба да сведочимо делима а најпре својим присуством на светој Литургији, трудом у молитви, врлини и сваком добром делу. Није довољно да се само прекрстимо и кажемо да верујемо у Бога, него је потребно да Бога волимо.
      По завршетку свете Литургије, Преосвећени Епископ Иларион уручио је орден Светог краља Милутина господину Дејану Петровићу за показану љубав према светој Цркви и подизање капеле у порти храма у Слатини.
       
      Извор: Епархија тимочка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ бачки Иринеј: „Жртвовати себе ради ближњих својих – велико је пред Богом и пред људима и то каже и Сâм Спаситељ Господ Христос речима да нема веће љубави од ове да неко положи живот свој за ближње своје. То су управо учинили свети кнез Лазар и сви они који дадоше живот на бојишту.”
      На празник Видовдан, у понедељак, 15/28. јуна 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење свештеног братства Саборног храма и новосадских ђакона.
      После прочитаног јеванђелског одељка, Преосвећени владика Иринеј је у својој беседи указао на суштину молитвеног прослављања празника Видовдана. „Данас прослављамо велики празник који се посебно свечано слави у нашој помесној Цркви – Српској Цркви – јер је повод за његов настанак био један пресудни, јединствени догађај у историји нашега народа. То је бој на Косову и данас управо зато прослављамо светога кнеза Лазара, мученика косовскога, и све оне који су заједно са њим дали свој живот не само за слободу или само за територију, за неке овоземаљске циљеве него, пре свега и изнад свега, за очување православне хришћанске вере. У предугачком низу светих мученика – сведокâ верности Христу и љубави према Христу – један од највећих у нашој историји је свети кнез Лазар. Жртвовати себе ради ближњих својих – велико је пред Богом и пред људима и то каже и Сâм Спаситељ Господ Христос речима да нема веће љубави од ове да неко положи живот свој за ближње своје. То су управо учинили свети кнез Лазар и сви они који дадоше живот на том бојишту. Нажалост, кроз сву нашу историју до данас тај бој траје. По људској, пролазној логици, његов исход је неизвестан; многи чак мисле да је трагичан по нас, да губимо све, да смо поражена страна у том многовековном Косовском боју. Али, то је врло кратковидо тумачење смисла ових догађаја које прослављамо и ових светих личности које прослављамо зато што је, поред страдања и жртве и делимичног падања у ропство под немилосрдним туђинима, настао и такозвани Косовски Завет или косовско опредељење у нашем народу. То значи да када дође до тренутка у којем треба изабрати или пошто-пото биолошки опстанак и неки друштвени прихватљиви статус или пак – ради непролазних, вечних вредности, а првенствено ради ближњих својих, ради других људи – страдати, ако треба и до краја, онда је избор онај који је учинио свети кнез Лазар. Зато је он, како народни песник каже, изабрао Царство небеско које је вечно, а запоставио, занемарио и заборавио царство земаљско, јер је, каже исти народни песник, царство земаљско кратковеко, замалена, пролазно. Тим заветом, који није ништа друго него примена Христовог Новог Завета на биће и на историју нашег народа, ми смо се и одржали кроз векове, поред свих огромних страдања. Та идеја мучеништва није идеја величања смрти: да је боље погинути него не погинути. Напротив. Али ако треба жртвовати себе ради других – као што је Господ Христос жртвовао Себе ради свих, ради спасења свега света, свих људи, свеколике творевине – то, када околности захтевају, треба да буду спремни да учине и хришћани. Зато данас, слушајући Јеванђеље по Јовану, чујемо речи Христове да као што је Он био прогоњен и страдао, тако ће бити и онима који верују у Њега. Али је додао: Не бојте се, јер сам Ја надвладао свет и смрт. Стога и ми, браћо и сестре, данас, када је наш Патријарх на Газиместану, на месту Косовске битке, и када сви наши храмови свечано прослављају – негде уз велике тешкоће и ограничења, почевши од самога Косова Поља, а негде без тих тешкоћа – увек имамо исто искуство: и страдања и мучеништва, и победе добра над злом; и Крста и Васкрсења у којем учествујемо”, нагласио је Епископ бачки г. Иринеј.
      После заамвоне молитве, Преосвећени владика Иринеј је служио парастос свим нашим војводама и војницима који су свој живот положили за веру и отаџбину, од Косовског боја до данас.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је, на празник Св. цара Константина и царице Јелене, у четвртак 3. јуна 2021. године, Светом архијерејском Литургијом у храму посвећеном овим светитељима на Вождовцу. Патријарху Порфирију саслуживали су Његово Преосвештенство умировљени Епископ г. Георгије и свештенство АЕМ.

       
      Звучни запис беседе
       
      Након Свете Литургије Патријарх Порфирије је предводио литију око храма, а потом је, са свештенством и верним народом, пререзао славски колач.
      На крају, Патријарх Порфирије је произнео беседу о Св. цару Константину и царици Јелени истакавши да ми „данас славимо равноапостолне Константина и Јелену. Мајку и сина, оне који су учинили да хришћанска вера не само престане да буде гоњена, него да хришћанска вера добије простор, добије место да се њен глас чује и да њен глас допре до сваке душе, тј. да њен глас допре до свакога онога ко је створен по слици и прилици Божијој. И коме је та хришћанска вера, Јеванђеље Христово једино нормално, једино природно, једино здраво“.
      Ни наша времена нису пуно другачија од оних која су била у пре Константина, напоменуо је Патријарх Порфирије, додавши да Црква Христова живи и да је снажна, али „постоје још увек сличне, исте, а понекад и горе силе него што су биле у време Константина ј Јелене, које не само да би да укину простор гласу Јеванђеља, гласу Христовом, него би итекако, заједно са многим христомрсцима царевима римским да збришу са лица земље Крст Христов“.
      Силе овога света знају, као што каже искуство наше Цркве, да искуства долазе са лева и са десна, рекао је Патријарх Порфирије указујући да су искушења с лева онда када непријатељ долази отворено и напада нас. Са друге стране, искушења са десна „долазе у форми врлине“, рекао је Патријарх Порфирије. „Представљајући једно дело као врлину они нас доводе у замку гордости која је извор свакога зла. Тако и данашњи непријатељи, најчешће долазе с десна. Најчешће говоре о добру, о врлини, имају и хуманитарне активности“, рекао је Патријарх Порфирије напомињући да нам се обраћају као да „немамо не само искуство и традицију свога народа, већ пре свега искуство светих из нашег народа, искуство Цркве. И у нашем народу, али и у свим народима, то искуство је веће и снажније и што је најважније једино спасоносно“.
      „Зато данас славимо цара Константина и његову мајку“, рекао је Патријарх Порфирије указавши да је он „изабрао крст да буде почетак и крај његовог живота. А Часни крст на коме је распет Господ наш пронашла је његова мајка“.
       
      Извор: Радио Слово Љубве
×
×
  • Креирај ново...