Jump to content

Дејан Мачковић: Шта треба да се ради на црвено слово?


Препоручена порука

пре 3 часа, obi-wan рече

I inace - zena koja npr. ne zeli da pere ves na praznik, jer smatra da to nije dobro, nece nista da izgubi ako ne opere ves taj dan. Ali ako, pokolebana necim, pogazi svoju savest, izgubice mnogo. Da bi takva dorasla do neke (da tako kazemo) vislje slobode, potreban je dugotrajan liturgicko-pastirski rad. Jedan tekst ispucan u etar, ma kako bio dobar, njenom rastu nece da doprinese prakticno nista.

Хоће ли добити нешто од Бога ако не ради? Да ли је то њему принрсена жртва или тек једно сујевјеје из апокрифног предања "ваља се и не ваља се".

Текст би требао бити још богатији да нам објасни ову традицију и како је настала, зато  су  св. Пајсије и св. Николај дио раније настале инерције.

Да ли је неко од часних форумаша осјетио благодат вршећи нерад, или нешто слично као кад врши дјела побожности?

Односно има ли тај нерад есхатолошки садржај или је празан као 8мар?.нпр

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 135
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

пре 4 часа, Родољуб Лазић рече

Зашто је бесмислено цитирати светог Пајсија?  Да ли је бесмислено цитирати само ове његове речи, или је бесмислено цитирати и друге његове поуке?

Не Пајсија, него ове ријечи које немају везе са јеванђелском науком. Често сам склон да мислим да их никад није рекао, као и многе друге фантастичне изјаве осталих стараца, него да му је неко пришио користећи се његовим именом да потури у етар које каква сумњива учења.

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 часа, obi-wan рече

Pazi, ja sam zato napred malo i postavio pitanje - kome se on ovim tekstom uopste obraca?

Slazem se. Juce sam na FB procitao tekst, koji mi se svidja inace, pa sam tamo postavio isto pitanje. Kome se obraca ? Jedni to vec sve manje-vise znaju, drugi, koji ne znaju, nikad nece ni procitati.

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре сат времена, Justin Waters рече

Често сам склон да мислим да их никад није рекао

То што си ти склон је у реду. Нико ти не брани. Али читава прича је потпуно у духу онога што се као Пајсијеве нарације налазе у књигама о њему. Тако да онда сваку од тих поука можемо довести у питање. Довољно је да нам се не допада оно што он ту поучава. Као што је и сад случај с тобом - једноставно ово није у складу са твојим становиштем и онда је најједноставније да доведеш у питање аутентичност реченога.

Да подсетим, у првој поруци си рекао: Бесмислено је цитирати и старце који тврде да су људи страдали јер су радили на црвено слово. Могао си рећи - "цитирати речи које је наводно старац изговорио". Али си рекао оно што си рекао. Па си се у међувремену пресабрао и одлучио да је паметније да доведеш у питање аутентичност његоивих речи.

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Па није ни Пајсију свака Његошева, можда је и неделање добар обичај, али то се није показало ничим осим цитатима, вез довођења у контекст са теологијом празника.

Док се неконтекстализују ти цитати, " запивјест о нераду" изгледа ближа оним не ваља се устати на љеву ногу, него оном не ваља мрзити непријатеља свога, ваља ићи за оним који те гони, и сл.

Претпостављам да налазимо данас у народу мноштво оних који осим што не раде недељом поштују још многе не ваља се, који су доводе у исти ранг, или чак више поштују од, Мојсијевих ваља се и не ваља се и Христових ово ваља чинити у мој  спомен. Овим наметањем бројних заповјести разводњава се ова једна и ових десет, резултат на једног литургијског хиљаду обичајаца.

С тим да није обичај и навика оно што спасава него је то празник, историја, есхатон. Обичај је тек манир, никада стил.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Да ли је неко од часних форумаша осјетио благодат вршећи нерад, или нешто слично као кад врши дјела побожности?

Односно има ли тај нерад есхатолошки садржај или је празан као 8мар?.нпр

 .... evo,....me... :D ... najozbijnije....0512_music

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 25 минута, Bokisd рече

 .... evo,....me... :D ... najozbijnije....0512_music

И ја сам себи прст осјекао на светог Вукашина, јер сам узео да радим даске за иконе. Озбиљно, као само празнујеш кад мислиш радити. И цап кост и тетива.

20210320_203302.jpg

  • Тужан 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, Justin Waters рече

Не Пајсија, него ове ријечи које немају везе са јеванђелском науком. Често сам склон да мислим да их никад није рекао, као и многе друге фантастичне изјаве осталих стараца, него да му је неко пришио користећи се његовим именом да потури у етар које каква сумњива учења.

Кажу да су издања манастира Св. Јована Богослова (код нас издање м. Св. Стефана Врање) 100% аутентична. Сам Пајсије је све проверавао. За остала издања не знам.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, Broken рече

Slazem se. Juce sam na FB procitao tekst, koji mi se svidja inace, pa sam tamo postavio isto pitanje. Kome se obraca ? Jedni to vec sve manje-vise znaju, drugi, koji ne znaju, nikad nece ni procitati.

Не слажем се. Нема оваквих текстова, који се баве овом темом на сличан начин. Ако нисам у праву, наведите ми те текстове.

Углавном је тема обрађена на супротан начин, како многи наводе у овој дискусији, дајући примат народној религији, и обичајима, и покушавајући да их опрадају и дају какав такав смисао.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Justin Waters Један пар ципела је то да ли је неко фалсификовао старца Пајсија, а сасвим други, да ли калуђери обмањују лаике.

Хипотетички, може да се деси да је неко фалсификовао старца Пајсија као што може да се деси да је неко фалсификовао Арчибалда Рајса или св. муч. Вукашина клепачког. Ако то тврдиш, мораш да знаш на основу чега.

Али ако начелно тврдиш да монаси обмањују мирјане, а епископи су углавном монаси, онда можда и они обмањују своје стадо. Можда је и владика Атанасије, док је био јеромонах, обмањивао студенте и слушаоце на трибинама.

Није ми јасно на који начин можемо да раздвојимо у цркви монашко од немонашког хришћанства. Није ми јасно на који начин ти то радиш.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 16 минута, Ђорђе Р рече

Не слажем се. Нема оваквих текстова, који се баве овом темом на сличан начин. Ако нисам у праву, наведите ми те текстове.

Углавном је тема обрађена на супротан начин, како многи наводе у овој дискусији, дајући примат народној религији, и обичајима, и покушавајући да их опрадају и дају какав такав смисао.

Zasto me mrzis ?

Nemoj da sad kazes da me ne mrzis kad me mrzis. 😂

Kad kazem da sam procitao tekst, mislim na ovaj, Mackovicev.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

17. Беседа
 
Тумачење тајне суботе и недеље, дана Господњег,
изговорена на Нову (Младу, Томину) Недељу

Link to comment
Подели на овим сајтовима

 

Мени његова теорија о мушкој и женској религији звучи превише натегнуто јер осим Стаке из Сарајева није навео ни један други извор података јер ипак није свуда било као у Сарајеву или Босни. А рекао бих да мушкарци и жене подједнако размишљају о томе шта се ваља а шта не, само се разликују послови:)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Тапкање у мраку у којем и ћорава кока неко зрно убоде је легитиман научни метод.

Моје искуство сјечења прста се да уклопити са Пајсијевом реченицом, али се може тумачити и на многе друге начине, као и @Bokisd -ово осјећање благодати кад попије два пива и прилегне посље недљног ручка:))

Ипак сад ми се чини да је у праву, по овом основу: Ако је погрешно излазити на гробље недељом и  молити се, јер се молитвом за мртве негира недеља, односно васкрсење, онда је и рад бесмислен у осми дан јер негира његово наступање, "враћа" недељу у историју чиме је нарушава, Суд се већ десио, а неки трче да чине добра дјела, Роћко прилаже доказе против Ђуре:)), а ствар већ правоснажна.

У том смислу би рад недељом био претрчавање циља, васкрсење се збило, нема љечења пацијената, добрих "синергијских" дјела, ни моливе, него литургија (благодарност). 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 10 часа, logdanov рече

 да ли калуђери обмањују лаике

Није ми јасно на који начин можемо да раздвојимо у цркви монашко од немонашког хришћанства. Није ми јасно на који начин ти то радиш.

Сизисоф посао, узмеш да радиш неку бесмислену ствар, и радећи је мало по мало почнеш да увиђаш како и није и бесмилена, да ли што је стварно смислена или што ми по инерцији учитавамо смисао и раципнализујемо бесмисао. Није ни важно.

Те монашке рационизације њиховог (бесмисла, зачудмости)  типика нису за мирјане, нити су мирјанске (залудности) рационализације за монахе.

Како је код нас историјски монашки типик преовлађујући јавила се нека моншка "смисленост" скоро идеологија.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У четвртак 26. августа, Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Симеона Миторочивог на Новом Београду, уз саслужење свештенства Архиепископије београдско-карловачке.
      У својој беседи Епископ Јеротеј је истакао значај и лепоту икона: ,,Треба рећи да је на неки начин свака света икона чудотворна, јер је свака оргинална и пред сваком се молимо Светитељу који је на њој изображен. Али постоје неке посебне иконе које су сликали Свети Божији људи, Свети иконописци, зографи, који су приликом сликања своју веру, љубав, поштовање према тим светитељима на неки начин уградили, материјализовали, у те свете иконе. И управо та њихова вера и љубав, која је насликана, то ми сви видимо када погледамо те свете иконе да су оне лепе и благодатне.“
      Такође је у беседи додао: ,,Треба да знамо да када се молимо Светитељима, и када тражимо у својим молбама да нам Они помогну, да нас исцеле, да је то једна врста разговора са Њима. Нема ту никакве магије, у нашој вери увек постоји једна доза слободе коју је Господ омогућио.“
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије у поподневним часовима 18. августа 2021. године посетио је Епархију зворничко-тузланску и храм Светих апостола Петра и Павла у Добоју. Патријарха Порфирија дочекао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије са свештенством и  многобројним верним народом.
      Фото вест: Патријарх са децом и житељима Добоја
      Том приликом служен је свечани чин доксологије којим је началствовао архимандрит Доситеј Хиландарац у молитвеном присуству Преосвећене господе Епископа бачког Иринеја, врањског Пахомија, зворничко-тузланског Фотија, горњокарловачког Герасима, крушевачког Давида и ваљевског Исихија.
      -Моје срце вечерас, уочи Преображења Господњег, испуњено је радошћу из разлога неизмерне љубави Божје, Радостан сам што сам дошао у крајеве одакле потичу и моји корени, истакао је патријарх Порфирије који се присетио и детињства и заједничког одрастања са епископ Фотијем:
      -И од најраније младости, од основне школе владика Фотије и моја маленкост заједно смо расли, заједно смо се васпитали и хранили из ризнице наше свете Цркве на Богословском факултету и окончали тај свој живот у свету заједничким новим духовним почетком у свештеној Светоархангелској обитељи у Ковиљу.
      -Христос треба да нам буде на првом месту од било чега другог. Кад нам је Бог био на првом месту и све остало, све друго само по себи због нашег поверења у љубав Његову али и због Његове љубави у односу на нас и силе и снаге којом нас обасипа, све остало друго је долазило на своје место, поручио је патријарх Порфирије и додао да треба говорити Богу о деци много више него деци о Богу:
      -То не значи, браћо и сестро, да упућујемо празне речи и да очекујемо да може бити плода. То значи све управо оно што сам рекао, да нам Бог буде на првом месту. Ми смо православни јеванђељски народ, а то значи да је Јеванђеље наш живот. Хвала вам на љубави и позиву да дођем код вас, али ја сам дошао заправо у свој дом, као што је и ваш дом пре свега ваше срце, отворено да буде и дом за нас који долазимо и као домаћи и као страни, али исто тако, браћо и сестре, и моје и срца свих нас који долазимо овде су отворена за вас, рекао је Патријарх.
       
      Извор: Тeлевизија Храм
    • Од JESSY,
      Имакуле има педесет година, али изгледа као да има двадесетпет. Широког осмјеха, дуге косе у ситним плетеницама и савршених ногу у краткој шареној хаљини, заправо је прва Африканка коју сам имала прилике да упознам. Нaравно, ништа од овога је не чини изузетном. Чак ни чињеница да је преживјела геноцид у Руанди, па ни начин на који јој је то пошло од руке (будући да је скровиште дјелила са још седам жена), нису оно у чему је једниствена.
      Ако се почнемо бавити мучним сценама које описује у својој првој књизи (до сада их је написала девет), која је трудом гђе Стеле Павловић и удружења Нефеш Хаја, нашла пут и до нашег говорног подручја, остаћемо само посматрачи са закасњелом реакцијом, на оно што се десило прилично далеко, гдје већина од нас никада неће бити ни у прилици да се задеси, што је један сасвим уобичајен (не кажем и оправдан) људски фактор који раслабљује саосјећање.
      Неки, склонији филозофији, правдољубивости и истинољубивости, ће се опет и опет запитати како и зашто су такве ствари уопште могуће, а они наклоњенији историји (каквих је међу нашим мислећим сународницима увијек највећи број), поредиће то са сопственим или страдањем својих предака прије двадесет, седамдесет, сто… година.
      Међутим, сви ови начини читања (посебно посљедњи, покушаћу објаснити зашто), могу само да нас удаље од онога што је Имакуле намјеравала да свијету остави у аманет. Вео ћутања, неправде и пасивности који је заклањао Руанду у вријеме језивог геноцида (у Руанди је 1994, у року од четири мјесеца, убијено око милион људи), подигнут је, и данас се можемо посветити анализама и свједочанствима о томе шта се тамо десило и на које све специфично језиве начине.
      Ако је тако посматрамо, „Остављена да свједочи“, само je још једна књига, написана нешто сентименталнијим језиком, са повјешћу о страдању какве су прошли милиони људи у различитим угловима кугле земаљске. И ако одмах заузмемо тај угао из кога у туђем страдању покушавамо да видимо своје, посебно нећемо бити у стању да се удубимо у специфичност њене ситуације. Јер за саосјећање је увијек неопходно драстично одступање од себе. Самозаборав и предавање Другоме.
      Имакуле је геноцид у својој отаџбини, над народом коме припада (Тутси), преживјела боравећи три мјесеца у купатилу дужине и ширине један метар, са још седам жена. Нису се помјерале, разговарале, нити су тјешиле једна другу. Једино оруђе које је имала код себе била јој је круница (Руанда је већински католичка земља), коју јој је поклонио отац. И Имакуле је, у немогућности да тражи помоћ, вришти и изложи се убицама не би ли на тај начин окончала агонију (јер то би значило и смрт осталих састрадалница у купатилу), са свјешћу да је њена бројна породица тешко могла да пронађе још једно такво склониште, пронашла Бога.
      И о томе се, заправо, ради у књизи. О специфичном, личном сусрету са Богом у минијатурном тоалету окруженом убицама. О окретању свијести од овога гдје смо (језивог, малог купатила у конкретном случају) ка вјечности, и о смрти као јединој извјесности са којом је, како свједочи Имакуле, могућ суживот.
      Књига почиње цитатом Виктора Франкла, а и без тога, многи ће се, читајући, сјетити чувеног психијатра и његовог сусрета са смислом у сред пакла. Али Имакулино искуство је једноставније и интензивније. Њу размишљање не води никуда (преживљавање у земљи којом ће владати противничко племе не нуди никакав смисао), нема куда, зна за Бога, али Га не пита зашто, само Га моли што јој отвара Наручје у које она успјева да се сакрије.
      Преживјела је и остала сама. Бог са којим се зближила у скровишту постао јој је једина блиска личност.
      Након рата Имакуле је тражила сусрет са убицом своје породице и на очиглед и ужас стражара који јој је довео убицу, опростила му.
      Предратни предсједник Руанде прогласио је дужношћу свих грађана да убијају, а послијератни да опросте свим убицама које се кају. Можемо да се замишљамо над тим колико је тешко и језиво одговорити и на једну и на другу „дужност“, али историја нам свакодневно свједочи да су обе реалност. О првој се много говори без уздржања у описима, али када је ова друга (опрост), у питању, свједочења су драстично оскуднија. И то је оно што Имакулину причу чини посебно драгоцјеном.
      Свако коме се аутентичност Руанђанкиног сусрета са Богом учини проблематичном, нека проба да опрости било какву и најглупљу увреду која му је нанесена, а свако ко је пробао и зна да не може, може увијек да проба да се моли. И можда му (нам) пође од руке.
      О чему, упечатљиво, потресно, невјероватно, али убједљиво, у својој књизи, свједочи Имакуле Илибагиза.
       
      https://teologija.net/oce-oprosti-im-jer-ne-znaju-sta-cine/
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Имакуле има педесет година, али изгледа као да има двадесетпет. Широког осмјеха, дуге косе у ситним плетеницама и савршених ногу у краткој шареној хаљини, заправо је прва Африканка коју сам имала прилике да упознам. Нaравно, ништа од овога је не чини изузетном. Чак ни чињеница да је преживјела геноцид у Руанди, па ни начин на који јој је то пошло од руке (будући да је скровиште дјелила са још седам жена), нису оно у чему је једниствена.

       
      Ако се почнемо бавити мучним сценама које описује у својој првој књизи (до сада их је написала девет), која је трудом гђе Стеле Павловић и удружења Нефеш Хаја, нашла пут и до нашег говорног подручја, остаћемо само посматрачи са закасњелом реакцијом, на оно што се десило прилично далеко, гдје већина од нас никада неће бити ни у прилици да се задеси, што је један сасвим уобичајен (не кажем и оправдан) људски фактор који раслабљује саосјећање.
      Неки, склонији филозофији, правдољубивости и истинољубивости, ће се опет и опет запитати како и зашто су такве ствари уопште могуће, а они наклоњенији историји (каквих је међу нашим мислећим сународницима увијек највећи број), поредиће то са сопственим или страдањем својих предака прије двадесет, седамдесет, сто… година.
      Међутим, сви ови начини читања (посебно посљедњи, покушаћу објаснити зашто), могу само да нас удаље од онога што је Имакуле намјеравала да свијету остави у аманет. Вео ћутања, неправде и пасивности који је заклањао Руанду у вријеме језивог геноцида (у Руанди је 1994, у року од четири мјесеца, убијено око милион људи), подигнут је, и данас се можемо посветити анализама и свједочанствима о томе шта се тамо десило и на које све специфично језиве начине.
      Ако је тако посматрамо, „Остављена да свједочи“, само je још једна књига, написана нешто сентименталнијим језиком, са повјешћу о страдању какве су прошли милиони људи у различитим угловима кугле земаљске. И ако одмах заузмемо тај угао из кога у туђем страдању покушавамо да видимо своје, посебно нећемо бити у стању да се удубимо у специфичност њене ситуације. Јер за саосјећање је увијек неопходно драстично одступање од себе. Самозаборав и предавање Другоме.
      Имакуле је геноцид у својој отаџбини, над народом коме припада (Тутси), преживјела боравећи три мјесеца у купатилу дужине и ширине један метар, са још седам жена. Нису се помјерале, разговарале, нити су тјешиле једна другу. Једино оруђе које је имала код себе била јој је круница (Руанда је већински католичка земља), коју јој је поклонио отац. И Имакуле је, у немогућности да тражи помоћ, вришти и изложи се убицама не би ли на тај начин окончала агонију (јер то би значило и смрт осталих састрадалница у купатилу), са свјешћу да је њена бројна породица тешко могла да пронађе још једно такво склониште, пронашла Бога.
      И о томе се, заправо, ради у књизи. О специфичном, личном сусрету са Богом у минијатурном тоалету окруженом убицама. О окретању свијести од овога гдје смо (језивог, малог купатила у конкретном случају) ка вјечности, и о смрти као јединој извјесности са којом је, како свједочи Имакуле, могућ суживот.
      Књига почиње цитатом Виктора Франкла, а и без тога, многи ће се, читајући, сјетити чувеног психијатра и његовог сусрета са смислом у сред пакла. Али Имакулино искуство је једноставније и интензивније. Њу размишљање не води никуда (преживљавање у земљи којом ће владати противничко племе не нуди никакав смисао), нема куда, зна за Бога, али Га не пита зашто, само Га моли што јој отвара Наручје у које она успјева да се сакрије.
      Преживјела је и остала сама. Бог са којим се зближила у скровишту постао јој је једина блиска личност.
      Након рата Имакуле је тражила сусрет са убицом своје породице и на очиглед и ужас стражара који јој је довео убицу, опростила му.
      Предратни предсједник Руанде прогласио је дужношћу свих грађана да убијају, а послијератни да опросте свим убицама које се кају. Можемо да се замишљамо над тим колико је тешко и језиво одговорити и на једну и на другу „дужност“, али историја нам свакодневно свједочи да су обе реалност. О првој се много говори без уздржања у описима, али када је ова друга (опрост), у питању, свједочења су драстично оскуднија. И то је оно што Имакулину причу чини посебно драгоцјеном.
      Свако коме се аутентичност Руанђанкиног сусрета са Богом учини проблематичном, нека проба да опрости било какву и најглупљу увреду која му је нанесена, а свако ко је пробао и зна да не може, може увијек да проба да се моли. И можда му (нам) пође од руке.
      О чему, упечатљиво, потресно, невјероватно, али убједљиво, у својој књизи, свједочи Имакуле Илибагиза.
       
      Стојана Валан
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије, први пут откако је постао ваљевски архијереј, служио је у Пету недељу по Духовима, а на празник Чудотворне Иконе Богородице Тројеручице, Свету Архијерејску Литургију у Храму Вазнесења Господњег у Осечини. У молитвеном присуству верника, уз појање певнице, Епископу је саслуживало братство светиње,  затим протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског, умировљени прота Миломир Ћосић, као и ђакони Јован Новитовић и Момчило Димитријевић из Ваљева. Тумачећи јеванђељску причу о исцељењу двојице бесомучника и пропасти свиња, Епископ је подвукао да с једне стране постоје људи који су запоседнути злим силама, али имају покајања у себи, док са друге стране има људи који су на први поглед исправни и живе по правилима Божјим, али мимо њих пролази Господ, они Га не примају, него Га терају од себе.
      Описујући бесомучнике који су страшно изгледали и од којих су сви зазирали, Епископ Исихије је нагласио да је сваки човек под утицајем нечастивог, те да нико није ослобођен од власти демона. Зато је потребно да се човек истински покаје, да уочи свој грех, затражи опроштај, као што су учинили бесомучници који су потрчали ка Господу. „Иако је лик Божји потамнео у њима, они су се покајали и похрлили ка Господу“, додао је Преосвећени. „Овде смо имали двојицу (бесомучника) у којима је било хиљаду бесова, али они су одолели тим страшним нечистим силама и успели су да потрче ка Господу и да траже од њега исцељење. Са друге стране, имамо хиљаде људи из Гергесине и довољна су два демона за све њих. Живели су у поретку, али ти демони су их у том самозадовољству одвраћали од Бога и онемогућавали их да духовно напредују, да се очишћују и да се приближавају Богу. И зато не смемо никад бити самозадовољни“, нагласио је Владика, додајући да се то посебно односи на људе који иду редовно у Цркву, посте, исповедају се и причешћују. „Нећемо као Гергесинци да живимо него треба да имамо истинско покајање и да се молимо Богу“, рекао је Преосвећени који је сабране вернике подсетио и на спомен Чудотворне Иконе Богородице Тројеручице, највеће светиње коју наш народ има и која је на чудесан начин доспела код нас.
      На крају литургијског сабрања, чији су део били и представници локалне самоуправе, Епископ Исихије је рекао да је радостан што је служио Литургију у Осечини, а затим је приређена и трпеза љубави.
       
      Извор: Епархија ваљевска
×
×
  • Креирај ново...